Савети искусног истраживача: Мирослав Нишкановић

9. априла 2012.

коментара: 82

Истраживање породичног стабла изазован је, дуг и нимало једноставан посао. Осим што подразумева да се човек у њега упусти срцем и жељом да састави што потпунији родослов, неопходно је да има и знање како то најбоље и најједноставније да учини.

Етнолог Мирослав Нишкановић, истраживач сарадник Етнографског института САНУ и аутор књигa “Породични коријени”, “Српска презимена – порекло, значење, распрострањеност”, даје вам савет одакле је најбоље да кренете у свом истраживању, као и где све можете да нађете веродостојне податке о вашим прецима.

На почетку, Нишкановић даје неколико важних напомена кад су у питању српска презимена, која су широко распрострањена на простору бивше СФРЈ:

Презимена, каква данас постоје у Србији, у највећем броју случајева су установљена тек у другој половини 19. века, кад је уведено правило да презимена буду стална и кад почињу да се уписују у матичне и земљишне књиге. До тада она су се могла мењати тако да се син презива по имену оца, а његов син не по имену деде већ опет по имену свог оца па тако из колена у колено. То, усвари, нису била презимена већ патроними. Патроним је постао презиме тек кад је и унук узео презиме патроним који је користио његов отац.

У западним деловима бивше СФРЈ било је нешто другачије. Тамо су презимена раније уписана у књиге (крајем 17. почетком 18. века) и више се, углавном, нису мењала. Пре свега из разлога што би у случају промене било теже доказати војнички статус и власништво над земљом, која је под неким презименом уписана у катастар. Дешавало се, додуше, да су у тим књигама нека презимена уписана погрешно, јер су их евидентирали странци, али је то већ питање транскрипције.

 Где се налазе писани трагови

На просторима бивше СФРЈ вођене су различите врсте евиденције.

Србија почиње да прави своју евиденцију од 1815. кад се обављају пописи стоке где су навођена имена и презимена домаћина и од тад могу да се нађу подаци који нас приближавају турским изворима. Нешто систематичније почиње да се ради од 1835. године, кад почињу да се воде и матичне књиге, при чему треба имати на уму да је то простор тадашње кнежевине, а не целе територије данашње Србије. Дакле, од тог периода могу да се нађу доста добри подаци о прецима.

Поред тога, везано за територију Србије, важан извор су и турски тефтери, вођени од 15. до 18. века. Проблем је једино што су тефтери на турском језику и арапском писму, у њима су наведена углавном само лична имена са именом оца, али и патроним и презимена, родовских и братственичких имена. Тек се очекује да буду преведни они који су најинтересантнији, из 17. па и 18. века.

Кад је реч о територији ван некадашњег Османског царства, постоји неколико система евиденције. Један је био у Хабсбуршкој монархији, други у Млетачкој републици, а трећи у Угарској. Свима њима је заједничко то што је обавезни попис уведен после Тридентског концила, од половине 16. века. Од тог момента било је обавезно вођење књига за католике, али пошто је у тим државама било и православних, то је онда важило и за њих.

Српска имена и презимена се најраније појављују у црквеним књигама из околине Задра и у Шибенику, крајем 17. века. Од половине 18. века уписивање у црквене књиге, како католичке, тако и православне, постаје редовно и о томе данас постоји солидна архивска грађа. Нешто од тога, међутим, није сачувано. Страдало је у ратовима, нарочито је то случај у Босни.

 Писано латинским, али и на старој ћирилици

Потешкоћа на коју може да се наиђе приликом читања књига из тог раног периода је што су, кад је у питању католичко становништво, писане на латинском језику, латиничним писмом. Често се дешава да није могуће транскрибовати сва имена и презимена. Са друге стране, у православним матичним књигама је све писано ћирилицом. Интересантно је да у Босни, у 18. веку, чак и у католичким црквама могу да се нађу матичне књиге исписане ћирилицом. Тек од 19. века они су увели обавезну латиницу.

Ћирилица којом је писано на први поглед не може да се чита и разуме, али уз повећану пажњу и мало дужи ангажман то се превазиђе. Постоји табела како су слова изгледала од 15. до 19. века – биле су разне варијанте, није се свако писмо писало исто, тако да то олакшава читање и разумевање.

Осим за књиге, то важи и за надгробне споменике из тог времена. Рецимо, године су често написане словним знацима, и због тога морате имати тачну шему да разумете која је то година. Те године су се рачунале од стварања света. Тако је у Босни било до друге половине 19. века.

 Земљишне књиге као извор података

Грунтовне и земљишне књиге су јако важне у потрази за прецима. У турско доба то су били поменути тефтери, а у Аустроугарској и у Млетачкој републици – катастар.

Турски тефтери:

Како који султан је долазио на власт, тако је тражио да види где и од кога узима харач (порез). И, то је све вођено у тефтерима односно земљишним књигама, где је тачно описивано ко је где био, на којој парцели. Уписивано је име власника парцеле и име његовог оца. Понегде би се јављало и неко родовско име.

Нешто од тих тефтера из 15.,16. и 17. века је преведено. Рецимо, преведени су босански тефтери из 1468. и 1604. године, херцеговачки из 1477., пописи пожешког санџака и клишког санџака из 16. века. Тренутно се у организацији Српског генеалошког центра и Центра за османске студије преводи тефтер смедеревског санџака из прве половине 16. века.

Код нас има мало те турске грађе, пошто је њихова администрација, када је одлазила са ових терена, понела ту документацију, и данас се тефтери и друга релевантна грађа налазе у архивама у Анкари и Истанбулу. Рад на тој грађи тек предстоји. Тек кад будемо имали преведене те материјале у континуитету моћи ће се више знати о локалним повесницама у то време.

Аустријски катастар:

У западним крајевима постоји бројна грађа која се у последње време све интензивније обрађује и објављује и тога ће бити све више, посебно из 18. и 19. века, што је нарочито интересантно. За подручје Војне крајине нарочито је важан архив у Грацу, тамо је те грађe највише. Из тог архива је значајан документ ‘Попис Лике и Крбаве из 1712. године’  јер даје приказ стања после протеривања Турака, након Карловачког мира из 1699. године, када почиње насељавање тих простора. Ту је попис имања, називи локалитета, и имена и презимена свих мушких који су спремни за војску.

На том терену доста дуго није било померања становништва, све до укидања Војне крајине, кад су Личани почели више да се исељавају. Ишли су у Славонију, Босну. Бранко Ћопић је писао да су његови дошли у Босну из Лике. Поред тога, за овај сегмент веома су значјани архиви на просторима бивше Југославије, данас Хрватске и Словеније.

Правци сеоба

Прво су људи селили из старе Србије и Црне Горе: један крак је ишао у Далмацију, Лику и даље, а други крак је ишао Дрином, у западну Србију, Војводину, Угарску, Славонију, Босну. Исто тако су из Македоније ишли долином Мораве, и то све иде до краја 17. века и у 18. веку. У 19. веку се ствара нова држава, па људи долазе у Србију. Истерани су Турци, створен је огроман простор по селима и градовима, и то се насељава.

Све то долази и сад треба видети ко кад и где, а то није тако једноставно.

 Хронике села су веома важне

Сеоских хроника има доста, и добрих и лоших. Често сам у контакту са људима који их пишу, који највећи проблем имају са приступом и непознавањем методологије. Најчешће мисле да се све може наћи у САНУ, што је погрешан приступ, нарочито кад су у питању западни крајеви. Мора најпре да се тражи у породицама из одређеног села, а литература иде на крају, то је најлакше пронаћи.

 Архиви у региону

Дубровачки архив је најзначајнији архив, важан за Србију и Босну и Херцеговину, јер су туда пролазили путеви. За директно прављење родослова на основу тог архива, нарочито је користан онима који су из Херцеговине и тих крајева.

Дубровачка грађа је углавном обрађивана за средњи век, док за 18. и 19. век није толико рађено, тек би требало да се ради.

За Далмацију су главни архиви у Сплиту и Задру, који је био главни град.

За Лику су то архиви у Карловцу, Ријеци, Загребу, Бечу и Грацу.

Важан је и Венцијански архив.

За Црну Гору најважнији је Которски архив, а доста тога има и у архиву у Херцег Новом и Дубровнику.

Необична презимена

Имамо пуно таквих презимена у Херцеговини, Далмацији и Лици.

То нема везе са оним што наши људи мисле да се неко спрдао па давао таква презимена, кад су дошли Аустријанци. Та презимена су старија од ових, Јовановић, Петровић. Она су рано записана и више нису могла да се мењају.

Имате, рецимо, презиме Будалић, а по њему се онда назвала Будалина њива. И, ако је тако уписана она је његова, а ако мења презиме онда је питање како да докаже да је то његова њива.

Та презимена су давана по особинама.

Са нашег данашњег становишта нека презимена звуче пежоративно, али то није увек било тако. Рецимо, Међед је некад представљао јаког, крупног човека, што је у ратничком свету много значило. Или презиме Зликовац, то је ратничко име. Тог презимена има код Сарајева.

Крсне славе као траг

Крсне славе су помоћно средство за утврђивање порекла. Ако славимо исту славу и имамо исто презиме постоји могућност да смо рођаци. Посебно кад су у питању ретке славе и кад презиме није тако често, а налази се на пет различитих места, онда је велика могућност да је порекло исто. Све може да буде тако, али и не мора.

Славе су се и мењале, на разне начине. Рецимо, кад се неко ожени, дође ’домазет’ у кућу. То је посебно био случај кад неко погине, а жена остане сама и не може да држи имање. Онда се она уда и дођу домазети.

А која ће ту слава да буде, његова или домаћинова, то се често одлучивало у односу снага. Ако је тај који дође довољно јак да то наметне, он ће наметнути. Слава би генерално требало да буде ствар куће, а не породице. Осим тога, није редак случај да је домазет мењао презиме.

До ког колена се поуздано може наћи порекло

Нормално је седам-осам колена, може понешто и мало даље, а да буде засновано на документима. Све то иде за ове крајеве из 18. века. Да имамо неки континуитет.

Усмена предања о прецима

Што се тиче родослова и фамилијарних извора, усмена предања су најбољи извори и моратe прво кренути од тих извора и даље радити. То се чува онолико колико је потребно. Ако ти је потребно да знаш 10 колена, ти знаш 10 колена, али ако ти је потребно три ти памтиш толико.

Усмена предања су нарочито очувана код Црногораца, а то је опет везано за племско друштво које се тамо најдуже очувало. Једна је ствар била да се зна да се не би узимало у сродству, да се ту нешто не би пореметило. Био је обичај да се међусобно не жене до деветог колена, а сад имате правило да се могу узимати од четвртог колена.

Друга ствар је везана за крвну освету. Било је важно знати ко ти дугује крв. И мораш да имаш та знања да би могао да их упражњаваш на прави начин. Такође, ту је и питање земље.

Због тога се у тим крајевима Црне Горе то дуго сачувала усмена предаја.

Топоними места идентични презименима

Топоними са истим називом као презимена су свакако неки траг.

Једна ствар је чињеница, а друга ствар објашњење. Наравно да може бити да су донели то име на одређени простор, али то мора да се утврди и да се види од кад се спомиње назив тог места. Имате, рецимо, место Косово у Далмацији, а сад треба да се види које се прво помиње. Може да се деси да оно код Книна помиње раније него ово овде.

Највећи број насеља, скоро сва, су названа по некоме и наравно да то представља траг. Мора да се утврди шта то значи, које му је стварно значење, и које му је пренесено значење. И то је како где. И то су истраживања која траже и познавање језика и историје.

Грбови

Племићка титула се давала на личност, а не на читав род. Тај и тај је добио титулу за заслуге у рату и онда је његова фамилија племићка. Дакле, кад се то истражује мора да се иде прецизно. Не може се племићка титула везати за све фамилије једног рода или братства.

Није ништа спорно да се данас направи грб породице. То је као неки заштитни знак. Али, друга је ствар кад хоћемо да будемо оно што нисмо. Има их разних који праве такве приче и узимају народу паре.

Савети за истраживање порекла

Већина људи жели одмах ’најдебљу’ старину, али претходно ипак треба испитати следеће:

– Прво кренемо од значења речи по којој је дато презиме. Па онда видимо кад се та реч први пут спомиње. Па где се то спомиње и да ли се спомиње тамо где је то презиме. Затим треба да видимо ко је тај родоначелник, шта знамо о њему.

Друга ствар је да видимо где све има припадника рода или братства, носилаца презимена које се истражује. Где их има данас, а где их је било пре. То нам већ може дати траг где да их тражимо. Морамо да видимо све те људе, све те групације. Чест је случај да неко узме да скупља за све и постоји могућност да направи и нешто за вас. Важно је доћи то тих преносилаца традиције.

Веома је важно и да се знају историјски контексти, како би се проверила предања и приче. Нешто у предањима може имати везе, али је често хронолошки нетачно наведено. У предањима се мешају ствари из различитих периода, јер људи немају представу кад је шта било. Причају за нешто што је наводно било у 15. веку, а касније се испостави да је то било у 19. веку. Мора да се проверава, зато постоји методологија, не може то свако да ради.

Имамо људе који нису вични, па још ако то лоше напишу, то је велика штета.

Ево, укратко, које кораке треба предузети приликом састављања породичног стабла:

* Почети од разговора у породици, посебно са онима који су више заинтересовани. У свакој фамилији постоји неко ко то прати и води и такве људе треба искористити;

* Пронаћи стари извод из матичне књиге рођених и кренути даље. Старе матичне књиге налазе се у мрежи државних и регионалних архива. У архивама у Хрватској је бесплатно коришћење, осим ако тражите помоћ архивара. Наравно, плаћа се и копирање;

* Пронаћи читуље, у породици или у цркви. Те читуље су се записивале кад су задушнице. Тад се свештеници моле за ваше претке. Цркве то доста чувају. Има тих примера из 18. века у црквама у Црној Гори. Они су уписани редом умирања, али је само наведено име.

* Треба доста да се тражи по књигама, лагано да се исчитава. Увек се нешто нађе;

* Тражити на интернету. На пример, постоји сајт www.familysearch.org. То је база података коју су сачинили мормони и налази се у бункерима у Солт Лејк Ситију. Ту су скениране или микрофилмоване готово све матичне књиге из Хрватске као и широм света. Не може да се види сваки извод, али може да се сазна које матичне књиге имају.

Ко је Мирослав Нишкановић

Рођен у Книну 1951. године. Дипломирао и магистрирао на Одељењу за ентологију и антропологију Филозофског факултета у Београду.

Радио у Земаљском музеју Босне и Херцеговине у Сарајеву, као етнолог за порекло становништва и етногенезу (од 1976. до 1992). Био уредник Гласника Земаљског музеја у Сарајеву, свеска за етнологију, од бр. 101.

Ради у Етнографском институту САНУ као истраживач сарадник.

Преко тридесет година бави се генеалошким истраживањима. Резултате истраживања презентовао на стручним и научним скуповима у земљи и иностранству. Објавио више радова у домаћим и страним часописима и преко 150 научно-популарних текстова у новинама и књиге: Породични коријени (2001) и Српска презимена (2004).

 

Коментари (82)

Одговорите

82 коментара

  1. Јоксим

    Младене, да ли сте размишљали о ДНК тесту по мушкој линији.

  2. Јоксим

    Младене, једино ће те преко ДНК теста сазнати са којим родом сте сродни. Више о томе на овом порталу и српском ДНК пројекту.

  3. Pozdrav
    Verovatno niste culi za prezime Ulamovic i ja slabo znam o mom prezimenu zanima me dosta ako bi mi bar malo pomogli odakle je sta je hvala vam puno

    pozdav

  4. Vladimir

    Postovani,

    Zanima me poreklo moje porodice Zivkovic. Najstariji predak je moj cukundeda Hristifor iz Jagodine, slava je Sveti Andrej Prvozvani. Hvala vam!

  5. vojislav ananić

    КАКО СУ НАСТАЛА СРПСКА ПРЕЗИМЕНА

    „Пошто је умро онај архонт Србин који је пребегао цару Ираклију по наследству завлада његов син а потом унук и тако редом архонти из његовог рода… Роди се од њих Вишеслав и од њега Радослав и од њега Присигој и од њега Властимир“, овако почиње први српски родослов који је исписао византијски цар Константин Порфирогенит око 950. године. Родоначелник се звао Аладин. Име је дошло с истока, али преко Германа-Саса који су се по Србији и Босни бавили рударским пословима. Тада је било помодно давати имена која имају везе са ослобађањем Светог гроба. Једно од тих имена је Саладин, могуће у вези с Аладин. Презиме су добили по родоначелнику који се звао Вигањ (из ковачке терминологије). Ово лично име је посведочено у документима од 15. века у Конавлима, Босни, Херцеговини. Вигњевића данас има много у Словенији, где се такође помињу доста рано – још 1551. године. Име Андреја и презиме Андрејевић раширено је у источној, јужној и југоисточној Србији, а само изузетно и на динарском простору. У питању су подручја на којима се у већој мери налазе старобалкански и византијски културни утицаји. По Војводини се на ово име и презиме наилази код досељеника из поменутих крајева. Постоје муслиманска именамена Шукрија, Шућрија, а значење би се могло протумачити као захвални богу. Код хришћана постојало је веома ретко име Шућо(а) посведочено још у 15. веку. Најраспрострањеније је у средњој Босни где су се у већој мери него другде раширили оријентални културни утицаји. Родослови Немањића (друга половина 12. века – 1371) имали су за циљ да Немањиће представе као најстарију и најмоћнију владарску породицу на Балкану, али да прикажу њихову светородност. Најпознатији су данас уначки Боснићи, а забележено је предање да су „од Босне воде дошла два брата. Један рођен у збијегу код Босне, други у пећини и од њега Пећанци“. Матица данашњим Боснићима требало би да буде у Унцу, одакле су расељавани на друга подручја, по правилу увек негде на граници или у близини ње. Матица им је у Лици, где се помињу од почетка 16. века. Свима је слава Св. Стеван и требало би да су сви истог порекла. Име родоначелника Будисав или Будислав било је још у 14. веку раширено на подручју Старе Србије, а на њихове носиоце остала је успомена у имену Будисавци – села код Пећи. Посведочени су још у средњем веку, изгледа да су били доста распрострањени, а презиме је у највећој мери задржано на просторима средње Босне. Славе Ђурђевдан. Данас их има и у околини Дубровника и Вуковара, има их и муслимана и католика. Бујак је мушко име и презиме, у основи је реч буј – дивљи, окретан, луд. Време турске владавине било је и време лажних родослова којима су њихови састављачи покушавали да на основу кривотворених података себи припишу право наследства српског порекла.
    Презимена каква данас постоје у Србији у највећем броју случајева установљена су у другој половини 19. века. Док нису записана и фиксирана у државним актима, презимена, као и родовска и братственичка имена, била су подложна променама из многих разлога.
    – У Војводини су се презимена фиксирала кроз различите војне, црквене и друге евиденције, посебно пореске књиге и матичне књиге које су увођене као и другде у Хабзбуршкој монархији, нарочито у вези са тридентинским концилима из друге половине 16. века у оквиру којих се регулише вођење матичних књига (крштених, венчаних и умрлих). Од 1614. уводи се вођење стања душа, а патентом цара Јозефа ИИ од 20. фебруара 1784. уводе се државне матичне књиге за становништво. Тим патентом дати су детаљни прописи, и свака законом призната верска заједница води матичне књиге за своје припаднике, а води их службеник те конфесије за своју територију – каже Мирослав Нишкановић, истраживач-сарадник Етнографског института САНУ.
    Званично увођење презимена код Срба десило се касније него у другим европским земљама. Најпре је то урађено у српским земљама које су биле под влашћу Млетачке Републике и Аустро-Угарске монархије, јер је 1780. јозефинским патентом уведена обавезна евиденција грађана двоименом формулом. Тек ће по стварању југословенске државе 1918. бити установљен јединствен систем вођења администрације за највећи део српског народа на Балканском полуострву.
    – Србија почиње да прави своју евиденцију од 1815. кад се обављају пописи стоке где су навођена имена и презимена домаћина и од тад могу да се нађу подаци који нас приближавају турским изворима. Нешто систематичније почиње да се ради од 1835. године, кад почињу да се воде и матичне књиге у тадашњој кнежевини – истиче Нишкановић.
    За нас су важан извор турски тефтери, вођени од 15. до 18. века. Биле су то земљишне књиге јер је султан који би дошао на власт захтевао да се зна ко је на којој парцели и од кога се узима харач.
    – Проблем је што су тефтери на турском језику и арапским писмом, у њима су наведена углавном само лична имена с именом оца, али и патроним и презимена, родовских и братственичких имена. Тек се очекује да буду преведени они који су најинтересантнији, из 17. па и 18. века – додаје саговорник.
    Нишкановић истиче и да је култ предака био инспирисан базичним друштвеним и егзистенцијалним разлозима – избегавање рођачки блиских бракова, уређивање имовинских односа или крвне освете, а да је истраживање породичног стабла најдубља људска потреба да се сопствени живот постави као карика у ланцу смисла.

  6. vojislav ananić

    Како су настајала српска презимена (1): Ово је Јованов мали

    Иако многи сматрају да се права српска презимена препознају по завршетку на “ић”, то није тачно.
    Бројне личности у српској историји, из породица родом из Србије, немају презимена на “ић”: Милутин Гарашанин, Милојко Лијешанин, Миливоје Блазнавац… Јер, презимена у српском народу су бројна и разноврсна. Стварана су у различитим, углавном тешким политичким, друштвеним и економским условима, и то према различитим начелима и обичајима. Посебну групу сачињавају она која су створена помоћу наставака -овић, -евић или -ић, која се додају на презименску основу.
    Скраћени поступак
    Када је реч о матронимима, презименима насталим по женском претку, “скраћена процедура” је била правило. На женско лично име додаје се само деминутивни додатак -ић и презиме је готово. Тако су од неких словенских имена изведена презимена Зорић, Вишњић, Надеждић, а касније, у хришћанству, када су се појавили и календари, имена Сарић, Марић, Фемић.
    Најчешће је то било лично име родоначелника породице. Обично деде, оца или неког другог значајног мушког претка у директној линији сродства. Побочна линија сродства за носиоца презимена јављала се само у изузетним случајевима. Осим тога, “оснивач презимена” није морао увек да буде крвни сродник.
    Понекад су то могли да буду усвојитељ, старатељ или други доброчинитељ којем штићеник жели да се захвали узимајући његово име за своје породично презиме. Једно од типичних и најчешћих презимена ове групе јесте патроним Јовановић, настало, наравно, од претка Јована. Придодани присвојни наставак -ов и деминутивни наставак -ић, што значи малени, млади, заједно су показивали да је Јовановић “Јованов младенац, мали, син, потомак”.
    Осим наставка -ов, као у Јовановић, примењује се и присвојни додатак -ев, који има исто значење. Који ће наставак бити примењен зависи од личног имена од кога се формира презиме. У случају да се родоначелник одређене фамилије звао, на пример Радич, примениће се присвојни наставак -ев, а потом и деминутивни додатак -ић. Тако је настало презиме Радичевић.
    Осим личног имена, на презименску основу утичу и други чиниоци. Обично су то занимања родоначелника одређене фамилије: ковач, колар, његове личне особине: ћоса, брка, етничка припадност: Бугарин, Циганин, војно звање: каплар, капетан, црквена јерархија: поп, клисар, место одакле је досељен: Ердељ, Срем… И у овим случајевима презимена се изводе по истом принципу, као и када је у питању лично име. Стога се јављају презимена: Ковачевић и Коларевић, Ћосовић и Брковић, Бугариновић и Цигановић, Капларевић и Капетановић, Поповић и Клисаревић, Ердељановић и Сремчевић.
    Понекад су презимена била формирана по “скраћеном поступку”. У том случају се изостављао присвојни придев -ов или -ев и одмах додавао деминутивни додатак -ић. Тако су настала презимена Јованић, Стаменић, Бојанић… Скраћена презимена су у једном моменту развоја постала скоро правило, када се изводе из имена од миља, хипокористика, и то у оним срединама где се она завршавају на -а: Ђура, Пера, Јова. Тада се јављају презимена Ђурић, Перић, Јовић. У српским срединама, такозваним ерским крајевима, где се хипокористична имена завршавају на -о: Ђуро, Перо, Јово, у презименима су садржани сви елементи творбе, па су се тако јавила презимена Ђуровић, Перовић, Јововић.

    Како су настајала српска презимена (2): “Ић” на црној листи

    У српском именослову постоји мноштво различитих образаца према којима су се стварала презимена, а онај најчешћи, стављањем “ић” на крај личног имена родоначелника фамилије, користе и други словенски народи. Ова врста презимена честа је и код Хрвата јер су она готово идентична са српским, с тим што се код њих чешће срећу скраћени облици презимена – Иванић, Радић, Павлетић.
    Код словеначких презимена јавља се на крају презимена – ч, с обзиром да Словенци немају глас “ћ”: Филипчич, Ковачич, Коцијанчич. Руси на овај начин граде своје средње презиме. Оно се јавља између личног имена и презимена и изводи се од очевог имена. На пример, Антон Павлович Чехов.
    Без обзира на то што ову врсту презимена имају и остали словенски народи, она су у српском народу најчешћа и најбројнија. Због тога она увелико асоцирају на “Србе и српство”, а неки их доживљавају и као саставни део српског националног идентитета. То је био разлог што је туђинска власт која је имала и Србе под својом управом настојала да код ових поданика елиминише, или бар смањи, ову врсту презимена “која су одисала на српство и словенство”.
    Увредљиви надимци
    Чиновници туђинске власти, било турске или аустријске, често су као службена презимена Срба уписивали њихове личне или породичне надимке. Притом су као презимена бележили и оне надимке који су имали погрдно и увредљиво значење за своје носиоце. Тако су настала презимена: Накарада, Клипа, Ушљебрка, Непергаћа, Поплашен.
    При томе су коришћене разне методе. Приликом вођења службене администрације, нпр. матичних књига и других званичних докумената, презимена на – ић су избегавана и потискивана на разне начине. Јачање мађарског утицаја може се лако пратити на именима и презименима коморанских Срба. Срби у Коморану почињу да се зову и пишу Антал Јанош, Ласко, Миклош, Петер, Сигисмонд, Хиток, Деметер. Срби су се обично потписивали, па и ћирилицом, на мађарски начин, најпре презименом па именом, нпр. Пешти Томаш.
    Понекад су туђинске власти изричито, и то чак и законима, забрањивале карактеристичне врсте српских презимена. Тако је Беч 1817. године издао наређење, према којем Срби у Аустрији нису смели да носе презимена са завршетком на -ић, што је на подручју Угарске посебно строго спровођено.
    Овом наредбом је једноставно одстрањен деминутивни презименски додатак – ић. Његовим изостављањем је тако уз презименску основу остајао само присвојни додатак – ов или – ев, па се тако често и данас завршавају презимена у Војводини.
    Сада се уместо уобичајених презимена Јовановић, Радичевић, Ковачевић, Коларевић, јављају облици Јованов, Радичев, Ковачев, Коларев, итд. Код презимена где је деминутивни додатак – ић директно придодат на презименску основу, изостављањем присвојног наставка -ов или – ев, забрањени презименски додатак – ић замењиван је наставком – ин. Овом приликом се уместо презимена Јовић, Глишић, Лазић, јављају презимена Јовин, Глишин, Лазин, итд.
    Презимена која се нису завршавала на – ић нису мењана, а било је и таквих, као и у осталим српским срединама. Тако се тумаче разлике између презимена Срба у ужој Србији са презименима Срба ван ње. Туђинска власт водила је своју администрацију, у оквиру које је у службена документа уписивала и презимена Срба, али у складу са својим интересима и тенденцијама. С друге стране, презимена Срба у Србији устројила је српска власт у својој држави. Она је то учинила у складу са српском народном традицијом и националним интересом.

    Како су настајала српска презимена (3): Савет војводе Степе

    У Аустроугарској царевини однос власти према српским презименима није био свуда исти. На снази је била забрана српских презимена на – ић, али се од ње понегде и одступало. Јер, да је забрана доследно примењена, у потоњој Војводини не би било српских презимена са завршетком на – ић.
    Одредба, заправо забрана о српским презименима најдоследније је поштована у Банату, с обзиром да су презимена на на -ић у овом подручју сведена на најмању могућу меру – скоро да не постоје или су изузетно ретка.
    Упркос покушају власти да елиминише презимена на – ић, Срби се нису тако лако одвајали од својих традиционалних презимена. Она су у матичне књиге и друга државна документа уписивана без – ић, али су у црквеним књигама и међусобним односима Срба коришћена у свом изворном облику са – ић.
    О томе сведоче и разни записи и документа: “Моји преци у Златицу код Беле Цркве у Банату, нису дошли са Ерама четрдесетих година осамнаестог века, него нешто касније, из околине Кучева, где су, како ми је деда Гиле причао, њих тројица браће убили једног Турчина и побегли преко Дунава и у Златици се настанили. У војне и земљишне књиге немачке власти су их уписале са презименом Адам, док су се у црквеним матичним књигама дуго водили као Адамовић”, стоји у једном запису.
    После уједињења и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, долази до промена у српским презименима. Неке фамилије свом презимену додају карактеристичан презименски наставак – ић ако им се дотадашње презиме није завршавало на овај начин. Ова појава била је присутна на читавом српском етничком простору.
    Презиме на – овић имао је и Јован Ердељановић, наш познати научник, први етнолог на Балкану. Његово првобитно презиме у родном Панчеву, било је Ердељан. Као што је био обичај у Банату код Срба, посебно у новије време, презимену Ердељан временом је додат наставак – овић.
    Душкови су стара варошка породица из надлачког кварта у Кикинди. Милош Душков је за време Првог светског рата био добровољац у српској војсци. Борио се у војним јединицама којима је командовао војвода Степа Степановић. После завршетка рата своје првобитно презиме Душков променио је у Душковић. Учинио је то по савету славног војсковође, чији је војник био. Његови потомци живе у Панчеву и Београду и презивају се Душковић.
    Лички Каменко
    Фамилија Каменко потиче из Лике, Јошан код Коренице и Шкре код Оточца, а има је и на Кордуну, Бовић код Вргин Моста. Двадесет година неки њени чланови колонизовани су у Македонију, у околину Скопља. Тада су свом презимену додали наставак – овић и тако постали Каменковић. После протеривања из Македоније 1941. године настанили су се у Јагодини и Београду где и данас живе као Каменковићи. Ово су само неки од бројних примера посрбљавања презимена.

    Како су настајала српска презимена (4): Немци прелазили у Србе

    Посебну групу српских презимена на -ић чине она презимена у чијој се основи налазе презимена или имена страног порекла. Она су прилагођена српској средини и на њихову основу су придодати карактеристични презименски додаци -овић, -евић или -ић.
    Настајала су у различитим историјским условима. Тако су настала и презимена неких познатих научника који су живели и радили међу Србима. Разлози њиховог настанка су бројни и разноврсни.
    Поистовећење са средином у којој су живели био је један од битних разлога што су странци посрбљивали своја презимена. Пре свега, брачним везама долазило је до асимилације странаца са Србима.
    Додавањем презименских наставака својим презименима неки су тако испољавали своју оданост према српском народу са којим су живели. И, то нису били једини разлози.
    Коста Шрепловић је био познати српски архитекта 19. века, а Михаило Валтровић, који је живео на прелазу из 19. у 20. век, био је професор Велике школе, потоњег Београдског универзитета, управник Народног музеја и оснивач Српског археолошког друштва у Београду.
    Они су својим делима задужили српску науку и српски народ. Њихова презимена су германског порекла и у изворном облику гласе Шрепл и Валтер. Сличних примера има још у Србији: Остермановић, Брауновић, Кацлеровић, Орајнеровић, Штернић у Београду, Шмелцеровић у Лесковцу, Веберовић на Убу… Осим у градовима, ова врста презимена јавља се и у појединим селима у Србији: Прудеровић у Мајуру у Мачви, Шацеровић у Ушћу код Обреновца, Лаудановић у околини Горњег Милановца.
    Албахари је старо и релативно често јеврејско презиме. Користе га и Сефарди и Ашкенази. Среће се и у нашој средини. У Београду постоји и неколико породица са презименом Албахаревић. У презименима насталим на овај начин срећу се и хунгаризми, мађарске речи. Сабо је мађарска реч која означава кројача. Од ње је направљено српско презиме Сабовљевић. Широм Србије постоји више фамилија са овим презименом, које међусобно нису у сродству.
    Више старих породица које у Београду живе још од 19. века презивају се Сабовљевић. Од мађарских речи различитог значења изведено је још оваквих презимена: Кочијашевић, Секерушевић, Гомбаревић, Варгић. У презименима из ове групе јављају се и албанске речи. Срећу се највише у презименима у Црној Гори: Кастратовић, Зоговић, Љумовић, Пљакић, Бурмазовић.
    С друге стране, међу презименима других народа постоје српска, односно словенска презимена која се завршавају на -ић. Разлози за њихову појаву у несрпским срединама су слични онима који су условили настанак страних презимена са -ић међу Србима. Овај тип презимена најчешћи је код оних народа који живе измешано или у суседству са Србима, а то су Мађари и Румуни.
    Мађарских презимена која се завршавају на -овић има у више војвођанских села и градова. У Адорјану или Надрљану, селу између Кањиже и Сенте, јавља се презиме Милутиновић. Из ове породице потиче и позната тенисерка Моника Селеш. У Хоргошу код Кањиже јавља се презиме Радић, Девић у Горњем Брегу код Сенте, Радаковић и Петковић у Суботици, Павловић у Зрењанину.
    Без обзира на то што су презимена на -овић, -евић и -ић најфреквентнија код Срба и што их многи доживљавају и као саставни део српског националног бића, погрешно је сматрати “да су само она српска презимена” или да су она “српскија” од осталих презимена Срба формираних по другим основама.
    Румунски Јовановићи
    Међу Румунима који живе у Банату често је презиме Поповић, а код њих постоји и једно од најчешћих српских презимена, Јовановић. Међу Румунима се јављају и презимена Димитријевић и Даниловић, Гавриловић и Давидовић, затим Тодоровић и Траиловић.

    ИЗВОР: Vesti online/Riznica

  7. Kako da dodjem ddo informacije o poreklu prezimena STUDOVIC, od 1860 nastanjeni u okolini grada KRALJEVO, u Srbiji

  8. David Jeličić

    Poštovani,

    zanima me porijeklo prezimena Jeličić koji su iz sela Gornji Borkovići kod Banja Luke, BiH.

    Imam prikupljene podatke iz Matičnih knjiga, crkvenih knjiga i zemljišnih knjiga ali ništa za period prije 1878. godine, a te godine je rođen moj čukundeda. Prem usmenom predanju znam da je moj navrdeda Ilija Jeličić, a supruga mu Ljuba Jeličić, djevojački Šindrak. Nije mi ponato kako samo moji Jeličići naseljavaju okolninu Banjaluke, dok su svi drugi u Petrovcu, Bosanska Krupa i dr.
    Izvršio sam i DNK testiranje na projektu gdje sam utvrdio da je moguće prijašnje prezime Kondić, kao i da sa Runić iz Vedrog Polja kod Petrovca imam samo jednu razliku od 23 uporediva markera.

    Moj kontakt
    [email protected]
    +387 64 4241617.

  9. Dejan Jokić

    Moje ime je Jokić Dejan.Rođen sam i živim u Makedoniji,gde je moj otac došao kao pripadnik JNA 1963 godine.Moj otac je rođen u selu Donje Vrbljane,BiH,R.Srpska 1946 godie,i sa dva meseca t.j.takođe 1946 godine se sele u Baču u Vojvodini,Srbiji.
    Jedino što imam od informacija da se moj padeda takođe zove Despot Jokić,i da je do svoje smrti živeo u Vrbljanima,RS.
    Naša Krsna slava su Časne Verige Sv.Petra ,29.januara.Po nekim usmenim predanjima mi smo Srbi iz Crne Gore.
    Molio bih za pomoć vezanu za rodoslov.
    Hvala unapred,
    Jokić Dejan