Порекло презимена Бошковић

5. март 2012.

коментара: 143

Бошковићи су, евидентно, пореклом од различитих грана, те нису сродни, пише наша сарадница Оливера Дашић Бошковић. Њен прилог објављујемо у целини:

Пошто је презиме Бошковић патронимичко, настало по имену неког мушког претка, Бошка, могуће је да у истом крају, у разним местима, постоје Бошковићи настали независно једни од других. Тако поред Бошковића у Бијелом Пољу, постоје у истој области Бошковићи у местима Ритошићи и Калуђеровићи, са славом Мратиндан, и у Ковачима који славе Ђурђевдан, док су трећи, у Колашину и Кричку, примили ислам.

Од чувенијих епских и историјских личности овог имена да споменемо, поред Бошка Југовића, и другог Бошка, брата Бијелог Павла, родоначелника племена Бјелопавлића у околини Никшића, а ближе Даниловграду некадашњој Старој Херцеговини. Крсна слава Бошковића из Орје Луке (Бјелопавлићи) је света Петка.

Бијели Павле био је син знаменитог Леке Капетана, из Дукађина, код Пећи. Поред Бошка, имао је још два брата – Гаврила (Гаша) и Мираша. Од Гаврила ( Гаша) који су остали у Метохији и примили ислам, верује се, воде порекло Гаши (Албанци) у околини Пећи. Ово веровање се очувало и у њиховом усменом предању. Крајем двадесетог века, од старијих Гашија (Албанаца) могло се чути да се Бошковићи ( и остали Бјелопавлићи) са Гашима „не могу узимати“ (склапати бракове), не само због различите вере, већ и због истог порекла.

Проф. др Бранко Бошковић каже да су Бјелопавлићи насељени из северене Метохије у околину (касније основаног) Даниловграда у петнаестом веку, повлачећи се пред великом турском најездом. Он је у Дечанским хрисовуљама пронашао писане споменике који говоре о томе да је предак Бјелопавлића (Бијели Павле) имао винограде у селу Храстовици (Раставица, између Дечана и Ђаковице). Када су Турци заузели Призрен и Пећ, сви су, с Бијелим Павлом, пребегли у Боку и Паштровиће, Гашо се вратио у Дукађин, Бијели Павле у Бјелопавлиће, а Мираш и Бошко остали у Боки, где и данас имају потомке.

По другој верзији, Бошковићи су потомци неког каснијег Бошка, сина Калуђерова, а унука Гојака, директног потомка Бијелог Павла. Од пет Калуђерових синова настале су гране Бошковића, Радуловића, Вуковића, Вујовића и Секулића. До овог гранања дошло је крајем 16. и почетком 17. века.

Бошковићи су живели у Орјој Луци и у Даниловграду и крсна слава им је света Петка. Орју Луку су засновали сердар Мијајло и поп Раде Бошковић. Многи од Бошковића били су знаменити људи, а двојица игумани манастира Острог – Максим и Јосиф. Међу Бошковићима са Орје Луке, по образовању се издвајао поп Ристо, војвода и писац, по јунаштву харамбаша Петар, а по карактерним особинама и војној вештини ђенерал Блажо.

Од Бошковића води порекло породица Гарашанин настањена у Гарашима код Аранђеловца, до којих су свој печат у новијој историји дали Илија и Милутин Грашанин,

Неке појединости о истакнутијим Бошковићима

Поп Ристо Бошковић, војвода и писац, рођен је средином 19. Века на Орјој Луци. У 18. години убио је спушког Малић агу, због чега га је владика Петар II Петровић поставио за пограничног командира према Спужу. Истакао се у многим бојевима са Османлијама. После неуспеле побуне против књаза Данила у Бјелопавлићима 1854. емигрирао је у Скадар, а након помиловања 1858. добио је звање војводе и 1861. постао сенатор. Предводио је Бјелопавлиће у црногоско османским ратовима 1862. и 1876/78. Сукобио се са књазом Николом 1882. и повукао из државне службе.

Најзнаменитији по јунаштву је био харамбаша Петар Бошковић, а у 20. веку Блажо (Бајо) Бошковић, који је под неразјашњеним околностима погинуо током опсаде Скадра у Балканским ратовима. Рођен је 1860. на Орјој Луци, био је војсковођа и судија. Учествовао је као добровољац у црногорско-турском рату 1876-1878. године. Био је један од најистакнутијих бораца у бици на Вучјем долу 1876. године. По заврштеку рата именован је за за потпоручника, а потом је као ордонанс официра и командира књажеве гарде боравио на Цетињу. Унапређен је у чин перјаничког командира, касније именован за команданта Бјелопавлићке бригаде указом књаза Николе Ратни савјет га је 1912. године именовао за команданта Зетског одреда, али је књаз Никола поништио ову одлуку и на то место поставио свог сина. Обављао је је и друге дужности као што су управитељ Никшићке области, први судија Великог војног суда, члан Ратног савјета и именовани посланик у Скупштини Црне Горе у два сазива. Ово је његова биографија по Википедији, где још стоји да је „под недовољно разјашњеним околностима погинуо првих дана по објави рата Турској на фронту према Скадру“. Његов живот и страдање честа је тема епских песника где се тврди да је, упркос званичној верзији, да је извршио самоубиство после смене са чела војске, Блажа убио плаћени убица. Радуле Брајичич у својим мемоарима (Дигитална библиотека Црне Горе) пише: „Црна Гора објављује рат Турској десет дана прије својих савезника 25. септембра 1912. године. Чита се Прокламација Врховног Команданта краља Николе. Садржина те Прокламације је једно велико књижевно и историјско дјело! Она је улила дух херојства и у најслабијег борца. У овом рату црногорска војска подијељена је била у три одреда: Источни, којим је командовао ђенерал Јанко Вукотић, Приморски, којим је командовао ђенерал Митар Мартиновић и Зетски, којим је командовао књаз Данило Петровић, најстарији син краљев.

На Ратном савјету, који је одржан у Двору у ноћи 19-20. септембра, овај одред био је дат ђенералу Блажу Бошковићу што је, по моме мишљењу, било правилно урађено, али, сјутрадан на интервенцију и сугестију војводе Божа Петровића – краљ учини једну фаталну погрешку. Коригује ратни план на своју руку и умјесто ђенерала Бошковића за команданта Зетског одреда поставља свога сина Данила. Ова смртна краљева погрешка – по тадашњем мишљењу цјелокупне наше војске, поћерала је у смрт ђенерала Бошковића и проузроковала губитак Скадра. То мишљење је постојало код старијих Црногораца учесника у том рату. А ево и разлога томе мишљењу:

1. Што је Блажо Бошковић одавао лик најбољег команданта у црногорској војсци послије Јанка Вукотића;

2. Што је Бошковић био омиљен и цијењен у црногорској војсци;

3. Што је он располагао најјачим везама и гласом свога ауторитета у Сјеверној Албанији;

4. Што је био намјеран да убрза марш на Скадар јер је имао при руци тачне извјештаје да тих дана у Скадру нема више од четири-пет табора турске војске, нити икаквих утврђења за јаку одбрану;

5. Што у тим данима још није било покренуто питање Албаније код Великих сила;

6. Што је овом промјеном тешко повријеђена част једног првокласног Црногорца.“

Међу осталим Бјелопавлићким братствима, а и другим племенима у Црној Гори Бошковићи са Орје Луке су, између осталог, били поштовани и због своје лојалности држави, њеном устројству и реду, али и, истовремено, јако израженој црти непотчињавања појединчаним ауторитетима, посебно оним апсолутистичким. Могуће је да је тај генетски код главе коштао и ђенерала Блажа, а јако изражена црта правдољубивости судбински је одредила и пут једног од његових потомака по бочној линији, доктора историјских наука, Бранка Бошковића, чији се деда Спасоје са три сина 1922. године одселио у Метохију. Др Бранко Бошковић је био професор историје на Универзитету у Приштини и како стоји у књизи Косовско-метохијска обележја („Обележја“ 2007.) „ Први који се још 1971. године супротставио шиптарској мајоризацији и деловању тадашњих челника са Косова и Метохије. „У научним радовима се супротстављао изостављању назива Метохија, супротставио се психолошко-пропагандној делатности сепаратиста и албанских националиста, прогоњен, малтретиран хапшен и затваран“. Према сећањима потомака, због неслагања са ставовима СКЈ, који су „после рата постали антисрпски“ тзв. Барска група планира у Бошковићевој викендици у Бару одржаване Пете седнице СКЈ (признавали су само оне одржане пре Другог светског рата). „Конгрес је требало да буде одржан у Бару 6-7. априла 1974. у вили професора историје из Приштине др Бранка Бошковића. Присуствовало је 12 лица и требало је да буду изабрани Централни комитет, Политбиро, Надзорна и Ревизиона комисија, редакција листа „Искра“, генерални секретар, затим усвојен Програм, Статут и издат Проглас.

Југословенском режиму замерена је рестаурација капиталистичких односа, уз оптужбу да се не ради о диктатури пролетеријата, већ о личној власти Ј. Б. Тита и о идеолошком ревизионизму… Све су похапсили оперативци СДБ Црне Горе 6. априла 1974, најпре њих 36, а касније је приведено више стотина симпатизера и присталица широм Југославије.

Кажњени су вишегодишњом робијом у распону од пет до 15 година затвора, а у првом налету је осуђено 54 лица. У најбројнијој, Пећкој групи, 22 лица добило је релативно блаже казне, осим Бранка Бошковића кажњеног са 13 и Комнена Јововића, који је окарактерисан као главни представник организације за контакте са ИБ-емигрантима и осуђен на 14 година затвора.“ (Мочило Јокић у тексту Скупа оданост Стаљину“ Вечерње новости 2.02. 2012.).

 Гарашанин од Бошковића

Од Бошковића води порекло породица Гарашанин. Њихов родоначелник кнез Вукашин Бошковић (крај 17. века) имао је унука Саву Бошковића који је средином 18. века дошао у Србију у Гараше у јасеничку кнежину крагујевачке нахије. Према мишљењу Милутина Гарашанина могуће је да је Сава “Савиша” Бошковић оснивач села Гараши, које је могло да добије име по планини Гарач, изнад Орје Луке у Бјелопавлићима, где су Бошковићи живели пре оснивања Орје Луке. Бошковићи су из Орје Луке, али су у време кнеза Вукашина Бошковића, још увек живели у бјелопавлићким брдима, да би Орју Луку основали касније крајем 18. века. Отприлике у исто време основане су четири гране Бошковића. Бошковићи су породично били кнезови, главари, сердари и сенатори Бјелопавлића. Почетком 19. века главари су били из гране Бошковића Сердаревићи (Михајловићи), а касније искључиво од гране Бошковића Кезуновићи, који су у сродству са Петровићима Његушима. Од Кезуновића је, између осталих, познати бригадир Блажо Бошковић, који је руководио заузимањем Скадра 1912. Крсна слава свих Бјелопавлића је Света Петка. Гарашанини су славили Светог Николу, а књаз Милош, који је такође славио Светог Николу, имао је обичај да се Хаџи-Милутину Гарашанину због исте славе обраћа са “рођаче”.

Хаџи-Милутин Савић Гарашанин, члан државног савета, обор-кнез јасенички, кнез у Гарашиима, рођен је у Гарашима 1762, јасеничка кнежина крагујевачке нахије, као син Саве Бошковића, а праунук кнеза Вукашина Бошковића од Бошковића из Бјелопавлића. Учествовао је у фрајкору у Кочиној крајни у истој јединици у којој је био и Карађорђе. Учествовао је у Првом и Другом српском устанку, био је на хаџилуку у Јерусалину у Светој земљи. Рањен у битки на Дубљу 1815. Преселио се из Гараша у Гроцку 1816, где му је књаз Милош додело имање. Имао је 80 година када су га у Барајеву убили катани 1842. пошто је кренуо да се придружи Вучићевој побуни против кнеза Михаила. Забележено је да се бранио од потере, да је имао седам рана на телу. Три дана касније катани су убили и његовог сина Луку Гарашанина у Гроцкој, код породичне куће. Син Михаило успео је да се избави од потере, док је син Илија Гарашанин, као бивши заповеник војске Србије и противник кнеза Михаила, био већ од 1840. у изгнанству у Цариграду.

Хаџи Милутин Савић био је ожењен Пауном Лома, сестром војводе Арсенија Ломе из Драгоља, Рудничка нахија.

Пуковник Илија Гарашанин председник 10. и 18. владе Србије, министар унутрашњих послова, пуковник и командант војске која је била тада у саставу МУП, имао је синове Милутина Гарашанина председника 34. владе Србије, пуковника војске Краљевине Србије, и Светозара Гарашанина, такокђе официра, који је рањен приликом атентата на кнеза Михаила.)

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (143)

Одговорите

143 коментара

  1. Nenad boskovic

    moji su iz crne trave to je sve sto znam a odakle su tu dosli nemam pojma slave mitrov dan ako neko nesto zna neka pise Hvala

  2. Бранко Тодоровић

    Бошковића је некада било у селу Шароку у Северној Барањи. Тридесетих година двадесетог века оптирали су у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Оптирало их је укупно три домаћинства.

    Потомака ових Бошковића данас има у Кнежевим Виноградима, где су се доселили из пустаре Мирковац, а где су били насељени као оптанти из Мађарске.

    Крсна слава им је Никољдан.

  3. SirenaS

    A zna li se porjeklo Boskovica, krsna slava Sv. Jovan ? Stariji pamte(preko prica ) da je porjeklo negdje oko Durmitora, Mojkovca i sl., jos prije I srp.usanka presli u sela oko Sarajeva ???

  4. Desa

    Moj otac je Bošković i rodjen je u selu Krčmare blizu Kuršumlije. On mi je davno pričao da oni potiču od Boškovića sa Orije Luke, da su u nekom trenutku bezali od Turaka i naselili se negde na Kosovu. Dedina porodica je, da bi zatrli trag bezeći od Turaka,, menjala prezime u Gavrilović. Nakon kratkog perioda, vratili su prezime u Bošković ali jedan deo familije je ostao Gavrilović te imamamo rodjake sa tim prezimenom. Deda se rodio na Kosovu ali je kao dečak sa roditeljima došao u Krčmare početkom 20. veka. Zanimljivo je da je njihova slava sv. Stefan.
    Mi ne poznajemo rodjake osim par ljudi iz sela Krčmari te nemamo nikakvih daljih podataka o poreklu.

    • Olivera Savic

      Ja sam iz Dedinca u blizini Krcmara. Moja baba po tati je bila Boskovic. Njen deda je doseljen iz Krusevice sela u blizini manastira Studenica. Tamo su ziveli Boskovici, moj tata ih je obilazio. Odakle su i kada doseljeni u Krusevicu ne znam. Mozda imamo iste dalje pretke. Srdacan pozdrav od Olivere.

  5. Zeljko Boskovic

    Milim Vas da mi pomognete! Porodica Boskovic kojoj ja propadam je iz sela Mrkonjici u Popovom Polju. Slavimo Svetog Nikolu.

  6. Tatjana Bošković

    Željko, moj otac je iz Mrkonjića u Popovom polju. Javite se. [email protected]

  7. Radioje Bošković

    Moji Boškovići su iz Pješivaca opština Nikšić,Crna Gora.Inače vodimo porijeklo od Mićunovića.Slavimo slavu Mala Gospoja 21.09.

  8. Stefan

    Moji Boskovici su iz Sela Bobova,opstina Pljevlja,slave Lazarevu subotu…Zna li iko sta o njima?

  9. VLADIMIR

    Бошковићи фамилија из Драгачева,централна Србија,село Дљин,општина Лучани,крсна слава Ђурђиц. Ако било ко зна,било какву информацију,волео бих да је подели са свима. Хвала.

    • Ivana

      Poštovani, mi slavimo Djurdjica. To su Boškovići iz Obrenovca, selo Belo Polje. Pisana dokumenta iz prve polovine 18.veka, o podeli zemlje ima moja porodica. Ali tačan podatak odakle su došli nemam. Jedino što nas, pored krsne slave i prezimena povezuje je možda i to, da isto toliko stara familija na ovim prostorima je i Dragačevac, za koju se smatra da je baš iz Dragačeva, u Obrenovac došla u sličnom periodu. Negde se spominje da su obrenovački Boškovići iz mesta Ašanja iz Vojvodine. Boškovići u Obrenovcu sada imaju 11 kuća u ulici koja se zove Boškovića kraj.

  10. Slobodan Bošković

    Deda se prezivao Bošković Dimitrije.Živeo je u Radujevcu kod Kladova. Slavio je slavu Mala gospojina.Imam neko saznanje da je došao iz Makedonije seloBalin dol i da su se prezivali Boškovski.Ako neko ima neku informaciju molim da mi javi.Hvala unapred.