Порекло презимена Станаћев

15. марта 2012.

коментара: 0

[toggle title=”ТЕСТИРАНИ СТАНАЋЕВ НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ”]

Станаћев

Хаплогрупа: J2b M205

Порекло: Ново Милешево, Банат, Србија / старином из Херцеговине

Крсна слава: Ђурђевдан

Контакт:
_________________________

КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ[/toggle]

Презиме Станаћев је једно од ређих српских презимена и распрострањено је у Банату, Покрајина Војводина, Република Србија (Ново Милошево, Кикинда, Зрењанин, Нови Бечеј), рeђе у осталим деловима Србије (Београд). Преносимо у целости прилог о овом презимену који је послао наш сарадник Лука Станаћев:

У латиничној верзији јавља се као Stanaćev (Serbia), Stanacev, Stanacew, Stanachev, Stanachew (USA).

У књизи Срби у Банату 18-20. век, насеља и становништво, аутора Јована Ердељановића, познатог српског етнолога, стр.294-297, друго издање, 1992, Матица Српска –Прометеј, записано је презиме Станаћев.

Током 1925.године Јован Ердељановић је посетио Драгутиново (раније Карлово, а данашње Ново Милошево) у Горњем Банату и међу Родовима познатог порекла (из најстаријег домовника) забележио род С т а н а ћ е в и (58, славе Ћурђевдан), из Аде (шест брата и седма удовица, до 70 кућа).

Забележено је да је те године у Драгутинову било 900 домова, православних, да су прве фамилије дошле из Аде и то: Трбићи, Попови, Бешлијини, Станаћеви, Радовићи, да нису хтели пристати на “откуп земаљски”, него су пошли “ за милицијом “, да је из Аде прво дошло више њих заједно, а после су долазили само поједини. Даље је забележено да у Драгутинову нема матичних књига ни протокола из XVIII века, него само из XIX века. Све што је било из XVIII века спалио је један ранији свештеник кад је имао да одговара што је затајио властима неке војне обвезнике.

Ваља напоменути да је насеље Карлово настало 1751.године од насељених, демилитаризованих граничара Срба. Оснивањем Великокикиндског диштрикта 1776.године становници Карлова добијају одређене привилегије и од тада почиње интензивнији развој села. Некадашња села Карлово (Драгутиново) и Беодра чине данашње насеље Ново Милошево, средњебанатски округ, које се налази између Бечеја и Кикинде.

Могуће је да је презиме Станаћев настало од личног женског имена Стана (матроним). Међутим, по мишљењу аутора овог приказа, вероватније је да је настало од личног мушког имена Станац или Станаћ (патроним), које је било познато као народно мушко име код јужних словена, на првом месту Босне средњег века, Далмације и Дубровачке републике (Новела од Станца дубровачког ренесансног писца Марина Држића), али и шире. У повељи Бана Стјепана Котроманића из 1353.године, уз Нинослава Новаковића, као представника подручја званог Доњи крај тј. низ реке Врбас, Сану и Уну, скупа се помиње и извесни Станац Госпиловић са браћом (Фојнички грбовник). Фојнички грбовник има изворни назив Родословје Босанскога, алити Илиричкога и серпскога владаниа, а назов је добио по томе што се чува у фрањевачком манастиру у Фојници.

Eтимологијa презимена Станаћев, односно мушког личног имена Станац или Станаћ може се тражити и у имену паганског камена станца.У српском народу, и шире код осталих словенских народа постоји “ камен станац ”, који нико не може померити. Сматра се да данашњи камен темељац представља баш овај пагански камен станац, који је у основи сваке грађевине и осигурава њен опстанак. Камен станац је изникао из земље и нема те силе која га би га омела да стоји постојано. У раду о камену-станцу Миливој Павловић је указао на веровање да се каменом везује душа мртвог или живог бића (1953-54).

Могуће је да је презиме Станаћев првобитно било Станаћевић (Stanaćević), па касније постало Станаћев. Интересантан је податак да је Груја Станаћев, од оца Исаије-Исе (рођен 1882.године Карлово – умро 1929.године Обреновац) имао четири сина Максима, Жарка, Милутина и Светозара, од којих је Жарко Станаћев (рођен 1910 Балтимор, УСА – умро 1989 Београд, Србија) задржао у непромењеном облику презиме свог оца, док су остали презимену додали суфикс -ић, после Другог светског рата, и њихови потомци у Београду и Обреновцу се презивају Станаћевић, тако да презиме у данашњој Србији егзистира у два облика као Станаћев и Станаћевић.
Интересантно је поменути да се презиме јавља и у облику Stanach /могуће је да се изговара као Stanah) у појединим подручјима некадашње Аусто-Угарске (Ostrawа, Podgrodyie) и УСА код пољске емиграције крајем 19 и почетком 20 века , те у данашњој Пољској (Мyslenice, Krakow).

Слично презиме, али са завршетком на –е, појављује се у Списку црногорских презимена и то као презиме Станаће (Stanaće), Котор, а упућује се на презиме Станице (Stanice).

Свакако да презиме Станаћевић не треба мешати са презименом Станићевић, које такође егзистира у Србији (Шабац и околина), које потиче од мушког личног имена Станић и спада у презимена типа Милићевић, Павићевић, Вучићевић, Никићевић и др. Али ваља приметити да у Србији (Београд, Лазаревац и околина) егзистира и презиме Белаћевић, које у грађи показује сличности са презименом Станаћевић.

Јован Ердељановић је покушао да допринесе решавању проблема различитог презивања код Срба у Банату. Сматрао је да презивање на -ић, с једне стране, и на -ов (-ев, -ин, -ски), с друге стране, последица још недовршеног стапања две српске групе: и то можда рашко-шумадијске са презименима на -ић, и можда косовско-моравске са презименима на -ов и итд ( предговор књизи Срби у Банату Николе Гаћеше).

Поред тога, Јован Ердељановић је дао и ово објашњење, заснивајући га на разговору са свештеником у Идвору, да је ова двојност презимена последица обичаја и друштвених прилика, па су тако у задругама сви носили опште и старо презиме и задруга је уписана са тим презименом на –ић, или се под тим презименом записао само старешина задруге, а који су били без задруге добијали су само презиме по оцу, којим су се обично у селу звали, или по надимку. Ердељановић указује да је општи обичај код нашег народа да се у већим родовима (и братствима), ради бољег разликовања, додаје појединцу очево име у облику присвојног придева (обично на –ов, -ин, -ски), пошто би заједничко братствено (задружно, родовско) презиме било недовољно да се разлукује неколико људи с истим личним именом у том роду.

У сваком случају доношењем аустријског закона којим се једном заувек утврђује непроменљивост презимена и Одлуке Угарског намесничког већа од 13. децембра 1814.године о непроменљивости презимена (одлука се чува у централној библиотеци Земаљског музеја у Будимпешти), која наредба је поновљена 27. јула 1815.године, уз напомену да и они који су сасвим били делом променили презиме, имају вратити ранијем презимену, устаљен је начин презивања Срба у Банату (јужна Угарска у то време). Ондашњи Срби су са таквим презименима записани, и то се презиме није смело више мењати, него се стално одржавало и прелазило с колена на колено. На тај начин у тим презименима војвођанских Срба имамо окамењене називе по оцу из оног времена кад је наведена одлука донета, док су се првобитна братствена презимена, она на -ић, код тих родова морала заборавити, пошто се више нису употребљавала.

Мој прадеда по оцу, Груја Станаћев, се двадесетих година 19. века доселио у Обреновац, Србија. По предању моје породице, Станаћеви (Станаћевићи) су се доселили на просторе данашње Војводине у време сеоба под Арсенијем III Чарнојевићем (1690.година), али се као прапостојбина помиње Стара Херцеговина, докле је наравно памћење досезало. Слава моје породице је Свети великомученик Георгије (Ђуђевдан), који сe празнује 06. маја сваке године. Немам података о преслави.

Уколико има другачијих промишљања или података, односно породичних предања везано за порекло презимена Станаћев, волео бих да се заинтересовани јаве и допринесу решавању, по мени, још увек енигме етимологије презимена Станаћев, чијем разрешењу сам ја покушао да допринесем.
У Београду, 31.10.2012.године

Лука Станаћев
[email protected]

__________________

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.