Порекло презимена Каличанин

21. фебруар 2012.

коментара: 94

Презимена

Поштовани,

позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (94)

Одговорите

94 коментара

    • 24. август 2015. у 11:56

      Небојша Новаковић

      Јасна, одакле су Ваши пореклом? Презиме Каличанин постоји и у топличком округу. Ова породица је пореклом из Сјенице.

      Одговори

  2. 24. август 2015. у 08:43

    Раде Бракочевић

    Према подацима из књиге Презимена у Црној Гори од Вукоте и Акима Миљанића, Каличани су су поријеклом из Калице код Берана ( сада је то општина Рожаје, пр. Р.Б.) одатле одсељени код Новог Пазара, поријеклом од Павићевића из Бјелопавлића.
    Погледајте књиге: Бихор и Корита, од Милисава Лутовца; Села Сјеничког краја, антропогеографска проучавања од Миле А. Павловић, књиге о Метохији…

    Одговори

  3. 3. децембар 2015. у 18:37

    bato kalicanin

    Poreklo je iz sela Kalice kod Rozaja krajem 18 veka dva brata dolaze u selo stavalj kod Sjenice. Svi Kalicani su rodjaci slavimo istu slavu i ne uzimaju se medju sobom. Ima nas po celoj Srbiji.
    Imam i celokupan rodoslov.

    Одговори

  4. 3. децембар 2015. у 21:55

    видоје

    Село Калица се налази у Горњем Бихору на падинама Борова брда и Сирове горе. Припада мјесној заједници Трпези, на територији општине Петњица. Каличани су по једнима стари Срби, по другима од Павићевића из Бјелопавлића. Днк тест би ближе одредио (пра)поријекло. Послије одласка старих Срба, у Калици живе становници муслиманске вјероисповијести: Османовић, поријеклом од Булатовића из Роваца, Скендеровићи поријеклом из Брскута – Братоножићи, (Х)уремовићи, поријеклом из Братоножића, и Хоџићи, “из неких даљих крајева”, могуће да су Кучи поријеклом. У Калици постоји дио који се зове Влашка главица. Нови становници су га “прекрстили”, преименовали у Скендерско брдо, по Скендеровићима.

    Одговори

  5. 30. септембар 2016. у 19:36

    Иван Карличић

    Пошто ми је мајка Каличанин студиозно сам проучио ову тему и пишем опширну књигу. Од мене мало ко о томе боље зна јер сам још као дечак правио интервјуе са најстаријим живим људима до којих сам могао доћи, то је било 90-тих. Рећи ћу вама који се занимате укратко јер нема смисла да овде препричавам целу своју књигу.
    До 1774. Каличани су живели у Кучима под презименом Павићевићи, били су део Куча и славили су Никољдан (Светог Николу). Тада се десила разура Куча, одмазда Турака и потурица због сарадње наших предака са Русима у дизању буна којима су покушавали да искористе руско-турски рат 1768-74. У разури је много наших предака страдало, а преживели су избегли из Куча у Калицу код Рожаја. Тамо су ради скривања узели презиме Каличанин по селу Калици и променили славу од Никољдана у Дмитровдан (неки га зову Митровдан) јер је та слава преовладавала у том крају који се по слави шире племенски звао Митровићи све до Косовске Митровице која је такође прозвана по обожавању тог празника.
    У Калици су живели пола века до руско-турског рата 1828-29. Тамо су трпели насиље Васојевића који су, иако православни, осионо удружени са потурченим Србима нападали, пљачкали и силовали слабија православна братства. Доказе о овим немилим догађајима износе академик Петар С: Јовановић и др Милисав Л. Лутовац у књизи “Иванградска (Беранска) котлина” (Српска академија наука, посебно издање, 1957, Географски институт, књига 11).
    Притисак Васојевића удружен са муслиманским притиском достигао је врхунац током руско-турског рата 1828-29. када су комшије Срби муслиманске вере у сарадњи са турском војском и полицијом, такође већински састављеном од домаћих потурица, – нападали Каличане у Калици. Стање се искомпликовало и због дугог грађанског рата унутар самих српских муслимана (1820-50) који су се делили на присталице и противнике реформи султана Махмуда Газнија (владао 1808-1839). Када су ударили један на другога, још више су нападали православне Србе него обично, кривећи их за сарадњу са једном од завађених муслиманских странака.
    У таквим условима Лабуд Каличанин звани Лако је убио неколико турских војника-аскера који су дошли у кућу да злостављају нашу породицу. Због Лаковог чина скоро сви Каличани морају да се селе северно према Пештери као јединствена породична заједница чије су вође били чукундеда моје мајке, мој наврн-деда Перо Каличанин и његов рођак Милутин Каличанин звани Бака (овај надимак се изговара кратким нагласком). Перо је умро у Штављу око 1860, а Милутин у Штављу 1858. (сачуван му је и споменик са уредним записом). Део Каличана који су остали у Калици принуђен је да се потурчи и од њих је постала посебна муслиманска породица Каличанин чији је припадник локални политичар из Метохије Неџмедин Каличанин који се око 1990. појављивао у медијима као члан СПС-а.
    Наши православни Каличани су отишли из Калице у Штаваљ код Сјенице где им је и данас матица, то је родно село моје мајке и ту има још увек око 50 кућа Каличана. Идући за Штаваљ задржавали се успут накратко у још неким селима, али су морали да се селе опет јер љути и преки Лабуд Каличанин Лако у сваком селу убије из освете по неког комшију који их уцењује да ће одати зашто су они напустили Калицу.
    Стигли су најзад после више месеци путешествија 1829.године на пусту зараван Рудо поље код планине Лисе у непосредној близини села Штаваљ код Сјенице, и ту су подигли своје чобанске колибе оклевајући да се спусте у само село Штаваљ. Штаваљ је био пуст две деценије од Карађорђевог похода 1809. јер су тада са повлачењем Карађорђа сви православни Срби избегли из Штавља и Сјенице у Шумадију и они се сада у Шумадији презивају Штављанин и Сеничанин.
    Када су Каличани пришли до пустог Штавља улогоривши се на заравни Рудо поље у Штављу је постојала само једна кућа мухамеданских Срба, највероватније оних истих Јусуфовића који су држали хан у Штављу, хан који је 1857. похвалио руски путописац гроф Александар Гиљфердинг, пријатељ чувеног писца Фјодора Достојевског.
    Док су живели на заравни Рудо поље покушали су да 1832. пређу границу аутономне Србије на Јавору и одселе се у Шумадију, али им је то забранио књаз Милош Обреновић. Док су тако размишљали шта ће и куда ће, један муслиман је силовао кћер Пера Каличанина. Из освете је Лабуд Каличанин звани Лако заклао тог муслимана и то садистички тупом страном ножа па се опет цела породица због његове преке нарави даде у збег.
    Турска потера ухвати Лака, али му је живот спасио старац муслиман из Сугубина који му је понудио да се потурчи и ожени се његовом унуком која је била уседелица и тешко јој је било наћи мужа. Лабуд Каличанин Лако се приженио у селу Сугубинама и узео име Хамза Лакота потурчивши се, а од њега наста муслиманско презиме Лакоте који се и данас својатају са нашим Каличанима, сем неких млађих појединаца који су потпали под утицај фашистичке идеологије ратног злочинца Алије Изетбеговића током скорашњег рата у Босни 1992-95, који је међународни изасланик Карл Билт с правом назвао: рат Срба три вере.
    Окончањем Лаковог случаја Каличани добише право да се 1832. населе у пустом Штављу као први православни насељеници после геноцида над православним Србима сјеничког краја 1809.године. Најстарији писани споменик који говори о присуству Каличана у Штављу је и данас очувани надгробни споменик преминулог младића Милована Каличанина из 1838.године, сина поменутог домаћина Милутина званог Бака. Први Каличани који су дошли у Штаваљ су: Перо, Вук, Павић, Максим, Лабуд, Милутин, Алекса, Маринко, Деспот и Танаско са децом. Маринко је рођени брат потурченог Лабуда, а сви остали су у ближем или даљем међусобном сродству као браћа, синовци, рођаци – прецизне релације између ових појединаца још нису утврђене.
    У почетку су сви живели у једној кући чатмари, а онда су почели да се подвајају. Прву брвнару су око 1860. изградили мој чукундеда Перута Каличанин и његов старији брат Иван- кмет тј. старешина села Штавља, синови Перови. Та прва брвнара се налазила на месту данашње штале пок.Воја Каличанина у махали Керебаћи у Штављу и коришћена је 80 година све до другог светског рата, у њој је 1908. рођен мој деда Душан Каличанин, а према попису становништва сјеничке казе из 1912.године та брвнара је бројала 42 чељади (укућана).
    До 1870. број кућа Каличана у Штављу је нарастао на четири што је запамтио као дете мој прадеда Филип Каличанин (1864-1956), син Перуте, унук Пера. Данас кућа Каличана у Штављу има, како рекох, око педесет. Све друге породице у Штављу су касније досељене од Каличана и стога малобројније.
    Каличани се чак и у самом селу Штављу деле на више већих подгрупа познатих под надимцима: Павићевићи, Керебаћи, Алексићи, Каличани повише чесме Туркаче (звани још надимком Милутиновићи по родоначелнику Милутину), Глуаћевићи и Галоње. Керебаћи се даље деле на моје Перутиће, Ивановиће и Максимовиће при чему је одредба Керебаћи више топографска по махали, пошто су унутар Керебаћа Максимовићи сроднији Павићевићима него осталим Керебаћима. Галоње су се тек 1916. појавили као посебан појам јер их је ага преселио и издвојио као један огранак Каличана повише Туркаче, названи су по црномањастој особености, били су гаљасти па отуда Галоње. Павићевићи и Керебаћи су у међусобно блиском сродству, а у врло удаљеном сродству са Алексићима, Каличанима повише Туркаче и Галоњама који су-ове три поменуте подгрупе-међусобно врло сродне. Трећа група мање повезаних су Каличани Глуаћевићи који су сродни са Каличанима из села Бачије код Сјенице, а- иако живе у Штављу – удаљенији су по степену сродства према свим осталим Каличанима у Штављу. Породица мухамеданских Срба Лакоте из Сугубина су у најближем сродству са Каличанима повише Туркаче.
    Штаваљ је матица свих православних Каличана укључујући и оне у Топлици, а ево и како.
    Око 1870. Штаваљ није још увек имао цркву, али је имао попа Петра Каличанина. Он је био трезвен национални радник и дао је допринос да почне изградња цркве Вазнесења Христовог, у народу зване цркве Спасеније 1873.године (завршена је 1877. у току рата). Исте 1873.године од западних центара моћи је у тадашњем отоманском царству изазвана тешка економска криза која је покренула муслимане да појачају дажбине и терор над православним Србима. Зато је најпре избио устанак у Херцеговини 1875, а исте године и у Рашкој области. Један од вођа устанка православних Срба Рашке области био је поменути поп Петар Каличанин из Штавља, близак рођак мог чукундеде Перуте Каличанина.
    У рат су се 1876. укључиле кнежевине Србија и Црна Гора.Устаници попа Петра Каличанина су се спојили са војском Србије на Јавору и планини Лиси код Штавља. Од тада је тај сукоб у сећању наших старих познат као Јаворски рат, а недавне 1996.године у време Милошевића свечано је на Јавору обележено 120 година од Јаворског рата уз учешће београдских глумаца (био је ту Иван Бекјарев и још неки глумци).
    Потоци крви су лили низ планину Лису код Штавља у лето 1876, причали су наши стари. Српска војска је умало ослободила Сјеницу 1878, али, као што то обично бива, Енглеска, Немачка и Аустро-Угарска су умешале своје прсте и спречиле наше ослобођење отвореним претњама Србији и Црној Гори, тиме продужавајући турску власт над нама за још читаве 34 године до незаборавне и преломне 1912.године.
    Пораз устанка натерао је попа Петра Каличанина и његове блиске сараднике и блиске рођаке да се 1878. иселе из Штавља код Сјенице у Топлицу и од ових одбеглих устаника потичу сви Каличани у Топлици. Поп Петар Каличанин и његови устаници звани “шубе” током устанка су убили 16 муслиманских зликоваца и бојали су се одмазде.
    Још две породице Каличана иселили су се из Штавља у Крагујевац 1904.године јер су два њихова члана били атентатори на злогласног и крволочног сјеничког пашу Мустафу Ћатовића (Мустај-пашу), турског генерала мухамеданског Србина, у познатом атентату у Сјеници у Ћатовића махали априла 1901.године који је одјекнуо у целој тадашњој европској штампи. Атентатори су осуђени на 101 годину робије (ебиди вијек), али су после три године мучења и тамновања пуштени 1904. на залагање руске владе. Нису смели да се врате у Штаваљ у страху од муслиманске одмазде и одселили су се за Крагујевац.
    Од њих су стари крагујевачки Каличани који нису исто што и ови наши Каличани масовно досељени у Крагујевац у Титово време, али се ипак својатају са нама и угостили су моје ујаке пок.Славољуба-Слава и Витомира (још је жив) када су обилазили свог оца, мог деду Душана Каличанина на лечењу у Крагујевцу 1958, којом приликом је Душан млад умро.
    Познатих Каличана има доста, навешћу неке:
    поп Петар Каличанин, устанички четовођа из Штавља у рату 1875-78, умро у селу Коњуша у Топлици 1898, о њему можете прочитати у књизи Вукомана Шалипуровића “Устанак у западном делу Старе Србије 1875-78”, у тој књизи је приложена и његова фотографија јер он је први Каличанин у историји који се фотографисао;
    пали борац Тодор Каличанин (1909-1943), убијен од рођака четника Тиослава Каличанина по наређењу љотићевца попа Селимира Поповића из засеока Кнежевца, четничког заповедника села Штавља;
    мој рођени ујак Витомир Вито Каличанин (1931-), оснивач и први директор више гимназије у Сјеници 1961, на том положају до 1977, када је отишао у Београд где и данас живи.До пензије 1997. био је на руководећим положајима, а 1980.године је као председник културног, просветног и научног већа београдске општине Чукарица био у почасној стражи на Титовој сахрани. Његов син је познати бивши телевизијски водитељ Душан Каличанин (рођен 1969) ког не треба помешати са истоименим балетским кореографом Душаном Каличанином;
    Радомир Каличанин (1912-1998) од подгрупе Галоња из Штавља, командант Пете романијске бригаде, партизански борац, умро у Београду, брат од тетке мог деде Душана Каличанина, рођени брат убијеног комунисте Мирка;
    Деско Каличанин, директор металног предузећа у Сјеници 60-тих година;
    београдски адвокат Лазар Каличанин, познат после рата, није жив;
    угледни психијатар Предраг Каличанин (1928-2004);
    једној чланици музичког састава “Балканика” мајка је од Каличана;
    познатој водитељки Наташи Миљковић (1977-) баба је од Каличана из Топлице;
    Много је било солунаца, партизана и четника, не могу да их побројим све па је грехота да неког изоставим;
    Биће још података када изађе моја књига. Пуно поздрава мојим рођацима Каличанима где год да су!

    Одговори

    • 2. новембар 2016. у 08:40

      Сјеничак

      Молим Вас наведите примере насиља Васојевића. Која су све презимена старих Срба у Сјеници, Пештери, Старог Влаха исељена из долине Лима због зулума Васојевића чифчија плавогусињских, биорских бегова…

      Одговори

      • 11. новембар 2016. у 01:25

        Иван Карличић

        Да одговорим мом наводном земљаку који се потписао псеудонимом Сјеничак да би ме привукао и разнежио (а и да би пародирао на моје излагање): друже, често мењаш псеудониме, али си заборавио да промениш цртеж под којим се кријеш, па чак ни стил писања ниси променио. Ово није место за полемику о тим темама које помињеш, а ти и твој друг “Енглез” обожавате да непотребном расправом затрпавате важна обавештења која сам изнео.

        Одговори

        • 11. новембар 2016. у 08:46

          Сјеничак

          Не знам о чему причате. Да ли ово “вађење” значи да немате податке о наведеном?

          Одговори

          • 11. новембар 2016. у 12:20

            Иван Карличић

            Податке имам, али нећу да новом дискусијом затрпаваш овај сајт као што си режираном полемиком затрпавао сајт о Карличићима. Ако се неко “вади” онда си то ти који провоцираш под неколико различитих псеудонима јер немаш храбрости да кажеш своје име и презиме. Знаш ти добро о чему ја причам и нећеш ме два пута упецати на исту смицалицу.

            Одговори

      • 6. децембар 2016. у 00:04

        Danijel Bar

        Ivane svaka cast na ovome tekstu,da se ja pitam ja bih sagradio crkvu Sv.Dimitrija upravo u selo kalice posto tamo vecinom sada sve muslimanske porodice,a kalicani trebaju malo po malo i taj kraj preuzeti zasto da ne,inace stavalj selo je lepo al potkopano celo od rudnika zato nebi skodilo jos jedno selo starih nasih predaka vratiti Kalicanima!

        Одговори

        • 6. децембар 2016. у 12:33

          Иван Карличић

          У праву си, Данијеле, хвала на пријатељском предлогу. То ће моћи тек кад буде свргнут усташа, мафијаш и убица Мило Ђукановић. Поздрав.

          Одговори

      • 21. јануар 2017. у 23:10

        Bato Kalicanin

        Kada izadje knjiga odah kupujem

        Одговори

    • 11. новембар 2016. у 22:00

      Milica

      Kada ce biti gotova knjiga? Pozz ?

      Одговори

    • 3. мај 2017. у 06:32

      Srdjan

      Pozdrav..hvala na info..kako doci do knige?

      Одговори

      • 7. мај 2017. у 16:33

        Иван Карличић

        Сад си се прозвао и Срђан, је ли? Који ти је то псеудоним по реду, десети или једанаести? Што су ти ставили удбашке тамне наочари на ту малу карикатуру? Зашто ти не ставише интелектуални монокл као мени? Или су то можда наочари за слепце јер си слеп да не можеш да прочиташ да сам већ рекао да књига ове године неће моћи да буде готова? Реци уреднику који те је послао да му је боље да одговори на питања која сам поставио пре месец дана лично њему – уместо што шаље тролове попут тебе са задатком да затрпају текст о заједничком сатанистичком пореклу геноцидних Енглеза и геноцидних Шиптара. МОЛИМ ЧИТАОЦЕ ДА ПРЕСКОЧЕ ОВЕ НЕБИТНЕ КОМЕНТАРЕ-ОДГЛУМЉЕНА ПИТАЊА, ПОДМЕТНУТЕ ОД АНТИ-ЕЛЕМЕНАТА И ДА НАСТАВЕ ДАЉЕ ДОЛЕ ДА СА ПАЖЊОМ ПРОЧИТАЈУ МОЈЕ НАПИСЕ О МЕЂУНАРОДНОЈ АНТИ-СРПСКОЈ ЗАВЕРИ ЛОНДОНА У ЦИЉУ СТВАРАЊА ВЕШТАЧКИХ НАРОДА И ОТИМАЊА СРПСКЕ ЗЕМЉЕ.

        Одговори

    • 5. јануар 2018. у 19:39

      nikola kalicanin

      Moj pradeda je iz konjuse , maksim kalicanin prizetio se kod prababe natalije trifunovic na imanje u smrdan…

      Одговори

    • 18. август 2018. у 12:31

      Иван Карличић

      Део Куча који је лако прелазио на славу Дмитровдан – као Каличани – спадају у грану Куча који су блиски сродници племићке породице Мрњавчевића. Тај део је и у старој постојбини славио Дмитровдан поред преовлађујуће славе Никољдан код Куча. Отуда су моји Каличани доказани сродници племићке породице Мрњавчевић и чувеног Краљевића Марка или тачније краља Марка.

      Одговори

    • 23. јануар 2019. у 18:27

      Nikola

      Pozdrav rode .kako da dodjem do te knjige tvoje .

      Одговори

    • 30. новембар 2021. у 14:42

      ANDRIJA KALIČANIN

      Grad Kaljevo se prvo zvalo “Rudo polje” moj deda Andrija je izmedju dva rata došao iz zarobljeništva i otvorio kafanu negde na Čuburi u BGD’u…koja se zvala
      ” KAFANA UŽIČKIH SPECIJALITETA KO RADNIKA ANDRIJE KALIČANINA” Medjutim zakačio se sa jevrejima..i morao je da pobegne iy Beograda da spase živu glavu..tako je završio u Kraljevu i otvorio par kafana, od kojih su neke radile i za vreme drugog SV rata..to j tako moralo..jednostavno dodje neki nemčki oficir i naaredi da u toj kafani moraju da se služe nemački vojnici i tačka..ja posedujem sva originalna dokumenta iz tog perioda…moj deda Andrija je umro par meseci pe početka drugog rata..Njegova rodjena braća su u Kragujevcu i Kruševcu–

      Одговори

    • 17. јануар 2022. у 20:05

      Nikola

      Poznato mi je da su Kalicani ziveli u Bariljevu na Kosmetu, veoma uceni Kalicanin bio je Selimir,bila je to otmena ,i priznata porodica.

      Одговори

  6. 2. октобар 2016. у 12:50

    Иван Карличић

    Да додам нешто о дубљем племенском пореклу Каличана. Каличани су, рекох, од Куча. Познати су већином по густој црној коси и медитеранско-динарској раси. Каже се “црн као да је од Каличана” једнако како постоји изрека “црн као да је од Куча”. Кучи су српски староседеоци Рашког полуострва или Хелма, полуострва које се данас назива погрешним сатанистичким називом Балкан, називом који су после 1808.године злонамерно наметнули немачки географи Цојс и Хумболт. Назив “Балкан” је толико свеж и скоро натурен да он нашем Вуку Караџићу није био познат.

    Кучи су припадници илирске староседелачке групе Срба, Илири су били старовековно распрострањено српско племе прозвано по врховном српском божанству Илији Громовнику по ком је назван и празник Илиндан, а тек касније на њега накалемљено празновање истоименог старозаветног пророка Илије који је вероватно био и он Србин као и многи ликови из Старог завета које су јеврејски богослови плагирали од нас Срба који смо староседеоци Палестине пре упада Јевреја. Јевреји помињу Србе староседеоце Палестине под локалним племенским именом Филистинци.

    Шира племенска заједница наших Куча, српско племе Илири на Рашком полуострву, Хелму или данас накарадно називаном Балкану било је познато као гусари и борци против римских агресора, а имало је напредна схватања по питању сексуалних слобода и равноправности полова. Кучи су једна ужа грана српског племена Илира. Помињу се у римским пописима у 1.веку нове ере као Kuzini или Kutizi, сродници српског племена Волка. Волке су се мешале са Галима па римски попис погрешно њих назива “галским” племеном.

    Фалсификат бечко-берлинске школе да су Илири преци Шиптара данас је нажалост одавно силом наметнут српској науци, али се он руши и разобличава јер је утврђено да су Шиптари доведени дошљаци из Дагестана,а у близини Дагестана постоји град Арбана на месту данашњег Бакуа, главног града Азербејџана – по коме су Шиптари још називани и Арбанаси.

    Ширили су се Кучи на разним просторима као избеглице пред бројним страним најездама па тако постоје као њихов огранак Словенци Кучани, остатак из раног средњег века када су још увек Словенци били део Срба. Доказе да су Кучани од Куча износи Константин Николајевић (1821-1877).Кучи се топонимски помињу чак и у Туркестану и у Индији, о чему сведочи угледни аутохтонистички историчар Милош С. Милојевић (1840-1897) који је дуго код нас био забрањен под притиском бечко-берлинске школе, Енглеске и јеврејских-хазарских банкара из Лондона, стварних господара британске политике хронично непријатељске према нама.

    Места на којима су боравили Кучи су и Кучево у североисточној Србији и планина Кучај. Кучево у североисточној Србији је старије станиште Куча од Кучева у Црној Гори које се данас назива скраћено Чево. Чак и бечки ђак послушни историчар Владимир Ћоровић (1885-1941) сме да призна да је првобитни назив Чева био Кучево.

    Први наши преци Кучи којима се зна име су браћа Грча, Крсто и Шако који су 1242.године живели у данашњем Чеву, тадашњем Кучеву. Те године их је задесила монголска најезда која је опустошила Српско приморје. Део Куча се сакрио у зидине Котора, а њих тројица у зидине Будве. Котор су Монголи порушили и све избеглице у њему поклали, а Будва је одолела. Преживели су наши преци Грча, Крсто и Шако са породицама.

    Схвативши због сталних ратова – најпре католичких крсташких зверстава, а сада и монголских – да на Приморју живот није безбедан, Грча, Крсто и Шако, браћа Кучи се иселише у дубину Брда, у Медун те 1242.године, да сачувају главу и пород. Грча се задржао у Медуну, а Крсто и Шако су се одвојили.

    Од Крста су Кастрати који су се делом пошкипили, стопили са Шиптарима, а од Шака су Шаље који су се временом потпуно претопили у Шиптаре под притиском британске владе која је почев од 17.века у сарадњи са отоманским двором тежила да силом умножи малобројна племена отоманских сарадника и створи вештачку албанску нацију. Назив Албанац данас је самим Албанцима још увек туђ, они себе зову Шћипе или Шћипетаре, а када их ми пак тако називамо они то сматрају “погрдним”.

    Грчино потомство нове заједнице Куча, засноване у Медуну 1242.године, се умножавало. Већ 1330.године се у манастирској хрисовуљи помиње Петар Куч “с братијом”, са бројном породичном заједницом која ће ускоро опет нарасти до племена (види у “Историји српског народа”).

    Нећу набрајати буне Куча против Турака и њихових сарадника потурчених Срба и језички помућених бивших Срба називаних Шиптари, Шкипи, Арбанаси, Арнаути или модерно “европски” Албанци (после стварања вештачке државе Албаније ради ометања српске борбе за ослобођење и уједињење 1912.године). Те су буне и страдања уредно записани, ово је мој допринос.

    Истаћи ћу устанак Куча 1593.године под војводом Грданом јер то је заправо први прави, велики српски устанак против турских поробљивача. Истаћи ћу буну и разуру Куча из 1737.године када су они као избеглице масовно населили мој породични завичај – сјеничку област, и следећу разуру Куча из 1774.године када су се моји Каличани, мајчини преци, одвојили од Куча као кучко братство Павићевићи, као избеглице и иселили у Калицу, узели презиме Каличанин и славу Никољдан заменили славом Дмитровдан. То сам већ описао у претходном тексту о ближој историји Каличана, а ово је мој допринос даљој породичној прошлости Каличана пре него што су усвојили своје садашње презиме. Њихову даљу прошлост треба пратити као саставни део прошлости Куча.

    Куча има три вере. Потурчени Кучи се презивају негде Куч, а негде као на Пештери – Кучевић. Потурчени Срби Кучевићи су били побратими Карађорђевог оца Петра док је живео у селу Жабрен код Сјенице. Петрово стварно презиме није сигурно јер се сумња да је ванбрачни син Горанца Мркоњића због чега је много касније Карађорђев унук Петар Карађорђевић узео псеудоним Петар Мркоњић док је био вођа српских устаника у Босни 1875. и 1876.године, знатно пре него што је постао краљ 1903.године.

    Знамените Куче нећу овде набрајати, то је дуга прича за другу прилику.

    Одговори

  7. 5. октобар 2016. у 05:04

    Иван Карличић

    Да исправим и допуним самог себе у неким ситним географским појединостима. Град Арбана је био на обали Каспијског мора између градова Дивичија и Дербента (потурчени назив некадашње закавкаске српске Дервенте) у савременом Дагестану, а град Албана са “л” је био на месту Бакуа, главног града данашњег Азербејџана, хазарске државе (народно име Азер је од племенског имена Хазар).

    Првобитни Шиптари су огранак српско-турских мутаната Хазара/Козара (поклоника демонског тотема жене-козе) и отуда потиче огромна подршка коју данас уживају од јудео-хазарских банкара (турских Хазара/Ашкеназа који су у 8.веку примили јудаизам) из нама непријатељских држава Британије и колонијалне нео-фашистичке творевине Америке.

    Сродни су Шиптари и Галима, српско-турским мутантима, па пошто су језички помућени српско-турски мешанци Гали преци Француза јасно је откуда долази и велика француска подршка Шиптарима оличена у злочиначкој политици Жака Ширака који је умешан у бомбардовање Србије и СР Југославије 1999.године, и крволока Бернара Кушнера који је као први окупациони управник поробљене српске покрајине Косова и Метохије заједно са Шиптарима и енглеском краљевском породицом организовао ритуално вађење органа отетим Србима са Косова у америчкој окупаторској бази Бондстил, а затим трговину тим органима.

    Слично као што је енглеска краљевска породица током окупације српске државе Југославије 1941-45. преко доказаног агента енглеске обавештајне службе католичког Србина Павелића организовала ритуално клање православних Срба у Јасеновцу, обредно вађење њихових органа, трговину органима, експерименте са органима и крвљу Срба закланих у НДХ па се чак сумња да је мајка садашње британске такозване “краљице” Елизабете Друге (рођене 1926), “краљица-мајка” Елизабет Боуз Лајон (1900-2002) продужила свој живот на 102 године тако што је пила крв заклане српске деце у НДХ, али и деце других народа, од Вијетнама надаље док постоје озбиљне сумње да је садашња “краљица” у договору са својом мајком и јудео-хазарским банкарима тровањем и стимулисаном болешћу убила свог оца-краља Џорџа Шестог 1952.године да би се млада дочепала престола, па је зато њен отац живео само 56 година и није му могло помоћи чак ни оно поменуто медицинско експериментисање са крвљу заклане српске деце из НДХ.

    Мало се удаљих од теме, али смисао је исти: указујем на порекло Шиптара који су још у старом веку имали распрострањен оргијски жртвени култ, а те методе и данас примењују њихови племенски сродници и заштитници који теже лажно да се прикажу као “цивилизовани западни народи”.

    Одговори

    • 10. новембар 2016. у 18:22

      Milos Kalicanin

      Moje postovanje!
      Zadivili ste me svojim znanjem. Ja poticem od Kalicana iz Toplice tacnije iz Kosanicke Race kod Kursumlije jer se porodica koja je dosla iz Sjenuce u Donju Konjusu razdvojila i moj pradeda Milan Kalicanin sa svojim bratom od strica dosao u Kosanicku Racu. Poreklo pre pradede Milana su mi nepoznati a voleo bih da znam ko su jer bih napravio porodicno stablo i potrudio bih se da saznam gde su grobovi mojih predaka pa vas tako molim za pomoc voleo bih da me kontaktirate. Ja zivim u Novom Sadu ali bi dosao do vas gde god. Moj telefoj je 065/2017520

      Одговори

  8. 11. новембар 2016. у 01:06

    Иван Карличић

    Хвала, Милоше. Кад будем завршио књигу и породично стабло обавестићу Вас. Што се тиче гробова они су у селу Штављу код Сјенице и требало би доста времена да се утврди који је од тих гробова тачно гроб Вашег директног претка пошто гробова има много, али је оних из 19.века, – пре одвајања Ваше гране 1878.године – знатно мање и треба их пажљиво прегледати и упоређивати. Има гробова и у претходној постојбини Калици код Рожаја, али тамо би ми била потребна помоћ мештанина пошто су наши преци – како рекох – напустили Калицу 1828/9.године.

    У Штављу се добро сналазим, али је штављанско гробље доста велико. Најпре треба довршити родослов на папиру да бисмо лакше утврђивали прецизну мапу старијих гробова. Многи су нажалост остали необележени каменом гребницом па је трошно обележје дрвеном крстачом пропало – тако је било у 19.веку. За таква гробна места би се морала вршити додатна испитивања старијих људи.

    Одговори

    • 11. новембар 2016. у 15:42

      Milos Kalicanin

      Hvala Ivane, veliki hvala!!!
      Velika mi je cast sto ste mi odgovorili a bilo bi mi veliko zadovoljstvo da me obavestite kada zavrsite knjigu da dodjem do barem jednog primerka jer takve stvari se ostavljaju u nasledje potomcima.
      Bice mi velika cast da me kontaktirate!!!
      U predhodnoj poruci sam vam ostavio svoj broj telefona.
      Veliki pozdrav i sve najbolje vam zelim!!!

      Одговори

      • 28. новембар 2016. у 09:05

        Dragoljub

        Svaka porodica se selila zbog ubistva Turcina, pa odakle toliki Turci kad ih nasi toliko poubijase. Bas sam se nacitao. Toliko proizvoljnosti da ne mogu da verujem da se javno iznosi. Zar mislite da je Lako bio psihijatrijski slucaj, i ubijao kako mu se svidi. Gde je to moglo u zadnjih hiljadu godina i kada.Koliko je trebalo krvnih osveta da svi Kaličani ostanu zivi ili se niko nije svetio za ubistva.
        Galonje se 1896 godine dele sa bracom i sele na imanje Aksa Belanovica ( Vojinovica). Oni su bili u rodbinskim vezama i jedini su oni smeli da se nasele na Aksovo imanje, koje je ostalo pusto posle preseljenja Belanovica. Kakva 1916 kakve age.
        Niko ne zna sta je bilo pre nabrojanih imena, prvih Kalicana koji su se doselili. Zna se da su u krvnoj vezi sa Komatinama i kumovskoj sa Karlicicima, sve ostalo je vasa bujna masta.

        Одговори

      • 21. јануар 2017. у 23:14

        Bato Kalicanin

        Ja ima rodoslov radjen 1996.

        Одговори

  9. 30. новембар 2016. у 03:28

    Иван Карличић

    Одговор лажном Драгољубу: Наши нису вршили геноцид него су убијали само појединце насилнике, ето отуда толико мухамеданских Срба и језички помућених пошкипљених Срба Шиптара који се – и једни и други – погрешно у старим записима називају “Турцима”. Уз то су наставили да до данас прекомерно рађају децу. Лако није психијатријски случај, али ви цензори који мене упорно нападате под псеудонимима очигледно јесте зрели за психијатрију. Тачне податке о одвајању Галоња прикупио сам од угледног сеоског кројача Дмитра Каличанина-Галоње (1907-1994) са којим сам обавио интервју у Штављу 2.августа 1993. Он је био живи очевидац одвајања Галоња 1916.године и знао је тачну годину, био је писмен човек доброг памћења.

    Ви који моје прецизне податке називате “бујном маштом” део сте исте екипе зликоваца која већ два месеца покушава да ме режирано поткопава, а при том мењате по десет псеудонима. Ти си вероватно онај што сам му замерио да је променио псеудоним, а није променио цртеж под којим се шифровано крије и није променио стил писања – па си се сад досетио да измениш и псеудоним и цртеж и да пређеш на полуписмену “ћелаву” латиницу, све да се не бих сетио ко си ти и да би ти дискусијом затрпавао моје текстове који су незгодни по западне центре моћи, а уједно си провокатор са срамном улогом да исмејаваш српски народ – зар мислиш да смо у толикој анархији били неспособни да ту и тамо убијемо покојег зликовца? Тада је било лакше убијати него данас, данас нажалост постоје закони који спутавају здраве убилачке нагоне у човеку – али види се да ти “закони” не могу дуго трајати.

    Десетине старих људи ми је дало исказе које сам упоређивао, ти си нешто негде накарадно прочитао и злоупотребио то да ми солиш памет, такозвани “Драгољубе”. Ти мени оспораваш таленат мојих предака за убиства, а када би знао праву истину схватио би да је ово што износим само врх леденог брега, само ситан део оног што је било и ситан део оног што ће бити. Нама Србима се вековима није претерано журило да рушимо турску власт и стварамо државу јер смо ми по природи анархисти који мрзимо сваку државу и сасвим лепо смо у отоманској анархији могли да убијемо кога смо хтели и када смо хтели. За то постоји обиље доказа, ти се смеј и ругај, али ће ти тај смех пресести. Поздрави енглеске агенте који те константно хушкају против мене и против сваког српског слободног ума.

    Одговори

  10. 1. децембар 2016. у 18:21

    Dragoljub

    Kako onda u popisnoj listi sjenicke kaze 1912 godine Danilo Kalicanin zivi u okruzenju Grbovica a ne Kalicana. Kako su se njegovi ukucani preselili 1916 a on 1912 ima kucu na mestu danasnjih kuca Galonja ( na zalost nema ni jednog). Ovo je SRPSKA latinica ako nisi znao. Mogu da ti objasnim ko je u Toplici od Pavicevica, ko preko trukace a ko od Kerebaca

    Одговори
1 2 3 4