Istraživanje porodičnog stabla izazovan je, dug i nimalo jednostavan posao. Osim što podrazumeva da se čovek u njega upusti srcem i željom da sastavi što potpuniji rodoslov, neophodno je da ima i znanje kako to najbolje i najjednostavnije da učini.
Etnolog Miroslav Niškanović, istraživač saradnik Etnografskog instituta SANU i autor knjiga “Porodični korijeni”, “Srpska prezimena – poreklo, značenje, rasprostranjenost”, daje vam savet odakle je najbolje da krenete u svom istraživanju, kao i gde sve možete da nađete verodostojne podatke o vašim precima.
Na početku, Niškanović daje nekoliko važnih napomena kad su u pitanju srpska prezimena, koja su široko rasprostranjena na prostoru bivše SFRJ:
Prezimena, kakva danas postoje u Srbiji, u najvećem broju slučajeva su ustanovljena tek u drugoj polovini 19. veka, kad je uvedeno pravilo da prezimena budu stalna i kad počinju da se upisuju u matične i zemljišne knjige. Do tada ona su se mogla menjati tako da se sin preziva po imenu oca, a njegov sin ne po imenu dede već opet po imenu svog oca pa tako iz kolena u koleno. To, usvari, nisu bila prezimena već patronimi. Patronim je postao prezime tek kad je i unuk uzeo prezime patronim koji je koristio njegov otac.
U zapadnim delovima bivše SFRJ bilo je nešto drugačije. Tamo su prezimena ranije upisana u knjige (krajem 17. početkom 18. veka) i više se, uglavnom, nisu menjala. Pre svega iz razloga što bi u slučaju promene bilo teže dokazati vojnički status i vlasništvo nad zemljom, koja je pod nekim prezimenom upisana u katastar. Dešavalo se, doduše, da su u tim knjigama neka prezimena upisana pogrešno, jer su ih evidentirali stranci, ali je to već pitanje transkripcije.
Gde se nalaze pisani tragovi
Na prostorima bivše SFRJ vođene su različite vrste evidencije.
Srbija počinje da pravi svoju evidenciju od 1815. kad se obavljaju popisi stoke gde su navođena imena i prezimena domaćina i od tad mogu da se nađu podaci koji nas približavaju turskim izvorima. Nešto sistematičnije počinje da se radi od 1835. godine, kad počinju da se vode i matične knjige, pri čemu treba imati na umu da je to prostor tadašnje kneževine, a ne cele teritorije današnje Srbije. Dakle, od tog perioda mogu da se nađu dosta dobri podaci o precima.
Pored toga, vezano za teritoriju Srbije, važan izvor su i turski tefteri, vođeni od 15. do 18. veka. Problem je jedino što su tefteri na turskom jeziku i arapskom pismu, u njima su navedena uglavnom samo lična imena sa imenom oca, ali i patronim i prezimena, rodovskih i bratstveničkih imena. Tek se očekuje da budu prevedni oni koji su najinteresantniji, iz 17. pa i 18. veka.
Kad je reč o teritoriji van nekadašnjeg Osmanskog carstva, postoji nekoliko sistema evidencije. Jedan je bio u Habsburškoj monarhiji, drugi u Mletačkoj republici, a treći u Ugarskoj. Svima njima je zajedničko to što je obavezni popis uveden posle Tridentskog koncila, od polovine 16. veka. Od tog momenta bilo je obavezno vođenje knjiga za katolike, ali pošto je u tim državama bilo i pravoslavnih, to je onda važilo i za njih.
Srpska imena i prezimena se najranije pojavljuju u crkvenim knjigama iz okoline Zadra i u Šibeniku, krajem 17. veka. Od polovine 18. veka upisivanje u crkvene knjige, kako katoličke, tako i pravoslavne, postaje redovno i o tome danas postoji solidna arhivska građa. Nešto od toga, međutim, nije sačuvano. Stradalo je u ratovima, naročito je to slučaj u Bosni.
Pisano latinskim, ali i na staroj ćirilici
Poteškoća na koju može da se naiđe prilikom čitanja knjiga iz tog ranog perioda je što su, kad je u pitanju katoličko stanovništvo, pisane na latinskom jeziku, latiničnim pismom. Često se dešava da nije moguće transkribovati sva imena i prezimena. Sa druge strane, u pravoslavnim matičnim knjigama je sve pisano ćirilicom. Interesantno je da u Bosni, u 18. veku, čak i u katoličkim crkvama mogu da se nađu matične knjige ispisane ćirilicom. Tek od 19. veka oni su uveli obaveznu latinicu.
Ćirilica kojom je pisano na prvi pogled ne može da se čita i razume, ali uz povećanu pažnju i malo duži angažman to se prevaziđe. Postoji tabela kako su slova izgledala od 15. do 19. veka – bile su razne varijante, nije se svako pismo pisalo isto, tako da to olakšava čitanje i razumevanje.
Osim za knjige, to važi i za nadgrobne spomenike iz tog vremena. Recimo, godine su često napisane slovnim znacima, i zbog toga morate imati tačnu šemu da razumete koja je to godina. Te godine su se računale od stvaranja sveta. Tako je u Bosni bilo do druge polovine 19. veka.
Zemljišne knjige kao izvor podataka
Gruntovne i zemljišne knjige su jako važne u potrazi za precima. U tursko doba to su bili pomenuti tefteri, a u Austrougarskoj i u Mletačkoj republici – katastar.
Turski tefteri:
Kako koji sultan je dolazio na vlast, tako je tražio da vidi gde i od koga uzima harač (porez). I, to je sve vođeno u tefterima odnosno zemljišnim knjigama, gde je tačno opisivano ko je gde bio, na kojoj parceli. Upisivano je ime vlasnika parcele i ime njegovog oca. Ponegde bi se javljalo i neko rodovsko ime.
Nešto od tih teftera iz 15.,16. i 17. veka je prevedeno. Recimo, prevedeni su bosanski tefteri iz 1468. i 1604. godine, hercegovački iz 1477., popisi požeškog sandžaka i kliškog sandžaka iz 16. veka. Trenutno se u organizaciji Srpskog genealoškog centra i Centra za osmanske studije prevodi tefter smederevskog sandžaka iz prve polovine 16. veka.
Kod nas ima malo te turske građe, pošto je njihova administracija, kada je odlazila sa ovih terena, ponela tu dokumentaciju, i danas se tefteri i druga relevantna građa nalaze u arhivama u Ankari i Istanbulu. Rad na toj građi tek predstoji. Tek kad budemo imali prevedene te materijale u kontinuitetu moći će se više znati o lokalnim povesnicama u to vreme.
Austrijski katastar:
U zapadnim krajevima postoji brojna građa koja se u poslednje vreme sve intenzivnije obrađuje i objavljuje i toga će biti sve više, posebno iz 18. i 19. veka, što je naročito interesantno. Za područje Vojne krajine naročito je važan arhiv u Gracu, tamo je te građe najviše. Iz tog arhiva je značajan dokument ‘Popis Like i Krbave iz 1712. godine’ jer daje prikaz stanja posle proterivanja Turaka, nakon Karlovačkog mira iz 1699. godine, kada počinje naseljavanje tih prostora. Tu je popis imanja, nazivi lokaliteta, i imena i prezimena svih muških koji su spremni za vojsku.
Na tom terenu dosta dugo nije bilo pomeranja stanovništva, sve do ukidanja Vojne krajine, kad su Ličani počeli više da se iseljavaju. Išli su u Slavoniju, Bosnu. Branko Ćopić je pisao da su njegovi došli u Bosnu iz Like. Pored toga, za ovaj segment veoma su značjani arhivi na prostorima bivše Jugoslavije, danas Hrvatske i Slovenije.
Pravci seoba
Prvo su ljudi selili iz stare Srbije i Crne Gore: jedan krak je išao u Dalmaciju, Liku i dalje, a drugi krak je išao Drinom, u zapadnu Srbiju, Vojvodinu, Ugarsku, Slavoniju, Bosnu. Isto tako su iz Makedonije išli dolinom Morave, i to sve ide do kraja 17. veka i u 18. veku. U 19. veku se stvara nova država, pa ljudi dolaze u Srbiju. Isterani su Turci, stvoren je ogroman prostor po selima i gradovima, i to se naseljava.
Sve to dolazi i sad treba videti ko kad i gde, a to nije tako jednostavno.
Hronike sela su veoma važne
Seoskih hronika ima dosta, i dobrih i loših. Često sam u kontaktu sa ljudima koji ih pišu, koji najveći problem imaju sa pristupom i nepoznavanjem metodologije. Najčešće misle da se sve može naći u SANU, što je pogrešan pristup, naročito kad su u pitanju zapadni krajevi. Mora najpre da se traži u porodicama iz određenog sela, a literatura ide na kraju, to je najlakše pronaći.
Arhivi u regionu
Dubrovački arhiv je najznačajniji arhiv, važan za Srbiju i Bosnu i Hercegovinu, jer su tuda prolazili putevi. Za direktno pravljenje rodoslova na osnovu tog arhiva, naročito je koristan onima koji su iz Hercegovine i tih krajeva.
Dubrovačka građa je uglavnom obrađivana za srednji vek, dok za 18. i 19. vek nije toliko rađeno, tek bi trebalo da se radi.
Za Dalmaciju su glavni arhivi u Splitu i Zadru, koji je bio glavni grad.
Za Liku su to arhivi u Karlovcu, Rijeci, Zagrebu, Beču i Gracu.
Važan je i Vencijanski arhiv.
Za Crnu Goru najvažniji je Kotorski arhiv, a dosta toga ima i u arhivu u Herceg Novom i Dubrovniku.
Neobična prezimena
Imamo puno takvih prezimena u Hercegovini, Dalmaciji i Lici.
To nema veze sa onim što naši ljudi misle da se neko sprdao pa davao takva prezimena, kad su došli Austrijanci. Ta prezimena su starija od ovih, Jovanović, Petrović. Ona su rano zapisana i više nisu mogla da se menjaju.
Imate, recimo, prezime Budalić, a po njemu se onda nazvala Budalina njiva. I, ako je tako upisana ona je njegova, a ako menja prezime onda je pitanje kako da dokaže da je to njegova njiva.
Ta prezimena su davana po osobinama.
Sa našeg današnjeg stanovišta neka prezimena zvuče pežorativno, ali to nije uvek bilo tako. Recimo, Međed je nekad predstavljao jakog, krupnog čoveka, što je u ratničkom svetu mnogo značilo. Ili prezime Zlikovac, to je ratničko ime. Tog prezimena ima kod Sarajeva.
Krsne slave kao trag
Krsne slave su pomoćno sredstvo za utvrđivanje porekla. Ako slavimo istu slavu i imamo isto prezime postoji mogućnost da smo rođaci. Posebno kad su u pitanju retke slave i kad prezime nije tako često, a nalazi se na pet različitih mesta, onda je velika mogućnost da je poreklo isto. Sve može da bude tako, ali i ne mora.
Slave su se i menjale, na razne načine. Recimo, kad se neko oženi, dođe ’domazet’ u kuću. To je posebno bio slučaj kad neko pogine, a žena ostane sama i ne može da drži imanje. Onda se ona uda i dođu domazeti.
A koja će tu slava da bude, njegova ili domaćinova, to se često odlučivalo u odnosu snaga. Ako je taj koji dođe dovoljno jak da to nametne, on će nametnuti. Slava bi generalno trebalo da bude stvar kuće, a ne porodice. Osim toga, nije redak slučaj da je domazet menjao prezime.
Do kog kolena se pouzdano može naći poreklo
Normalno je sedam-osam kolena, može ponešto i malo dalje, a da bude zasnovano na dokumentima. Sve to ide za ove krajeve iz 18. veka. Da imamo neki kontinuitet.
Usmena predanja o precima
Što se tiče rodoslova i familijarnih izvora, usmena predanja su najbolji izvori i morate prvo krenuti od tih izvora i dalje raditi. To se čuva onoliko koliko je potrebno. Ako ti je potrebno da znaš 10 kolena, ti znaš 10 kolena, ali ako ti je potrebno tri ti pamtiš toliko.
Usmena predanja su naročito očuvana kod Crnogoraca, a to je opet vezano za plemsko društvo koje se tamo najduže očuvalo. Jedna je stvar bila da se zna da se ne bi uzimalo u srodstvu, da se tu nešto ne bi poremetilo. Bio je običaj da se međusobno ne žene do devetog kolena, a sad imate pravilo da se mogu uzimati od četvrtog kolena.
Druga stvar je vezana za krvnu osvetu. Bilo je važno znati ko ti duguje krv. I moraš da imaš ta znanja da bi mogao da ih upražnjavaš na pravi način. Takođe, tu je i pitanje zemlje.
Zbog toga se u tim krajevima Crne Gore to dugo sačuvala usmena predaja.
Toponimi mesta identični prezimenima
Toponimi sa istim nazivom kao prezimena su svakako neki trag.
Jedna stvar je činjenica, a druga stvar objašnjenje. Naravno da može biti da su doneli to ime na određeni prostor, ali to mora da se utvrdi i da se vidi od kad se spominje naziv tog mesta. Imate, recimo, mesto Kosovo u Dalmaciji, a sad treba da se vidi koje se prvo pominje. Može da se desi da ono kod Knina pominje ranije nego ovo ovde.
Najveći broj naselja, skoro sva, su nazvana po nekome i naravno da to predstavlja trag. Mora da se utvrdi šta to znači, koje mu je stvarno značenje, i koje mu je preneseno značenje. I to je kako gde. I to su istraživanja koja traže i poznavanje jezika i istorije.
Grbovi
Plemićka titula se davala na ličnost, a ne na čitav rod. Taj i taj je dobio titulu za zasluge u ratu i onda je njegova familija plemićka. Dakle, kad se to istražuje mora da se ide precizno. Ne može se plemićka titula vezati za sve familije jednog roda ili bratstva.
Nije ništa sporno da se danas napravi grb porodice. To je kao neki zaštitni znak. Ali, druga je stvar kad hoćemo da budemo ono što nismo. Ima ih raznih koji prave takve priče i uzimaju narodu pare.
Saveti za istraživanje porekla
Većina ljudi želi odmah ’najdeblju’ starinu, ali prethodno ipak treba ispitati sledeće:
– Prvo krenemo od značenja reči po kojoj je dato prezime. Pa onda vidimo kad se ta reč prvi put spominje. Pa gde se to spominje i da li se spominje tamo gde je to prezime. Zatim treba da vidimo ko je taj rodonačelnik, šta znamo o njemu.
Druga stvar je da vidimo gde sve ima pripadnika roda ili bratstva, nosilaca prezimena koje se istražuje. Gde ih ima danas, a gde ih je bilo pre. To nam već može dati trag gde da ih tražimo. Moramo da vidimo sve te ljude, sve te grupacije. Čest je slučaj da neko uzme da skuplja za sve i postoji mogućnost da napravi i nešto za vas. Važno je doći to tih prenosilaca tradicije.
Veoma je važno i da se znaju istorijski konteksti, kako bi se proverila predanja i priče. Nešto u predanjima može imati veze, ali je često hronološki netačno navedeno. U predanjima se mešaju stvari iz različitih perioda, jer ljudi nemaju predstavu kad je šta bilo. Pričaju za nešto što je navodno bilo u 15. veku, a kasnije se ispostavi da je to bilo u 19. veku. Mora da se proverava, zato postoji metodologija, ne može to svako da radi.
Imamo ljude koji nisu vični, pa još ako to loše napišu, to je velika šteta.
Evo, ukratko, koje korake treba preduzeti prilikom sastavljanja porodičnog stabla:
* Početi od razgovora u porodici, posebno sa onima koji su više zainteresovani. U svakoj familiji postoji neko ko to prati i vodi i takve ljude treba iskoristiti;
* Pronaći stari izvod iz matične knjige rođenih i krenuti dalje. Stare matične knjige nalaze se u mreži državnih i regionalnih arhiva. U arhivama u Hrvatskoj je besplatno korišćenje, osim ako tražite pomoć arhivara. Naravno, plaća se i kopiranje;
* Pronaći čitulje, u porodici ili u crkvi. Te čitulje su se zapisivale kad su zadušnice. Tad se sveštenici mole za vaše pretke. Crkve to dosta čuvaju. Ima tih primera iz 18. veka u crkvama u Crnoj Gori. Oni su upisani redom umiranja, ali je samo navedeno ime.
* Treba dosta da se traži po knjigama, lagano da se isčitava. Uvek se nešto nađe;
* Tražiti na internetu. Na primer, postoji sajt www.familysearch.org. To je baza podataka koju su sačinili mormoni i nalazi se u bunkerima u Solt Lejk Sitiju. Tu su skenirane ili mikrofilmovane gotovo sve matične knjige iz Hrvatske kao i širom sveta. Ne može da se vidi svaki izvod, ali može da se sazna koje matične knjige imaju.
Ko je Miroslav Niškanović
Rođen u Kninu 1951. godine. Diplomirao i magistrirao na Odeljenju za entologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Radio u Zemaljskom muzeju Bosne i Hercegovine u Sarajevu, kao etnolog za poreklo stanovništva i etnogenezu (od 1976. do 1992). Bio urednik Glasnika Zemaljskog muzeja u Sarajevu, sveska za etnologiju, od br. 101.
Radi u Etnografskom institutu SANU kao istraživač saradnik.
Preko trideset godina bavi se genealoškim istraživanjima. Rezultate istraživanja prezentovao na stručnim i naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu. Objavio više radova u domaćim i stranim časopisima i preko 150 naučno-popularnih tekstova u novinama i knjige: Porodični korijeni (2001) i Srpska prezimena (2004).
10. mart 2017. u 14:49
Joksim
Mladene, da li ste razmišljali o DNK testu po muškoj liniji.
11. mart 2017. u 16:29
mladen matejic
Joksime,
zasto DNK test, pa ja znam da je moj predak Djordje koji je dosao u Matejice, moje pitanje odakle i iz koje familije?(Jug i jugoistok Srbije su velike teritorije)…
11. mart 2017. u 19:08
Joksim
Mladene, jedino će te preko DNK testa saznati sa kojim rodom ste srodni. Više o tome na ovom portalu i srpskom DNK projektu.
25. april 2017. u 17:47
Ilija
Pozdrav
Verovatno niste culi za prezime Ulamovic i ja slabo znam o mom prezimenu zanima me dosta ako bi mi bar malo pomogli odakle je sta je hvala vam puno
pozdav
27. april 2017. u 01:52
Vladimir
Postovani,
Zanima me poreklo moje porodice Zivkovic. Najstariji predak je moj cukundeda Hristifor iz Jagodine, slava je Sveti Andrej Prvozvani. Hvala vam!
8. avgust 2017. u 19:19
vojislav ananić
KAKO SU NASTALA SRPSKA PREZIMENA
„Pošto je umro onaj arhont Srbin koji je prebegao caru Irakliju po nasledstvu zavlada njegov sin a potom unuk i tako redom arhonti iz njegovog roda… Rodi se od njih Višeslav i od njega Radoslav i od njega Prisigoj i od njega Vlastimir“, ovako počinje prvi srpski rodoslov koji je ispisao vizantijski car Konstantin Porfirogenit oko 950. godine. Rodonačelnik se zvao Aladin. Ime je došlo s istoka, ali preko Germana-Sasa koji su se po Srbiji i Bosni bavili rudarskim poslovima. Tada je bilo pomodno davati imena koja imaju veze sa oslobađanjem Svetog groba. Jedno od tih imena je Saladin, moguće u vezi s Aladin. Prezime su dobili po rodonačelniku koji se zvao Viganj (iz kovačke terminologije). Ovo lično ime je posvedočeno u dokumentima od 15. veka u Konavlima, Bosni, Hercegovini. Vignjevića danas ima mnogo u Sloveniji, gde se takođe pominju dosta rano – još 1551. godine. Ime Andreja i prezime Andrejević rašireno je u istočnoj, južnoj i jugoistočnoj Srbiji, a samo izuzetno i na dinarskom prostoru. U pitanju su područja na kojima se u većoj meri nalaze starobalkanski i vizantijski kulturni uticaji. Po Vojvodini se na ovo ime i prezime nailazi kod doseljenika iz pomenutih krajeva. Postoje muslimanska imenamena Šukrija, Šućrija, a značenje bi se moglo protumačiti kao zahvalni bogu. Kod hrišćana postojalo je veoma retko ime Šućo(a) posvedočeno još u 15. veku. Najrasprostranjenije je u srednjoj Bosni gde su se u većoj meri nego drugde raširili orijentalni kulturni uticaji. Rodoslovi Nemanjića (druga polovina 12. veka – 1371) imali su za cilj da Nemanjiće predstave kao najstariju i najmoćniju vladarsku porodicu na Balkanu, ali da prikažu njihovu svetorodnost. Najpoznatiji su danas unački Bosnići, a zabeleženo je predanje da su „od Bosne vode došla dva brata. Jedan rođen u zbijegu kod Bosne, drugi u pećini i od njega Pećanci“. Matica današnjim Bosnićima trebalo bi da bude u Uncu, odakle su raseljavani na druga područja, po pravilu uvek negde na granici ili u blizini nje. Matica im je u Lici, gde se pominju od početka 16. veka. Svima je slava Sv. Stevan i trebalo bi da su svi istog porekla. Ime rodonačelnika Budisav ili Budislav bilo je još u 14. veku rašireno na području Stare Srbije, a na njihove nosioce ostala je uspomena u imenu Budisavci – sela kod Peći. Posvedočeni su još u srednjem veku, izgleda da su bili dosta rasprostranjeni, a prezime je u najvećoj meri zadržano na prostorima srednje Bosne. Slave Đurđevdan. Danas ih ima i u okolini Dubrovnika i Vukovara, ima ih i muslimana i katolika. Bujak je muško ime i prezime, u osnovi je reč buj – divlji, okretan, lud. Vreme turske vladavine bilo je i vreme lažnih rodoslova kojima su njihovi sastavljači pokušavali da na osnovu krivotvorenih podataka sebi pripišu pravo nasledstva srpskog porekla.
Prezimena kakva danas postoje u Srbiji u najvećem broju slučajeva ustanovljena su u drugoj polovini 19. veka. Dok nisu zapisana i fiksirana u državnim aktima, prezimena, kao i rodovska i bratstvenička imena, bila su podložna promenama iz mnogih razloga.
– U Vojvodini su se prezimena fiksirala kroz različite vojne, crkvene i druge evidencije, posebno poreske knjige i matične knjige koje su uvođene kao i drugde u Habzburškoj monarhiji, naročito u vezi sa tridentinskim koncilima iz druge polovine 16. veka u okviru kojih se reguliše vođenje matičnih knjiga (krštenih, venčanih i umrlih). Od 1614. uvodi se vođenje stanja duša, a patentom cara Jozefa II od 20. februara 1784. uvode se državne matične knjige za stanovništvo. Tim patentom dati su detaljni propisi, i svaka zakonom priznata verska zajednica vodi matične knjige za svoje pripadnike, a vodi ih službenik te konfesije za svoju teritoriju – kaže Miroslav Niškanović, istraživač-saradnik Etnografskog instituta SANU.
Zvanično uvođenje prezimena kod Srba desilo se kasnije nego u drugim evropskim zemljama. Najpre je to urađeno u srpskim zemljama koje su bile pod vlašću Mletačke Republike i Austro-Ugarske monarhije, jer je 1780. jozefinskim patentom uvedena obavezna evidencija građana dvoimenom formulom. Tek će po stvaranju jugoslovenske države 1918. biti ustanovljen jedinstven sistem vođenja administracije za najveći deo srpskog naroda na Balkanskom poluostrvu.
– Srbija počinje da pravi svoju evidenciju od 1815. kad se obavljaju popisi stoke gde su navođena imena i prezimena domaćina i od tad mogu da se nađu podaci koji nas približavaju turskim izvorima. Nešto sistematičnije počinje da se radi od 1835. godine, kad počinju da se vode i matične knjige u tadašnjoj kneževini – ističe Niškanović.
Za nas su važan izvor turski tefteri, vođeni od 15. do 18. veka. Bile su to zemljišne knjige jer je sultan koji bi došao na vlast zahtevao da se zna ko je na kojoj parceli i od koga se uzima harač.
– Problem je što su tefteri na turskom jeziku i arapskim pismom, u njima su navedena uglavnom samo lična imena s imenom oca, ali i patronim i prezimena, rodovskih i bratstveničkih imena. Tek se očekuje da budu prevedeni oni koji su najinteresantniji, iz 17. pa i 18. veka – dodaje sagovornik.
Niškanović ističe i da je kult predaka bio inspirisan bazičnim društvenim i egzistencijalnim razlozima – izbegavanje rođački bliskih brakova, uređivanje imovinskih odnosa ili krvne osvete, a da je istraživanje porodičnog stabla najdublja ljudska potreba da se sopstveni život postavi kao karika u lancu smisla.
9. avgust 2017. u 10:59
vojislav ananić
Kako su nastajala srpska prezimena (1): Ovo je Jovanov mali
Iako mnogi smatraju da se prava srpska prezimena prepoznaju po završetku na “ić”, to nije tačno.
Brojne ličnosti u srpskoj istoriji, iz porodica rodom iz Srbije, nemaju prezimena na “ić”: Milutin Garašanin, Milojko Liješanin, Milivoje Blaznavac… Jer, prezimena u srpskom narodu su brojna i raznovrsna. Stvarana su u različitim, uglavnom teškim političkim, društvenim i ekonomskim uslovima, i to prema različitim načelima i običajima. Posebnu grupu sačinjavaju ona koja su stvorena pomoću nastavaka -ović, -ević ili -ić, koja se dodaju na prezimensku osnovu.
Skraćeni postupak
Kada je reč o matronimima, prezimenima nastalim po ženskom pretku, “skraćena procedura” je bila pravilo. Na žensko lično ime dodaje se samo deminutivni dodatak -ić i prezime je gotovo. Tako su od nekih slovenskih imena izvedena prezimena Zorić, Višnjić, Nadeždić, a kasnije, u hrišćanstvu, kada su se pojavili i kalendari, imena Sarić, Marić, Femić.
Najčešće je to bilo lično ime rodonačelnika porodice. Obično dede, oca ili nekog drugog značajnog muškog pretka u direktnoj liniji srodstva. Pobočna linija srodstva za nosioca prezimena javljala se samo u izuzetnim slučajevima. Osim toga, “osnivač prezimena” nije morao uvek da bude krvni srodnik.
Ponekad su to mogli da budu usvojitelj, staratelj ili drugi dobročinitelj kojem štićenik želi da se zahvali uzimajući njegovo ime za svoje porodično prezime. Jedno od tipičnih i najčešćih prezimena ove grupe jeste patronim Jovanović, nastalo, naravno, od pretka Jovana. Pridodani prisvojni nastavak -ov i deminutivni nastavak -ić, što znači maleni, mladi, zajedno su pokazivali da je Jovanović “Jovanov mladenac, mali, sin, potomak”.
Osim nastavka -ov, kao u Jovanović, primenjuje se i prisvojni dodatak -ev, koji ima isto značenje. Koji će nastavak biti primenjen zavisi od ličnog imena od koga se formira prezime. U slučaju da se rodonačelnik određene familije zvao, na primer Radič, primeniće se prisvojni nastavak -ev, a potom i deminutivni dodatak -ić. Tako je nastalo prezime Radičević.
Osim ličnog imena, na prezimensku osnovu utiču i drugi činioci. Obično su to zanimanja rodonačelnika određene familije: kovač, kolar, njegove lične osobine: ćosa, brka, etnička pripadnost: Bugarin, Ciganin, vojno zvanje: kaplar, kapetan, crkvena jerarhija: pop, klisar, mesto odakle je doseljen: Erdelj, Srem… I u ovim slučajevima prezimena se izvode po istom principu, kao i kada je u pitanju lično ime. Stoga se javljaju prezimena: Kovačević i Kolarević, Ćosović i Brković, Bugarinović i Ciganović, Kaplarević i Kapetanović, Popović i Klisarević, Erdeljanović i Sremčević.
Ponekad su prezimena bila formirana po “skraćenom postupku”. U tom slučaju se izostavljao prisvojni pridev -ov ili -ev i odmah dodavao deminutivni dodatak -ić. Tako su nastala prezimena Jovanić, Stamenić, Bojanić… Skraćena prezimena su u jednom momentu razvoja postala skoro pravilo, kada se izvode iz imena od milja, hipokoristika, i to u onim sredinama gde se ona završavaju na -a: Đura, Pera, Jova. Tada se javljaju prezimena Đurić, Perić, Jović. U srpskim sredinama, takozvanim erskim krajevima, gde se hipokoristična imena završavaju na -o: Đuro, Pero, Jovo, u prezimenima su sadržani svi elementi tvorbe, pa su se tako javila prezimena Đurović, Perović, Jovović.
Kako su nastajala srpska prezimena (2): “Ić” na crnoj listi
U srpskom imenoslovu postoji mnoštvo različitih obrazaca prema kojima su se stvarala prezimena, a onaj najčešći, stavljanjem “ić” na kraj ličnog imena rodonačelnika familije, koriste i drugi slovenski narodi. Ova vrsta prezimena česta je i kod Hrvata jer su ona gotovo identična sa srpskim, s tim što se kod njih češće sreću skraćeni oblici prezimena – Ivanić, Radić, Pavletić.
Kod slovenačkih prezimena javlja se na kraju prezimena – č, s obzirom da Slovenci nemaju glas “ć”: Filipčič, Kovačič, Kocijančič. Rusi na ovaj način grade svoje srednje prezime. Ono se javlja između ličnog imena i prezimena i izvodi se od očevog imena. Na primer, Anton Pavlovič Čehov.
Bez obzira na to što ovu vrstu prezimena imaju i ostali slovenski narodi, ona su u srpskom narodu najčešća i najbrojnija. Zbog toga ona uveliko asociraju na “Srbe i srpstvo”, a neki ih doživljavaju i kao sastavni deo srpskog nacionalnog identiteta. To je bio razlog što je tuđinska vlast koja je imala i Srbe pod svojom upravom nastojala da kod ovih podanika eliminiše, ili bar smanji, ovu vrstu prezimena “koja su odisala na srpstvo i slovenstvo”.
Uvredljivi nadimci
Činovnici tuđinske vlasti, bilo turske ili austrijske, često su kao službena prezimena Srba upisivali njihove lične ili porodične nadimke. Pritom su kao prezimena beležili i one nadimke koji su imali pogrdno i uvredljivo značenje za svoje nosioce. Tako su nastala prezimena: Nakarada, Klipa, Ušljebrka, Nepergaća, Poplašen.
Pri tome su korišćene razne metode. Prilikom vođenja službene administracije, npr. matičnih knjiga i drugih zvaničnih dokumenata, prezimena na – ić su izbegavana i potiskivana na razne načine. Jačanje mađarskog uticaja može se lako pratiti na imenima i prezimenima komoranskih Srba. Srbi u Komoranu počinju da se zovu i pišu Antal Janoš, Lasko, Mikloš, Peter, Sigismond, Hitok, Demeter. Srbi su se obično potpisivali, pa i ćirilicom, na mađarski način, najpre prezimenom pa imenom, npr. Pešti Tomaš.
Ponekad su tuđinske vlasti izričito, i to čak i zakonima, zabranjivale karakteristične vrste srpskih prezimena. Tako je Beč 1817. godine izdao naređenje, prema kojem Srbi u Austriji nisu smeli da nose prezimena sa završetkom na -ić, što je na području Ugarske posebno strogo sprovođeno.
Ovom naredbom je jednostavno odstranjen deminutivni prezimenski dodatak – ić. Njegovim izostavljanjem je tako uz prezimensku osnovu ostajao samo prisvojni dodatak – ov ili – ev, pa se tako često i danas završavaju prezimena u Vojvodini.
Sada se umesto uobičajenih prezimena Jovanović, Radičević, Kovačević, Kolarević, javljaju oblici Jovanov, Radičev, Kovačev, Kolarev, itd. Kod prezimena gde je deminutivni dodatak – ić direktno pridodat na prezimensku osnovu, izostavljanjem prisvojnog nastavka -ov ili – ev, zabranjeni prezimenski dodatak – ić zamenjivan je nastavkom – in. Ovom prilikom se umesto prezimena Jović, Glišić, Lazić, javljaju prezimena Jovin, Glišin, Lazin, itd.
Prezimena koja se nisu završavala na – ić nisu menjana, a bilo je i takvih, kao i u ostalim srpskim sredinama. Tako se tumače razlike između prezimena Srba u užoj Srbiji sa prezimenima Srba van nje. Tuđinska vlast vodila je svoju administraciju, u okviru koje je u službena dokumenta upisivala i prezimena Srba, ali u skladu sa svojim interesima i tendencijama. S druge strane, prezimena Srba u Srbiji ustrojila je srpska vlast u svojoj državi. Ona je to učinila u skladu sa srpskom narodnom tradicijom i nacionalnim interesom.
Kako su nastajala srpska prezimena (3): Savet vojvode Stepe
U Austrougarskoj carevini odnos vlasti prema srpskim prezimenima nije bio svuda isti. Na snazi je bila zabrana srpskih prezimena na – ić, ali se od nje ponegde i odstupalo. Jer, da je zabrana dosledno primenjena, u potonjoj Vojvodini ne bi bilo srpskih prezimena sa završetkom na – ić.
Odredba, zapravo zabrana o srpskim prezimenima najdoslednije je poštovana u Banatu, s obzirom da su prezimena na na -ić u ovom području svedena na najmanju moguću meru – skoro da ne postoje ili su izuzetno retka.
Uprkos pokušaju vlasti da eliminiše prezimena na – ić, Srbi se nisu tako lako odvajali od svojih tradicionalnih prezimena. Ona su u matične knjige i druga državna dokumenta upisivana bez – ić, ali su u crkvenim knjigama i međusobnim odnosima Srba korišćena u svom izvornom obliku sa – ić.
O tome svedoče i razni zapisi i dokumenta: “Moji preci u Zlaticu kod Bele Crkve u Banatu, nisu došli sa Erama četrdesetih godina osamnaestog veka, nego nešto kasnije, iz okoline Kučeva, gde su, kako mi je deda Gile pričao, njih trojica braće ubili jednog Turčina i pobegli preko Dunava i u Zlatici se nastanili. U vojne i zemljišne knjige nemačke vlasti su ih upisale sa prezimenom Adam, dok su se u crkvenim matičnim knjigama dugo vodili kao Adamović”, stoji u jednom zapisu.
Posle ujedinjenja i stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine, dolazi do promena u srpskim prezimenima. Neke familije svom prezimenu dodaju karakterističan prezimenski nastavak – ić ako im se dotadašnje prezime nije završavalo na ovaj način. Ova pojava bila je prisutna na čitavom srpskom etničkom prostoru.
Prezime na – ović imao je i Jovan Erdeljanović, naš poznati naučnik, prvi etnolog na Balkanu. Njegovo prvobitno prezime u rodnom Pančevu, bilo je Erdeljan. Kao što je bio običaj u Banatu kod Srba, posebno u novije vreme, prezimenu Erdeljan vremenom je dodat nastavak – ović.
Duškovi su stara varoška porodica iz nadlačkog kvarta u Kikindi. Miloš Duškov je za vreme Prvog svetskog rata bio dobrovoljac u srpskoj vojsci. Borio se u vojnim jedinicama kojima je komandovao vojvoda Stepa Stepanović. Posle završetka rata svoje prvobitno prezime Duškov promenio je u Dušković. Učinio je to po savetu slavnog vojskovođe, čiji je vojnik bio. Njegovi potomci žive u Pančevu i Beogradu i prezivaju se Dušković.
Lički Kamenko
Familija Kamenko potiče iz Like, Jošan kod Korenice i Škre kod Otočca, a ima je i na Kordunu, Bović kod Vrgin Mosta. Dvadeset godina neki njeni članovi kolonizovani su u Makedoniju, u okolinu Skoplja. Tada su svom prezimenu dodali nastavak – ović i tako postali Kamenković. Posle proterivanja iz Makedonije 1941. godine nastanili su se u Jagodini i Beogradu gde i danas žive kao Kamenkovići. Ovo su samo neki od brojnih primera posrbljavanja prezimena.
Kako su nastajala srpska prezimena (4): Nemci prelazili u Srbe
Posebnu grupu srpskih prezimena na -ić čine ona prezimena u čijoj se osnovi nalaze prezimena ili imena stranog porekla. Ona su prilagođena srpskoj sredini i na njihovu osnovu su pridodati karakteristični prezimenski dodaci -ović, -ević ili -ić.
Nastajala su u različitim istorijskim uslovima. Tako su nastala i prezimena nekih poznatih naučnika koji su živeli i radili među Srbima. Razlozi njihovog nastanka su brojni i raznovrsni.
Poistovećenje sa sredinom u kojoj su živeli bio je jedan od bitnih razloga što su stranci posrbljivali svoja prezimena. Pre svega, bračnim vezama dolazilo je do asimilacije stranaca sa Srbima.
Dodavanjem prezimenskih nastavaka svojim prezimenima neki su tako ispoljavali svoju odanost prema srpskom narodu sa kojim su živeli. I, to nisu bili jedini razlozi.
Kosta Šreplović je bio poznati srpski arhitekta 19. veka, a Mihailo Valtrović, koji je živeo na prelazu iz 19. u 20. vek, bio je profesor Velike škole, potonjeg Beogradskog univerziteta, upravnik Narodnog muzeja i osnivač Srpskog arheološkog društva u Beogradu.
Oni su svojim delima zadužili srpsku nauku i srpski narod. Njihova prezimena su germanskog porekla i u izvornom obliku glase Šrepl i Valter. Sličnih primera ima još u Srbiji: Ostermanović, Braunović, Kaclerović, Orajnerović, Šternić u Beogradu, Šmelcerović u Leskovcu, Veberović na Ubu… Osim u gradovima, ova vrsta prezimena javlja se i u pojedinim selima u Srbiji: Pruderović u Majuru u Mačvi, Šacerović u Ušću kod Obrenovca, Laudanović u okolini Gornjeg Milanovca.
Albahari je staro i relativno često jevrejsko prezime. Koriste ga i Sefardi i Aškenazi. Sreće se i u našoj sredini. U Beogradu postoji i nekoliko porodica sa prezimenom Albaharević. U prezimenima nastalim na ovaj način sreću se i hungarizmi, mađarske reči. Sabo je mađarska reč koja označava krojača. Od nje je napravljeno srpsko prezime Sabovljević. Širom Srbije postoji više familija sa ovim prezimenom, koje međusobno nisu u srodstvu.
Više starih porodica koje u Beogradu žive još od 19. veka prezivaju se Sabovljević. Od mađarskih reči različitog značenja izvedeno je još ovakvih prezimena: Kočijašević, Sekerušević, Gombarević, Vargić. U prezimenima iz ove grupe javljaju se i albanske reči. Sreću se najviše u prezimenima u Crnoj Gori: Kastratović, Zogović, Ljumović, Pljakić, Burmazović.
S druge strane, među prezimenima drugih naroda postoje srpska, odnosno slovenska prezimena koja se završavaju na -ić. Razlozi za njihovu pojavu u nesrpskim sredinama su slični onima koji su uslovili nastanak stranih prezimena sa -ić među Srbima. Ovaj tip prezimena najčešći je kod onih naroda koji žive izmešano ili u susedstvu sa Srbima, a to su Mađari i Rumuni.
Mađarskih prezimena koja se završavaju na -ović ima u više vojvođanskih sela i gradova. U Adorjanu ili Nadrljanu, selu između Kanjiže i Sente, javlja se prezime Milutinović. Iz ove porodice potiče i poznata teniserka Monika Seleš. U Horgošu kod Kanjiže javlja se prezime Radić, Dević u Gornjem Bregu kod Sente, Radaković i Petković u Subotici, Pavlović u Zrenjaninu.
Bez obzira na to što su prezimena na -ović, -ević i -ić najfrekventnija kod Srba i što ih mnogi doživljavaju i kao sastavni deo srpskog nacionalnog bića, pogrešno je smatrati “da su samo ona srpska prezimena” ili da su ona “srpskija” od ostalih prezimena Srba formiranih po drugim osnovama.
Rumunski Jovanovići
Među Rumunima koji žive u Banatu često je prezime Popović, a kod njih postoji i jedno od najčešćih srpskih prezimena, Jovanović. Među Rumunima se javljaju i prezimena Dimitrijević i Danilović, Gavrilović i Davidović, zatim Todorović i Trailović.
IZVOR: Vesti online/Riznica
6. mart 2019. u 18:13
MILOVAN STUDOVIC Kako da utvrdim poreklo prezimena STUDOVIC, o 1960 u okolini Kraljeva u Srbiji
Kako da dodjem ddo informacije o poreklu prezimena STUDOVIC, od 1860 nastanjeni u okolini grada KRALJEVO, u Srbiji
10. jul 2020. u 14:26
David Jeličić
Poštovani,
zanima me porijeklo prezimena Jeličić koji su iz sela Gornji Borkovići kod Banja Luke, BiH.
Imam prikupljene podatke iz Matičnih knjiga, crkvenih knjiga i zemljišnih knjiga ali ništa za period prije 1878. godine, a te godine je rođen moj čukundeda. Prem usmenom predanju znam da je moj navrdeda Ilija Jeličić, a supruga mu Ljuba Jeličić, djevojački Šindrak. Nije mi ponato kako samo moji Jeličići naseljavaju okolninu Banjaluke, dok su svi drugi u Petrovcu, Bosanska Krupa i dr.
Izvršio sam i DNK testiranje na projektu gdje sam utvrdio da je moguće prijašnje prezime Kondić, kao i da sa Runić iz Vedrog Polja kod Petrovca imam samo jednu razliku od 23 uporediva markera.
Moj kontakt
[email protected]
+387 64 4241617.
25. jul 2020. u 23:32
Dejan Jokić
Moje ime je Jokić Dejan.Rođen sam i živim u Makedoniji,gde je moj otac došao kao pripadnik JNA 1963 godine.Moj otac je rođen u selu Donje Vrbljane,BiH,R.Srpska 1946 godie,i sa dva meseca t.j.takođe 1946 godine se sele u Baču u Vojvodini,Srbiji.
Jedino što imam od informacija da se moj padeda takođe zove Despot Jokić,i da je do svoje smrti živeo u Vrbljanima,RS.
Naša Krsna slava su Časne Verige Sv.Petra ,29.januara.Po nekim usmenim predanjima mi smo Srbi iz Crne Gore.
Molio bih za pomoć vezanu za rodoslov.
Hvala unapred,
Jokić Dejan
28. novembar 2020. u 13:48
Stefan Krišćinski
Pozdrav
Zanima me poreklo moje porodice Krišćinski. Pradeda se zvao Aleksandar Krišćinski a deda Kazimir Krišćinski ( rodjen i ziveo u Beogradu). Po priči babe izbegli su iz Poljske. Hvala vam!
28. novembar 2020. u 14:16
Branko Todorović
U našoj literaturi za ovo prezime pronaći će se tek po koje ime s kraja 19. i prve polovine 20. veka. Takođe, treba ga pre kao Kriščinski, nego kao Krišćinski. Izgleda da je Kriščinski bila starija verzija. Neke ličnosti, poput molerskog radnika (i sekretara Saveza molersko-farbarskih radnika) Branislava, javljaju se s obe verzije prezimena. U kartonima žitelja grada Beograda iz perioda Kraljevine Jugoslavije, mogu se naći tri osobe s ovim prezimenom, Milica (Dragoljuba), Nadežda (Đorđa), Vera (Ivane).
U Srpskoj bibliografiji pominje se jedna Vera Kriščinska, kao autorka jednog članka u Malom zabavniku (Beograd), ali nažalost ne piše godina izdanja tog časopisa. Moguće i da je to ova Vera, kćerka Ivane, inače rođena u Travniku (1896). Pomen Travnika ukazuje i na moguće bliže poreklo iz Bosne, jer je poznato da je dolaskom Austrougarske u Bosnu i Hercegovinu, na taj prostor naseljen značajan broj rimokatoličkog stanovništva iz drugih krajeva Monarhije. Ako bi to bio slučaj, ostaje pitanje odakle su tačno došli u Travnik? Ukoliko je prezime poljsko i vaše predanje o poreklu Poljska, to bi onda verovatno bio onaj etničko poljski deo austrijskog dela Monarhije.
Nadam se da sam bar malo pomogao. 🙂