Бошковићи су, евидентно, пореклом од различитих грана, те нису сродни, пише наша сарадница Оливера Дашић Бошковић. Њен прилог објављујемо у целини:
Пошто је презиме Бошковић патронимичко, настало по имену неког мушког претка, Бошка, могуће је да у истом крају, у разним местима, постоје Бошковићи настали независно једни од других. Тако поред Бошковића у Бијелом Пољу, постоје у истој области Бошковићи у местима Ритошићи и Калуђеровићи, са славом Мратиндан, и у Ковачима који славе Ђурђевдан, док су трећи, у Колашину и Кричку, примили ислам.
Од чувенијих епских и историјских личности овог имена да споменемо, поред Бошка Југовића, и другог Бошка, брата Бијелог Павла, родоначелника племена Бјелопавлића у околини Никшића, а ближе Даниловграду некадашњој Старој Херцеговини. Крсна слава Бошковића из Орје Луке (Бјелопавлићи) је света Петка.
Бијели Павле био је син знаменитог Леке Капетана, из Дукађина, код Пећи. Поред Бошка, имао је још два брата – Гаврила (Гаша) и Мираша. Од Гаврила ( Гаша) који су остали у Метохији и примили ислам, верује се, воде порекло Гаши (Албанци) у околини Пећи. Ово веровање се очувало и у њиховом усменом предању. Крајем двадесетог века, од старијих Гашија (Албанаца) могло се чути да се Бошковићи ( и остали Бјелопавлићи) са Гашима „не могу узимати“ (склапати бракове), не само због различите вере, већ и због истог порекла.
Проф. др Бранко Бошковић каже да су Бјелопавлићи насељени из северене Метохије у околину (касније основаног) Даниловграда у петнаестом веку, повлачећи се пред великом турском најездом. Он је у Дечанским хрисовуљама пронашао писане споменике који говоре о томе да је предак Бјелопавлића (Бијели Павле) имао винограде у селу Храстовици (Раставица, између Дечана и Ђаковице). Када су Турци заузели Призрен и Пећ, сви су, с Бијелим Павлом, пребегли у Боку и Паштровиће, Гашо се вратио у Дукађин, Бијели Павле у Бјелопавлиће, а Мираш и Бошко остали у Боки, где и данас имају потомке.
По другој верзији, Бошковићи су потомци неког каснијег Бошка, сина Калуђерова, а унука Гојака, директног потомка Бијелог Павла. Од пет Калуђерових синова настале су гране Бошковића, Радуловића, Вуковића, Вујовића и Секулића. До овог гранања дошло је крајем 16. и почетком 17. века.
Бошковићи су живели у Орјој Луци и у Даниловграду и крсна слава им је света Петка. Орју Луку су засновали сердар Мијајло и поп Раде Бошковић. Многи од Бошковића били су знаменити људи, а двојица игумани манастира Острог – Максим и Јосиф. Међу Бошковићима са Орје Луке, по образовању се издвајао поп Ристо, војвода и писац, по јунаштву харамбаша Петар, а по карактерним особинама и војној вештини ђенерал Блажо.
Од Бошковића води порекло породица Гарашанин настањена у Гарашима код Аранђеловца, до којих су свој печат у новијој историји дали Илија и Милутин Грашанин,
Неке појединости о истакнутијим Бошковићима
Поп Ристо Бошковић, војвода и писац, рођен је средином 19. Века на Орјој Луци. У 18. години убио је спушког Малић агу, због чега га је владика Петар II Петровић поставио за пограничног командира према Спужу. Истакао се у многим бојевима са Османлијама. После неуспеле побуне против књаза Данила у Бјелопавлићима 1854. емигрирао је у Скадар, а након помиловања 1858. добио је звање војводе и 1861. постао сенатор. Предводио је Бјелопавлиће у црногоско османским ратовима 1862. и 1876/78. Сукобио се са књазом Николом 1882. и повукао из државне службе.
Најзнаменитији по јунаштву је био харамбаша Петар Бошковић, а у 20. веку Блажо (Бајо) Бошковић, који је под неразјашњеним околностима погинуо током опсаде Скадра у Балканским ратовима. Рођен је 1860. на Орјој Луци, био је војсковођа и судија. Учествовао је као добровољац у црногорско-турском рату 1876-1878. године. Био је један од најистакнутијих бораца у бици на Вучјем долу 1876. године. По заврштеку рата именован је за за потпоручника, а потом је као ордонанс официра и командира књажеве гарде боравио на Цетињу. Унапређен је у чин перјаничког командира, касније именован за команданта Бјелопавлићке бригаде указом књаза Николе Ратни савјет га је 1912. године именовао за команданта Зетског одреда, али је књаз Никола поништио ову одлуку и на то место поставио свог сина. Обављао је је и друге дужности као што су управитељ Никшићке области, први судија Великог војног суда, члан Ратног савјета и именовани посланик у Скупштини Црне Горе у два сазива. Ово је његова биографија по Википедији, где још стоји да је „под недовољно разјашњеним околностима погинуо првих дана по објави рата Турској на фронту према Скадру“. Његов живот и страдање честа је тема епских песника где се тврди да је, упркос званичној верзији, да је извршио самоубиство после смене са чела војске, Блажа убио плаћени убица. Радуле Брајичич у својим мемоарима (Дигитална библиотека Црне Горе) пише: „Црна Гора објављује рат Турској десет дана прије својих савезника 25. септембра 1912. године. Чита се Прокламација Врховног Команданта краља Николе. Садржина те Прокламације је једно велико књижевно и историјско дјело! Она је улила дух херојства и у најслабијег борца. У овом рату црногорска војска подијељена је била у три одреда: Источни, којим је командовао ђенерал Јанко Вукотић, Приморски, којим је командовао ђенерал Митар Мартиновић и Зетски, којим је командовао књаз Данило Петровић, најстарији син краљев.
На Ратном савјету, који је одржан у Двору у ноћи 19-20. септембра, овај одред био је дат ђенералу Блажу Бошковићу што је, по моме мишљењу, било правилно урађено, али, сјутрадан на интервенцију и сугестију војводе Божа Петровића – краљ учини једну фаталну погрешку. Коригује ратни план на своју руку и умјесто ђенерала Бошковића за команданта Зетског одреда поставља свога сина Данила. Ова смртна краљева погрешка – по тадашњем мишљењу цјелокупне наше војске, поћерала је у смрт ђенерала Бошковића и проузроковала губитак Скадра. То мишљење је постојало код старијих Црногораца учесника у том рату. А ево и разлога томе мишљењу:
1. Што је Блажо Бошковић одавао лик најбољег команданта у црногорској војсци послије Јанка Вукотића;
2. Што је Бошковић био омиљен и цијењен у црногорској војсци;
3. Што је он располагао најјачим везама и гласом свога ауторитета у Сјеверној Албанији;
4. Што је био намјеран да убрза марш на Скадар јер је имао при руци тачне извјештаје да тих дана у Скадру нема више од четири-пет табора турске војске, нити икаквих утврђења за јаку одбрану;
5. Што у тим данима још није било покренуто питање Албаније код Великих сила;
6. Што је овом промјеном тешко повријеђена част једног првокласног Црногорца.“
Међу осталим Бјелопавлићким братствима, а и другим племенима у Црној Гори Бошковићи са Орје Луке су, између осталог, били поштовани и због своје лојалности држави, њеном устројству и реду, али и, истовремено, јако израженој црти непотчињавања појединчаним ауторитетима, посебно оним апсолутистичким. Могуће је да је тај генетски код главе коштао и ђенерала Блажа, а јако изражена црта правдољубивости судбински је одредила и пут једног од његових потомака по бочној линији, доктора историјских наука, Бранка Бошковића, чији се деда Спасоје са три сина 1922. године одселио у Метохију. Др Бранко Бошковић је био професор историје на Универзитету у Приштини и како стоји у књизи Косовско-метохијска обележја („Обележја“ 2007.) „ Први који се још 1971. године супротставио шиптарској мајоризацији и деловању тадашњих челника са Косова и Метохије. „У научним радовима се супротстављао изостављању назива Метохија, супротставио се психолошко-пропагандној делатности сепаратиста и албанских националиста, прогоњен, малтретиран хапшен и затваран“. Према сећањима потомака, због неслагања са ставовима СКЈ, који су „после рата постали антисрпски“ тзв. Барска група планира у Бошковићевој викендици у Бару одржаване Пете седнице СКЈ (признавали су само оне одржане пре Другог светског рата). „Конгрес је требало да буде одржан у Бару 6-7. априла 1974. у вили професора историје из Приштине др Бранка Бошковића. Присуствовало је 12 лица и требало је да буду изабрани Централни комитет, Политбиро, Надзорна и Ревизиона комисија, редакција листа „Искра“, генерални секретар, затим усвојен Програм, Статут и издат Проглас.
Југословенском режиму замерена је рестаурација капиталистичких односа, уз оптужбу да се не ради о диктатури пролетеријата, већ о личној власти Ј. Б. Тита и о идеолошком ревизионизму… Све су похапсили оперативци СДБ Црне Горе 6. априла 1974, најпре њих 36, а касније је приведено више стотина симпатизера и присталица широм Југославије.
Кажњени су вишегодишњом робијом у распону од пет до 15 година затвора, а у првом налету је осуђено 54 лица. У најбројнијој, Пећкој групи, 22 лица добило је релативно блаже казне, осим Бранка Бошковића кажњеног са 13 и Комнена Јововића, који је окарактерисан као главни представник организације за контакте са ИБ-емигрантима и осуђен на 14 година затвора.“ (Мочило Јокић у тексту Скупа оданост Стаљину“ Вечерње новости 2.02. 2012.).
Гарашанин од Бошковића
Од Бошковића води порекло породица Гарашанин. Њихов родоначелник кнез Вукашин Бошковић (крај 17. века) имао је унука Саву Бошковића који је средином 18. века дошао у Србију у Гараше у јасеничку кнежину крагујевачке нахије. Према мишљењу Милутина Гарашанина могуће је да је Сава “Савиша” Бошковић оснивач села Гараши, које је могло да добије име по планини Гарач, изнад Орје Луке у Бјелопавлићима, где су Бошковићи живели пре оснивања Орје Луке. Бошковићи су из Орје Луке, али су у време кнеза Вукашина Бошковића, још увек живели у бјелопавлићким брдима, да би Орју Луку основали касније крајем 18. века. Отприлике у исто време основане су четири гране Бошковића. Бошковићи су породично били кнезови, главари, сердари и сенатори Бјелопавлића. Почетком 19. века главари су били из гране Бошковића Сердаревићи (Михајловићи), а касније искључиво од гране Бошковића Кезуновићи, који су у сродству са Петровићима Његушима. Од Кезуновића је, између осталих, познати бригадир Блажо Бошковић, који је руководио заузимањем Скадра 1912. Крсна слава свих Бјелопавлића је Света Петка. Гарашанини су славили Светог Николу, а књаз Милош, који је такође славио Светог Николу, имао је обичај да се Хаџи-Милутину Гарашанину због исте славе обраћа са “рођаче”.
Хаџи-Милутин Савић Гарашанин, члан државног савета, обор-кнез јасенички, кнез у Гарашиима, рођен је у Гарашима 1762, јасеничка кнежина крагујевачке нахије, као син Саве Бошковића, а праунук кнеза Вукашина Бошковића од Бошковића из Бјелопавлића. Учествовао је у фрајкору у Кочиној крајни у истој јединици у којој је био и Карађорђе. Учествовао је у Првом и Другом српском устанку, био је на хаџилуку у Јерусалину у Светој земљи. Рањен у битки на Дубљу 1815. Преселио се из Гараша у Гроцку 1816, где му је књаз Милош додело имање. Имао је 80 година када су га у Барајеву убили катани 1842. пошто је кренуо да се придружи Вучићевој побуни против кнеза Михаила. Забележено је да се бранио од потере, да је имао седам рана на телу. Три дана касније катани су убили и његовог сина Луку Гарашанина у Гроцкој, код породичне куће. Син Михаило успео је да се избави од потере, док је син Илија Гарашанин, као бивши заповеник војске Србије и противник кнеза Михаила, био већ од 1840. у изгнанству у Цариграду.
Хаџи Милутин Савић био је ожењен Пауном Лома, сестром војводе Арсенија Ломе из Драгоља, Рудничка нахија.
Пуковник Илија Гарашанин председник 10. и 18. владе Србије, министар унутрашњих послова, пуковник и командант војске која је била тада у саставу МУП, имао је синове Милутина Гарашанина председника 34. владе Србије, пуковника војске Краљевине Србије, и Светозара Гарашанина, такокђе официра, који је рањен приликом атентата на кнеза Михаила.)
3. март 2018. у 18:40
Branislav Arsa Ristovog Boskovic
Постовани, ближи и даљи рођаци!
За оне који незнају, једно од ријетких обележја српских породица је Крсна слава, која се ријетко у породица мења.
У приличном опсирном предсављању Бошковића из Бјелопавлића који славе Свету Петку, врло је мало дато о братству Босковића који славе Светог Луку (моја Крсна слава). Истина они су се презивали Шћепановићи, па су уназад десетак пасова по Бошку Шћепановићу – Перчинашу (носио је перчин) узели његово име као основ за презиме.
Детаље у даљу прошлост наводи Петко Ђузин Бошковић (преминуо краје прошле године у Бијелом Пољу) у Родослову Бошковића – Лучинаца. Чувени Руђер Бошковић води порекло тих Бошковића.
Такође се у тој обимној књизи ( I-мушки потомци и II-мушки потомци и одиве (шћери)) наводи да потичу(ем) од Вукана, најстаријег сина Стевана Немање.
Петков син Зоран живи у Бијелом Пољу. Предпостављам да он можда има горе поменуте књиге.
За додатне информације стојим на услузи.
Здраво и весело да сте, уз срдацан поздрав!
Postovani, blizi i dalji rodjaci!
Za one koji neznaju, jedno od rijetkih obelezja srpskih porodica je Krsna slava, koja se rijetko u porodica menja.
U prilicnom opsirnom predsavljanju Boskovica iz Bjelopavlica, koji slave Svetu Petku, vrlo je malo dato o bratstvu Boskovica koji slave Svetog Luku (moja Krsna slava). Istina oni su se prezivali Scepanovici, pa su unazad desetak pasova po Bosku Scepanovicu – Percinasu (nosio je percin) uzeli njegovo ime kao osnov za prezime.
Detalje u dalju proslost navodi Petko Djuzin Boskovic (preminuo kraje prosle godine u Bijelom Polju) u Rodoslovu Boskovica – Lucinaca. Cuveni Rudjer Boskovic vodi poreklo tih Boskovica.
Takodje se u toj obimnoj knjizi ( I muski potomci i II muski potomci i odive (sceri)) navodi da poticu(em) od Vukana, najstarijeg sina Stevana Nemanje.
Petkov sin Zoran zivi u Bijelom Polju. Predpostavljam da on mozda ima gore pomenute knjige.
Za dodatne informacije stojim na usluzi.
Zdravo i veselo da ste, uz srdacan pozdrav!
22. март 2018. у 19:41
Војислав Ананић
БОШКОВИЋИ
Бошковићи (Срби) у Ходбини доселили су због сиромаштва из Слипћића, а мисли се да су из Црне Горе. У списку важнијих влашких племена Мулић налази Бошковиће као припаднике племена Братоножићи, међутим, исти извор биљежи Бошковиће и као припаднике арбанашког племена Бјелопавлићи.
Најпознатији Члан обитељи Бошковић је свакако Руђер Бошковић, који је рођен у Дубровнику као шести син у породици Николе Бошковића. Никола је у Дубровник доселио из Орахова Дола 1688. Након завршене основне школе Руђер ступа у Исусовачки Колегиум Романум. Тамо је 1732. године завршио филозофију, а потом теологију. Био је свећеник и професор математике. Био је познат као инжењер, пјесник, дипломат и научник који је оставио дубок траг у науци. За Руђера Ђошковића се данас отимају три државе, Италија, Србија и Хрватска, а он је поријеклом из Босне и Херцеговине.
Према Сиврићу презиме Бошковић се спомиње у матицама жупе Дубровник веома често у 18. стољећу. ,,Из тестаментарне опоруке 1796. године свећеника Николе, сина Натала Бошковића сазнајемо да је Натал, Николин отац, родом из Орахова Дола, у Попову, а спомиње се у матицама умрлих 1787., када је умро као 80-годишњак (Natalis Boscovich vulgo Barbora).” Исти извор наводи да је речени Никола тада у Орахову Долу имао двојицу браће, Мату и Ивана. „Као свог родитеља, рођеног у Ораховом Долу у Попову, Николу спомиње и Аница Бошковић, сестра Руђерова у свом тестаменту 1803/4. године.“
Према истом извору „у матицама жупе Требимља Бошковићи се спомињу у више насеља у Попову током 18. Стољећа. Први пут се спомињу у Цицрини, Вељој Међи и Орахову Долу 1710, Равном 1722. и Чешљарима око 1730.“
Велики број Бошковића се школовао у другој половини двадесетог стољећа и запошљавао се у великим градовима Босне и Херцеговине и Хрватске. Анђелко Бошковић Габелица био је дуго година успјешни руководилац Економије, пољопривредног добра, са најпознатијим виноградима у Дубравама. Све нове сорте лозе и бресака дошле су из Анђелкове Економије. Мирко Бошковић био је дугогодишњи судија Републичког суда у Сарајеву. Марко Бошковић је био седамдесетих година двадесетог стољећа политички активист у столачкој опћини обављајући разне дмштвене фуиикције. Стојан Бошковић Хаџибег био је дуго година пољар у Црнићком пољу. Он је једно вријеме боравио и радио у Америци. Ђуре Бошковић Хедић боравио је такођер у Америци.
Бошковића има у Љутом Доцу, опћина Широки Бријег, Јарама и Узарићама а некада су се звали Лепан. “У матицама жупе Град у Дубровнику спомињу се тридесетак пута, а изгледа да су били најбројнији међу херцеговачким досељеницима у другој половини 17. стољећа. Сиврић такођер прати уписе, с почетка 18. стољећа, потомака Николе Бошковића, оца Руђеровог, досељеника у Дубровнику посљедњој деценији 17. стољећа. Никола се спомиње као ,,кум сину Мије Матијашевића, из Диклића 1701. а Николина жена Паула, 1703. године…“
Презиме (патроним) долази од родоначелника Божидара, односно хипокористика Бошко, што је типично за херцеговачко редуцирање имена. Етимологијска основа јесте придјев богат “земаљско добро, срећа”. У антропонимији, која је настала у вријеме кршћанства налазимо Бџидар за Тхеодорос; одатле хипокористици од мила: Божа, Божо, Боже, Бошко. Бошкови потомци постали су Бошковићи, дакле, презиме Бошковић је патроним од хипокористика Бошко.
Истраживање породичне хронике и породичног предања извршио је Мирко Бошковић, професор из Црнића и овдје доносим, уз дужну жахвалност, његов текст, уз нужне језичке и стилске исправке.
Још је живо сјећање код Бошковића у Стоцу, у старој жупи Прењ-Дубраве, да је дон Видоје Путица (1859-1942) у вријеме свога жупниковања у Прењу желио некога од Бошковића из своје жупе послати на школовање за свећеника како би “наставио дјело Руђера Бошковића”. У сјећањима су остала и имена тадашњих домаћина са којима је разговарао дон Путица, а испричали су их сувременици покојног Путице који су то слушали “из прве руке”. Дон Путица је бирао оне обитељи које су имали бројну дјецу, те оне за које је просудио да би могао успјети тијеком школовања. Ово има своје утемељење и у чињеници да је као жупник у та времена сигумо био јако заинтересиран за нова свећеничка звања. Важност овога сјећања је и због тога што је дон Путица хтио школовати свећеника који би “наставио” дјело Руђера Бошковића, а да је у родбинској вези са Бошковићима од којих потиче Руђер. Старије генерације, које су често о овоме говориле, нису пуно знале о Руђеру, али је видљиво да су о томе с неким разговарали тко је њима на једноставан начин објашњавао да је Руђер Бошковић био свећеник и велики знанственик, да је мјерио „морске дубине и небеске висине и томе слично. Значајно је и то да је дон Путица тврдио да су Бошковићи у Херцеговини, и они који су одселили у друге крајеве, родбински у вези са Бошковићима из Орахова Дола, откуд вуче коријене и сам Руђер.
Иако је урађено више истраживања о роду Бошковића у Дубровачком залеђу и околици везе између појединих обитељи нису до кгаја јасне због недостатка писаних података. Како се ради о презимену које је настало као патронимик, засигумо је настало неовисно у више мјеста. Сачувани подаци говоре да се спомињу у документима на просторима данашњег Равног још у 15. стољећу. У дубровачким матицама 1642. године биљежи се смрт 60-годишњег Марка Бошковића из Орахова Дола (р. 1582), а у Матицама жупе Лисац 1665. године имамо Бошковиће са Требиње. Године 1732. г. у Матицама жупе Попово у Цицрини је записано презиме Бошковић са надимком “Ковачевић“, а у дубровачким матицама се сусрећу Бошковићи са надимком “Брбора“. У Орахову Долу сада живе Бошковићи који су узели презимена Кристићи и Томићићи.
У немирна времена крајем 17. стољећа католици Попова прижељкују помоћ Аустрије, а један од потписаних у захтјеву је био и Никола Матијашев Бошковић из Орахова Дола. Како је помоћ изостала великиброј становништва је расељен, а Орахов До је посебно настрадао од Турака пошто се ставио на страну Млечана. Том приликом у Дубровник је преселило значајан број становништва међу којима је сачувано сјећање на њихове везе са Огаховим Долом. Сеобе према Дубровнику нису везане само за тај период, већ су забиљежене како у ранијем тако и у каснијем периоду. Сеобе су биле и према другим просторима, па је у Хутово доселила једна обитељ Бошковића са надимком “Кадијић“, и то Петар Бошковић са женом и четири сина: Бошком, Ђуром, Иваном и Јозом, а према подацима дошли су “од Равног”. Из Хутова је настављена сеоба према Дубравама (Иванови синови), Метковићу, Чапљини, Дубровнику, Коњицу и другим мјестима. Према попису из 1856. године у Хутову су била два домаћинства: Ђуре и Луке Бошковића синови Фрањини Мијина Јозина Петрова који је доселио у Хутово. Нешто касније, 1856. године њихови синови су одселили у Сјекосе и Деране. На старом Хутовском гробљу је сачуван споменик на којем је записано:
ОВДЈЕ ПОЧИВА ЈОЗО МИШКО ФРАНО ЂУРЕ ПЕРО БОШКОВИЋ СПОМЕН ДИЖЕ ПЕРО СВИМА 1912.
Поред Хутова Бошковићи су живјели и у мјестима Мрамор и Тухиње али није довољно јасно када су доселили у та мјеста. Бошковићи за које се знаде да су живјели у Тухињу су рођени у Црнићима, а затим се дијелови обитељи настаниле у Тухиње на својим имањима. Обзиром да је више надимака из обитељи Бошковић из Црнића становало у Тухињу (надимци: Пуре, Гргуревци и Белензићи), засигумо је имање Бошковића у Тухињу од “старине”. За Бошковиће у Мрамору се сматра да су ту доселили из Хутова, што би се дало закључити и из сачуваних хутовских црквених књига (преписане књиге). Насљедници Бошковића из Мрамора су одселили у различита мјеста и сада нитко од њих не живи у Мрамору нити у сусједном Тухињу.
Бошковићи у Црнићима
Бошковићи у Црнићима су доШли од Равног у Хутово, а затим у Црниће и друга мјеста у Херцеговини и Далмацији. О њиховом досељењу у Хутово јасно свједоче писани црквени извори. “У Црниће је дошао Иван Петров са обитељи из Хутова, са женом Аницорн, рођеном Маслаћ и синовима: Матом роденим 1726. године, Гргом рођеним 1733. године и Николом рођеним 1735. године. Преселио је 1750. године (или коју годину касније) из Хутова у Црниће, у Дубравама.”
Приликом дон Матушква пописа 1792. године у Црнићима је била једна обитељ Бошковића са домаћином Матом, сином Ивановим и женом Маром (вјенчан у Хутову 1750.), а имао је два сина: Петра (ожењен Маром, дјеца: Мато, Цвија и Матеа) и Андрију (ожењен Мандом, дјеца: Мартин, Јозо, Иван). Други брат Матин, Грго, био је ожењен Јањом и имао дјецу: Луку, Антуна, Адама, Видоја, Андру, Виду, Ружу, Манду, Стану и Кату. Трећи брат, Никола имао је са женом Мандом дјецу: Ану, Андријану, Ивану, Агату, Стану и Ђожицу – шест кћери.
Иако у оргиналном попису није до краја јасно о каквим се односима ради између неких пописаних особа, према години рођења и неким подацима са пронађених споменика у гробљу Црнићи могло би бити како је горе наведено. Најстарији пронађени споменик Бошковића са натписом у Црнићима је Мате Бошковића, на коме пише: ОВДЕ ПОЧИВА ПОКОЈНИ МАТО БОШКОВИЋ ЖИВИЈО 93 ГОДИН(Е) УМРО 1866 ОВДЕ ПОЧИВА ПОКОЈНА НИЦОВА(=ЊИХОВА) МА(Ј)КА И (Л)УЦИЈ(А) ЗИВИ(ЛА) 101 ГО 1899.
Према овоме натпису Мато је рођен 1773. године и он је Петров син (попис из 1792. године). Спомен је подигнут и његовој мајци (Манди), док би Луција могла бити његова кћер која је, према подацима са споменика, рођена 1798. године.
У самој близини овога споменика су споменици ллије Бошковлћа који је рођен 1789. године и његове жене Луције која је умрла 1890. године, те Марка Бошковића који је живио 78 година, а умро 1876. године (г. 1798. године). Илија је очито накнадно дошао живјети у Црниће, јер га није било на попису 1792. године иако је тада имао три године. Слично је и са Филипом Бошковићем који има споменик на којем пише да је рођен 1790. године и скупа с њиме је закопана његова жена Дана. Ни њега неина и Црнићима приликом пописа из 1792. године. Није искључена могућност да су те обитељи приликом пописа живјеле на другим имањима (Дерани, Тухиње и др.). За његову обитељ који су имали надимак “Филиповци” или “Марковци” остао је писани траг да је Филипов син Марко р. 1836. године и да је рођен у Хутову, што указује да је и Филип рођен у Хутову и то 1790. године, како је записано на споменику. Засигумо нису све обитељи Бошковића дошле у Црниће истовремено, већ знатно касније и добивали имања на различитим мјестима у Црнићима. У сјећањима о родбинској блискости појединих обитељи Бошковића у Црнићима говори се о даљој и ближој родбинској вези, али се та сјећања не могу узети као мјеродавна. Такођер, у кориштењу података са споменика треба имати на уму да су уписане године понекад са мањим грешкама.
Бошковићи у другим насељима у Стоцу
На Пјешивцу је живио Перо Бошковић син Јозе (Јозо г, 1855. године) и он је унук Николе, који би могао бити рођен око 1825. године. Они су имали надимак “Бановићи” који су вјеројатно добили по Перину оцу. Обзиром да није било диобе земље са другим Бошковићиина, те на сјећања да нису у “великој родбинској вези” са другим Бошковићима из Пјешивца, могуће је да су се након доласка одмах населили у Пјешивац.
Обитељ Бошковића по надимку “Чале” сн одјељеници од надимка “Црнковића” из Црнића. У Пјешивац је отишао живјети Никола (р. 1850. године) син Ивана који је рођен око 1820. године. Никола је имао брата Мату (Црни) који је остао живјети у Црнићима и по коме се добио надимак “Црнковић”. Ова два надимка дијеле нека имања у Црнићком пољу. Бошковићи по надимку “Лумбићи” су одселили у Пјешивац тако што је Лука, р. 1846. године, са својом обитељи одселио у Пјешивац. Лука је укопан у гробљу у Црнићима и јасно је наведено да је рођен у Црнићима, а умро у Пјешивцу. У Црнићима је остао живјети Лукин брат Ђуре (г.1850).
У Аладиниће је одселио Ђуре Бошковић, г. 1844, син Мишка по надимку “Фуџић”, са својом обитељи, а остала његова браћа Антун, Балдо, Марко и Никола су остали живјети у Црнићима. Никола Бошковић, р. 1831, син Шћепана са надимком “Шћепановићи”, одселио је у Аладиниће и имао бројну обитељ. Никола је укопан у гробљу у Црнићима и такођер је јасно наведено да је Шћепанов син и да је рођен у Црнићима, а умро у Аладинићима.
Бошковићи у Јасочу воде подријетло од Јозе за кога није остало сјећања када је дошао у Јасоч, а имао је синове: Бошка, г. 1866, и Ђуру, р. 1867. Ова обитељ је вјеројатно дошла директно из Хутова или из Хутова у Чапљину, па затим у Јасоч. Свакако припада истој обитељи Бошковића која је живјела у Хутову.
Бошковићи из Хутова су селили и на просторе Чапљине и то у мјеста Сјекосе, Вишиће, Драчево и Чељево. У Бјелимиће, опћина Коњиц, је одселила обитељ Јакова Томе Бошковића р. 1870. године у Хутову. У Добрање је, према истаживањима, доселила обитељ Бошковић-Томичић из Орахова Дола и у крвном је сродству с обитељи Руђера Бошковића, чији је отац ондје рођен и спомињу се у жупним матицама 1769. године. Поред Бошковића који живе или су живјели на простору Херцеговине, спомињу се Бошковићи у Метковићима, Сланом, Сливном и другим мјестима у Далмацији, који су се одселили у те крајеве у 17. и 18. стољећу из херцеговачких насеља.
Сјећање на покушај дон Виде Путице да школује ,,насљедника“ Руђера Бошковића од Бошковића из његове жупе засигурно је била утемељена на његовим добрим познавању рода Бошковић у Херцеговини. Иако је веома тешко прецизније утврдити све родбинске везе појединих Бошковића у Херцеговини, Дубровнику и у другим крајевима, може се рећи да постоје бројне обитељи Бошковића у Херцеговини и другим мјестима које су у родбинским везама са Бошковићима из Орахова Дола. Вријеме њиховог одласка из Орахова Дола у друга мјеста је различито, али су бројне сеобе биле крајем 17. стољећа због тражења сигумијих животних простора. Сеобе су биле према Далмацији, али и према унутрашњости Османског царства које је било мирније од пограничних простора.
Неке исконструиране приче о доласку Бошковића у Црниче
Кроз повијест су неки српски повјесничари многе обитељи у југоисточној Херцеговини настојале довести у везу са српским подријетлом. Тако су се пласирале скоро исте приче за многе обитељи, без обзира на вјеру, а најчешће се разлог доласка наводе неки неспоразуми са Турцима у Црној Гори и преласку у Херцеговину.
Према једној таквој предаји, која је забиљежена код неких православних обитељи из Стоца, Бошковићи и Шакоте су блиска родбина, подријетлом из Црне Горе, те да су напустили Црну Гору због неког убиства Турчина. Упутила се та обитељ, према причи, у ове крајеве и то два брата, преко Љубиња и дошли су до Жегуље. Ту су се договорили да ће један ићи у Црниће, а други сјеверније, у Ходово. Овај у Црнићима се требао бавити земљорадњом, а други брат у Ходову сточарством и тако се помагати. Презиме Шакота су попримили, према овој причи, тако што је један од данашњих Шакота убио вола шаком, па су временом стекли презиме Шакота. Ова предаја се не може довести у везу ни са Бошковићима нити са Шакотама, осим што су вјеројатно једно вријеме били сусједи, обзиром да су Шакоте имали имање на Црнићком брду.
На Црнићком брду је живјела и муслиманска обитељ Пирић који су, како тврди предаја из истих извора, касно прешли на ислам. Пирићи су, према тој предаји, настали од обитељи Шакота (отпирили од Шакота, како се сада тврди и то у обје обитељи). Међутим, у Сиџију мостарског кадије из 1632. године се спомиње хамамџија Пиризаде Хусеин, који даје исказ кадији у свези врбовања неке робиње, коју је довео Ибрахим-аги у Дубраве. На страни 272. истог документа преводитељ преводи Пиризаде: “То је Пирић, односно Пирија.” Дакле, не би се могло рећи да су касно прешли на ислам. И само настајање презимена је упитно, јег презиме Пирић је прилично раширено.
Један заселак у Црнићима у којем живе Бошковићи назива се Никшић махала, па се то настоји довести у везу са могућим досељењем из околине Никшића. Наиме, ради се о засеоку који се налази на граници са Пјешивцем гдје се у близини насеља, у пољу, налазе камена обиљежја које народ назива нишани, а представљају границу поља између Црнића и Пјешивца. Тај заселак је управо гранични према Пјешивцу и због тога је назван Никшић махала. Сличних примјера исконструираних прича има много.
Нека сјећања код Бошковића о доласку у Дубраве
Ријеч Дубраве долази од старославенске ријечи дубрава што значи шума. На простору Дубрава се налазило насељено мјесто Дубрава које се спомиње у више докумената и оно је вјеројатно било на простору Црнићког брда. Простори Дубрава су у прошлом стољећу били обрасли густом шумом, посебно простори Црнићког брда. Сјећања код старијег народа су остала да се са “дрвета на дрво могло пријећи из Црнића у Ходово”. Простори Црнићког поља су већином били обрасли ниским раслињем и тмовином и већина тих простора је служила за испашу стоке.
Једна од прича која се препричавала је везана за тражење одобрења од бега Опијача да остану живјети у Црнићима. Прича говори да је тај први Бошковић, којем у народу није запамћено име, заноћио на простору Дубрава са својом обитељи и стоком. Како му се тај кгај свидио, одлучио је отићи код бега и замолити га да му додијели један дио земље. Одлучио је бегу даровати један мијех сира и један мијех масла, прије него ће тражити допуштење од бега. Сачекао је да га бег упита зашто га дарива. Након предаје дарова бег га је упитао: “Што тражиш од мене, пасији сине,” што је био уобичајан однос бегова према раји. На то му је он одговорио: ”Ако би могао добити мјесто за кућу, и мало земље, остао би живјети овдје.” Бег му је након тога допустио да остане живјети у Црнићима на мјесту за које је рекао да му се свидјело.
Према другој причи која се сачувала, говори се о брзом ширењу обитељи Бошковић на простору Дубрава. Наиме, ова прича говори о проласку православног свећеника кроз Дубраве, који је био на пропутовању. У то вријеме је у близини куће Бошковића у Црнићима, према причи, становао један православац по презимену Пудар. Православни свећеник је тражио преноћиште код Пудара, што му домаћин није допустио, па је свећеник отишао код Бошковића, обзиром да је било касно за путовати. Када му је затражио преноћиште, домаћин му је одговорио да може код њега преноћити, али нема пуно простора па нека скупа с њима преноћи, ако хоће. Ујутро је свећеник наставио пут, а прије поласка је благословио обитељ Бошковића рекавши да ће убрзо од њих настати велика обитељ, а за Пударе је рекао да ће “убрзо нестати одавде”.
На Црничком брду постоји мјесто са гробовима које се и данас назива Пударево гробље. У близини се налази више остатака стамбених објеката која упућују на период турске владавине. Поједини топоними упућују на настамбе као што су Кућишта, Чардачине, Гариште (можда од Згариште) и сл. Поред тих ближих објеката видљиви су трагови настамби у Кракића огради, близу долине Милетуша, Радића торина и у Њивама. За Њиве је познато да су ту живјели Пирићи. На врху ограде Вукшуша видљиви су остаци настамби и других садржаја и познато је да је ту живио Андрија Вукшан који је имао двије кћери од којих је једна удата за Пажина у Ходово, а друга за Раича у Ротимљу. Ограду је Андрија Вукшан продао Илији Пролети, домаћину обитељи Пролета у Црнићима. На Црнићком брду су становали и Станковићи (Иван) који су прешли живјети у Поратак на мјесту гдје су живјели Матићи – Кечи, које је бег преселио у Речице код Домановића. Једини траг који је остао о становању Станковића на Црнићком брду је Станковића гробље.
Бројне легенде везане за Бошковиће се односе на појединце у турском времену. Сјећање је остало на наводну храброст Ивана Бошковића зв. Пексин. Како у том времену свећеници нису стално били у Дубравама, већ су повремено обилазили католички пук, био је проблем гдје одржати св. мису. Према сјећању, св. миса је одржавана на разним мјестима на отвореном, а једно од тих мјеста је била и садашња “Кракића ограда” изнад Црнића. Према тој причи, миса се није смјела одржати док не би дошао Иван, “Пексин”, јер су турски аскери ометали одржавање мисе. Иван је заиста постојао и укопан је у Ђурића гробље, гдје су се укопавали Бошковићи (према неким подацима г. 1823. године).
Прича вели и да је једанпут позван од бега у Невесиње да дође код њега, са намјером да га убије. Када је дошао код њега упитао га је зашто га је позвао, а бег му је одговорио: “Само да те видим.” Бег је био поставио своје слуге около куле, али га је Иван, знајући да му бег нешто спрема, стално држао на оку. Касније је бег признао својим слугама да се није усудио убити га због страха.
Поред Кракића ограде, гдје је према сјећању одржавана миса, спомиње се и мјесто Озрен у Јасочу и Борак у Црнићком пољу. Као особа коју су уважавале турске власти, спомиње се и Ђурина Станковић, који је такођер осигуравао мјесто гдје би се одржавала миса. Говори се да су живјели у истоме времену.
Занимљива прича о Мартину Бошковићу-Хедићу се односи на његово ухићење и одвођење у Травник гдје је био осуђен на смрт. Када је био у затвору успио је, према причи, послати поруку ргеко једног циганског дјетета бегу у Столац да се налази у невољи. Због неких односа или дугова, столачки бег га је спасио тако што је платио везиру велики износ. Приликом повратка из Травника, сусрео је турске војнике који су држали његов џефердар. Када их је упитао чији је џефердар и узео га да погледа, они су му одговорили даје то “неког зликовца Мартина Бошковића који је недавно убијен у Травнику“. Након тога је Мартин ставио џефердар за силах и гекао: “ Ја Мартин, а мој џефердар – дошло крило гдје и прије било, отишао од њих и није се хтио нити окренути. Касније су ти војници говорили да им је најкривље било што се није хтио нити окренути када им је узео џефердар.
Сјећање постоји и на Тому Бошковлћа Кракића (1855.), који је био припадник Мусићеве војске у Херцеговачком устанку, а стално је живио у Деранима.
Запамћене су и друге сличне приче које нешто говоре о тадашњим временима, али засигурно нису лишене преувеличавања.
Гробља Бошковића
Натписи на надгробним споменицима донекле помажу да се реконструирају датуми рођења и везе код старије генерације. На старом Хутовском гробљу је сачуван споменик који је подигао Рего Бошковић, посљедњи члан обитељи Бошковић у Хутову. Сачувано је сјећање да су два споменика пукла приликом израде и да је трећи покушај успио.
Прво гробље у којем су се укопавали Бошковићи након доласка у Дубраве је Ђурића гробље, које је једно од најстаријих гробља на простору Стоца. Прије формирања овога гробља постоје свједочења да је ту постојало гробље и раније. Наиме, на истом мјесту са јужне стране гробља, одмах уз ограду гробља постоје споменици који подсјећају на стећке. Према мишљењу муслиманске обитељи Опијача “то су споменици Милорадовића од којих они вуку коријене.
Масовније постављање споменика са урађеним надгробним натписима почиње у времену доласка Аустроугарске на ове просторе, а најстарија годишта се спомињу око 1770. године. Најстарији пронађени споменик Бошковића са натписом у Ђурића гробљу је Мате Бошковића.
Одјељеници који су отишли живјети у друга села (Пјешивац и Аладиниће), су се једно вријеме укопавали у Ђурића гробљу, а затим би мијењали гробља. Тако су се Шћепановићи и Фуџићи из Аладинића укопавали у Трговишту у Прењу, а затим у гробљу на Аладињском брду, док су се Бошковићи из Пјешивца укопавали на Трговишту, а затим у Пјешивцу. Само они који су остајали у Црнићима су се укопавали у Ђурића гробљу, као и они који су рођени у Црнићима. Они који су стали живјети у Никшић махали су израдили ново гробље на Црнићком брду, док су остали у Црнићима и Јасочу направили ново гробље у мјесту Тодоруше изнад Јасоча, скупа са осталим обитељима из Црнића.
Диобе
У наведеном дон Матушковом попису је речено да је од 33 члана обитељи било 20 за св. причест, дакле било је 13 чланова млађе доби. Млађи чланови обитељи су засигурно већина Матиних унука, тј. дјеце Андрије и Петра и неки од дјеце Грге и Марка. Диобе ћемо везати за поједине надимке, иако се то не може у свим случајевима поистовјетити. Такођер ћемо, ради бољег разумијевања, један број имена изоставити, а неке више пута поновити, како би се разумјеле диобе и настанак појединих надимака.
Петар, са пописа, је имао сина Мату (г. 1773. према споменику). Године 1800. је рођен Рего Бошковић, а 1803. Ђуре Бошковић (подаци са споменика), што би могли бити Матини синови. На то упућују подигнути споменици који су веома слични и вјеројатно подигнути од једне обитељи. Ти споменици сличе каснијим споменицима из обитељи “Перија“ од којих је један број остао живјети у Црнићима (Ђуре, р. 1850.), други брат Видоје, г. 1871. године, одселио у Славонију, а Лука, г. 1846. године, одселио у Пјешивац који су названи “Лумбићи”. .
За Андрине синове Виду, Ивана и Јозу, нису пронађени споменици са натписима. Зна се да је Виде имао сина Мартина (р. око 1775.) од којега су настали “Хедићи“. Наведени Мартин је имао два сина, Видоја и Андрију (р. око 1809.) од којих настаје лоза “Пура“ чији су насљедници живјели у Црнићима и Тухињу. Јозо (г. око 1836.), Видин син, се одијелио од обитељи и настао је надимак “Топини“
За Јозу и Ивана (Видину браћу) се може само претпостављати кога су имали, али нема прецизних података за њихове прве насљеднике.
Грго (рођен 1733.), Матин брат, је имао пет синова: Лука, Антун, Адам, Видо и Андро. Нити један од синова око 1792. године није био ожењен. Ова лоза временски касни иза лозе Матине, који је седам година млађи од свог брата Грге. За наведене синове Гргине нема прецизних података о насљедницима, па ће бити наведени подаци о могућим насљедницима из наредне генерације. За Шћепановиће (Шћепан г. 1813.) се тврди да су од неког Адама. Дакле, Адам би, према томе, могао бити један од Гргиних синова. Шћепановићи су приликом пресељења на ново имање у Црниће дијелили земљу са Гргуревцима, што је видљиво из распореда земље, иако влада мишљење код те двије обитељи да нису у великом сродству.
Шћепанов најстарији син Никола, г. 1831. године, је одселио у Аладиниће и имао велику обитељ. Код Гргуреваца се поуздано може рећи једино да је на ново имање, такођер у Црниће, дошао Тома (г. 1823.) који је имао синове Гргу и Андрију.
Дудаковићи, Шабановићи, Голубовићи, Фуџићи и Кракићи су, према сјећањима, од једног оца и двије мајке, док се име њиховог претка (синова Гргиних) не зна. Марко вјеројатно није имао мушког насљедника. Најстарија сјећања говоре да су код Кракића била два брата, Видоје и Никола (звани Трбо и Крако) који су били браћа, а рођени су око 1830. Никола је, вјеројатно, нешто старији, и све указује да су унуци Гргини. Код Дудаковића сјећање сеже, такођер, до двојице браће, и то, Николе и Ђуре, који би такођер могли бити унуци Гргини, дакле први рођаци са Кракићима. За име оца није остало сјећање. Код Фуџића је познато да потичу од Мишка који је имао најстаријег сина Ђуру, који је рођен 1844, па је њигов отац могао бити рођен од 1810-1820, дакле, очито је Мишко син једног од Гргиних синова. Ђуре је одселио у Аладиниће са својом обитељи, а остала његова браћа, Антун, Бандо, Марко и Никола, су остали живјети у Црнићима. Шабановићи потичу од Ђуре, чији је најстарији син Андрија рођен 1858, дакле, Ђуре би могао бити рођен око 1830. За Голубовиће се знаде да су од Уије, који је роден 1843. године, сина Илијина, који би могао бити рођен око 1815.
За надимак Белензића се знаде да потјечу од Мате (вјеројатно г. око 1795.) за чијег се сина Маријана знаде да је рођен 1824. године, а имао је старијег брата Петра и Видоја, те млађег Ђуру (умро 1913.). Сачувана сјећања код Белензића говоре да су блиски са Хедићима и Бошковићима са Пјешивца (Бановићима и Чалама), за што нема поузданих доказа. Живјели су у Црнићима и Тухињу.
Зна се да је од Ђановића на Пјешивцу живио Перо, син Јозе (Јозо р. 1855. године) и он је унук Николе који би могао бити рођен око 1825. године. С обзиром на то да је Јозо, поред Пере, имао синове Мату и Илију, да се закључити да су давана имена стричева и дједова, али је тешко рећи како је било име Николину оцу.
Чале су одјељеници од Црнковића тако што је у Пјешивац отишао Никола р. 1850. године, син Ивана,’” који је рођен око 1820. године. Никола је имао брата Мату (Црни), који је остао живјети у Црнићима и по коме се добио надимак ,,Црнковићу. Мато је имао синове Јозу, Андрију (Андрешко) и Бошка, који су имали надимак Црнковићи. Из ове обитељи велики број живи у Славонији и на дмгим мјестима.
Бошковићи у Јасочу воде подријетло од Јозе за кога није остало сјећања када је дошао у Јасоч, а имао је синове БоШка (р. 1866) и Ђуру (г. 1867). На њих је прешла купљена земља од бегова Солдина. Ова обитељ је вјеројатно дошла директно из Хутова или из Хутова у Чапљину па затим у Јасоч. Свакако, припада истој обитељи Бошковића која је живјела у Хутову.
Види се даје нејасна генерација од 1792, године до око 1820 године. Разлог томе је непостојање писаних трагова, а сјећања нису сачувана.
Закључак
Бошковићи су значајно обиљежили просторе Дубрава својом присутношћу од око 1750. године до данас. Населили су се у скоро све просторе Херцеговине, Славоније, Далмације и по многим земљама свијета. Прво насељавање је почело негдје око 1910. године одласком у Америку што се наставило до данас. Међутим, највећи вал одласка из Дубрава је било прије и након Другог свјетског рата и то у Славонију. Највећим дијелом је расељавање из Црнића узроковало и значајно смањење у самим Црнићима. Томе је допринијело и страдање у прошлим ратовима. Током Првог свјетског рата погинула су три Бошковића из Дубрава, док је у Другом свјетском рату погинуло или нестало 65 особа углавном млађе доби.
Подаци који су до сада објављивани о Бошковићима као и другим обитељима источне Херцеговине из старијег периода, често су били испровоцирани наводним истраживањима појединих српских повјесничара о роду Руђера Бошковића. Таква истраживања, као и неки одговори на та истраживања, не одговарају стању из тих и ранијих времена, она су далеко сложенија од оних које нуде размишљања са позиција тренутних односа и поимања. Новија повијест Бошковића је лакше докучива, али због бројности и велике расељености захтијева велик рад на прикупљању података.
Извор: Алија Пирић, Дубравски лексикон, Столац, 2013.
24. март 2018. у 11:30
Branislav Arsa Ristovog Boskovic
Поштовани господине Ананићу!
У моје лично име, а вероватно и многих који прате овај сајт о пореклу презиме Бошковић, захваљујем вам се о веома исцрпним подацима презимена Бошковић.
Жао ми је што у приложеном материјалу нема основног обележја српских породица, а то је Крсна слава, која је само обилежје православних Срба, која се ријетко у породица мења.
Уколико имате податке о наведеним Бошковићима а да славе крсну славу Светог Луку, ако није проблем да ми пошаљете на мејл – унапред хвала, или ми пошаљите мејл адресу господина Пурића ако је поседујете.
Ако нисте читали мој мејл, који је испред вашег, када га прочитате схватиће те моју молбу.
Овај моје мејл, као и мој приказ пореклу Бошковић, ако вам је лакше, проследите господину Алији Пирићу.
За додатне информације стојим на услузи.
Здраво и весело да сте, уз срдачан поздрав,
Бранислав, Арса Ристовог Бошковић!
24. март 2018. у 14:10
Војислав Ананић
Драги Браниславе, поставио сам текст на који сам наишао у књизи “Дубравски лексикон”. Највише због Руђера Бошковића. О Крсним славама код Бошковића нисам наишао. А немам ни Вашу мејл адресу да Вам пошаљем књигу, као ни од господина Алије Пирића. Значи, Пошаљите Вашу мејл адресу и књигу шаљем.
С поштовањем.
В. Ананић
25. март 2018. у 16:16
Branislav Arsa Ristovog Boskovic
Господине Анинићу,
велико хвала на брзом одговору!
Нисам знао да на овом порталу не остаје мејл, па Вам га сад достављам:
[email protected].
Унапред хвала, здравље и срећу породици и вама жели.
потомак Бошковића-Лучинаца.
PS
Боже здравља можда буде прилике и да уз кафицу попричамо.
25. март 2018. у 12:32
Војислав Ананић
БОШКОВИЋИ су једно од најраспрострањенијих црногорских презимена и с њима се не доводе у везу и велички Бошковићи.Они држе да су поријеком са Цеклина (од Калуђеровића) и да су им, осим неких других братстава који немају то презиме, блиски Пауновући, Радевићи, Стешевићи и потурчени Адровићи, у Бихору. Бошковићима је родоначелник Бошко, његов је Алекса, а од Алексе су Бошко, Драгоје и Радоња. Драгоје је имао: Тодора, Милића, Миленка и Дула. Тодорови насљедници су: Милета, Саво и Радован; Милета (Тодоров) је имао: Радомира (од кога су Ранко, Бранко, Раденко и Миленко), Драгомира (чији су Боро и Вујадин) и Миомира (од кога су Власто, Радисав и Радован) Од Милића (Тодоровога) су: Милован и Миљан, па онда Миљанов Милић, а Милићеви: Сава, Савољуб, Драгослав Бецо. Дула (Драгојевога) је Илија, а његови су: Милорад, Миодраг и Милан. Радоња (Алексин) је имао синове: Миливоја, Мирка, Милисава и Новицу. Миливоје (Радоњин) је имао: Симона, а он Алексу, чији су: Мирко, Маринко и Милован. Милисав (Радоњин) је имао и синове: Милоша, Миличка, Митра, Милутина и Ратомира; потом, Милош: Милана; Миличко: Жарка, Митар: Мила, Мирка, Михаила, Микосава, Миомира и Борислава; Милутин: Божидара. Бошко (Алексин) је имао: Вуколу и Чкања. Вукола је имао Веља, Вељо Кољу, а Коља Чеда и Влада; други син Вељов је Радосав, од кога су: Радојко (од њега Живко и Жарко, Ранко и Видоје), Бошко, Драгутин, Радоје и Милоња. Од Радоње (Алексинога) су: Раде, Мића, Павић и Стефан; од Рада су Јосип и Иван (до њега Вуко, Велиша и Миладин); од Миће Лека и Вукашин; Лека је имао Максима (овај Велимира и Слоба) а Вукашин: Бранка. Радоњин је и Миливоје, а његови: Мирко, Милисав, Новица и Раца (који је имао 5–6 синова). Миркови су: Јевто, Монћо (Симон) и Богдан. Симонов је Алекса, а његови: Мирко, Маринко и Милован. Радич је имао Андра, а он Душана. Чкањови су: Раде, Мића, Павић, Стефан и Јосиф (имао два сина?). Иван (Вано) имао је: Вука (његов је Радослав), Велишу (чији су Милован и Милорад) и Милисава (а његови су: Бошко, Борислав и Иван). Павић (Чкањов) имао је Михаила, а он Миличка. Стефанов син је Радомир.
Извор: Величка презимена и основни родослови
11. мај 2018. у 15:02
Гордана К.
Драги моји Бошковићи, било где да сте, и било где да живите, сви ми срећни и здрави били. По рођењу сам Бошковић из села Бистрица на Лиму, општина Нова Варош. Деда ми је причао да смо од Бјелопавлића, да су се три брата доселила у Србију, да је један остао у Бистрици, други отишао у Радоињу а трећи у Ужице, Крсна слава Свети Никола. Ако неко нешто ближе зна о нашем пореклу, нека пише. Велики поздрав за све ближе и даље рођаке.
25. јун 2018. у 11:57
Branislav Arsa Ristovog Boskovic
Поштована госпођо Гордана,
дао сам слободу себи да покушам да дам одговор на ваше питање.
Познато ми је да у Црној Гори постоје два велика братства Бошковића, који нису у крвном сродству. А то су братство у Бјелопавлићима који славе Свету Петку и братство у Ровцима који славе Светог Луку ( то је порекло мојих, значи и моје).
Познато је да су се током историје у нашем народу често силом прилика мењала презимена (крвна освета, бежање од поробљивача који су тражили примање друге вјере, итд), али се Крсна слава ријетко мијењала (можда одласком у тазбину и слично).
Пошто наводите као крсну славу Светог Николу ваших Бошковића немогу ништа поузданије рећи од горе наведеног.
Наш народ – Срби, је силом прилика разастрт широм земаљске кугле, па и ми Бошковићи као њихов дио такође.
Поздрав уз жеље доброг здравља и успеха у животу, вашима и вама,
Бранислав, Арса Ристовог Бошковић.
ПС: корисно је прочитати све дато у горњим приказима.
15. август 2021. у 19:44
Zlatko Boskovic
Draga rodjaka Goco ja sam iz okoline Valjeva.Potomak sam jednog od ta tri brata.Moji dedovi su pricali ,ali ne zna se mnogo nazalost.Mi smo poreklom sa Orje Luke(Danilovgrad)bratstvo Bjelopavlica.Mislim da se zvao Nicifor taj nas predak,imao je tri sina
ubili su nekog turcina(agu ili kadiju).Zato su morali da beze za Srbiju.Neki su menjali prezime pa vracali,a neki od njih zadrzali zauvek.Neki od mojih predaka su bili hajduci u 1.srbskom ustanku.Sto znaci da smo u Srbiji od 18.veka.Svi Boskovici su visoki,koscati jaki ljudi plave ili svetlosmedje kose,led plavih,sivih,celik boje ociju.To je prava genetika Boskovica sa Orje Luke.
Inace slava je Nikoljdan.To je prenoseno s kolena na koleno i na osnovu toga pouzdan podatak.Puno pozdrava za vas i sve rodjake
od srca zelim vas Boskovic.
19. јануар 2023. у 19:08
Aleksandar Bošković
Pozdrav,
I ja sam poreklom iz okoline Valjeva (selo Pričević) krsna slava nam je sv. Alimpije, i pojma nemam kuda idu koreni, a voleo bih da saznam
13. септембар 2018. у 11:07
Војислав Ананић
БОШКОВИЋ (п,к), старе породице у јужној Херцеговини. Бошковићи (п) су настањени у Кременом Долу (Површ, Требиње) и Мркоњићима у Попову. У Кременом Долу су „најстарији у селу”. Живјели су у селишту Превраће, југозападно од Кременог Дола, одакле су се за вријеме турско-млетачког рата уклонили од страха” у Кремени До на агинску земљу. Славе Јовањдан (75; 1235). У Мркоњиће су доселили из Криводола у Црној Гори. Славе Никољдан (84:171). Има их и у Ходбини (Мостар). Сматрају да су поријеклом из Црне Горе. Славе Ђурђевдан. Некада их је било и у Јасеници (Луг, Требиње). Промијенили су презиме и одавна се зову Милаковићи (59:269.317). Живјели су и у Ораховом Долу (Попово), али су прешли у католике и промијенили презиме. Сада се зову Кристићи. И Никола Бошковић, отац Руђера Бошковића, отишао је у Дубровник као православни”. Бошковићи из Орахова Дола су “давнашњи досељеници из Босне“ (84:63,80). Бошковићи (к) су род у Хутову (Неум). Доселили су из столачких Дубрава (84:190). Бошковића има и у Љутом Доцу (Широки Бријег). Некада су се звали Лепан и под овим презименом спомињу се у Јарама и Узарићима 1743. године (189:29). Презиме је веома раширено у Херееговини. У матицама жупе Град у Дубровнику “спомињу се тридесетак пута, а изгледа да су били најбројнији међу херцеговачким досељеницима у другој половини 17. стољећа” (213:152).
Извор: РИСТО МИЛИЋЕВИЋ – ХЕРЦЕГОВАЧКА ПРЕЗИМЕНА, Београд, 2005.
12. октобар 2018. у 00:55
Vladimir
Jel postoji mogućnost da se naruči neka knjiga? Boškovići(sv.Luka)
15. октобар 2018. у 08:27
Branislav Arsa Ristovog Boskovic
Поштовани Владимире,
ако мислиш на књигу Родослов Бошковића Лучинаца, можда је најбоље да се обратиш сину аутора књиге Зорану, Петка Ђузиног, Бошковић, Бијело Поље, Живка Жижића 9, телефон 00 382 50 431 391.
Поздрав.
15. октобар 2018. у 22:54
Vladimir
Poštovani,zahvalan sam vam na odgovoru. Pokušaću da stupim u kontakt. Pozdrav!