Поштовани,
ова страница је у припреми.
Позивамо вас на сарадњу.
Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).
Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.
Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.
Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:
24. фебруара 2018. у 23:32
Василије
Поштовани,
Вукаловићи славе Свету Петку, потичу из Херцеговине, град Требиње,село Богојевић у Зупцима. Мој предак је војвода Лука Вукаловић, чије кости почивају у Украјини.
Занима ме из којег племена су Вукаловићи, само поријекло презимена и да ли су одавнина у Херцеговини. Мало сам страживао, али наилазио сам на различите текстове и историјске податке.
С поштовањем,
Василије Вукаловић
7. новембра 2018. у 06:44
Војислав Ананић
ВУКАЛОВИЋ (п), у Богојевић Селу (Зупци, Требиње). Старином су из Црне Горе. По једном предању су из “Марковина у Пјешивицама”, а по другом из “Брекута у Загарачу”, што је вјероватније. Отуд су због “неке крвнине” избјегла четири брата. Једном је било име Вукал који је из Кривошија доселио у Богојевић Село, око 1780. године. Његови потомци прозвани су Вукаловићи. Најстарије им је презиме било Илић. Вукал је имао сина Лака, а Лаков је син Лука “војвода зубачки”. Славе Св, Петку, а прлислужују Никољице (75: 1241.1242). Вукаловића има и у Тодорићима код Требиња. Лука Вукаловић (1823-1873) био је најстарије мушко дијете у породици Лака Вукаловића. Младост је провео као чобанин, чувајући овце. Кад му је олац умро (1839), мајка му се, са другом дјецом, преселила код родбине у Босну. Лука је отишао у Требиње да учи пушкарски занат код мајстора Риста Пиштеље. Послије петогодишњег изучавања заната вратио се на очевину и оженио. Ускоро је изабран за племенског капетана у Зупцима. О Луки Вукаловићу писано је много. О њему су сачуване многе легенде “мање или више истините или потпуно измишљене”. Лик овог јунака инспирисао је умјетнике, пивенствено пјеснике и сликаре. Лука је, према опису Нићифора Дучића, био «висок, плећат, главе крупне, косе плавозеленкасте боје, чела висока, бркова густих, плавих, лица широка…, носа правилна, уста правилних, воље јаке и карактера чврста и свијетла.” Ево једне анегдоте из које се, донекле, оцртава његов карактер: «Кад су Луки Вукаловићу послали неко ордење са Цетиња, он је одбио да га прими. Казао је: “Шта ће ми то? Ја нисам дијете да се са њима играм, но зрео човјек коме те џиџе нису потребне”. Касније, одликовали су га и Руси неким крстом и затражили му за то 25 рубаља таксе. Вукаловић је одговорио: “Ја не дам, не дао бог, јер то не ваља ни двије рубље”. Послије тога послали су му крст без таксе.” Сликар Павле Чортановић израдио је велику Лукину слику, а фра Грга Мартић узео га је за главног јунака свог великог опуса Осветници. Пјесник Љуба Ненадовић посветио је више стихова овом “војводи од Зубаца”. У једној пјесми чика Љуба каже: /Борба јака, борба дуга/Следила је твом барјаку/А победе пратише те/На свакоме твом кораку/. Касније, када су се прилике измијениле и “ствари окренуле”, Вукаловића је, пише пјесник, “гонила зла судбина” бескућника коме “нигде не би станка”. А, када је Вукаловић умро, Љуба Ненадовић каже и ово: /И ни једно српско перо/ Не огласи туге своје /И ни један српски песник/Не помену име твоје/. Лука Вукаловић је умро 19. јула 1873. године на Салаткаћи код Одесе. Иза себе је оставио два сина (Богдана и Михаила) и двије кћери: Ружу и Илинку (125:503.540-543).
Извор: Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена, Београд, 2005.