Порекло презимена Милковић

Презиме МИЛКОВИЋ настало је по патрониму, односно по родоначелнику имена МИЛКО, пише сарадник портала Порекло Милан Милковић. Његов прилог објављујемо у целини:

Постоји много родова са овим презименом који се разликују по томе одакле потиче родоначелник и коју крсну славу слави дотични род.

Презиме је настало у средњем веку на простору данашњег Косова и Метохије, Црне Горе и Херцеговине. Обзиром на миграције које су због продора Турака на Балкан у средњем веку биле честе, већина родова са овим презименом мигрирала је ка Далмацији и одатле на север, у Лику, Кордун, Банију, Жумберак и Белу Крајину, Славонију…

Већина Милковића у време настанка презимена била је православне вере. Пошто су мигрирали на териториј држава које су подржавале католичку цркву (Дубровачка република, Млетачка република, Аустроугарска), као и на све православце и на њих је константно вршен притисак да се покатоличе. Многи, боље рећи већина, нису издржали притисак и покатоличени су. Неке породице, које су живеле на простору турске империје, примиле су ислам (једна у Херцеговини и једна у Лици). Данас око 86 % Милковића су римокатолици, око 12 % православци и око 2 % муслимани.

У архивским документима Милковићи се први пут спомињу 1383 у Дубровнику. У конкретном случају вероватно се ради о Милковићима из катуна Бурмази, који су се бавили транспортом трговачке робе из Дубровника у Босну и обратно. У том смислу спомињу се и у периоду од 1417 – до 1429. године.

Једна породица Милковића се 1423. године иселила из Паштровића у Котор. У Котору су живели краће време, па су са Митровићима из Паштровића одселили у Буковицу у Свереној Далмацији, где ће средином 17. века постати чувена ускочка лоза. Непокатоличени део овог рода, крајем 17. века сели у Лику, прво у село Могорић, а одатле 1715. године у Медак. Из Медка 1776. године пресељавају у Западну Славонију. Ови Милковићи славе Ђурђевдан.

Крајем 14. века у Задру су синови месара Милка (Новак и Петар) су понели презиме Милковић. Славили су славу Светог Јована Богослова. Та лоза Милковића је покатоличена у 15. веку.

Једна лоза Милковића (слави славу Светог архиђакона и првомученика Стефана), пореклом из Херцеговине или Црне Горе, преко Сења (били су ускоци) пресељена је на Жумберак. Највише их је било у селу Пилатовци. Одатле су се раселили у Белу Крајину (Словенија), Шеовицу (код Пакраца), Лаћарак (Срем), Србију…. Они на Жумберку и у Белој Крајини су покатоличени.

Највећи број православних Милковића слави Светог архангела Михаила. Турци су их доселили у Северну Далмацију, одакле је Митар Милковић (крајем 16. века) преселио у Лику, где је четовао са Мујом Хрњицом и потурчио се. По ослобођењу Лике од Турака, три потурчене породице Милковића отишле су са турском војском у околину Кладуше (данас су то Бошњаци са презименом Миљковић или Милковић). Три породице је поп Марко Месић покрстио у католике и од њих су Милковићи у околини Перушића. Милковићи који су се вратили из ислама у православље, као и неке породице које нису мењале веру преселиле су из Лике на Кордун (сада их је већина у Војводини). На Кордуну су страховито пострадали за време НДХ (1941 – 45). Од ове лозе једна породица је из Северне Далмације после ослобођења Лике доселила у Ловиначки крај (село Плоча).

Милковићи из црногорског племена Цуце, чија је крсна слава Свети Јован Крститељ (20. јануар) населили су Конавле (село Мрцине – 15. век). Од њих су Милковићи у Требињу и околини и на Банији (село Шаканлије) Ови Милковићи славе Светог Јована Крститеља (20. јануар). Милковићи у Конавлима су покатоличени.

Из села Загора (Грбаљ) неки Милко Поповић се преселио у Северну Далмацију у Промину, одакле су се касније раселили по Цетинској крајини (Врлика, Маовице, Кољани, Цивљани…) Само у селу Кољане и у селу Прово код Ливна сачували су православље и славе Светог Василија Великог.

Милковићи који потичу из Херцеговачког племена Малеши славе Светог Игњатија Богоносца. Они су мигрирали у северну Босну, у Порјечину под Озреном.

Има још неколико лоза са овим презименом.