Порекло презимена Јакић

18. фебруара 2012.

коментара: 40

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

JAKИЋИ

(живе на Добрим Селима и Меруљи)

Јакићи су огранак Милошевића. Од њих су се одвојили веома давно, а не знају по коме су добили данашње презиме. Знају да су живјели у Горњој Бијелој, испод Црвене греде. Некада су били врло бројни, али средином 18. вијека спадну на три куће – Јанкову, Спасојеву и Алексину. Они се тада раселише из Горње Бијеле. Алекса оде на Малинско у своју тазбину Ђиласе, а Спасоје и Јанко у село Кочане код Никшића. Тамо добију имање Лековића, који су се одатле били већ иселили.

Јанко је имао синове Давида, Паја и Обрада, а од Спасоја није остало потомства.

Алекса на Малинску имао је синове Саву и Станка.

Јакићи су се у Кочанима обогатили и осилили за четрдесетак година, колико су ту живјели. Око 1807. године заваде се с никшићким Турцима, па један Турчин удари старог Спасоја, а Окица Пајов убије Турчина; због тога се разуре из Кочана, побјегну у Пиву и населе се у селу Брезна, одакле пређу у дробњачко село Дубровско.

Милутин Давидов и Митар Пајов, с осталим Дробњацима, пођу у чети Јована Шибалије Карађорђу у помоћ, састану се с њим у Старом Влаху, гдје у једној борби и погину 1809. године.

На Дубровску су становали десетак година, а одатле се преселе на Добра Села, гдје су се већ били доселили Алексини синови са Малинска Сава и Станко.

Ово братство је увијек давало истакнуте људе и јунаке, међу којима посебно мјесто заузима Окица Пајов. Окица је био велики јунак који се стално тукао с Турцима. Једном приликом ускочи у Никшић и уби седам Турака (А. Лубурић: Дробњаци – Београд 1930). Био је кнез Добрих Села. Окица је умро у шездесет петој години. Осим Окице, и његов брат Живко је био истакнута личност свога доба. У Херцеговачком устанку 1875.- 1876/78. године био је командир, а истакао се посебно у бици на Вучјем Долу 1876. године и приликом ослобођења Никшића 1877. године. За јунаштво које је испољио у командовању одликован је са четири одликовања, која су уклесана на његов надгробни споменик у Шавнику. Живко је био и племенски капетан. Живков син Миљан у балканским ратовима био је начелник штааба Дурмиторске бригаде у борбама које су вођене око Скадра; истакао се умјешним командовањем при заузимању Бардањола, фебруара 1913. године. У бици на Брегалници командовао је батаљоном, када је теже рањен. У Првом свјетском рату био је члан штаба Дурмиторске бригаде која је учествовала у бици на Мојковцу 1916. године. По завршетку Првог свјетског рата, након уједињења 1918. године постављен је за првог команданта Војног округа Пљевља. Одликован је са више високих одликовања.

Миљанов син Велимир, инжињер шумарства, био је истакнута личносг НОБ-а и револуције, командант Главног штаба за Санџак и Треће санџачке пролетерске бригаде, а на првим послијератним изборима 1946. године изабран је за савезног посланика народне скупштине. Био је вијећник II засједања АВНОЈ-а. Он је народни херој Југославије. Његове двије сестре ученице Душанка и Стана и брат Јездимир убијени су звјерски од стране непријатеља у децембру 1941. године као припадници овог братства у знак одмазде за њихово учешће у НОП- у. И Светозар – Свето је као младић преживио ратне страхоте, активно се укључио у токове НОП-а, а послије рата је био на истакнутим функцијама у дипломатији.

Осим Живка и Миљана, за војничке заслуге у минулим ратовима одликовани су још: Милован, Симо, Василије, Лека, Јово, Нико, Матија, официр Благоје, Петар и Милинко.

Матије Јанков био је познати ратник из ратова 1912-1918. године и комитски вођа у Комитском покрету. Када му се лично путем телефона обратио генерал Радомир Вешовић, убјеђујући га да би требало да се преда са својим комитима, Матије му је одговорио: “Радомире брате, ми смо твој изгуб намирили: ти отишао, а дошла нам Јелена Шаулић. Сад нијесмо ништа слабији но што смо били”. Од првих устаничких дана 1941. године Матије се са својом породицом ставља у службу НОП-а у борбама против непријатеља. Гине јуначки на челу своје чете у бици на Пљевљима 1. децембра 1941. године, у шездесет деветој години. И његов син Љутомир гине на Сињајевини 1942. године, док је његов син Момир, носилац Партизанске споменице 1941, преживио троструко стријељање; о њему је писао Будо Симоновић у књизи До смрти и натраг. Матијева супруга Митра, родом од братства Церовића, вјерни је сљедбеник свога мужа и дјеце. Погинула је на Сутјесци 1943. године са својим малољетним сином дванаестогодишњим Рељом. Божидар и Вуко и Веселинка су били у строју бораца НОР-а од 1941. године.

На Пљевљима су тако рећи истог дана погинули истакнути борци НОВ-а, носиоци су Партизанске споменице 1941. стари ратник Петар Савов и његов син Рајко, млади академац, који су у саставу Језеро-шаранског батаљона храбро јуришали кроз Пљевља, града у коме су до почетка рата живјели и града у коме је млади Рајко завршио гимназију. Његов млађи брат Мирчета је у поратном периоду радио на истакнутим функцијама у Републици.

Браћа Радоман и Радомир Благојеви су били припадници НОП-а од првих устаничких дана и организатори устанка у свом крају. Оба су носиоци Партизанске споменице 1941. године. Радоман је обављао одговорне дужности као замјеник политичког комесара батаљона, официр одсјека ОЗН-е, штаба корпуса и политички комесар бригаде народне одбране. У току рата је рањаван. Генерал је ЈНА.

Владо Радосављев је био у НОП-у од првих устаничких дана; носилац је партизанске споменице 1941. године. Радојица Новичин, логораш из стравичних казамата, био је припадник НОП-а од 1941. године. И Ковиљка Миљанова заслужује да се њено име нађе међу именима набројаних братственика. Она је била активни припадник НОП-а од првих устаничких дана.

Поред до сада набројаних, из овог братства је велики број братственика положио своје животе на бојиштима широм наше земље. На Пљевљима 1941. године погинуше: Јово Обрадов, Миро Петра Мићина, Сава Неђељков и Сретен, син Милинка Перјаника; Радомир Крстов погину на Пољима Колашинским 1942, а његов брат Јаков на Матешеву 1944. године. На Пољима Колашинским 1942. године погину и Коста Јовов, а Станислава Лекова оконча свој млади живот у Босни 1944. Војин Ристов погибе 1944. у Аустрији, а његов имењак Војин Акимов на Добрим Селима 1944. Љубомир-Љубо Радов погибе на Бјеловару 1945. године у завршним операцијама НОВ-а за коначно ослобођење наше земље. Теодор М. Јакић оконча свој млади живот 1942. године.

Из млађе генерације треба поменути Драгољуба Урошева, истакнутог друпггвено-политичког радника и привредника, предсједника Општине Шавник, посланика у републичкој и савезној скупштини. Његов рад у органима Републике и Федерације је био веома запажен.

Јакићи су се исељавали из Дробњака. Од њих су Лучићи у Забрђу и Калушићима, као и Топаловићи у Пљевљима. Преци и једних и других су се иселили из Дробњака у другој половини 18. вијека. Има их и у Бачком Добром Пољу у Војводини, гдје су колонизовани 1945. године.

Славе Ђурђевдан, а прислужују Усјековање св. Јована.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (40)

Одговорите

40 коментара

  1. Срећко

    Јакића има и у Ваљеву.

  2. Милан Јакић

    Познато ми је да Јакића има у Ваљеву, у селу Котешица, од њихове лозе једна породица живи у околини Вршца. Ови Јакићи не припадају нашем братству, бар за сада не постоје таква сазнања. Ја сам покушао да испитам њихово порекло, али њихови старији припадници нису били спремни за сарадњу. Јакића има и у Бањи Ковиљачи, вероватно су у вези са овима из Ваљева и околине. Има Јакића и у другим деловима Србије, поједини кажу да воде порекло из Скадра.

  3. Милан Јакић

    У књизи „Дробњаци, племе у Херцеговини“ из 1930.године, Андрија Лубурић је навео да се велики број породица из нашег братства раселио, али се не зна где.

  4. Bruno Jakic

    Pozdrav svima!

    Jedna loza Jakića vuče korenje iz srednje Bosne, gde su u krsnim listama na primer u selu Oćeviji kod Vareša zabeleženi od 16og veka. Etnički su mahom Hrvati ili Jugosloveni a po veroispovesti su katolici ili ateisti.

    Jako je zanimljivo videti koliko je u stvari ovo naše prezime rasprostranjeno!

    Lep pozdrav,
    Bruno Jakić

  5. Јакић Милан

    Јакића има и у Доњем Михољцу у Славонији. Срби су, славе Светог Јована 20. Јануар. Разговарао се са женом православног свештеника који је био парох у Пландишту и којој је Јакић девојачко презиме иона ми је рекла да су пореклом из Црне Горе. Колико је то тачно не знам јер је слава наших Јакића Усекованије главе светог Јована.

  6. Војислав Ананић

    ЈАКИЋ (м). у Драчевици (Бишће, Мостар) и Витини (Љубушки). У Драчевицу су доселили око 1850 године из Бекије, а у Витину „Јакић је као ципелар дошао из Љубушког прије 3 године“, односно око 1900. године. Има их и у Љубушком (59:239.306). Јакића има и у Мостару.

    Извор: Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена, Београд, 2005.

  7. Filip Jakovljevic (Jakic)

    Pozdrav,

    Zovem se Filip Jakovljevic i moji su iz Ravnica (kod Novog Grada u Republici Srpskoj). Zanima me o dalje istorije nase porodice jer smo se prezivali Jakic do kraja 19. vijeka, kao sto se moze vidjeti u sematizam dabro-bosanske iz 1882. godine. Moj pradjed (Dusan) je dobio prezime Jakovljevic zbog razloga koji su nepoznatih, no njegov otac (moj cukundjed, Stevan) i njegov djed (moj navrdjed, Djuradj) su bili Jakici i navodno su se doselili iz Banije. Nasao sam jedan spisak na internetu o srpskih zrtava na teritoriji danasnje Hrvatske izmedju 1990. i 1998. godine gdje ima jedna zena koja se zvala Ljubica Jakic i bila je iz Brnjeuske kod Gline (u Baniji). Taj spisak je na ovaj link: http://www.veritas.org.rs/wp-content/uploads/2014/02/Oluja-direktne-zrtve-rev2014.pdf . Problem koji slijedi je kada se gleda koji su porodice iz te Brnjeuske, nema Jakica. Ima nekih Jekica no siguran sam da nemaju veze sa nasim Jakicima. Zbog ovoga bih i vjerovao da nisu nasi Jakici odatle porijeklom jer nema Jakica uopste u Baniji prema mojim istrazivanjima.

    Krsna slava nam je sv. Nikola i izgleda da je i bila prije promjene prezimena. Nesto sto je sigurno je da ima tri familije u Ravnicama koji se prezivaju Jakovljevic – a nisu rod, i imaju razlicite slave. To je poznat fakat. Prema isti dokument koji sam spomenuo ranije (sematizam dabro-bosanske), imamo i Jakica na Sarajevskom polju i u Maglaju koji isto slave/koji su isto slavili Nikoljdana. Za haplogrupu ne znam no narucio sam test za Y-DNK analizu pa cu azurirati ovaj lanac kada dobijem rezultate

    Ovo je jedan rukopisni tekst koji je pisao pokojni Rajko Jakovljevic, moj prastric, o porodicnoj istoriji od Djuradja pa kasnije: https://docs.google.com/document/d/1hJ6kG3fSvJXu_jgprqbUhotfzoyoM62xI-WURHcl76A/edit

    Hvala unaprijed
    Filip Jakovljevic

  8. Војислав Ананић

    Изетбеговићи

    Изетбеговићи су у Бос. Шамац доселили из Београда у доба када се насељавају Муслимани из Србије. У периоду између 1863. до 1867. године. Они су прва муслиманска кућа, најбогатија и најугледнија. Били су трговци, земљопосједници и припадници турске аристократије.

    У Београду су се презивали Јахићи (Јакићи) или Јахје.
    „Преци Изетбеговића (Јакића) били су из Београда и прича се да су имали тапију на Аду Циганлију.”
    Извјесни Хасан Јахић са братом Алиагом долази у Шамац и ту узимају презиме Изетбеговић по неком Изет-бегу. Хасан умире, а Алиага жени његову жену Садику (рођена 1867. у Београду, наводно праунука дахије Аганлије. Њена мајка долази са њима у Шамац, она је унука поменутог дахије). У Бос. Шамцу нико није знао турски осим Петра Димитријевића и Косте Максимовића са којима су оне говориле само турски.
    Јахићи тј. Изетбеговићи су били високи турски војни официри у Београду и савјетници у пашалуку. Алиага је рођен у Београду у данашњој Француској улици, у кући која је постојала до иза рата. Алиага је обављао високу функцију у Београду, те је по причи пребачен у Истанбул. Тамо је упознао турску дјевојку именом Садика (Седика) која је живјела у Исјудару (Скутари-предграђе Истанбула) на азијској страни Босфора.
    У Шамцу се Алиага почиње бавити трговином, креће у заједнички посао са Димитријевићем, ХаџиХасанагом Алибеговићем и Чизмићима.
    „Само једна породица трговца Али-аге Изетбеговића који је из Београда. Алиага узима надимак „Биоградлија“ и то ставља испод фирме. Тако је то стајало све до јула 1914. године када је због насталог рата између Србије и Аустро-Угарске Изетбеговић избрисао надимак фирме.”
    У Алманаху Боснисцхе Боте за 1916. годину у попису судски протоколисаних фирми помиње се трговачка радња: Изетбеговић Алије први пут регистрована 1890. године као трговина мјешовитом робом. Док се 1912. године се спомиње иста трговина као истакнута фирма за земаљске производе.
    Ова фамилија је била толико богата да је прије више од стотину година када је градоначелник Бос. Шамца био Алија Изетбеговић посједовала око 100 кућа. Као врло моћан и угледан човјек Алиага је пуних 28 година био градоначелник, а када је 1918. године демонтиран мост на Сави и пренесен у Митровицу према тврдњама појединаца мјештана мост се могао купити за милион круна, а могао га је платити сам тадашњи начелник Алија Изетбеговић.
    Од имања ове фамилије у Шамцу данас није остало готово ништа, сем пар старих масивних кућа и родна кућа Алије Изетбеговића (бившег предсједника БиХ) у главној улици. У списку акционара Српске банке у Загребу спомиње се име Алије Изетбеговића и његовог сина Мустафе.
    Стари Изетбеговић је био велики пријатељ цјелокупног српског народа у Посавини. О томе свједочи и један случај пред сам почетак рата, а послије атентата на Фердинада 1914. године када је почео прогон Срба.
    Наиме дошла је аустроугарска војска на пијацу (гдје је сада парк). Аустрија није имала милион генерала. Тај генерал- командант оде код начелника Алиаге и каже да хоће да ухапси око 100 Срба као таоце. На питање: Шта ће Вам то? он је одговорио: Ради сигурности војске. Алиага му је покушао пружити друге гаранције Ја Вам гарантујем за сигурност. Командант није у то вјеровао и крену да хапси. Алиага му је оштро одбрусио Ја не дам. Те људе нећете водити ако треба за цара Фрању, водите мене. Генерал више није хтио ни да разговара. Алиага сједе у фијакер па у Тузлу. Тамо је била главна командантура. Испричао је све тамо и поновио да он гарантује да се војсци неће ништа десити. И док је дошао из Тузле у Шамац генерала су депешом смијенили. Одмах је курир дошао и смијенио га. Постављен је други командант. Нису похапсили оне људе. По томе је Алиага познат.

    Извор: НИКША НЕЗИРОВИЋ, МОНОГРАФИЈА БОСАНСКОГ ШАМЦА (од најранијих времена до 1945. године), ШАМАЦ, 2011.