Презиме Дамјановић појављује се међу православцима и католицима у Херцеговини, а има га и у Лици (Срб).
У Херцеговини православни Дамјановићи, како пише Ристо Милићевић у “Херцеговачким презименима” живе у Главској (Требиње). Пореклом су из Трешњева у Црној Гори, од братства Николића. Славе “други дан Духова”, а прислужују Благовести.
Дамјановићи католици су присутни у Љутом Доцу и Биограцима (Широки Бријег). Даљом старином су из Црне Горе. Према породичном предању, била су три брата. Један је одселио у Босну, а друга двојица у Љути Долац. У Биограце су дошли из Љутог Доца пре Другог светског рата. За Дамјановиће у Љутом Доцу Јевто Дедијер је нашао да су од православних Симића и да су славили Никољдан. За породице у Биограцима наводи да су “Креци из Опузена”, да су дошли пре 200 година и да су славили Илиндан. По овом аутору, реч је о различитим породицама које нису у сродству, док “њихова данашња породична традиција говори супротно”.
Дамјановићи у Лици су из Срба и околине. Славе Јовањдан.
Дамјановића има у Хрватској на острву Брачу.
КРСНА СЛАВА: Свети Јован (у Лици), Свети Никола, Свети Илија
_______________________
Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’
ДАМЈАНОВИЋИ
(у Тепцима)
Милорад Дамјановић је 1955. године дошао са Ограђенице у Тепца, гдје се оженио и остао да живи на миразу. Нема мушких потомака.
Славе Видовдан.
* * *
ДАМЈАНОВИЋИ
(у Градини и Пасјем Нуглу)
Воде поријекло од Дамјановића са Косанице, одакле је 1855. године Бјеко Дамјановић, са синовима Пером, Ристом, Драгом и Милутином, као ускок ускочио у Шаранце и населио се у Градини, гдје и данас живе њихови потомци.
Гојко Мирков се са Традине доселио 1961. године у Пасји Нугао на земљу коју је купио од Стрелица.
Има их у разним мјестима гдје су одлазили ради запослења.
Славе Никољдан.
* * *
ДАМЈАНОВИЋИ
(на Малинску)
Поријеклом су из пивског села Буковца, одакле су се три брата – Благоје, Марко и Алекса, око 1750. године, преселила у Гацко, како пише Светозар Томић у књизи Пива и Пивљани. Благоје се из Гацка врати на своју старевину, у село Буковац, и од њега су тамошњи Благојевићи; Марко се одсели у Катунску нахију, и од њега су Марковљани из Марковине, а Алексин потомак пређе у Ускоке и од њега су Алексићи на Малинску.
А. Лубурић наводи у својој књизи Дробњаци – ллеме у Херцеговини да су Алексићи, односно Дамјановићи, старином из Пиве, од братства Благојевића, да су се одселили из Пиве у гатачко село Локвице, гдје су крајем 18. вијека живјели Ристо, са синовима Алексом и Пером, и Илија, с Мићом и Ђорђијем. Сви су се они тада презивали Дамјановићи, по Ристову оцу Дамјану.
Негдје око 1795. године заваде се с Турцима из Гацка, убију неког зулумћара и побјегну у Горњу Морачу.
Сљедеће 1796. године преселе се на Малинско, одакле су четовали и истакли се као добри јунаци.
Коста Алексић – Дамјановић, официр, командир чете на Мојковцу, рањен је 7. јануара 1916. године.
Момир Костин, љекар у НОП-у од првих устаничких дана, био је управник болница у Шавнику, Пошћењу и Безују; референт санитета у бригади и дивизији, РВИ, носилац Партизанске споменице 1941. Његов син млади Звонимир-Циле налазио се у строју Седме крајишке и Четврте и Пете црногорске пролетерске бригаде и при шифрантском одјељењу Врховног штаба (шифрант).
Момчило Владов са Малинска погинуо је као борац Четврте црногорске бригаде јула 1943. године.
Славе Ђурђевдан.
ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић
9. новембар 2012. у 18:16
vasilj
Damjanovici, Visoko i okolina BiH, slave Sv. Nikolu. Po predanju dosli iz C. Gore, okolina Niksica. Radni i vredni ljudi, preke naravi,tamnije puti,vecinom genetski boluju od visokog pritiska, od posljedica te bolesti i umiru. U Visokom bio poznat pok. hadzi Todo Damjanovic i jedan od sinova Danko bio poznati padobranac odmah iza Drug.sv.rata.
3. март 2015. у 23:42
nemanja
Dali bih mogao saznati ko je bio otac mitru damjanovicu koji je imao 7 cerki i jednog sina vidoju koji se sada nalazi u srbiji u gradu loznici
25. март 2015. у 08:31
Vasilj
Dragi moj Nemanja,vidim da si pravi Damjanovic,ili si u rodu sa istim,samo molim te u buduce pisi to velko prezime,velkim slovom.Otac od Mitra,a deda Vidoje se zvao Simo.Simo je iz price mog pokojnog oca Voje imao pet sinova i tri kceri,a zvali su se Sava,Mitar,Lazar,Milos i Petar.Imena kcerki ne znam.Od Petra su Vojo,Milan,Rajko i kcerke Milka i Nada.Od Mitra su Stana,Stojka,Melanija i Novka.Od Save znam samo za sina mu Urosa,koji je kao mali otisao sa svojom majkom ,bracom i sestrama u Vogoscu ,preselvsi se iz sela Klanci kod Radovlja,posto su mu oca Savu ubili Turci -Bosnjaci,kada su se vracali od rodbine iz sela Sebinje familije Radovanovici.prolazec kroz selo Djindice,malo su popili,a vidjevsi kako mlade bosnjakinje raskomocene okopavaju kokuruze,Sava je zapjevao ,hodi hase da te ljubi vlase.Cuvsi to Turci-Bosnjaci ,krene potjera za njima.Konja je vodio Savin brat,a moj pok.deda Petar i on je i bio najmladji od brace,sustigli su ih na mjestu Duge Njive i jedan od Turaka bacio se kamenom,pogodio Savu pravo u potiljak,tu je pao sa konja i na mjestu ostao mrtav.Od tado to mjesto su svi zvali Savina Pljaca.Pljaca je zato sto se na tim seoskim sumskim putevima stvarala udubljenja,lokve gdje se skupljala kisnica ,seljaci su to zvali pljaca.Tri kcerke od pradjeda Sime,neznam kako su se zvale,bile su udate jedna za Tanasice uBiljesevo,druga za Arsice u Porijecane kod Visokog i treca za Trifkovice kod Kaknja.Nemanja samo da ti jos kazem da je Vidojina majka,a u to vrijeme jedna jako obrazovana zena ,pismena i dosla iz tako reci gradske familije Gingila za Mitra u selo Klance,pa onda mozes da prepostavis kakav je to momcina bio,a takav mu je bio i sin Vidoja,koji je bio jedan od najljepsi momaka i najveci svalercina na tom kraju.Nikom nije oprastao,znzju ga mnoge i Bosnjakinje,i Sokice,a o nasim nema ni broja.Ti Nemanja govoris o sedam Vidojinih sestara,ja znam iz price pokojne baba Joke da je Vidojina mati Rosa rodila jedanaestero djece,al;i su umirali,u raznim uzrastima,a moja baka Joka rodila je cetrnaestero ,takodje su umirali i kao mali,tako da je moj otac Vojo bio dvanaesto djete.Eto moj Nemanja nadam se da ce ti ovo moje svedocenje pomoc,da znas nesto vise o nasoj familiji.Zaboravio sam da ti kazem ,a dosta tacno da i deda tenisera Novaka Djokovica je bio iz iste loze i plemena Damjanovica i nasi pradjedovi su dosli iz istog kraja CrneGore.
1. октобар 2015. у 19:03
DrDamjanovic
Poštovani Vasilj,
da li mislite na Simeona Damjanovića (1853-1900) sinovi Petar 1875, Trivko 1979, Đorđa 1882, Savo 1889-1896, Lazar 1893-1893, Stevan 1895-1895, Jovan 1896-1896
sinovi Đorđe -Simeun 1909, Branko 1911?
Da li su Simeon Damjanović, Vuk Damjanović, Mitar Damjanović i MIka Damjanović bili braća?
Vukov sin Stojan je prvom sinu dao ime Simo.
Srdačan pozdrav
14. септембар 2016. у 22:01
Vasilj
Dr Damjanovicu,nisu ovi moji Damjanovici u rodu sa ovim Bog da im dusu prosi,o kojim Vi pisete.Istina ta imena se pominju, vrlo interesantno u familiji Damjanovic.Velki pozdrav moj doktore i neka si nam ziv i zdrav,kao i tvoja familija,gde god daste.
8. септембар 2016. у 16:18
Mirko damjanovic
Ja sam sin od Vidoje Damjanovic mi smo sad u loznici
8. септембар 2016. у 20:36
Mirko damjanovic
Zdravoo
8. септембар 2016. у 20:38
Mirko damjanovic
Ja sam Vidojin sin najmladji ,ja sam sa tatom u loznici
14. септембар 2016. у 21:09
Vasilj
Mirko, puno pozdravi i cuvaj tog Velkog Damjanovica.Caca ti je jos jedini zivi od stare garde,a oni su svi drugi da im Bog dusu prosi otisli u vjecita lovista.Prenesi pozdrave majci,braci i sestrama.
17. септембар 2021. у 02:23
Mirko
Nisam dugo ulazio ovde pa da se javim i da kazem da veliko srce velikog covjeka prestalo da kuca Vidoje a mog oca
14. септембар 2016. у 21:40
Vasilj
Moj Mirko,djete drago,cuo sam da ti je caci prilicno zdravlje popustilo.Mirko budi uz cacu,sad si mu najpotrebniji,a sjetices se ovih mojih pisanija.Caca ti je prozivio sto malo ko moze da zamisli.Citav zivot je radio,niucemu se nije stedio.Sjecam se bio sam bio sam djecak kad je caca zajedno sa gradjevinskog krana po pricanju pao sa 20 metara i ostao ziv.Znam iz price pokojnog mi oca,a cacinog ti prvog rodjaka da je lezao u gipsanom koritu sav do vrata potpuno nepomican i to je trajalo dosta dugo.Na srecu Svevisnjeg ozdravio i ponovo bio Vidoja, koga su se mnogi bojali,drugi postovali,a one sa suknjom sanjale.Velki pozdrav i ne budi lijen da se ponekad oglasis
17. септембар 2021. у 01:49
Mirko
Pomaze Bog svim Damjanovicima a poseban mom Rodjaku Vasilju Damjanovicu
16. јун 2017. у 00:55
Nenad
Ja Sam pokojnog Zdravka Damjanovic stariji sin potomak slavne loze Damjanovic na plivkom manastiru je ostavljena biografija u kojoj su zapisi moje porodice jednog dana se vracamo na posjedinu mojih Korena……
16. јун 2017. у 13:32
vasilj
Dobar dan dragi moj Damjanovicu,a vama u USA dobro jutro.Drago mi je sto si se javio,jer sam ti ja sa pok.ocem zajedno se upisao u srednju skolu u Kaknju,koju sam ja vrlo brzo napustio i prepesao se u Sarajevo.Tvoj otac je bio prije svega ljudina kakvih je malo,a uvjek smo se pozdravljali ZDRAVO RODJAK.Sudbina je imala svoje puteve,pa sam odmah poslije srednje skole otisao u vojsku,a po dolasku iz vojske otisao za Beograd,a onda za Banjaluku.Moj dragi Nenade najbolje je znao tvoj pok. deda i pradea ko su njemu saplemenici i kome ko pripada.Sto bi se reklo politcki recnikom,tvoj pokojni pradeda je bio vrlo pametan i mudar covek da je svojom vestom i diplomatijom imao najbolje odnose sa visockim imamom i visockim begovima pa je i uspeo da bude tu u S.Kahvama,gde ga niko nije dirao,a sva njegova familija imala je postovanje visockih Muslimana.Kako si vec mogao nesto procitati iz ovih moji komentara ,ovi moji Damjanovicu zivjeli su dalele od visocke carsije,a i puno skromnije pa su i zbog toga bili “druga liga “iako su znali i jedni i drugi ko su sta su i od kud su.Neso,ja tebi svasta napisa,a ne upita kako si?Znam da si kao djecak skacuci u Vrbas povredio vrat.Jesi li sad dobro i imal kakvih posljedica?Odrodili smo se moj Nenade,malo ko sa kim kontaktira.Ja sam ti imao priliku U Banjaluci da popricam par puta sa tetkom sto je bila udata za Skenderiju i kao djecak putujuci sa tvojim ocem autobusom, isla je i tvoja tetka Gina na posao,a vozio ti stric Stane,iso je stim autobusom ko raketa,ako se dobro ne drzis,a on prikoci,sto je ponekad znao da napravi salu, pa se mnogi nadju kod njega do sofer sajbe.Puno pozdrava svim Damjanovicima na cijeloj kugli zemaljskoj i ista krv se osjeti ,nekim posebnim bozijim darom se privlacimo.
26. март 2022. у 17:19
Pedja
Veliki pozdrav velikom coveku! Nadam se da ce te ova poruka naci u dobrom zdravlju i raspolozenju. Ja sam Nenadov mladji brat, Zdravkov sin. Mnogo ti hvala na porukama i svemu sto si ovde napisao, citam i ne mogu da verujem koliko dobro poznajes nasu familiju. Nedajmo da nas daljina i vreme odrodi, javi se kad budes mogao, imam mnogo toga sto bi zeleo da saznam.
6. април 2022. у 09:31
Vasilj
Veliki pozdrav tebi i tvojoj porodici Pedja. Nadam se da ste i vi svi dobrog zdravlja i jos boljeg raspolozenja. Tu smo da prenosimo predanje o nasoj familiji da bi ostalo upamceno na vijeke vijekova. A ne zaboravi, nema te daljine, a ni vremena koje nas Damjanovice moze da odrodi. Javi mi se na moj e-mail: [email protected] da razmijenimo telefonske brojeve i stupimo u kontakt.
9. новембар 2012. у 23:05
vasilj
Damjanovici, Visoko i okolina, BiH, slave sv. Nikolu, po predanju dosli iz Crne Gore, okolina Niksica. Radni i vredni ljudi, preke naravi, tamnije puti, vecinom genetski boluju od visokog pritiska, od posljedica te bolesti i umiru. U Visokom bio poznat pok. hadzi Todo Damjanovic i jedan od sinova Danko bio poznati padobranac odmah iza Drug.sv.rata. KNJIGA SRBIJA STARA SRBSKA PREZIMENA PETAR ASKRABA -ZAGORSKI, VISOCKA NAHIJA, AUTOR MUSLIMAN JOS JE ZIV I ZIVI U VISOKOM. U PROSLOM RATU RASELJENI B.LUKA BIJELJINA, BRCKO NOVI SAD, AMERIKA – DRZAVA FLORIDA,OHAJO SEV.KAROLINA
10. новембар 2012. у 14:38
vasilj
Evo, prije dva sata,javljaju mi iz Amerike, Florida, prestalo je da kuca srce jednog od Damjanovica,mog velkog i postenog brata stricevica Zorana Damjanovica, zatocenika visockog i zenickog logora. Mucen, zlostavljan i prebijan od tada nikada pokojnik nije imao zdravlja i samo je govorio:”Rodjo, nikakve radosti nemam, samo mi je ostala jedna zelja da okadim ocev grob u Ljajcicima Radovlje kod VISOKOG,ali izgleda necu docekat taj dan.”Komsije su se potrudile da sruse krst pa jadnik i da je dosao umro bi od tuge iako pokojni stric Rajko nikada ni mrava nije zgazio,to svi na visockoj opstini znaju.Laka mu zemlja i Bog da mu dusu u raj otpremi.
4. јул 2013. у 14:36
Hercegovka
Ovo nije istina budući da se prezivam Damjanović dugodisnjim ispitivanjem sam saznala da nikada Damjanovići iz Hercegovine nisu bili pravoslvci i da uopce ne potjecemo iz Srbije ovakve sramote ne pisite jer nisu istinite.Znam da zelite sva prava hrvatska prezimena pripisati srbskim ali o tome mozete samo sanjati,i Damjanovići Hercegovine su jedni od najveći ustasa domoljuba i na to sam ponosna.
4. јул 2013. у 18:04
Милорад Богдановић
Поздрављам цјењену Херцеговку као сестру српкињу.
Ово није мјесто за националне подјеле и испољавање мржње једних према другима. Овдје се само износе факта, гдје службена и писана документа говоре о порјеклу и корјенима појединих лица и породица. О покатоличеним српским породицама можеш прочитати и овдје, а за дивно чудо писали су Јевто Дедијер, Србин и Маријан Петрић, Хрват, па ту можеш пронаћи и своје Дамјановиће које су презиме добили од имена ДАМЈАН.
Свако добро и све најбоље. Хвала на посјети.
25. јул 2013. у 00:19
Damjanovic
Hercegovka,
Potpuno ste u pravu. Moji su Damjanovici iz Crne Gore i znatnim delom Hercegovine. Poznata je cinjenica da je citav taj prostor bio katolicki od primanja hriscanstva i da je tek nakon turske obnove Pecke patrijarsije u drugoj polovini 16. veka postepeno pravoslavizovan (prisilama i ucenama podrzanim od turskih vlasti). Nekim ljudima cinjenice tesko padaju, pa pocinju svoje bavljenje istorijom tek od trenutka kada su se pojedine porodice vracale iz nametnute pravoslavne u sopstvenu vekovnu katolicku veru i onda to proglasavaju pokatolicavanjem Srba.
Pozdrav,
Damjanovic
25. јул 2013. у 00:46
Александар Маринковић
😀 😀 😀
😀 😀 😀
Господине Дамјановићу,
могао би да кажем је ваш пост последица оскудног интелектуалног капацитета, али би се на тај начин спустио на ваш ниво, на којем би сте ме лако победили захваљујући вашем неизмерном искуству. Зато ћу покушати на следећи начин:
1. Poznata je cinjenica da je citav taj prostor bio katolicki od primanja hriscanstva
Тешко је поверовати да је био католички од примања хришћанства, јер католичка црква није никако могла постојати пре 1054. године, а добар део Славена је већ бијаше примио хришћанску веру, нарочито племство.
2. tek nakon turske obnove Pecke patrijarsije u drugoj polovini 16. veka postepeno pravoslavizovan (prisilama i ucenama podrzanim od turskih vlasti).
Занимљиво. Значи, Османлије освајају Босну 1465., а Херцеговину коначно 1482. (падом Херцег Новог). Колико је мени познато, Турци Османлије су били исламске вере, а не православне. По вама, у време значајних турских освајања ка средњој Европи, ширењу ислама грађењем џамија у новоосвојених регијама, они заправо шире православље у Херцеговини и Црној Гори!!! Пећка патријаршија је обновљена 1557. године, што значи да је постојала и пре Турака на нивоу Патријаршије. Проучите црквену хијерархију па ћете видети који је то ниво црквене власти.
3. Из вашег дубокоумног објашњења може се закључити следеће стање: У средњем веку, имамо Црногорце и некакве Црвене Хрвате (или су то Црногорци, ко зна) који су били католици још пре формирања Католичке цркве. Живећи у српској краљевини и царевини нису мењали веру, али су прешли у православље након што су их Турци исламци на то натерали. Потом опет прелазе у католичанство, али не под присилом турском већ добровољно.
Заиста мислите да су кметови / раја, обично, сиромашно становништво, често неписмено и без икаквих права, слободно одлучивали и питали се у коју ће цркву ићи??? И да ли је могуће да неко на Балкану припада Католичкој цркви, а да није Хрват? И да ли сви православни морају бити Срби? И да ли је могуће да су Црногорци настали од млетачких ”пензионера” у 18. веку? Питања су реторичка.
Када вас следећи пут ухвати жеља да своје тврдње поделите с нама, сачекајте да вас жеља прође.
25. јул 2013. у 07:44
Damjanovic
1. Тешко је поверовати да је био католички од примања хришћанства, јер католичка црква није никако могла постојати пре 1054. године, а добар део Славена је већ бијаше примио хришћанску веру, нарочито племство.
Pre raskola 1054. godine taj prostor je bio latinski u crkvenom smislu, a u samo vreme raskola i odmah nakon raskola vrlo prepoznatljivo katolicki. To sto ste se uhvatili terminoloske tehnikalije ne cini sustinu drugacijom.
2. Занимљиво. Значи, Османлије освајају Босну 1465., а Херцеговину коначно 1482. (падом Херцег Новог). Колико је мени познато, Турци Османлије су били исламске вере, а не православне. По вама, у време значајних турских освајања ка средњој Европи, ширењу ислама грађењем џамија у новоосвојених регијама, они заправо шире православље у Херцеговини и Црној Гори!!! Пећка патријаршија је обновљена 1557. године, што значи да је постојала и пре Турака на нивоу Патријаршије. Проучите црквену хијерархију па ћете видети који је то ниво црквене власти.
Turci su i u Crnoj Gori sirili Islam sa izvesnim uspehom. Medjutim, pravi porast zapadno od Drine nakon njihovog osvajanja zapadnog Balkana procentualno izrazeno dozivljava pravoslavlje (rast sa ranijih oko 5% posto stanovnistva na potonjih blizu 20% stanovnistva). Takodje od interesa, jedini pad se belezi medju katolicima. Srecom, Turci su obavljali dosta redovne popise, pa se takve cinjenice znaju.
Takodje je jako dobro poznato da je Pecka patrijarsija obnovljena direktno od strane sultana i potonjeg velikog vezira turskog carstva – ekvivalenta predsednika vlade u danasnjoj hijerarhiji. To je predmet drzavne politike tadasnje Turske. Dalje, postoji niz dokumenata da je u veku koji je usledio nakon osnivanja Pecke patrijarsije katolicko stanovnistvo istocne Hercegovine i brda primoravano da predje u pravoslavlje na dva primarna nacina: a) nametanjem desetostruko veceg poreza od onoga koji su imali da placaju pravoslavni vernici i b) odsustvom katolickih svestenika sa tog prostora sto je za posledicu imalo da pojedini krajevi po deset i vise godina ne vide svestenika, te da ljudi ne mogu da se vencaju, krste i sahrane. To takodje potvrdjuju brojni dokumenti pisani i upucivani iz tih zajednica i u ime tih zajednica u periodu kraja 16. veka i znatnog dela 17. veka.
Prvu okolnost su sprovodili pravoslavni svestenici obnovljene patrijarsije kojima su u pratnji bili odredi turskih jedinica iduci po selima i otvoreno govoreci da ce im taj deset puta veci porez uzimati sve dok ne postanu pravoslavci. Druga okolnost je bila jos direktniji rezultat delovanja Turaka ubijanjima i proterivanjem velikog dela katolickih svestenika, sto je za rezultat imalo njihovo povlacenje na ostrva i vrlo neredovne pokusaje obilazenja parohija u turskoj unutrasnjosti na svakih par godina. Turska je time kao i obnovom Pecke patrijarsije u delo sprovodili svoju politicku odluku da smanje broj katolika koliko god mogu. Ako se pitate zasto – zato sto su im u periodu o kojem je rec daleko manju pretnju predstavljali pravoslavci koje kontolise patrijarsija cije su delovanje same turske vlasti omogucile i kontrolisale, nego katolici koji su uvek predstavljali deo opste-evropskog fronta protiv Turske kontrolisan od strane pape.
To sto je Pecka patrijarsija postojala realtivno kratko i ranije, nema veze sa veroispovescu stanovnistva u tadasnjoj Crnoj Gori i Hercegovini. Primera radi, prvu i za dugo vekova jedinu pravoslavnu crkvu na tom prostoru je osnovao tek Sveti Sava nakon sto je njegov otac (i sam iz porodice katolika) osvojio taj prostor i ta crkva je ostala usamljena i pusta, jer razume se, nije bilo pravoslavnih vernika. Cetinjski manastir je podignut tek pred kraj 15. veka (nakon dolaska Turaka), manastir Ostrog tek sredinom 17. veka kao i prakticno sve pravoslavne crkve na tom prostoru, za razliku od katolickih (onih koje su prezivele bez rusenja) koje datiraju po 500 i 600 godina ranije od pravoslavnih.
3. Из вашег дубокоумног објашњења може се закључити следеће стање: У средњем веку, имамо Црногорце и некакве Црвене Хрвате
U srednjem veku na tom prostoru veliki broj izvora belezi Dukljane i Hrvate. Izvori su vizantijski, franacki, mletacki i lokalni.
И да ли је могуће да неко на Балкану припада Католичкој цркви, а да није Хрват? И да ли сви православни морају бити Срби?
Moguce je i ne moraju svi pravoslavni biti Srbi. Zapravo, svi pravoslavni na prostoru o kom je rec i nisu Srbi, ali je pravoslavlje u 19. veku, periodu stvaranja politickih nacija, posluzilo tadasnjoj srpskoj drzavi i njenoj ideologiji definisanoj u Nacertaniju da sve pravoslavne na zapadnom Balkanu inkorporira u novonastajucu srpsku naciju. Ti ljudi do tada nisu bili Srbi. Simptomaticno je da pogledate spiskove useljenika u SAD sa kraja 19. veka i prve dve decenija 20. veka. Sa tih prostora se ljudi izjasnjavaju ili kao Hrvati ili kao Hercegovci ili kao Crnogorci. Nema gotovo nikoga odatle da se na ulasku u SAD pre 100-ak godina izjasnjava kao Srbin.
Ah i da ne zaboravim, prelazak stanovnistva tog prostora iz katolicanstva u pravoslavlje u 16. i 17. veku imate zabelezen i kod nekih srpskih istoriografa starije generacije, poput Vladimira Corovica i Stanoja Stanojevica, kao i kod cuvenog Sime Milutinovica Sarajlije, Njegosevog vaspitaca. Ima i drugih, ali da vam navedem samo ovih nekoliko koji imaju neosporan autoritet u srpskim krugovima.
Takodje, u pismima Vasilija Petrovica Njegosa i delima Marka Miljanova, Pavla Rovinskog, Sime Cirkovica, ceskih putopisaca, svih iz 19. veka, jasno se istice da je naziv srpski u Crnoj Gori koriscen samo za srpsku veru. Ocigledno, kao sto i sami kazete, ne mora svaki pravoslavni vernik da bude Srbin, a do pre 80, 90, 100, 110 godina (kako gde, zavisi od tacnog kraja) to i nije bio slucaj – odnosno, pravoslavni nisu bili Srbi.
25. јул 2013. у 11:22
Damjanovic
Drago mi je da smo saglasni oko toga da Srbin za ljude na tom prostoru i u vremenu o kojem je rec (od 15-og do 19-og veka) oznacava versku pripadnost, a ne etnicku i nacionalnu (pravoslavlje je pocelo da izrasta u srpsku naciju tek sredinom 19. veka).
To je kljucna cinjenica za taj kasniji period posmatranja.
Za raniji period posmatranja (uzmimo da to bude od 1054. do 16-og veka) kljucna je cinjenica da je ceo prostor bio srediste katolicke slovenske kraljevine koja je kasnije (1180-ih) osvojene od strane Stefana Nemanje (za koje osvajanje vizantijski izvori navode da napada Hrvatsku i grad Kotor) i da je stanovnistvo ostalo ubedljivo vecinski katolicko kroz citav period drzave Nemanjica, dolaska Turaka i sve do kasnog 16. i prve polovine 17. veka (kako u kom kraju). Kao stanovnici u svim izvorima od ranog srednjeg veka do kraja srednjeg veka se pominju samo Hrvati i Dukljani.
Dakle, imamo situaciju da su ljudi poznim prelaskom (150-200 godina nakon kraja srednjeg veka) u pravoslavlje ciji su pripadnici oznacavani terminom Srbi, u periodu formiranja politickih nacija u 19, pa i 20. veku uvrsteni u spsku naciju na osnovu pravoslavlja. Sam taj proces nije toliko problematican. Ono sto jeste problematicno, to je da se ide unazad i na osnovu takve pripadnosti srpskoj naciji u modernom smislu, implicira hiljadugodisnje srpstvo (i sa njim nezaobilazno pravoslavlje) tog prostora i stanovnistva, a to vec nije tacno.
Ako je u redu sto se Emir Kusturica vraca svojim korenima nakon vise stotina godina, u redu je i da ljudi sa tog prostora budu makar korektno informisani o svojim 700 i vise godina dugim korenima.
25. јул 2013. у 17:49
Александар Маринковић
Да скратимо преписку и да омогућимо другима да лакше читају постове.
Ваши Озринићи су приликом доласка Славена на ове просторе представљали језгро српског племена, хтели ви то признати или не. Моји преци у то време вероватно нису били Срби, можда чак нису ни стигли у пакету са вашима. Можда су били само у процесу ”посрбљавања”…то још није разјашњено до краја.
Што се тиче ваше омиљене вероисповести, моји су у почетку били аријанци. Тек касније су примили православље или католичанство. У то време, и ваши су преци били подељени између две цркве, у зависности чији је утицај преовладавао у неком тренутку.
У 18.веку моји преци су већ били Срби православци, а један мањи део ваших предака почиње да ствара нову етничку заједницу коју данас зовемо Црногорци.
Ни ваши ни моји преци немају никакве везе са староседелачким живљем из приморских и других градова који су долазили у сукоб са представницима новог друштвено-политичког поретка (који су чинили ваши српски преци, а можда и моји). Није спорно да је ”латински обред” имао више утицаја на тим наше просторе (наше у смислу и ваших и мојих предака), али то што су староседеоци и понеко од придошлих припадали том обреду не значи да су били истог етничког порекла. Напротив. Само су ишли у исту цркву.
Можете се осећати у националном и верском смислу како год хоћете, нико вам не брани, само не оспоравајте оно што се лако и недвосмислено може доказати. Озринићи и њихови преци јесу били ”Некрштени Срби” о којима говори Константин П., јесу били језгро досељених балканских Срба без обзира да ли су касније постали католици или православни. Неспорно је да су и ваши и моји преци више пута мењали веру. Једино што сте успели да докажете јесте да су католци ишли у католичку цркву, а православни у православну цркву. Ако се стидите неспорног српског порекла, то је само ваш проблем и молим вас да нас поштедите даљег доказивања постојања венецијанских пензионера у раном средњем веку.
Хвала на разумевању и свако добро!
25. јул 2013. у 18:29
Damjanovic
Mislim da nije u redu da povucete svoje prethodne poruke, cime moje poruke deluju pomalo obesmisljeno.
Drugo, cak ni Konstantin Porfirogenit ne nalazi Srbe u Duklji, a kasniji srednjovekovni izvori su oko toga takodje svi saglasni i tu nalaze samo Hrvate i Dukljane. Srednjovekovna Duklja je obuhvatala i
26. октобар 2014. у 02:54
Hrvatska
U Hrvatskoj, točnije na otoku Braču, prezime Damjanović se spominje prije 1228. godine.
Damjanović koji je inače bio jedan od poglavara mjesta Škrip, ujedno je i jedan od osnivača obalnog mjesta Splitska.
U starim bračkim ispravama koje su datirane 1228. godine, a koje se čuvaju u HRVATSKOM DRŽAVNOM ARHIVU u Zagrebu u Zbirci srednjevjekovnih isprava iz razdoblja od 1111. do 1526.
( Documenta medievalia varia ) lijepo sve piše:
U prvoj ispravi od 10. ožujka 1228. navedeni su nosioci vlasti u Škripu koji podižu katoličku crkvu u Spliskoj luci na čast Presvete Djevice Marije i to na trošak osnivača.
26. октобар 2014. у 02:04
Hrvatska
Pozdrav Hercegovka!
Prezime Damjanović je još starije. Do sada je Juraj Damjanović najstariji spomenuti Damjanović u sačuvanim spisima.
To su bračke isprave datirane 1228. godine o gradnji katoličke crkve u Spliskoj od strane stanovnika Škripa.
Isprave se čuvaju u HRVATSKOM DRŽAVNOM ARHIVU u Zagrebu u Zbirci srednjevjekovnih isprava iz razdoblja od 1111. do 1526. ( Documenta medievalia varia ).
25. јул 2013. у 14:39
Damjanovic
Kraljem Serbljem i Bosne se krunisao Tvrtko Prvi dobrih 120 i nesto godina nakon Mateja Ninoslava, a ne Matej Ninoslav. Razlog iz kojeg je to ucinio on, a nijedan drugi bosanski vladar pre njega je u tome sto je srpski presto tada bio upraznjen, a on je bio po zenskoj liniji blizak srodnik upravo izumrle srpske dinastije, pa je time postavio pretenzije na vladanje Srbima izvan svoje drzave, jer je stanovnicima unutar svoje drzave vec vladao i on kao i svi njegovi prethodnici. O tome vrlo jasno svedoci ostali sadrzaj njegove povelje u nastavku pominjanja titulature.
Pravoslavni Srbi pre Turaka jesu postojali, ali ogromnom vecinom istocno od Drine i Tare. Zapadno od tih prirodnih granica je svega 5% stanovnistva bilo pravoslavno na pocetku turske vlasti. Sasvim je verovatno da su postojali katolicki Srbi u Bosni, jer je iz ranijeg perioda poznato da su Srbi naselili unutrasnjost zapadnog Balkana u crnomorskom recnom slivu duz Drine ka Savi sa obe strane, kao i da je barem deo bogumila takodje bio srpski po etnicko-plemenskom poreklu. To potvrdjuje i arheologija koja uz vrlo retke izuzetke gotovo ne poznaje ozbiljno ili masovno prisustvo pravoslavnih crkava zapadno od linije Tara-Drina pre 15. veka. Bosna je pravoslavizovana pomeranjem vec postojeceg pravoslavnog stanovnistva ka zapadu pre obnove Pecke patrijarsije, dok su teze pristupacne Hercegovina i Crna Gora (bez Raske) pravoslavizovane tek nakon obnove Pecke patrijarsije preobracanjem lokalnog stanovnistva, a ne njegovim potiskivanjem od strane drugih ljudi.
Sukobi Nemanjica nisu bili nacionalnog karaktera, to je potpuno tacno, ali u istorijskim izvorima koji nam o njima svedoce su usput sacuvani tragovi koji nam govore o etnickom karakteru koji u svakom slucaju nije bio motiv u srednjem veku, ali je od vaznosti istrazivacima danas.
14. јануар 2014. у 09:18
Milan Damjanović
Дамјановићи у Лици из Срба и околине потичу од Дамјана Вулина, који је за вријеме турске власти побјегао, након убиства Турчина, из Горњег Раткова (Кључ) у Куновац (Срб). Његови потомци носе презиме Дамјановић. Крсна слава им је Јовањдан. Након што је Аустроугарска завладала Босном дошло је до пресељења неких породица Дамјановића од Дрвара до Приједора и Бања Луке.
23. јануар 2014. у 19:34
Nenad
Nenad
19. јануар 2014. у 22:42
Poštovani Milane,
Da li bi ste mogli da mi kažete nešto više o Damjanu Vulinu,njegovom poreklu,plemenu,…. Možda nešto o njegovim potomcima , godini ili veku kada je stigao u Kunovac?
Pozdrav
Nenad
1. децембар 2021. у 00:36
Jovan
Ziveo sam u Kunovcu do poslednjeg rata. Da li bi mogli stupiti u kontakt?
28. мај 2023. у 16:56
Nenad
Da, naravno. Mozete me kontaktirati preko: [email protected]
Srdacan pozdrav
19. јануар 2014. у 22:42
Nenad
Poštovani Milane,
Da li bi ste mogli da mi kažete nešto više o Damjanu Vulinu,njegovom poreklu,plemenu,…. Možda nešto o njegovim potomcima , godini ili veku kada je stigao u Kunovac?
Pozdrav
Nenad
10. фебруар 2014. у 01:34
Milan Damjanović
I ja bih to volio znati. Jedino što pouzdano znam je da je iz Ratkova pobjegao u Kunovac. Tu priču sam čuo od svog strica, a on je smatrao da se to desilo otprilike prije 300 godina. Možda neko iz Kunovca zna više ili su mu dostupne crkvene knjige. Iz Kunovca u Kljevce (Sanski Most) se doselio moj čukundjed Tešo sa 5 sinova (jedan od njih je bio moj pradjed Mileta).
A što se Vulina tiče njih je pred poslednji rat bilo u selima na granici između Ključa, S. Mosta i Banja Luke.
25. октобар 2017. у 16:30
Ziko
Molim vas javite mi se radi informacija oprezimenudamjanovic
10. фебруар 2014. у 21:15
Nenad
Hvala Vam na ovim informacijama.
S poštovanjem
Nenad
12. јун 2014. у 11:47
Aleksic
Ovdje pise samo o damjanovicima sa malinska odnosno aleksicima koji su bili u partizanima o momiru momcilu i zvonimiru a nigdje ne pise da kada su partizani bacili 30 aleksica u jamu stanko i vojislav sa radojem pucali na Momira Kostinog koji je tada promijenio prezime aleksic u staro damjanovic i od tada su aleksici masovno presli u cetnike i mnogi od njih su poginuli od partizana na zidanom mostu 1945 i jos im se ne zna gro