Порекло презимена Ивковић Reviewed by Momizat on . Поштовани, позивамо вас на сарадњу. Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите к Поштовани, позивамо вас на сарадњу. Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите к Rating: 0
You Are Here: Home » prezimena » Порекло презимена Ивковић

Порекло презимена Ивковић

Поштовани,

позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

prezime@poreklo.rs
Пишите нам


Коментари (105)

  • estavella

    Ивковић, Ваљево,село Гола Глава…

    Одговори
  • Arsen Andric

    Можете ли ме упутити на који начин могу саѕнати порекло преѕимена Ивковић, иначе мој чукун-чукун деда који се са ѕбегом као петогодишњак доселио блиѕу Бугарске границе у Сурдуличкој Општини, око1835 год, бежећи од турске освете јер му је отац био хајдук.Касније су се у том крају мењала преѕимена.Хвала

    Одговори
    • Darkoivkovic

      Arsen… dobar dan Ja sam iz makedonije moji deda je za vreme rata bili oterani u Stojakovo,Makedonije 3km Grcke granice do.Gevgelija… On je rdjzen Surdulica,a njegov deda su ziveli u surdulici bio je Oficir na Bugarskoj Granici i tamo je bio ubijen od Bugare

      Одговори
  • Vladan Ivkovic

    Моја лоза Ивковића је из села Пожарнице испод Мајевице, 6 километара источно од Тузле. Ивковићи су у Пожарници, тачније њеном засеоку Вис, и оближњим Чакловићима, живјели до 1992. године, када су, као и читаво село, протјерани. Предање о породичном поријеклу које је мени пренио стриц Вићентије Мико Ивковић иде овако:
    Пожарнички Ивковићи воде поријекло од два брата (Васиљ и Стојан) која су дошла из села Доњи Дрежањ код Невесиња тридесетих година 19. вијека. Четврти брат (Јован?) наставио је пут и обрео се у околини Бијељине, гдје његови потомци и данас живе, првенствено у селу Дворовима. Од њих потиче Бранислав Ивковић, некадашњи српски политичар. Имали су и сестру, коју су, наводно, отели од Турака убивши бега који ју је одвео, и због које су се морали селити. Шта је с њом било по доласку на Мајевицу, не зна се.
    Подмајевички Ивковићи су до 1992. живјели у пет огранака у селима Чакловићи и Пожарница, а потицала су од четири Васиљева сина (или унука), Илије, Благоја, Томе и Миће, те Стојанове лозе, која је Ивковић по презимену, али је у роду с осталим Ивковићима по женској линији јер је њихов предак оженио Стојанову ћерку или унуку која није имала браће, узео презиме, али задржао своју славу, нисам сигуран коју. Слава Ивковића, осим Стојановог огранка, је Никољдан.
    По предању, Ивковићи су у Невесиње дошли са билећке Рудине, гдје Српски етнографски зборник за њих каже да живе “одувијек“ и да је сав простор од Билеће до Автовца прије Турака био њихов. Звали су их и Желудима. У селима Бијела Рудина и Мека Груда их још има. Први који се помиње у Дубровачком архиву је био Радич Ивковић из 1435., а предање каже да на Бијелој Рудини постоји гроб Ивеље Ивковића који се вратио жив с Косова. (Вјероватно у војсци билећког војводе Влатка Вуковића).
    Постоји и предање да су се у Херцеговину доселили из Тесалије у 11. вијеку.
    На Вису Пожарнице је кућа Ивковића до јуна 1992. било двадесетак, с тим што је још двадесетак породица живјело у Тузли и њеним предграђима. Данас подмајевичких Ивковића највише има у Бијељини, али и по Србији, Сјеверној Америци, Аустралији и Западној Европи.
    Стриц мога дједа је био Стојан Ивковић, члан Младе Босне и солунац, пуковник Краљевске војске, убијен од стране комуниста 1943. године у Боки Которској, као цивил. Потомци његова четири сина живе у Србији, у Београду и Суботици.

    Ово су моја сазнања, а било би добро ако би неко могао да их допуни или исправи.

    Одговори
    • taatjana

      postovani Vladane rodjace ! Sve sto si napisao je tacno to mi je isto pricao moj pokojni otac, Aleksandar Ivkovic -advokat iz Beograda. Njegov otac, znaci moj deda je bio Stojan Ivkovic o kome si pisao ! Pokojni stojan je imao 4 sina Aleksandra (+2010) , Slavka (83), Brana (+2011) i Ivica (+1990)- ziveo u Kotoru. Pozdravlja te Tatjana Ivkovic Ignjatovic i pozdravi sve rodjake i svako dobro ti zelim !

      Одговори
      • Vladan Ivkovic

        Татјана, баш ми је драго што си се јавила.
        Ја сам познавао, тј. упознао, Бранка, који је долазио у Пожарницу док је мој дјед још био жив, значи до 1987. Био сам мали, али га се сјећам. Осталу браћу му знам по имену, али их нисам упознао. Мој дјед је Васо, син Стојановог најстаријег брата Вићентија – Мике. Умро је, као што рекох, 1987. Из те генерације нема више живих, колико ја знам. У Пожарници још живи раније поменути Вићентије Мико Ивковић, који носи име по дједу, Стојановом брату. Има 85 година.
        Волио бих да сазнам више о Стојановим потомцима. Моја и-мејл адреса је ivkovic@optimum.net. Поздрав.

        Одговори
        • Mirdzan

          Pozdrav svima, ja sam Mirko Ivkovic iz Valjeva od oca Milana, moj deda se zove Dusan rodom iz Tuzle, a njegov otac Lazar. Pradeda Lazar je iz Caklovica. Moj deda je 60ih dosao u Osecinu kod Valjeva. Otac mi je pricao o nasoj lozi i veoma mi je drago sto sam uspeo da potvrdim i dopunim njegova saznanja sa vasim Vladane sve najbolje i hvala na svemu.

          Одговори
          • Vladan Ivkovic

            Мирко, драго ми је што си се јавио и што сам сазнао да има подмајевичких Ивковића и у Ваљеву, тј. Осечини. Ја Ивковиће из Чакловића слабо познајем, једноставно, био сам млад кад је рат почео, а народ се разишао на све стране. Али смо рођаци, то знам, и мислим да је веза онаква какву сам горе описао. И за Лазара Ивковића сам чуо.
            Тек сад сам примијетио да сам горе направио грешку и рекао “четврти“ умјесто “трећи“ брат, али мислим да је јасно из контекста о чему се ради.
            Ако имаш неке родословске појединости, молим те, објави их овдје у било којој количини. Важно је подијелити такве податке.
            Пуно поздрава и теби.

            Одговори
            • Mirko

              Ne bih ti mogao reci jos puno toga osim da nam je krsna slava Nikoljdan, dosao sam do saznanja koje ne mogu potvrditi, a to je da su Ivkovici u davna vremena bili moreplovci. Sto se tice rodoslova morao bih detaljnije sa ocem razgovarati i utvrditi neke cinjenice pa cu se javiti ovde. Svako dobro.

            • radoslav ivkovic

              Rodjaci
              Ja sam iz Donjeg Dreznja a zivim 20 god.u Torontu – Canada. Vidim da pripadamo velikoj I staroj srpskoj porodici. Imam mnogo lijepih istinitih prica o nama koje sam cuo od djedova o istoriji nase porodice. Bili smo veoma vazan faktor kraja u kome smo bili – pojedinci su mijenjali vjeru ali nisu zaboravljali ko su.
              Istina je da smo iz Tesalije u Grckoj te da smo preko Kosova, Sjevera Albanije – u stvari okoline Skadra – dosli u Bilecu, a poslije Gacko, Stolac pa Nevesinje, a odatle u Kordun, Dalmaciju, Tuzlu, Srbiju, Crnu Goru, Backu, Banat…
              Nasa prva slava je bila Jovandan, poslije Jovandan I prisluga Nikoljdan I na kraju vecina Nikoljdan. Mi znamo da su neki uzimali I druge slave: Djurdjevdan, Djurdjic…
              Za sve ove seobe iz Nevesinja u Dreznju znamo iz prica koje su se prenosile s’koljena na koljeno, uglavnom od starijih…
              U Nevesinju takodje po nasem predanju ima vise srpskih porodica koje su porijeklom od Ivkovica, a koje je Austrija zavela po nadimcima domacina u vrijeme prvog popisa : Covile u gradu, Frzovici u selu Biogradu Ivanovici u selu Udreznju Ivanisevici u selu Bezdjedje, Pijunlija u selu Lakat I muslimanska porodica Kajan selo Sopilja. Izvorno prezime su zadrzali u selu Donji Drezanj Odzak Grabovica, Zalom. Od nas ima velika porodica Ivkovica muslimana u Jablanici, a stari su pricali da je velika – u stvari najvisa muslimanska porodica u Bosni Rizvanbegovici takodje porijeklom od Ivkovica – to cak Vuk Draskovi spominje u jednoj od njgovih knjiga…
              Za sada toliko… Ja sam imao srecu da je moj djed Acim zivio sa nama u domacinstvu te da me darivao njegovim pricama o nasoj porodici. Ja imam dva sina koji su veoma privrzeni Hercegovini I Dreznju, a plan mi je I da se vrlo brzo – za godinu dvije vratim tamo po onoj: Svugdje podji, kuci dodji, posto zelim da I mojoj djeci omogucim da znaju ko su, odakle su I gdje pripadaju
              Puno vas sve pozdravljmo Snezana, Milan, Dragisa I ja Rade Petrov Ivkovic

            • Aleksandar I1

              Радославе,
              да ли сте размишљали о ДНК анализи прапорекла ваших Ивковића?

    • Marko

      Pozdrav iz Donjeg Dreznja. Sve si dobro srocio. U selu DONJI DREZANJ jos u 10 kuca ima zivota, ali omladina je otisla. Za 50 godina ovde nece biti zive duse

      Одговори
      • Mirko Mirdzan

        Postovanje svima, ako se uzme u obzir cinjenica da smo se doselili iz Tesalije na Balkan u tom vremenu, znacilo bi da smo pobeli u poslednjem trenutku kada su turci osvojili Tesaliju, znaci Tursko-Grcki rat, Tesalija je konstantno imala probleme, verovatno je nekome pao mrak na oci i odselio se na sever.

        Ovo sam nasao na Vikipediji,

        Током византијског периода била је засебна област и трпела је сталне упаде варвара. Након освајања Константинопоља од стране Латина област је подељена у феуде којима су владали племићи. Тек 1230. године ослобађа је Теодор, владар Епира. Тесалију су 1309. године заузели и опустошили Каталонци, а касније и Албанци. У 14. веку постаје српска провинција. Од 14. века Турци су безуспешно покушавали да је освоје, да би у томе коначно успели тек 1420. године.

        Одговори
    • jovana

      Pozdrav.
      Ivkovica ima u Stepojevcu, deda, Rajko se doselio iz Tuzle, kasnije i njegova braca, Risto, Cvijetin, Mico, Dusko, neki su ostajali ovde neki nisu. Kliko ja znam bilo ih je ukupno desetoro, cini mi se 4 sestre od Majke Ivanke i oca Lazara Ivkovica.
      Slava je Sveti Nikola.
      Rodbina za koju znam rasprostranjena je po Hrvatskoj, Bosni, Nemackoj, Austriji, cak i Australiji.

      Ne znam dalje nista, a volela bih, ako vam je poznato dalje poreklo bilo bi mi drago da me kontaktirate, hvala 🙂

      Одговори
    • jadranka radenkovic

      Verovatno smo rod moj djed je Ivkovic Lazar iz Nevesinja Donji Drezanj. Pozdrav rode

      Одговори
    • Stasa

      Moj suprug je Ivkovic poreklom iz Donjeg Dreznja..Interesantno je da se pokazalo da Ivkovici kao i svi hercegovacki Sarenci imaju na Y hromozomu haplogrupu R1a koja ukazuje na poreklo s juznog Baltika, a rec Zelud vuce koren iz protobaltoslovenskog jezika i znaci hrastov zir. Sve mislim da je Zelud bilo prehriscansko prezime Ivkovica.

      Одговори
    • Dejan

      Postovani ,ovako… Majka mog oca a i njen brat Obren Ivkovic su iz Donjeg Dreznja e sad? Pozdrav

      Одговори
    • Драган

      Потомака вашег ђеда-стрица Стојана живе и у Котору, а Стојан је убијен у Радовићима у Општини Тиват. Супруга му је била Илинка Барбић од оца Ива и доживјела је дубоку старост у Котору. Наследнике знам па ћу бити слободан да их упознам са вашим текстом ако већ не знају.
      Свако добро вам желим

      Одговори
  • estavella

    Vladane, ono sto znamo za Ivkovice iz Valjevskog sela Gola Glava je da su rodom iz Hercegovine (to se uvek tako govorilo).U Etnografskom zborniku govori se o Osatu u Hercegovini,dok sam ja dubljim istrazivanjem dosao do podataka da je u Osatu Nevesinju)bas Dreznje(nisam znao da li je Donje ili Gornje)ustvari starina mojih Ivkovica. E,sad niko ne zna tacno kad su se selili ka Valjevu ali u zborniku pise da je to bilo u 2 polovini 18.veka. U Turskim tefterima iz 1831. umesto kuce sa svim muskim clanovima navode se samo imena nekoliko Ivkovica. Ivka,Stanimira i Jevte i predpostavlja se da su bas oni ili njihovi ocevi m] dosli iz Dreznja oko 1800 godine, malo pre ili malo kasnije.

    Одговори
  • Vladan Ivkovic

    Било би добро проучити имена у црквеним књигама у невесињским селима и видјети која се понављају у одсељеним лозама. У мојој грани се понављају имена Васиљ-Васо, Илија, Благоје, Петар, Стојан, Јован. Ако нађем лозу у Невесињу која прије 1830. има слична имена, то би било добро полазиште.
    Ристо Милићевић у “Херцеговачким презименима“ пише да Ивковића у Херцеговини има у Бијелој Рудини код Билеће, Дрежњу, Биограду и Удрежњу код Невесиња, Малој Грачаници код Гацка и Дабру код Стоца. Даље каже: “У Бијелој Рудини убрајају се међу најстарије породице и ту живе од ‘памтивијека.’ У Дријежњу их такође убрајају међу најстарије становнике села. Причају да су старином из Тесалије, одакле су доселили у Бијелу Рудину ‘за вријеме српског кнеза Часлава.’ Из Бијеле Рудине су прежли у Дрежањ око 1700. године због ‘зулума Ченгића са Загорја.’ Славе Никољдан. На подручју Дабра Ивковића има у Кутима и Кљенцима. У Куте су доселили из Бежђеђа (Невесиње). ‘Дошао Перо 1872. године на Ћумуријин читлук.’ Славе Јовањдан. У Кљенцима су поријеклом из Удрежња: ‘Јова Лукина од 7 година довела сестра код Луке Грка у Кљенке око 1793. г. Он је имао Сима, а Симо Риста и Тодора.’ Даља им је старина из Бијеле Рудине. Славе Никољдан.“
    О Желудима каже да их има у Бијелој Рудини и Граници код Билеће. “Народно предање казује да су Желуди поријеклом из Бијеле Рудине. Није познато ко је заснова ово село. Прича се да је у њему од ‘памтивијека’ живјела породица Желуд која има и друго презиме: Ивковић.“

    Одговори
    • Mirko Ivkovic

      Postovanje svima, vec duze verme razmisljam o testu. Zelim da uradim to da bude provereno. Znam provereno da smo iz okruga nevesinja dosli na majevicu i odatle kud’ koji …

      Одговори
    • jadranka radenkovic

      I ja sam od Ivkovica iz Drenja ali moj pokojni tata je pricao da su i Frzovici isto su Ivkovici . Posto su Ivkovici bili hajduci i amilije trpele zulum od Turaka neki su promenili prezime u Frzovice. Pozdrav rode

      Одговори
  • estavella

    Jesu li sva ova mesta u Osatu ili neka nisu, obzirom da sam ja suzio krug na Osat. Problem je što moji Ivkovići slave od uvek Djurdjic 16.11. ,možda su preuzeli slavu davno sa selidbom mada ne verujem, slava u 90% slučajeva ostaje da se prenosi i ona je uvek merodavna. I još jedna pomoć, crkvene knjige u Nevesinju postoje za koje godine, npr.u okolini Valjeva je sve to za 18. i 19. vek spaljeno i pogubljeno, retke su crkve kao što je Brankovačka zbog prote Mateje u kojima ima sve od 1839. godine. I šta znači iseljene loze, da li u njima piše ko se selio…

    Одговори
  • Ana

    Dragi ljudi, ja vec godinama pokusavam da saznam nase poreklo.Ja sam od Ivkovica sa Kosova I Metohije ali je moj pokojni deda rodom iz Pozarevca. Jedino sto znam jeste da je deda imao brata koji je ostao u Pozarevcu i ubijen krajem II svetskog rata. Dalje nista ne znam. Dedina majka se zvala Milica. Ako neko ima neku informaciju ili mozda moze nesto da poveze bilo bi mi drago da mi javite. Moja porodica ne zna nista o svojim rodjacima i poreklu.

    Одговори
  • Nikola

    Poreklo sa Peštera ,Aljinoviće ,prađed mi je iz Pavina Polja došao u Aljinoviće i tu se priženio… Toliko znam…

    Одговори
  • Милодан

    Фамилије-презимена Ивковић, по местима пребивалишта у Шумадијској Колубари. Према књизи Петра Ж. Петровића „Шумадијска Колубара“, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године, најновије издање 2011. године у саставу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“ – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Остале податке породица Ивковић, одакле су и када досељени као и Крсну славу можете сазнати у текстовима поменутих места.

    -Миросаљци
    -Барајево
    -Барзиловица
    -Баћеваћ
    -Вранић
    -Гунцате
    -Сакуље
    -Соколово
    -Даросава
    -Прогореоци

    Одговори
    • VLADIMIR IVKOVIC

      Zaboravio si da jednu trecinu čibutkovice cine ivkovici, a cibutkovica se granici sa barzilovicom. Ja sam jedan od njih. Moj pradeda se zvao Vojislav, i sa prvom zenom Natalijom je imao troje dece. Dva sina, mog dedu Dragoslava i njegovog brata Radomira i jednu cerku. Kada je pradeda otisao u nemacko zarobljenistvo 1941 jer su ga nemci zarobili dok je cuvao neku zgradu u vreocima, bio je u uniformi kraljeve vojske, ta njihova sestra se udala u okolini Obrenovca , pa neznamo kako se zove.Moj deda je imao dva sina Tomislava koji je poginuo u 22 godini i mog oca Rada. Ja imam sestru Ivanu.Radomir je imao cerku Milenu koja je umrla u 56 godini, i ima sina milijana. Kad se vratio iz zarobljenistva, pradeda se ozenio sa Vukosavom i dobio sina Dragisu.Poznajem rodjake i pds Radomira i od Dragise, jedino od te sestre sto se udala u okolinu obrenovca nikog ne poznajem. Ako neko od njih prepozna ovo sto sam ja pisao neka napise ovde, voleo bih da ih upoznam. Pozdav od VLADE.

      Одговори
  • Милодан

    Породице-фамилије по местима пребивалишта у Шумадијској Колубари, Ивковић.
    Према књизи Петра Ж. Петровића „Шумадијска Колубара“, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године, најновије издање 2011. године у саставу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“ – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Остале податке породица Ивковић, одакле су и када досељени као и Крсну славу можете сазнати у текстовима поменутих места.

    -Миросаљци
    -Барајево
    -Барзиловица
    -Баћеваћ
    -Вранић
    -Гунцате
    -Сакуље
    -Соколово
    -Даросава
    -Прогореоци

    П.С. Претдходни мој коментар (и ово П.С.) избрисати, грешка у наслову.

    Одговори
  • BELLA

    Да ли неко зна порекло и везу породице Ивковић из Сплита/Бјеловара са осталим Ивковићима? За њих знам да су били православни.

    Одговори
    • Rade Ivkovic

      Mislim da bi bilo veoma dobro ,ako imate neku legend da podijelimo.Smatram da ste dio nase
      velike porodice, mnogo stare I vazne u ovom dijelu Evrope.Ostavio sam DNK naseg starijeg
      sina na portal. Ako imate vas pomoci te meni da pokusam da povezem neke legend, te da
      budemo blizi istini, vezano za ovo prezime I porodicu.MI smo u Hercegovini od 10 ili 11 vijeka..
      Puno pozdrava R
      adoslav P Ivkovic.

      Одговори
  • Милодан

    Фамилије-презимена Ивковић, по местима пребивалишта. Према књизи Тодора Радивојевића „Лепеница“.

    -Корман
    -Марковац
    -Ракинац, Цигани-Роми
    -Лапово, Цигани-Роми.

    Одговори
  • Aleksa

    Pozdrav svima, moja porodica je iz Smederevske Palanke, i tu smo od oko 1870. od kako se Petar Ivkovic doselio iz okoline Surdulice i Vranja. Petar se ozenio cerkom svog gazde, i ostao u toj kuci u Palanci. Mislim da slavu nije menjao. Inace slavimo Đurđic 16.11. Toliko znam…ukoliko neko zna nesto vise o Ivkovicima oko Surdulice koji slave istu slavu, hvala mu mnogo.

    Одговори
  • Синиша Ивковић

    Мој отац Миодраг је из села Радљево код Уба. Ту има више породица Ивковић. По његовој причи, а коју му је пренео његов отац, наши преци су се доселили пре двестотинак година из Херцеговине, околина Невесиња. Крсна слава нам је Свети Јован.

    Поздрав свим Ивковићима.

    Одговори
  • Baja

    Pozdrav svim Ivkovicima sirom sveta.Ima nas i u okolini Loznice,krsna slava nam je 12 oktobra Miholjdan.Od mojih sam slusao da smo poreklom iz Hercegovine i da smo se doselili davno ovde.Po prici prvi je stigao Aleksa Ivkovic kome i dan danas na dan mrtvih(Zadusnice)palimo svece.Kazu da je trgovao stokom i da je bio dosta bogat covek za to vreme,kupio je zemlju u selu Joseva pokraj Loznice gde i danas zivimo ima nas tri kuce.

    Одговори
  • Владан Ивковић

    Ја сам тестирао ДНК на 37 маркера и испоставило се да припадам хапловрсти R1a, тј. R-M512 Z280 CTS3402-. Немојте ме питати да вам објасним шта то тачно значи.
    То је, условно речено, “источнословенска“ хапловрста јужнобалтичке струје.
    Занимљиво је да су ми, међу досад тестираним, најближи сродници Шаренци-Кресојевићи поријеклом из гатачко-билећког краја, који славе Лазаревдан. Кад кажем најближи сродници, то значи да је велика вјероватноћа да имамо заједничног мушког претка уназад 600-800 година.
    Кад би се тестирало још Ивковића који знају да су поријеклом из Херцеговине, слика би била потпунија.

    Одговори
    • Rade Ivkvoic

      Nas stariji sin zivi u USA Colorado i uradio je DNK. Oni to rade drugacije, ne u znakovima nego u procentima. Dakle, pripadamo haplogroup M17 nastalom prije 12000-19000 god
      u centralnoj Aziji ili juznoj Aziji, tzv Indo-Evropska jezicna grupa naroda.
      Nas DNK u poslednjih 100-10000 god. u procentima izgleda ovako:
      48% Istocno Evropski, predjeli rijeke Dunav, Crnog Mora, Baltickog Mora, rijeke Volge te Uralskih planina, znaci Rusi, Poljaci, Cesi, Slovaci i Nijemci.
      21% Juzno Evropski tj. podrucja Mediterana, Grcko i Rimsko carstvo.
      17% Zapadna i centralna Evropa. Sjeverna Spanija, sjeverna Italija, Francuska, Holandija, Svajcarska, Austrija i NJemacka.
      06% Dijo Mediterana, Crno More i Kaspijsko Jezero.
      05% Ponovo Mediteran (sjeveroistok), Persijski Zaliv, Crveno More i Kaspijsko. Racuna se prije 60000 god. kada se racuna da se izaslo iz Afrike u te predjele Azije.
      03%Jevrejke dijaspore iz Skandinavije.
      Kao i Vladan, ja ne znam sta to znaci. Volio bih da mi neko pomogne da to prevedem na tih 37 znakova, pa da uporedim sa vama.
      Ja sam iz D Dreznja i zivim za sada u Kanadi poslednjh 20 god.
      Puno pozdrava Radoslav P Ivkovic sa porodicom.

      Одговори
      • Владан Ивковић

        Раде,
        Постоје разна тестирања и нису сва валидна, тј. неки само пресипају из шупљег у празно. Група М17 је у другачијој номенклатури група R1a1a, иста она којој ја припадам. Ти проценти, по мом разумијевању генетске генеалогије, нису релевантни, јер се тестира ипсилон хромозом којег имају само мушкарци. Значи, ти га наслиједиш од оца, он од свог, и тако хиљадама година уназад. Утицаји мајчиних, бабиних, прабабиних гена у овом смислу нису битни, јер оне не носе тај хромозом. Ако тестираш генетско поријекло по женској линији, онда се то ради на митохондријској ДНК, и има други систем означавања. Ја то нисам радио.
        Значи, колико ја разумијем, нема никаквих процената, јер си потомак само једног човјека који је све у ипсилон хромозому наслиједио од само једног човјека и тако уназад. Сто посто си једна хаплогупа по очевој линији и сто посто нека друга по мајчиној. Те хаплогупе се гранају због мутација на маркерима ипсилон хромозома који твоје преци носе. Отуда и различите ознаке. Ти проценти су му дати вјероватно да му каже гдје се и у коликој мјери та хаплогрупа распростире.
        Вјеруј да сам лаик и ово што ти причам је оно што сам научио углавном од људи који воде овај вебсајт и Српски ДНК пројекат (http://dnk.poreklo.rs/kontakt-3/)
        Е, њима треба да се обрати твој син са званичним резултатима тестирања. Они ће знати да протумаче, да ти кажу је ли валидно и да те смјесте на одговарајуће мјесто у Српском ДНК пројекту (http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=R1a)
        Све у свему, драго ми је да бар два тестирана, твој син и ја, дијелимо хаплогрупу. Кад упоредимо и бројчане вриједности тих маркера, знаћемо и колико смо генерација отприлике удаљени.
        Поздрав.

        Одговори
  • jovan ivkovic

    Poz ja sam iz Novog Sada moja familija je iz Prokuplja tj. Otac mi je rodjen u selu Bajcince opstina Dzigolj. Deda mi se zvao Milan, pradeda Sima, cukun deda Tanasije i Navrdeda Ivan i svi su iz tog sela. To je proverena informacija imam kuci tapije koje cuvam i odatle imam te podatke imam i cukun dedinu licnu kartu. Po prici koju sam cuo od oca je da su nasi preci dosli iz Nevesinja pre oko 300 god u Prokuplje preko Crne Gore i Kosova. I Slavimo Sv. Arndjela 21. Novembar

    Одговори
    • Јелена

      Poz ja sam iz Beograda, moj deda Tomislav je rodjen u Prokuplju t.j. selo Bajcince kao i moj pradeda i slavimo Slavu Sv.Arandjel 21 novembar, i znam da je deda pricao da je i moj cukundeda iz tog sela ali vise nikave informacije nemam. Ako neko zna neka piše

      Одговори
    • Sanja

      Jovane i Jelena, mi smo verovatno rod. Moja baba (tatina mama) je rodjena u Bajcincu, imala je nekoliko brace i sestara, Milan, Milanka, Milun, Milunka, dalje ne znam, mislim da ih je sedmoro bilo. Baba je jedina ziva od brace i sestara, ostatak familije je u Prokuplju i tom okrugu, imamo dosta brace i sestara. Jedna familija se doselila u Beograd. Pozdrav!

      Одговори
  • Vojislav Ivkovic

    Pozdrav svim Ivkovicima.Vidim,a i znam da nas ima sirom sveta.Ja zivim u Beogradu a poreklo vodim iz Gorskog Kotara u Hrvatskoj iz sela Ponikve.U selu postoji zaseok IVKOVICI gde i dan danas zive nasi rodjaci.Svi mi slavimo Svetog Ignjatiju. (O2.O1) Nekada je selo pripadalo opstini Gornje Dubrave gde su ziveli stoprocentno Srbi,a pedesetih godina proslog veka sva srpska sela kojih ima dosta u tom kraju su pripojena opstini Ogulin zajedno i sa opstinskim mestom Gornje Dubrave.Inace sva ta sela su od nastanka bila stoprocentno nastanjena Srpskim stanovnistvom sto je i danas slucaj stim sto danas imaju jako malo stanovnika i polako odumiru.
    Inace po pisanju knjige opcina GORNJE DUBRAVE koju je izdao istorijski arhiv Karlovca 1987 godine,Srbi a samim tim i Ivkovici su naselili u te krajeve pre vise od 520 godina kao bezzemljasi i vojnici Austrougarske koji su po potrebi mogli biti mobilisani i stitili bi ausrougarsku od Turaka.Autori knjige su pronasli u Arhivama Beca i Praga priznanice koliko je koja porodica tada placala poreza tako da postoje dokazi i da se ovi podaci mogu smatrati tacnim.Inace u selu Ponikve postoji crkva sveto Preobrazenje gospodnje koja je sagradjena 1812 godine.Svake godine bez prestanka,dakle i u godinama rata na taj dan se obavljala sluzba kojoj su prisustvovali pored zitelja i mnogobrojni Srbi poreklom iz tih krajeva a sada nastanjeni po citavoj planeti.

    Jos jednom pozdrav svim IVKOVICIMA ma gde ziveli.Hvala bogu da nas ima toliko.

    Одговори
    • jadranka radenkovic

      I ja sam od Ivkovica. Moj pokojni otac je na sluzbi u Sinju i tamo jedno selo je bilo naseljeno Ivkovicima koji su bili kaolici ali su slavili Svetog Nikolu kao i mi. Pozdrav svim Ivkovicima ma gde btili

      Одговори
  • Vladimir

    Ja sam poreklom iz Gorskog Kotara iz Srpskih Moravica i slavim Svetog Ignjatiju. Pokojni deda Ilija je nešto istraživao i došao je do najstarijeg pretka Radeta koji se doselio iz Hercegovine. Pozdrav za Vojislava i sve ostale Ivkoviće.

    Одговори
  • Сара

    Поздрав Ивковићима широм света! Мој деда је Војислав Ивковић, његов отац Данило,а деда Живота и он је уједно најстарији предак Ивковића кога знам. Ми живимо у Лапову и околини. Звали су нас Курјаци. Ако имате неких информација, молим вас

    Одговори
  • Сара

    да одговорите. Славимо Св.Стевана, а колико знам Ивковићи су потекли од Стојкића, који су се населили у Лапову негде током сеобе, око 1690. Хвала вам и још једном свако добро сви Ивковићима!

    Одговори
  • Драгослав Ивковић

    Село Рубрибеза крај Лајковца. Пре једног века смо се доселили из Невесиња. Задњи нађени преци Ђенадија и Стјепан Ивковић.

    Одговори
  • Vladislav Ivković

    Cao ljudi, pozdrav se sve Ivkoviće.. Samo da kazem da smo mi Ivković iz Bora, većina iz poreklom iz Medvedje, a pre toga sa Nevesinja i ne znam tacno odakle, posto nazalost nisam imao prilike da upoznam mog pradedu Jovana Ivkovića koji je imao 6 sina i 7 cerke, i koji je umro 85’te. Inace je cesto pominjao da je poreklom sa Nevesinja inace je prosao Solunski front, kao mladic i tu izgubio brata umro je u 92g u Boru. Slava je bar nasoj prorodici „Vavedenje“. Veliki pozdrav za sve rodjake!

    Одговори
  • Milan Ivkovic

    Dragi moji prezimenjaci i rodjacj ja sam poreklom iz Hrvatske selo Lipovo polje opstina Gospic. U selu je nekad zivelo 5 porodica Ivkovica od kojih jos u dve kuce zivi moja majka i komsija. Mislim da smo svi nastali od istog pretka jer slavimo istu slavu – svetog Georgija Maj 06. Ja znam imena dede i pradede, Mile i pradeda Marko. Nemam ideju kad su doselili ali pretpostavljam da su Hercegovci jer po govoru smo vrlo slicni, specificni izrazi i naglasak. Ja zivim u Kanadi i sreo sam neke od prezimenjaka, lep je to osecaj.
    Veliki pozdrav za sve Ivkovice ma gde da smo!

    Одговори
    • Darko Ivkovic

      Pozdrav moji Ivkovici, Pozdrav iz Portlanda Oregon, mi smo rodom iz Konjica tacnije selo Bjelovcina,,slavimo Nikoljdan, po mom saznaju mi smo dosli iz sela Donji Drezanj kod Nevesinja, najstariji Ivkovici koji se mi sjecamo su bili Scepo Obren i Jovo Ivkovic, ako neko vise zna nesto o tom bilo bi mi drago cuti, Veliki pozdrav svim Ivkovicima sirom svijeta !!!

      Darko

      Одговори
      • Владан Ивковић

        Дарко,
        Било би добро да тестираш ДНК, да се употпуњује слика о заједничком поријеклу.
        За нас који живимо у Америци то није толико скупо.
        Ево ти линк https://www.familytreedna.com/products.aspx
        Ја сам радио y-dna на 37 маркера, а ти ако хоћеш да платиш, можеш и на већем броју маркера. Кад добијеш резултате, пошаљеш овима на Српском ДНК пројекту и они те уврсте у табелу http://dnk.poreklo.rs/naslovna/
        Поздрав.

        Одговори
      • jadranka radenkovic

        Zdravo rode i moji su iz Dreznja djed Lazar a otac Veljko. Pozdrav

        Одговори
  • Milka

    Ja sam rodom iz Like opština Gospić ,selo Lipovo Polje.Prezime Ivković i to su bile samo 4 kuće Ivkovića.Priča se da smo se doselili iz Hercegovine ,nekad davno.Inače se slavi Djurdjevdan u selu tj.to prezime slavi Djurdjevdan.
    Podrav

    Одговори
  • Natasa Smiljka

    Pozdrav moji Ivkovic…..Ja sam Natasa Ivkovic,moja majka je Smilka Ivkovic a njen otac je Stevan Ivkovic on je rodjen 1906 a preminuo je 1986,njegov otac se zvao Ljubomir Ivkovic i vodio je poreklo iz Sapca,,…Imao je jednu sestru i tri brata doticni pradeda ali njihova imena ja neznam ni moj deda nije znao tacno…jedinu informaciju koju imamo je da su pobegli iz Sapca zato sto su ubili turcina koji je trebao da ozeni njihovu sestru i moj prandeda se doselio u Negoslavce kod Vukovara a ostali gde su zavrsili ni dan danas nam nije poznato…..Inace krsna slava im je bila Sveti jovan…..

    Одговори
  • Milos

    Pozdrav svim Ivkovicima..Ja sam iz Vrcina mesto kod Beograda, moji su se doselili u Vrcin 1824 iz Mesta Bavaniste kod Panceva jedni su otisli u Umacre,a drugi u Vrcin..Ivan Ivkovic Trgovac i ortak sa ljudima iz obliznjih mesta Guberevac, Stojnik i nemenikuce dosao u Vrcin 1824 godine.Ivan je imao ugled u Vrcinu i bio je potpisnik molbe Knez Mihailu u ime celog sela da se ne proda Alija Godanj.Ivan je imao brata Milana,Ivan imao dva sina Stanoja i Radoja, Milan sina Djuradj.Posle se spominje Djuradj imao sina Zivka,Stepana i Stevama i cerku Milicu, Radoje je imao tri sina Miloje, Milovan i Marko, Stanoje se ne spominje dalje dal je ostao u selu i vec nista nema o njemu…Danas ima 9 kuca u Vrcinu Ivkovic..Neka mi se neko javi koje iz Bavanista ili zna odakle smo dosli u Bavaniste i sta i kako..mail je milos.ivkovic@eunet.rs

    Одговори
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    недавно сам имао прилике да разговарам са једним из рода од пет брата који су из село Млачиште(Црна трава) се после 1878.године(ослобођења од турака-напуштања АРБАНАСА пусторечки крај) заселили Пусту Реку(Бојничка села и медвеђу).-4 брата се доселила у <Стублу. Тај саговорник је из пријатељског новог родослова и има презиме Ивановић, а рече да има још презиме Јанковић и Ивковић. Један од тих браћа је остао у власотиначком крају. Стварно у селима изнад Власотинца(а има и насељеника у Власотинце) ИВКОВИЋИ.
    Наравно да су ти досељеници из црнотравског села млачиште побегли од тешког рада на рудокопу у Самокову(Козарници) код Црне Траве и в ти рудари су дошли:једни са Копаоника а други из Кратова. Међу њима је било Срба, Црногораца, Саса, македонаца и других националности-па и Мађара.
    Што се тиче презимена ИВКОВИЋА носе презиме по ИВКУ, а на основу наведених имена у предходном коментару МИЛОША из Врчина, сва имена су ЦРНОГОРСКА; што са сигурношћу на основу личног искуства са именима могу устврдити да су пореклом ЦРНОГОРЦИ-али да ли са Копаоника, јужне Србије. Космета или Црне Горе, то се може утврдити да се каже крсна слава и старо кумство. Овде ми начин писања изгледа "преписивачки" из неког ИСТОРИСКОГ АРХИВА, јер Милош не наводи своју годину рођенја ни оца ни деде, него неко ДАЛЕКО потомство порекла, што се може посумљати у ПРЕПИСИВАЊЕ података из меке давне кнјиге од којих нема вајде ако се не крене од личног садашнјег рода и породода.
    Но, ако мгрешим, барем сам покупао да помогнем и дам нека упутства Милошу да пронађе своје ПОРЕКЛО.

    Одговори
    • Milos

      Pa i jeste prepiska koju imamo o nasem porodicnom stablu…a inace nastavlaja se dalje loza od stalih sinova sinovi itd pa do mene i svi smo ostali gde smo u Vrcinu..nekapiram sta ce mi sadasnjost po tom ne mogu nista da otkrijhem..meni treba proslost tj doseljenje u bavaniste..to me insteresuje? ako moze neko da pomogne..ne da pametuje

      Одговори
    • Milos

      Ako te sta interesuje imam i sudska dokumenta stara preko 100 godina..imam dosta dokaza da jesmo dosli u Vrcin preko 150 godina al nemam podatke od pre toga tj od dolaska u Vrcin…

      Одговори
  • Petar

    Dragi moji Ivkovići, nadam se da ste slučajno zanemarili činjenicu da Ivkovića ima katolika, koji se izjašnjavaju kao Hrvati, ništa manje nego li pravoslavnih odnosno Srba. Ta činjenica govori o realno mogućoj čijenici o dolasku iz Tesalije u Grčkoj što će reći da nisu slovenskog porijekla i da su dolaskom na ove naše prostore prihvatli vjeru a i naciju domicilnog stanovništva.

    Одговори
  • ivkovic p radoslav

    Petre sve je moguce Sada imamo
    udruzenjeivkovic.com Pozivamo sve zainteresovane na saradnju Porijeklo mozemo provjeriti sa DNK Pozdrav svima dobro dosli

    Одговори
  • Milan

    Postovanje familiji Ivkovic!
    Dali neko posjeduje familijarno stablo/rodoslov Ivkovica…. zadnjih 10-tak generacija?
    Mi smo porijeklom od Ivkovica, pa bi me zanimao nas ogranak?
    Pozdrav

    Одговори
  • Живојин Ивковић

    Ја сам Живојин Ивковић, од оца Крсте Ивковића, рођен у Београду (1920-1996). Деда је Био Милан Ивковић, солунац, надимак му је био Бечлија (имао је наводно пре Првог светског рата обућарске мануфактуре у Бечу и Пешти) умро у Београду 30-их година прошлог века. Имао 5 сина, Божу, Свету, Крсту, Добрику и Живојина и 2 ћерке, Милу и Раду. Мушке потомке имали су само Крста (мене) и Божа (Милана и, како се други син звао, не сећам се). Мила и Божа су рођени у Књажевцу. 1918/19. Милан породицу сели у Београд.
    Породична слава је била Ђурђиц.
    Видим у Зајечару има Ивковића који славе Ђурђиц.
    Других података нема

    Одговори
    • Ana

      Поштовани Живојине, мој деда се звао Живојин, живео је у Пожаревцу. Немам много инфо, ако имате неки контакт – мејл адресу, оставите, радо ћу да Вас контактирам.

      Одговори
  • goran ivkovic

    Pozdrav Ivkovicima,

    Ja sam unuk Save Ivkovica iz Ponikava, Gorski Kotar. Sava Ivkovic nije bio u rodu sa ostalim Ivkovicima u selu ponikve nego je dosao iz pokraj manastira Gomirje koje je isto blizu.

    Krsna slava je Sveti Jovan Krstitelj. Cuo sam na internetu i prije teoriju o Grckoj.

    Pitanje: kada su se Ivkovici krstili u Grckoj? Koliko je stara vera krscanstva u Ivkovica iz Grcke?

    Одговори
  • jadranka radenkovic

    Ja sam od Ivkovica iz Donjeg Dreznja Nevesinje. Djed mi je Lazar baba Djurdja otac Veljko koji ima brata Simu i sestru Savu. Baba mi je od Sipovaca. Pozdrav svim Ivkovicima

    Одговори
  • Dragan Milovanovic

    Zdravo svima ,rode najmiliji
    Ja sam Dragan Milovanovic,majka Kosa mi je iz Drežnja od čestite Ivkovića porodice.Kosa je Budimirova,Budimir Dušanov,Dušan Antov,Anto Milanov,Milan Ristov,Risto Milakov po kome se zaselak(čapor) zove Milakovići.Ivkovići su moja najdraža ujčevina ,ponos i dika najveća u životu.
    Pozdravlja vas sve Dragan iz Beograda.

    Одговори
  • Слободан Ивковић

    Поздрав свима, зовем се Слободан Ивковић и рођен сам у Бору.
    Мој чукундеда Михајло Ивковић рођен негде око 1890-е године у Личин Долу, близу Предејана, такође и прадеда Пејча као и деда Витомир који се касније преселио у Сокобању где је рођен мој отац Миодраг. Припадају огранку Клисураца досељених из Клисуре близу Власинског језера. Крсна слава је Никољдан задржана до дана данашњег. По причама, један део Ивковића се преселио у Банат и то мислим да је у питању село Книћанин. Велики поздрав Ивковићима широм земље!

    Одговори
  • goran ivkovic

    Pozdravto radoslavu ivkovic od gorana ivkovica isto iz Kanade.Pitanje:dali si testirao DNA? Izgleda da nam je krsna slava ista sveti jovan krstitelj. Ja ocu da proverim teoriju o Grckoj.

    PS: iz Kanade se ne bjezi…

    Одговори
  • Наследница Бошка Ивковића

    Мој је отац рођен у Банији, у селу Голубовац Дивушки, општина Двор на Уни.
    Слава нам је Јовандан.
    Деда је био Петар Ивковић, а прадеда Илија Ивковић.
    Чукун деда је био Давид Ивковић и његов отац је дошао у Банију из Невесиња.

    Поздрав из Канаде

    Одговори
  • Zoran Ivković

    Zoran Ivković
    Moja istraživanja o porodici Ivković

    Prvo što sam pročitao o Ivkovićima jeste da su stara hercegovačka porodica i da su došli iz Tesalije, u vreme kneza Časlava. Potvrda o istinitosti te priče krila se u poreklu prezimena. Ime Ivko od koga je nastalo ovo prezime kao takvo nije uobičajeno. Kod Južnih Slovena, u zapadnim oblastima koristi se ime Ivan, u istočnim područjima Jovan, a Ivko je karakteristično za južne i jugoistočne stare, srpske krajeve. Ivkovići su se doselili u Hum (Hercegovinu) u vreme srpskog vladara, kneza Časlava Klonimirovića iz dinastije Vlastimirovića (prednemanjićka Srbija) u desetom veku nove ere, između 927. i 952. god., najkasnije do 960. godine, iz Tesalije, središnje oblasti današnje Grčke (Srpska kraljevska akademija, Srpski etnografski zbornik, knjiga dvanaesta, Naselja srpskih zemalja, ,,Hercegovina“, antropogeografske studije, dr Jevta Dedijera, uredio dr J. Cvijić, 1909. god., u Beogradu, strana 223. ; Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Drugi period, 5. Srbi između Vizantije, Hrvatske i Bugarske, BIGZ, (1989.), str. 73-76.) . U pradomovini Tesaliji su zajedno sa ostalim Srbima primili hrišćanstvo u devetom veku nove ere (Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Drugi period, 4 . Pokrštavanje Južnih Slovena, BIGZ, (1989.), str. 67-71.), a rodonačelnik, čije ime i danas porodica sa ponosom nosi je njen prvi član, koji je postao hrišćanin i kršten kao Ivko. Porodica Ivković je pripadala starom slovenskom-srpskom plemenu Velegezita (Velegizita), koji se prvi put pominje u sedmom veku nove ere na području Tesalije. Velegeziti su u zalivu Volo u Tesaliji stvorili svoju provinciju Velegezitiju, lat. Belegezitiae. Bili su pomorci, ali i dobri ratnici. Velegeziti su zajedno sa drugim slovenskim-srpskim plemenima Dragovićima (Draguviti, Dragoviti), Sagudatima, Vajunitima (Vajoniti) i Brsjacima (Brzitima, Verzitima) učestvovali u opsadi Soluna 616. godine. Tada su Velegeziti vršili udare na Vizantijce sa mora (Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Prvi period, 3. Sloveni naseljavaju Balkan i 5. Slovenska plemena i njihova kultura i Drugi period, 1. Bugari i balkanski Sloveni, BIGZ, (1989.), str. 24., 41. i 60. ; Ostrogorski Georgije, ,,Istorija Vizantije“, Drugi deo, Borba za opstanak i preporod Vizantiske države (610-711), I. Reforme cara Iraklija i ratovi sa Persijancima i Avarima, Beograd, Prosveta,(1969), str. 110-112. ; The Oxford Dictionary of Byzantium, I-III, ed. A.P. Kazhdan, New York-Oxford 1991, 500-501. ; Andreas N. Stratos, Byzantium in the Seventh Century, Volume IV, 668-685, Amsterdam 1978.). Romejski (vizantijski) car Mavrikije (582—602.), naslednik i zet cara Tiberija (578—582.) je za Slovene i Ante zapisao da su to slobodoljubiva plemena, koja ne trpe ropstvo. Čak i posle toliko vremena mnogobrojni toponimi u Tesaliji svedoče o prisustvu Srba, na primer: grad-luka Volos je nazvan po jednom od najvažnijih staroslovenskih-srpskih, predhrišćanskih božanstava, Volosu-Velesu, od oca, boga po imenu Rod i majke, boginje plodnosti, nebeske krave, zvane Zemun (Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Dragoslav Srejović: ,,Leksikon religija i mitova drevne Evrope“, Savremena administracija, Beograd, 1992. god. , opšta odrednica ,,Slovenska religija“, str. 501-508. , pojedinačna odrednica ,,Veles“ , стрana 558. ; Vesna Kakaševski/www.starisloveni.com/), mesto Velestino je izvednica od reči Veles-Volos; naselje Zagora, okruženo šumom, gorom; gradić Milina na samoj obali Egejskog mora sa prelepim pogledom i idealnim položajem u zalivu. Ivkovići su u desetom veku napustili Tesaliju i prvobitno su se nastanili u okolini Nikšića, to jest srednjovekovnog utvrđenog grada Onogošta, u državi srpskog kneza Časlava, u istočnom delu Huma. Nisu se dugo zadržali u Onogoštu i ubrzo su se preselili u Bijelu Rudinu kod Bileće, tamo se i danas jedan kraj zove Ivkovina, gde se nalazi nadgrobni krst Ivelje Ivkovića, koji je živeo u drugoj polovini 14. i početkom 15. veka i koji je bio srpski vitez u vojsci vojvode Vlatka Vukovića-Kosače.
    Zatim sam video da je prvi Ivković, zabeležen 1435. godine u dubrovačkim spisima, imao meni nepoznato ime Radič i da je taj čovek uzeo na zajam 75 zlatnika. Ponovo je ime bilo ključ za sve. Radič, ime biljke, korišćeno je kao jedan od znakova prepoznavanja među srpskom vlastelom. Nadalje, utvrdio sam da je u pitanju velika vrednost tog zajma i da su morale postojati čvrste garancije za vraćanje istog. A šta je veće jemstvo, od imanja, imovine i titule? Saznao sam da je ova porodica imala ogromna imanja. U to doba, feudalizma, feude, velike posede, su imali samo feudalci, velmože, vlastelini, plemstvo, te su shodno tome Ivkovići plemići. U svom delu ,,Bilećske Rudine“, antropogeografska ispitivanja, Naselja srpskih zemalja, knjiga 2 – Srpski etnografski zbornik, knjiga V. , Beograd, 1903. godine , strana 867. /55*/ , dr Jevto Dedijer je o porodici Ivković zapisao, citiram: ,, … ona se broji među najstarije u Rudinama i u Gacku. Cijeli udut ove općine, od Bijele Rudine do Vatnice bio je svojina te porodice…“ . Vatnica je srednjovekovno ime današnje Fatnice, a reč udut je arhaizam i znači područje. Sva zemlja, koja je pripadala ovoj plemićkoj porodici, prostirala se u dužini i širini od preko deset kilometara. To je bilo nekoliko hiljada hektara šuma, pašnjaka, voćnjaka, vinograda i njiva u njihovom vlasništvu. Kolika je vrednost pomenutog zajma, najbolje može objasniti sledeće poređenje. Tih 75 zlatnih dukata, odnosno 225 perpera je bilo skoro polovina godišnjeg dohotka (danka), od 500 perpera, kojeg su Dubrovčani (kupci), morali da plaćaju (prodavcu) Sandalju Hraniću-Kosači, vojvodi Rusaga bosanskog, na osnovu kupoprodajnog ugovora (lat. emptio venditio) o prodaji južne polovine Konavla zaključenog 1419. godine između ove dve strane (M. Dinić: ,,Dubrovački Tributi“, Mogoriš, Svetodmitarski i Konavaoski dohodak i Provižiun braće Vladkovića, Glas Srpske kraljevske akademije 168, 1935.god. , 205–256. = isti, Iz srpske istorije srednjega veka, Beograd 2003., 711-755.). Jedan zlatni dukat (cekin) je vredeo 3 perpera (solida), od početka do sredine 15. veka (Slavica Moravčević, Večernje novosti, ,,Zlatni sjaj perpera“, 13. oktobar 2010. godine). Radič je plemićko ime , koje su u srednjem veku pre dolaska Turaka nosili jedino srpski velikaši i predstavnici vladarskih kuća, na primer: Radič Crnojević, osnivač dinastije Crnojevića, gospodar Zete, Budve i drugih osvojenih mesta, kao i Radič Sanković, vojvoda, koji je upravljao Humom i bio poslednji izdanak svoje loze (V. Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Četvrti period, 1. Srbi između Turaka i Mađara i 2. Mađarska prevlast u Bosni i Srbiji, BIGZ, (1989.), str. 206. , 207. i 211. ; Mavro Orbin: ,,Kraljevstvo Slovena“, /Il Regno de gli Slavi, 1601.godine/, Beograd, 1968. godine, Srpska književna zadruga, Osnovana 1892. godine, članovi redakcije: Franjo Barišić, Radovan Samardžić, Sima Ćirković, preveo sa italijanskog Zdravko Škundrica, str. 190. , 193. , 208. i 293. ) . Radič je isključivo srpsko ime, čak i danas u 21. veku, na prostorima Republike Hrvatske (Croatian Ancestry Limited, Chicago, SAD). Radič je i otporna, višegodišnja biljka koja se gaji kao jednogodišnja zbog bledih listova ili korenja. Boja listova je tamnozelene ili svetlo zelene boje (može biti i crvena), a glavne žile su bele boje (AgroKlub.rs).
    Saznao sam da je porodica plemenita, da je iznedrila vitezove kao što je srpski junak Ivelja Ivković koji se borio u boju na Kosovu polju 28.06.1389. godine i u bici kod Bileće 27.08.1388. godine, prvoj pobedi srpske vojske nad Osmanlijama, ali je ostalo pitanje koje titule su nosili njeni članovi. Potom sam naišao na podatak da se u jednoj staroj listini iz Like pominje ime Antola Ivkovića, kneza vlaškog (J. Vončina ,,Četiri glagoljske listine iz Like“, PREPIS ORIGINALA, 1955.god., citirane isprave i u interpretaciji N. Klaić, radovi staroslavenskog Instituta, knjiga 2, 1955. godine, str. 213., 214., 216., 217., 218. i fotografija listine nakon strane 224.) . Vlasima su nazivani Srbi, hrišćani istočnog obreda, koji su se bavili stočarstvom (V. Klaić: ,,Vlasi u Hrvatskoj tečajem 14. i 15. stoljeća“, 1880. god. , strana 9. , glava 1. , tačka 2., 3. i 4. ). O tome da se radi o Srbinu, osim njegovog srpskog prezimena Ivković i njegove srpske titule knez vlaški, govori i njegovo ime. Ime Antol je oblik starogrčkog imena Anatolios, što znači čovek sa istoka, istočnjak; anatole je na starogrčkom istok (Onomatolog dr Z.Bjelanović ,,Značajke odlike prezimena dvorskog kraja“, DVOR na Uni, 1991.god. /www.scribd.com/doc/24654080/znacajke-odlike-prezimena/; onomatolog dr M. Šimundić, ,,Rječnik osobnih imena“, Zagreb, 1988. god., strana 13.). Tekst glagoljske listine iz 1433. godine počinje sa: ,,Mi Antol’ Ivković’ . i Ivan Herendić’ k’nezi vlaški …“.
    Prateći razvoj i kretanje porodice Ivković, tokom srednjeg veka, otkrio sam da se razgranala i proširila je svoje feude izvan Hercegovine. Srpske velmože Ivkovići su imali svoje posede i u zapadnim delovima Bosne. Vjekoslav Klaić je u svojoj Knjizi III. , ,,BOSNA“ (Zemljopis), podatci o zemljopisu i poviesti Bosne i Hercegovine, 1878. god., str. 187. i 188. , zapisao, citiram: ,,Peći, gradić izdod Pećke gore, u kojem gospodovahu najprvo Ivkovići, a kasnije knezovi Blagajski (Babonići). – Kladuša Velika, grad između potoka Ruševice i Kladušnice. Ponajprije pripadaše Kladuša V. porodici Ivkovića, g.1460. dopade pako kneza Martina Frankopana. – Kladuša mala , gradić tik potoka Kladušnice. Njom gospodovahu najprije Ivkovići, god. 1470. zapade ona bana Ivana Tuza od Laka, a kasnije dođe u ruke slunjskoj lozi Frankopana (Jurju i sinu mu Franji). — Čaglica, pripadaše porodici Ivkovića „. Delovi plemenite srpske porodice Ivković su sve do 1558. godine imali imanja i u Hrvatskoj. U ,,Zborniku za narodni život i običaje južnih Slavena“, Том 30, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1935. godine, strana 78. , je zapisano, citiram: ,,Na lijevoj obali Mrežnice imali su svoja vlastelinstva Ivkovići, Tatarići i Herendići, a na desnoj Dragučići i Štefkovići. Grgur Štefković bio je zet kneza Bernardina Frankopana, imao je njegovu kćer Veroniku za ženu. Ivkovići, Tatarići i Herendići su imali svoje dvorove u Mlaki ili Gredi. G.1558. smrću Nikole Ivkovića izumire njihova porodica „. U delu ,,Stručna podloga za zaštitu poriječja rijeke Mrežnice“ – suradnja: Krunoslav Leko, Neven Trenc, Vida Posavec Vukelić, Aljoša Duplić, Kristijan Čivić, Irina Žeger Pleše, dr. sc. Srećko Božičević, dr. sc. Antun Alegro, Dario Hruševar, dipl.inž. Karlo Posavec, Javna ustanova za upravljanje zaštićenim prirodnim vrijednostima Karlovačke županije, Hrvatske šume d.o.o., Ministarstvo obrane RH, Izrada karata : Vladimir Hršak, Davorin Marković, ravnatelj, Zagreb, 2010., strana 89. , stoji zapisano, citiram: ,,Dvor Ivkovića (1372.-1558.) bio je u Gredi“. Mrežnica je reka u Karlovačkoj županiji, u Republici Hrvatskoj, duga je 63 km i njen sliv obuhvata površinu od 64 km2. Mrežnica je posebna zbog velikog broja vodopada, u ukupnom broju od 93. Ona se penje u Kordun, zapadno od Grada Slunja, i teče na sever, paralelno kroz pritoke Dobra i Korana, kroz Generalski Stol i Dugu Resu, kada se konačno uliva u Koranu na jugu Karlovca (Hrvatska elektroprivreda).
    Najviše vremena sam posvetio pronalaženju grba porodice Ivković, najvažnijeg simbola plemstva. U ugarskom spisu od 19. jula 1433. godine, glagoljskoj listini iz Like, sačuvan je grb srpske kneževske porodice Ivković. Grb je na pečatu kneza Antola Ivkovića i visi na vrpci bele boje, koja je provučena kroz donji deo listine. Prikazana je životinja (vuk), nad kojom se nalaze petokraka zvezda i grančica. Ta petokraka zvezda je heraldički prikaz petokrakog cveta koji se zove hercegovački zvončić (lat. Campanula hercegovina). Hercegovački zvončić naseljava veoma negostoljubiva i surova staništa kakva su okomite stene planina u Hercegovini (Prenj, Čvrsnica, Čabulja, Plasa i Velež) na visinama između 1.150 i 1.500 metara, a raste i u kanjonima nekih reka (Neretva, Rakitnica i Drežnika). Biljke, retko visoke preko dvadesetak centimetara, debelim poluodrvenelim rizomom (grč. rizom = masivni korijen, od rhizóō) prodiru duboko u pukotine krečnjačkih stena. Od juna do avgusta, kada je biljka u punom cvatu, mnogobrojni plavičastoljubičasti cvetovi u obliku zvonca ističu se na pozadini od izbeljenog kamena (Olja Vasić, Prirodnjački muzej Beograd). Hercegovački zvončić je endemska vrsta. Ova vrsta zvončića raste samo na kršu u Hercegovini i simbol je istrajnosti Ivkovića i Hercegovaca uopšte. Grančica koja se nalazi u grbu Ivkovića je grančica hercegovačkog hrasta sladuna (lat. Quercus frainetto tenore, Quercetum confertae hercegovinicum). Na sprskom jeziku se još naziva i blagun (Moja Bašta – Baštovanski online servis 2008-2012.). Takođe, grb Velike Kladuše je izmenjeni grb Ivkovića, prvih gospodara tog mesta. U grbu V. Kladuše su dodati tvrđava, godina i naziv grada. Sivi vuk je zamenjen belim konjem koji i dalje podseća na vuka, s tom razlikom što je konj prikazan tako da se propeo na zadnje noge umesto vuka koji hoda sa podignutom jednom prednjom nogom, zlatna grančica hercegovačkog hrasta sladuna je promenjena u beli polumesec (mladi mesec) znak Otomanske imperije i islama, zatim petokraka zvezda je zadržana, ali je sada bele boje kao muhamedansko znamenje, a ne kao prvobitno plavičastoljubičasti petokraki cvet – hercegovački zvončić.
    Grb srpske kneževske porodice Ivković: beli srpski srednjovekovni štit (gotički tip štita ili neki drugi heraldički oblik), u srednjem delu, srednjoj zoni tog štita nalazi se stilizovani sivi vuk prikazan u celosti, odnosno heraldički ,,vuk u prolazu“, vuk koji hoda sa podignutom jednom prednjom nogom, otvorenih čeljusti sa izbačenim jezikom, okrenut u istu stranu kao u grbu Velike Kladuše, iznad vuka u gornjem delu, vršnoj zoni štita su stilizovani plavičastoljubičasti petokraki cvet hercegovački zvončić (plavi petokraki zvezdasti cvet sa zlatnom, žutom sredinom, to jest tučkom) i pored njega, u obliku polukružnice stilizovana zlatna (žuta) grančica hercegovačkog hrasta sladuna sa žirovima, sve u rasporedu kao u grbu V. Kladuše, povrh štita je srednjovekovna srpska viteška kaciga-šlem, sa rešetkama ili sa prorezom, oko šlema i štita sa leve i desne strane je plašt u dve boje, zlatnoj (žutoj) i plavoj, iznad šlema je ovojnica, takođe, dvobojna, zlatna (žuta) i plava, nad kojom je čelenka u obliku sivog ,,vuka u prolazu“, vuka koji hoda sa podignutom jednom prednjom nogom, otvorenih čeljusti sa izbačenim jezikom, ispod štita je natpis (moto): Ivkovići (ispisan srpskom ćirilicom ili srpskom Vukovom latinicom), pozadina natpisa je zlatna (žuta) i na njoj su slova crne boje. Grb sa pečata kneza Antola Ivkovića, opisan u knjizi J. Vončina ,,Četiri glagoljske listine iz Like“, PREPIS ORIGINALA, 1955.god., citirane isprave i u interpretaciji N. Klaić, radovi staroslavenskog Instituta, knjiga 2, 1955. godine, str. 213., 214., 216., 217., 218. i fotografija listine nakon strane 224. , mora biti izrađen u skladu sa pravilima struke, odnosno heraldike.
    U potrazi za srednjovekovnim nadgrobnim spomenicima Ivkovića i njihovim uklesanim imenima kao svedocima starih i slavnih vremena, Boljuni su mi bili prioritet. U Boljunima kod Stoca, grada u kom je stolovala i vladala Humom, Hercegovinom porodica Kosača, nalazi se velikaško groblje sa mnoštvom stećaka, ali sa malo sačuvanih natpisa. Među očuvanim je i onaj na kojem piše: ,,a se leži Erina Ivkovica“ (Marko Vego, ,,ZBORNIK srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine“, knjiga II. , izdanje zemaljskog muzeja – Sarajevo 1964. , str. 17 – 30.) . Erina (Jerina) Ivkovica je iz porodice Ivković. Postoji priča u porodici Ivković da je majka Vlatka Vukovića – Kosače iz porodice Ivković, odnosno da je Erina Ivkovica žena Vuka Kosače, osnivača dinastije, oca Vlatka Vukovića – Kosače. Na tom groblju su sahranjeni i vojvoda Vlatko Vuković – Kosača i njegova porodica. U malobrojnim postojećim zapisima u kamenim stećacima, krstovima, pločama i blokovima su i imena Radič i Radiča, muški i ženski oblik ovog velikaškog, srpskog imena (Croatian Ancestry Limited, Chicago, SAD). Tu su nadgrobni spomenici srpske plemkinje Radiče Abrat (Obrat), srpskih velmoža Radiča Vučića i Radiča Vladisalića, kao i njegovog bliskog srodnika vlastelina srpskog Vlaća (Vlađa) Vladisalića. Ovde počivaju i velikaši srpski Radosav Heraković, Petar Vukčić i Vukić Vumić, srpski plemić Bogavac Boljunovič i njegova supruga vlastelinka srpska Tara (Tarah) Boljunovič. Nalaze se tu i grobna mesta i obeležja plemkinje srpske Lubice Vlatkovice (Lubica – Ljubica iz porodice Vlatković), vladikovke (vladarke) srpske Erine (Jerine) Vukocamić i srpske vlastelinke Stane Ćurenovice (Stana iz porodice Ćurenović – Đurenović), kao i mnogih drugih srpskih vitezova i junaka, njihovih majki, sestara i supruga. Ovo mesto i groblje su nazvani po srpskoj velikaškoj porodici Boljunovič – Boljuni, na čijim posedima su nastali. Boljuni su uvršteni na listu svetske kulturne baštine UNESKO-a (UNESCO).
    Proučavajući istoriju porodice Ivković koja nije menjala prezime više od milenijuma, odnosno od kada su Srbi u 9. veku, u Tesaliji, prihvatili hrišćanstvo, nailazio sam na podatke o porodicama koje su joj srodne. Od Ivkovića je nastala porodica Fržović (Srpska kraljevska akademija, Srpski etnografski zbornik, knjiga dvanaesta, Naselja srpskih zemalja, ,,Hercegovina“, antropogeografske studije, dr Jevta Dedijera, uredio dr J. Cvijić, 1909. god., u Beogradu, strana 223.) . Po jednom kazivanju, Ivkovića iz Nevesinja, u davna vremena Ilija Ivković, čovek visokog rasta i veoma spretan uspeo je skočiti toliko visoko da je sa drveta srušio gnezdo divljih pčela, fržinu. Od tog doba njegovi potomci se nazivaju Fržovići, ali se zna da su u srodstvu sa Ivkovićima i sa njima ne stupaju u brak. Po drugoj priči, Ilijinom ocu su umirala deca pa su ranije bile gatke da se deci veže crveni konac oko ruke. U njihovu kuću je došao čovek sa strane i kada je dolazio usput je našao zanimljiv čvor i poneo ga sa sobom. Kada je ušao u kuću i video dete sa crvenim koncem i ostalim gatkama dao mu je taj čvor (frž). To dete (Ilija Ivković) je ostalo živo i po tom fržu je dobio nadimak i kasnije promenio prezime. To je kazivao Jovo Fržović iz Nevesinja. Fržovići žive u selu Biogradu. Postoje porodice kao što je porodica Ivkov. To su Ivkovići koji su se doselili na prostor današnje Vojvodine, pre nego što su državne vlasti carske Austrije administrativnim putem zabranjivale postojanje prezimena sa nastavkom -ić kod Srba, donošenjem posebnog normativnog akta 1817. godine, su izdale naređenje, po kojem Srbi nisu smeli da nose prezimena sa nastavkom -ić, što je na području Ugarske posebno strogo sprovođeno. Tako su srpska prezimena koja su se završavala na -ović (npr. Ivković) ostala sa nastavkom -ov (npr. Ivkov). Sva ostala srpska prezimena pre svega u Ugarskoj morala su se završavati na -ov, -ev i -in ili na -ski, -ški i -čki (Trifun Pavlović, Srpsko nasleđe, Istorijske sveske, broj 11, ,,Kako su formirana srpska prezimena: Jovanović, Jovanić, Jovanov, Jovin, ili Jović? Srpski tić preziva se na ić“, novembra 1998. godine). U Austrougarskoj su Ivkovi imali plemićke titule, plemstvo je dodeljeno 1860. godine Dimitriju Ivkovu (Duišin V.A.: ,,Zbornik plemstva u Hrv., Slav., Dalm., B. i H., Kot., Dubrov. i Vojvodini“, II Svezak, I Dio, 1938.god., strana 30.). U grbu porodice Ivkov, u dva od četiri polja na štitu prikazana je ruka sa sabljom, a u trećem polju se nalazi šestokraka zvezda. Takođe, čelenka koja je povrh šlema i štita pomenutog grba, u obliku je šestokrake zvezde. Ruka sa sabljom je grb Primorja i Huma – grb Primordiae Kvmaniae. To je 15. grb (15. list) u grbovniku Korenić – Neorić, najstarijem prepisu grbovnika Petra Iveljinog koji nastao je 1595. godine i istovetni grb u Fojničkom grbovniku koji je nastao 1675. ili 1688. godine (Srđan Rudić, ,,Vlastela ilirskog grbovnika“, 1. Grbovnik Korenić – Neorić i 11. Fojnički grbovnik , Istorijski Institut, Posebna izdanja, knjiga 52, Beograd, 2006. , str. 62. , 63. , 75. i 76. ; Belović, B: O heraldičkom spomeniku u Fojničkom manastiru, Zastava, 59/1928, 100, 3, 101, 3.; Fojnički grbovnik, Novinsko-izdavačko preduzeće Oslobođenje, Sarajevo, 1972.; Prikaz: Vesna Mušeta, GDI BiH, god. XX (1972-1973), Sarajevo, 1974, 265-268. ; Fojnički grbovnik, Rabic, Sarajevo, 2005. ; Prikaz: Emir O. Filipović, Prilozi IIS, 34, Sarajevo, 2005, 350-353.; Dubravko Lovrenović: Fojnički grbovnik, ilirska heraldika i bosansko srednjovjekovlje, Bosna Franciscana, br. 21, god. XII, Sarajevo, 2004, 172-202.) . Šestokraka zvezda i ruka sa sabljom su znamenja u grbu Huma (Banac, Ivo. Grbovi : biljezi identiteta, 1. izd., Zagreb : Grafički zavod Hrvatske, 1991. , strana 125. ) . Ovo potvrđuje da je Ivkov porodica Ivković iz Huma (Hercegovine) . Ivanovići iz sela Udrežnja (Nevesinje) potiču od plemenite porodice Ivković sa Meke Grude (Srpska kraljevska akademija, Srpski etnografski zbornik, knjiga dvanaesta, Naselja srpskih zemalja, ,,Hercegovina“, antropogeografske studije, dr Jevta Dedijera, uredio dr J. Cvijić, 1909. god., u Beogradu, strana 223.) . Od Ivkovića su nastale i porodice Ivanišević iz Bežđeđa (Nevesinje), Čovilo iz Nevesinja, Pijunlija iz sela Lakat (Nevesinje). Porodica Želud su Ivkovići. Želud na staroslovenskom znači žir, plod hrasta, omiljenog drveta svih Slovena. Po reči želud je organ za varenje, želudac dobio ime, jer je žir bio važna namirnica u ishrani ondašnjih ljudi.
    Ovim istraživanjem sam utvrdio i to da postoje Ivkovići koji su promenili veroispovest, ali su zadržali svoje srpsko prezime ili sećanje da pripadaju ovoj plemenitoj porodici. Nakon pada Hercegovine pod Otomansku vlast, 1482. godine, Ivkovićima se oduzimaju imanja koja su se prostirala od Bijele Rudine do Fatnice. U knjizi ,,Bilećske Rudine“ antropogeografska ispitivanja, Naselja srpskih zemalja, knjiga 2 – Srpski etnografski zbornik, knjiga V. , Beograd, 1903. godine, strana 867. /55*/ , dr Jevto Dedijer je zapisao, citiram: ,,…Pošto su muslimani ušli u ovu oblast, Ivkovići su izgubili većinu zemlje, samo su zadržali jedan dio zemlje, koji je i danas njihov. Na njihovoj zemlji u Podgorju bila se je nastanila muslimanska porodica Čelari…“ Stanoje Stanojević je u svom delu, ,,Istorija srpskoga naroda“, glava IX. , SRPSKI NAROD POD TURCIMA, drugo izdanje objavljeno 1910. godine, zapisao, citiram: ,,Tako su se, krajem XV i početkom XVI veka, počeli Srbi u velikim masama naseljavati u Dalmaciji, Hrvatskoj, Slavoniji, Sremu i Bačkoj, daleko uz Dunav i Tisu, u Banatu i Pomorišju, u Erdelju i u Vlaškoj. Svuda je tu bilo puno pustih krajeva, opustelih zbog turskih pljačkanja, i svuda su se tu, bežeći ispred zuluma, ili svojevoljno ili po pozivu, naseljavali Srbi, da rade zemlju i da se biju sa Turcima.“ Tada su se pojedini Ivkovići i članovi njima srodnih porodica spustili u primorje i nastanili u Dalmaciji, gde su vremenom postali katolici. Doselili su se u Zadar i njegovu blizinu, u Sinj, zatim u okolinu Cavtata, na poluostrvo Pelješac (Brijesta), na ostrvo Korčula… Ubrzo nakon prelaska u katoličanstvo, Ivkovići su zbog svog plemićkog porekla i zbog svoje učenosti dospeli na čelo Rimske katoličke crkve u Hrvatskoj i Bosni. Od 1625-1633. godine biskup skradinski i upravitelj bosanske biskupije je bio fra Toma Ivković (,,Biskupska Konferencija Jugoslavije“, 1975.god.). Skradin je grad u blizini Šibenika. Jedan deo Ivkovića je prešao u islam. Postoje Ivkovići muslimani u Jablanici (Hercegovina). Muslimanska porodica Kajan iz sela Sopilja (Nevesinje, Hercegovina) poreklom je od Ivkovića. Takodje, postoji predanje da su čuveni Rizvanbegovići iz Bosne starinom Ivkovići.
    Izučavao sam i jedinstvenost Ivkovića. Ivkovići se pominju i u srpskoj, narodnoj, epskoj poeziji. Čuvena je pesma ,,Kosa Ivkovića“, koja se peva uz gusle. Kosa Ivković je bila jedna od najlepših devojaka, Ivkuša u porodici Ivković. Takođe, poznata je i srpska, narodna, epska pesma ,,Povrati mi lice ! „, koja govori o ljubavi između sestre Ivkovića i Ive Crnojevića, odnosno Ivana Crnojevića, vladara srednjovekovne srpske države Zete, u periodu od 1465–1479. godine i od 1481-1490. godine (Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Četvrti period, 10. Stvaranje nove srpske despotovine, 11. Pad Hercegovine i 12. Pad Crne Gore, BIGZ, (1989.) , str. 271., 272., 274. i 276.) .
    POVRATI MI LICE!
    Vezak vezlo triest djevojaka,
    A pred njima sestra Ivkovića;
    U ruci joj šibika od zlata,
    Čijem bije po rukam’ djevojke:
    »Vez’te brže, dugo jadne bile!
    U junake vi se ne uzdajte!
    Junak vjera i šušnjata grana:
    Listak pane, a grana ostane.
    Taka ti je vjera u junaka,
    Kako mene Crnojević Ivo.
    Svašta mi je Ivo donosio:
    Sitni češalj, sjano ogledalo,
    Dv’je jabuke, u njedrim’ nošene;
    Dvije dunje s lista ukinute,
    Gurabije na suncu pečene.
    A sad meni sitnu knjigu piše:
    »»Vrat mi blago, sestro Ivkovića!««
    A ja sam mu drugu otkitila:
    Vrat’ mi lišće, Crnojević Ivo!
    Ka’ i ovih drugih djevojaka,
    Ja ću tebi i otroje blago.«
    Iz Popova u Hercegovini; kazivala Jela Bukvić.
    Ivkovići su bili i vođe srpskih hajduka i srpskih uskoka koji su se borili protiv Otomanske imperije i zuluma koje je činila nad Srbima i drugim narodima pod njenom vlašću. Zbog svojih zasluga u borbi za slobodu Ivkovići su opevani u junačkim pesmama.
    NARODNE PIESME
    bosanske i hercegovačke
    skupio
    Ivan Franjo Jukić Banjalučanin
    i Ljubomir Hercegovac (FR. GR. MARTIĆ)
    izdao
    O. Filip Kunić Kuprješanin.
    SVEZAK PERVI. PIESME JUNAČKE.
    U Osieku 1858. god.
    (str. 40. i 41.)
    Odlomak iz junačke pesme:
    ,,..Koliko je žala oko mora,
    Il’ kamena u keršnih kotarih,
    Ol’ derveta u Kunar planini,
    Onliko je i junakah bilo;
    Ni starac ih pobrojio nije,
    U svojie’ stotinu godinah,
    Sve, uz gusle, s’ vilam boraveći —
    A kakol’ će pero i jazia.
    Poglavice da je proslaviti,
    Ki vodiše čete i hordie,
    I nosiše svione barjake:
    Kaže starac Senjanin Ivana,
    I Tadiu brata Ivanova,
    Silna zmaja Janković Stojana.
    I deliu Smiljanić Iliu,
    I njegove bratje šestericu,
    Ivanova Komnen barjaktara,
    Sve po redu devet Ivkovića’,
    Pa viteza Mandušića Vuka,
    I sokola Petra Merkonjića;
    Do tri bana, silna gospodara.
    Od Ledjana i Zadra kamena,
    I biela od Janoka grada;
    I još ima trista poglavicah. —
    Fali mnoge gorske haramie,
    Ponajbolje Tomić Mohovila,
    I dietića Gavran harambašu,
    Gruju diete, starinu Novaka;
    A ostalih ni broj se neznade…“
    Veći deo porodice Ivković se seli oko 1700.-te godine iz Bijele Rudine u veliko planinsko selo, Donji Drežanj, kod Nevesinja, a odatle su se mnogi raselili po celom svetu. Ivkovići su zbog svog plemstva i viteštva oduvek uživali veliki ugled u svom srpskom narodu.
    Odlomak iz narodne pesme ,,Sinovica popa Milutina“:
    „…Kad to čula snaha Ikonija,
    Ona ode na bijelu kulu,
    Te dozivlje svoju milu šćerku:
    ,,Šćeri moja, mlada Anđelijo!
    ,,Udaji se, moja šćeri draga!
    ,,Eto tebi svata na probira
    ,,Sve po izbor’ bolji od boljega,
    ,,Uzmi, šćeri, koga tebi drago;
    ,,Da ti neke po imenu kažem:
    ,,Od prvih je, mila šćeri moja,
    ,,A od Gacka polja širokoga,
    ,,Od bogate kuće Žarkovića,
    ,,Ovo ti je dobar mušterija;
    ,,A drugo je tebi mušterija
    ,,Od široka polja Nevesinja
    ,,I bogate kuće Ivkovića,
    ,,Hajde, šćeri Nevesinju ravnu,,
    ,,Tamo tebi loše biti neće;
    ,,I trećega da ti, Anđo, kažem,
    ,,Od Mostara grada bijeloga
    ,,Od bogate kuće Petrovića,
    ,,Ovo ti je dobar mušterija;
    ,,Sada uzmi, koga tebi drago.”…
    Ivkovići su poštovani i kod muslimana koji su ih kao najviđenije Srbe ovekovečili u svojim pesmama, kao što je ,,Ženidba bega Ljubovića“, u kojoj se kazuje i o Iliji Ivkoviću.
    Odlomak iz narodne pesme ,,Ženidba bega Ljubovića“:
    ,,…Došlo vrijeme da đevojku vode
    A Ljubović Nevesinju ode
    Sluge nose kafu na tabaci
    a on staroj kazivaše majci
    za ženidbu u Čengića bega
    pođe stara blagoslivljat njega
    A neka si, hairli ti bilo
    to je meni po volji i milo
    Piši sine na sve kadiluke
    kupi svate i Srbe i Turke
    pred Turcima pašu Šerifliju
    pred Srbima Ivković Iliju
    ne ostavi Osman barjaktara
    Lakešića iz grada Mostara…“
    Nadalje, oni su se divili junaštvu srpskih gospodara i serdara Ivkovića i lepoti njihovih sestara. Te su tako pevali o devetorici hrabre braće Ivković, pre svih o Stojanu i Radivoju. Potom su veličali zanosnost Jefemije (Jefimije) i Kose Ivković.
    Nekoliko odlomaka iz pesme ,,Dizdar Osman-aga i Mujagin Omer ili osveta pogubljenog Mujina Halila“:
    ,,…Što govori dizdar Osman-aga:
    „Braćo moja, tridest četenika,
    nije l’ majka rodila junaka,
    muškijem ga pasom opasala
    junačkijem glasom dozivala,
    od svake ga rđe sačuvala,
    od subote i od utornika,
    od ujamka i od ureznika,
    i u petak haljina rezani,
    nije li se vode dogodio
    da mi bide vješti kulauze
    da mi svede četu niz Primorje
    do bijele Ivkovića kule,
    tanke kule Ivković Stojana,
    jer sam čuo, kazuju mi ljudi,
    đe je Vlaše curu odgojilo
    joj nejma para od ćesara,
    ni ljepote u sve sedam kralja,
    ni japije do Stambol-kapije,
    da bi mogla biti sultanija.
    Ako bi nam bog pomogo jaki
    te bi sišli u vlaško Primorje,
    koji bi je junak ugrabio
    baš bi znao da se oženio.”

    Ošo Mujo u vlaško Primorje,
    tankoj kuli Ivković Stojana
    oko sestre dilber Jefemije.

    Ja u zo čas četu pokupio,
    i poveo gojena Halila,
    siđe brate u vlaško Primorje.
    Opazi me devet Ivkovića,
    devet Vlaha od jedne Vlahinje,
    na dobre se konje popraviše,
    devet konja od jedne kobile,
    i pred moju četu izlećeše
    svu mi butum četu rasćeraše.
    Halila mi brata posjekoše,
    jošte mene obraniše ljuta.

    „Aga Mujo, haran buljubaša,
    i ja četu bijah pokupio
    i ja ćaha u vlaško Primorje
    do bijele Ivkovića kule,
    pa ti vješta kulauza nejmam
    da mi četu svede u Primorje
    tankoj kuli Ivković Stojana.
    Nećeš aga gajret učiniti,
    utegnuti rane po tijelu,
    da mi četu svedeš niz Primorje
    do bijele Ivkovića kule,
    ne bismo li curu ugrabili?”

    Đogat će te svesti u Primorje
    do bijele Ivkovića kule,

    Po durbinu seiri Primorje
    dok opazi bjelicu šenicu
    u ravnome polju primorskome.
    Ta šenica Ivković Stojana.
    Silno Vlaše namolilo mobu,
    trista srpa, dvjesta vezioca,
    i gospode mnogo za seira
    što seire mobu i šenicu.
    Više mobe mledene kočije,
    u kočije dilber Jefemija,
    sestra mila devet Ivkovića.
    I kaka je, zgodila je munja,
    đelček cura od boga stvorena,
    al’ na curu mnogi dževairi
    ševak daje niz polje zeleno.

    Onda veli moba u šenici:
    „O, bogami, sužanj nevoljniče,
    šenica je Ivković Stojana,
    u šenici moba Stojanova,
    kočije su Ivković Stojana,
    u kočije sestra Stojanova.

    Kad to začu Mujagin Omere,
    eto momak do kočija dođe,
    kako dođe, tiho odgovara:
    „Jefemija, gospocka djevojko,
    poplatide sužnja nevoljnoga.”
    Kad to začu glavita djevojka,
    zaturila u džepove ruke,
    izvadi mu četiri dukata
    pa ih dade sužnju nevoljniku.
    Kada Omer pare pokupio,
    pa mu đavo ne da siđet s mirom,
    već po tome curi govoraše:
    „O, boga ti, gospodska djevojko,
    za koga si lice ubjelila,
    a za kog si kosu ubojila
    il’ za kralja ili kapetana,
    il’ za kakvu vlašku poglavicu?”.

    Opazi ga devet braćenica,
    pred Mujinu četu izlećeše,
    svu mu butum četu rasćeraše,
    Halila mu brata posjekoše,
    serdar Muji rane zadadoše,
    pobježe im ranjen na Đogatu.

    progovara brate Radivoje:
    «Šuti, sestro, dilber Jefemijo!

    Ondar veli sestra Ivkovića:
    „O bogami, sužanj nevoljniče,

    bjež’, Omere, poginućeš ludo.
    Sad će doći Ivković Stojane,
    otišo je mobi po užinu,
    sad će doći Ivković Stojane,
    poznaće ti Mujina Đogata,
    da si tica pa da imaš krila,
    svi da su ti džini kulauzi
    tebi život ne bi ostanuo.”

    Dok eto ti Ivković Stojana

    Za njime se poćer naturio:
    najnaprijed osam konjanika,
    osam brata, osam Ivkovića,
    i za njima silovita vojska.
    Kako koja sila dolazaše
    od Stojana dilje ne iđaše.

    opazi me devet Ivkovića,
    na dobre se konje popraviše
    i pred moju četu izlećeše,
    svu mi butum četu rasćeraše,
    i Omera posjekoše tvoga,
    odnesoše u Primorje glavu.
    Ja pobjego na doratu mome.” …
    Odlomak iz narodne pesme ,,Hrnjice u Skradinu (Počitelj)“:
    …“Da dovede trides’t djevojaka,
    sve sestara vlaškijeh serdara
    i pred njima Ivkovića Kosu“…
    PJESME O MUJI HRNJICI
    Priredio
    Dr. Munib MAGLAJLIĆ
    Sarajevo 1990.
    Ivkovići su bili i sveštena lica, ali i monasi. Najpoznatiji je arhimandrit Simeon Ivković (oko 1756 – posle 1805. god.), emisar (izaslanik) mitropolita crnogorskog, Petra prvog Petrovića Njegoša (Svetog Petra Cetinjskog) na ruskom dvoru (Matica srpska: ,,IV. tom, I – Ka“, strana 7.). Arhimandrit je starešina manastira ili nekoliko njih i to je najviši monaški čin do vladike (episkopa) u pravoslavnoj crkvi. Ivkovići, koji potiču iz Bijele Rudine kod Bileće i Donjeg Drežnja kod Nevesinja, imaju krsnu slavu Svetog Nikolu (zimskog), zaštitnika putnika i moreplovaca, možda iz razloga što su se mnogo puta selili i putovali i morem i kopnom. Takođe, bili su ribari i pomorci i u svojoj prapostojbini Tesaliji, u Velegezitiji, u predhrišćanskom periodu slavili su boga Vodena to jest Vodenog, čiju ulogu je preuzeo Sveti Nikola (Momir Janković, Srbski žurnal, ,,Bog Voden“, 17. decembra 2016. godine; Vesna Kakaševski/www.starisloveni.com/; Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Prvi period, 3. Sloveni naseljavaju Balkan, 5. Slovenska plemena i njihova kultura i Drugi period, 1. Bugari i balkanski Sloveni, BIGZ, (1989.), str. 24., 41. i 60. ; Ostrogorski Georgije, ,,Istorija Vizantije“, Drugi deo, Borba za opstanak i preporod Vizantiske države (610-711), I. Reforme cara Iraklija i ratovi sa Persijancima i Avarima, Beograd, Prosveta, (1969), str. 110-112. ; The Oxford Dictionary of Byzantium, I-III, ed. A.P. Kazhdan, New York-Oxford 1991, 500-501.; Andreas N. Stratos, Byzantium in the Seventh Century, Volume IV, 668-685, Amsterdam 1978.).
    Ivkovići poreklom iz Hercegovine kao i njima srodne porodice su uzeli i druge slave, Svetog Jovana, Svetog Luku, Svetog Arhangela Mihaila… Na primer, Ivkovići iz okoline Smedereva su tamo došli sa prostora granice sa Bugarskom, gde su neko vreme živeli, sada slave Svetog Arhangela Mihaila, ali znaju da im je stara slava Sveti Nikola i obeležavaju je svake godine (po priči Jelene Ivković).
    Ivkovića sada ima u Hercegovini, Bačkoj, Banatu, Sremu, Podrinju, Mačvi, centralnoj Srbiji, u istočnoj Srbiji, u južnoj Srbiji, na Kosmetu, u Bosni, u Crnoj Gori, Dalmaciji, Slavoniji i u rasejanju. Kumstvo je za Srbe najveća svetinja (Bog na nebu, kum na zemlji i Kum nije dugme – pa da se kum izgubi i da se kumstvo prekine i ugasi). Naša grana porodice Ivković, iz Crnče, sa Zaloma, kod Nevesinja, se okumila sa porodicom Gudelj, u Hercegovini, pre više od 300 godina i to staro kumstvo traje i danas. Različiti delovi stare i plemenite porodice Ivković imaju svoje porodične nadimke: Želudi, Milaković, Kebović, Šantaraga, Knežević, Marković, Gluvović, Soknić, Aničić, Mazetić, Pijunlije, Lazarević i Laković. Porodični nadimak naše grane loze Ivkovića je Soknić, po pretkinji Soki.
    Zoran Radovanov Ivković, iz Novog Sada, poreklom iz Crnče, sa Zaloma, iz Nevesinja, iz Hercegovine

    Одговори
  • Zoran Ivković

    Zoran (Radovanov) Ivković iz Novog Sada, poreklom iz Crnče, sa Zaloma, iz Nevesinja, iz Hercegovine

    Moje istraživanje o porodici Ivković

    O svojoj porodici Ivković, Hercegovini i Hercegovcima, nažalost, nisam slušao od ljudi rođenih na tom podneblju. Neverovatno će zvučati da mi je najviše priča i podataka o svemu tome prenela moja baka Bosiljka, Sremica, jer je moj đed Lazar preminuo kada sam imao samo šest godina. O široj porodici Ivković znao sam vrlo malo, osim o nekolicini srodnika koji su ostali da žive u Crnči, na Zalomu, u Hercegovini. Spoznavao sam poreklo Ivkovića iz knjige J. Dedijera ,,Hercegovina“, iz ,,Srpskog etnografskog zbornika“ i iz istorijske građe Nikole Lakete, istoričara. I upravo ti šturi i nepotpuni podaci o mojoj porodici su me naveli da se upustim u istraživanje o Ivkovićima i njihovoj prošlosti. Želeo sam da ostane neki trag, da skupim sve ono što je vekovima rasipano i oduzimano, da nađem ono što je gubljeno i zaturano, da otkrijem ono što je skriveno i prikrivano, da vratim ono što je uzeto i oteto, da odbacim sve što je menjano i prepravljano. Bog je milostiv, kao što i kaže ime Ivko.
    Prvo što sam pročitao o Ivkovićima jeste da su stara hercegovačka porodica i da su došli iz Tesalije, u vreme kneza Časlava. Potvrda o istinitosti te priče krila se u poreklu prezimena. Ime Ivko od koga je nastalo ovo prezime kao takvo nije uobičajeno. Kod Južnih Slovena, u zapadnim oblastima koristi se ime Ivan, u istočnim područjima Jovan, a Ivko je karakteristično za južne i jugoistočne stare, srpske krajeve. Ivkovići su se doselili u Hum (Hercegovinu) u vreme srpskog vladara, kneza Časlava Klonimirovića iz dinastije Vlastimirovića (prednemanjićka Srbija) u desetom veku nove ere, između 927. i 952. god., najkasnije do 960. godine, iz Tesalije, središnje oblasti današnje Grčke (Srpska kraljevska akademija, Srpski etnografski zbornik, knjiga dvanaesta, Naselja srpskih zemalja, knjiga VI. , ,,Hercegovina“, antropogeografske studije, dr Jevta Dedijera, uredio dr J. Cvijić, 1909. god., u Beogradu, strana 223. ; Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Drugi period, 5. Srbi između Vizantije, Hrvatske i Bugarske, BIGZ, (1989.), str. 73-76.) . U pradomovini Tesaliji su zajedno sa ostalim Srbima primili hrišćanstvo u devetom veku nove ere (Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Drugi period, 4 . Pokrštavanje Južnih Slovena, BIGZ, (1989.), str. 67-71.), a rodonačelnik, čije ime i danas porodica sa ponosom nosi je njen prvi član, koji je postao hrišćanin i kršten kao Ivko. Porodica Ivković je pripadala starom slovenskom-srpskom plemenu Velegezita (Velegizita), koji se prvi put pominje u sedmom veku nove ere na području Tesalije. Velegeziti su u zalivu Volo u Tesaliji stvorili svoju provinciju Velegezitiju, lat. Belegezitiae. Bili su pomorci, ali i dobri ratnici. Velegeziti su zajedno sa drugim slovenskim-srpskim plemenima Dragovićima (Draguviti, Dragoviti), Sagudatima, Vajunitima (Vajoniti) i Brsjacima (Brzitima, Verzitima) učestvovali u opsadi Soluna 616. godine. Tada su Velegeziti vršili udare na Vizantijce sa mora (Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Prvi period, 3. Sloveni naseljavaju Balkan i 5. Slovenska plemena i njihova kultura i Drugi period, 1. Bugari i balkanski Sloveni, BIGZ, (1989.), str. 24., 41. i 60. ; Ostrogorski Georgije, ,,Istorija Vizantije“, Drugi deo, Borba za opstanak i preporod Vizantiske države (610-711), I. Reforme cara Iraklija i ratovi sa Persijancima i Avarima, Beograd, Prosveta,(1969), str. 110-112. ; The Oxford Dictionary of Byzantium, I-III, ed. A.P. Kazhdan, New York-Oxford 1991, 500-501. ; Andreas N. Stratos, Byzantium in the Seventh Century, Volume IV, 668-685, Amsterdam 1978.). Romejski (vizantijski) car Mavrikije (582—602.), naslednik i zet cara Tiberija (578—582.) je za Slovene i Ante zapisao da su to slobodoljubiva plemena, koja ne trpe ropstvo. Čak i posle toliko vremena mnogobrojni toponimi u Tesaliji svedoče o prisustvu Srba, na primer: grad-luka Volos je nazvan po jednom od najvažnijih staroslovenskih-srpskih, predhrišćanskih božanstava, Volosu-Velesu, od oca, boga po imenu Rod i majke, boginje plodnosti, nebeske krave, zvane Zemun (Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Dragoslav Srejović: ,,Leksikon religija i mitova drevne Evrope“, Savremena administracija, Beograd, 1992. god. , opšta odrednica ,,Slovenska religija“, str. 501-508. , pojedinačna odrednica ,,Veles“ , стрana 558. ; Vesna Kakaševski/www.starisloveni.com/), mesto Velestino je izvednica od reči Veles-Volos; naselje Zagora, okruženo šumom, gorom; gradić Milina na samoj obali Egejskog mora sa prelepim pogledom i idealnim položajem u zalivu. Ivkovići su u desetom veku napustili Tesaliju i prvobitno su se nastanili u okolini Nikšića, to jest srednjovekovnog utvrđenog grada Onogošta, u državi srpskog kneza Časlava, u istočnom delu Huma. Nisu se dugo zadržali u Onogoštu i ubrzo su se preselili u Bijelu Rudinu kod Bileće, tamo se i danas jedan kraj zove Ivkovina, gde se nalazi nadgrobni krst Ivelje Ivkovića, koji je živeo u drugoj polovini 14. i početkom 15. veka i koji je bio srpski vitez u vojsci vojvode Vlatka Vukovića-Kosače.
    Zatim sam video da je prvi Ivković, zabeležen 1435. godine u dubrovačkim spisima, imao meni nepoznato ime Radič i da je taj čovek uzeo na zajam 75 zlatnika. Ponovo je ime bilo ključ za sve. Radič, ime biljke, korišćeno je kao jedan od znakova prepoznavanja među srpskom vlastelom. Nadalje, utvrdio sam da je u pitanju velika vrednost tog zajma i da su morale postojati čvrste garancije za vraćanje istog. A šta je veće jemstvo, od imanja, imovine i titule? Saznao sam da je ova porodica imala ogromna imanja. U to doba, feudalizma, feude, velike posede, su imali samo feudalci, velmože, vlastelini, plemstvo, te su shodno tome Ivkovići plemići. U svom delu ,,Bilećske Rudine“, antropogeografska ispitivanja, Naselja srpskih zemalja, knjiga 2 – Srpski etnografski zbornik, knjiga V. , Beograd, 1903. godine , strana 867. /55*/ , dr Jevto Dedijer je o porodici Ivković zapisao, citiram: ,, … ona se broji među najstarije u Rudinama i u Gacku. Cijeli udut ove općine, od Bijele Rudine do Vatnice bio je svojina te porodice…“ . Vatnica je srednjovekovno ime današnje Fatnice, a reč udut je arhaizam i znači područje. Sva zemlja, koja je pripadala ovoj plemićkoj porodici, prostirala se u dužini i širini od preko deset kilometara. To je bilo nekoliko hiljada hektara šuma, pašnjaka, voćnjaka, vinograda i njiva u njihovom vlasništvu. Kolika je vrednost pomenutog zajma, najbolje može objasniti sledeće poređenje. Tih 75 zlatnih dukata, odnosno 225 perpera je bilo skoro polovina godišnjeg dohotka (danka), od 500 perpera, kojeg su Dubrovčani (kupci), morali da plaćaju (prodavcu) Sandalju Hraniću-Kosači, vojvodi Rusaga bosanskog, na osnovu kupoprodajnog ugovora (lat. emptio venditio) o prodaji južne polovine Konavla zaključenog 1419. godine između ove dve strane (M. Dinić: ,,Dubrovački Tributi“, Mogoriš, Svetodmitarski i Konavaoski dohodak i Provižiun braće Vladkovića, Glas Srpske kraljevske akademije 168, 1935.god. , 205–256. = isti, Iz srpske istorije srednjega veka, Beograd 2003., 711-755.). Jedan zlatni dukat (cekin) je vredeo 3 perpera (solida), od početka do sredine 15. veka (Slavica Moravčević, Večernje novosti, ,,Zlatni sjaj perpera“, 13. oktobar 2010. godine). Radič je plemićko ime , koje su u srednjem veku pre dolaska Turaka nosili jedino srpski velikaši i predstavnici vladarskih kuća, na primer: Radič Crnojević, osnivač dinastije Crnojevića, gospodar Zete, Budve i drugih osvojenih mesta, kao i Radič Sanković, vojvoda, koji je upravljao Humom i bio poslednji izdanak svoje loze (V. Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Četvrti period, 1. Srbi između Turaka i Mađara i 2. Mađarska prevlast u Bosni i Srbiji, BIGZ, (1989.), str. 206. , 207. i 211. ; Mavro Orbin: ,,Kraljevstvo Slovena“, /Il Regno de gli Slavi, 1601.godine/, Beograd, 1968. godine, Srpska književna zadruga, Osnovana 1892. godine, članovi redakcije: Franjo Barišić, Radovan Samardžić, Sima Ćirković, preveo sa italijanskog Zdravko Škundrica, str. 190. , 193. , 208. i 293. ) . Radič je isključivo srpsko ime, čak i danas u 21. veku, na prostorima Republike Hrvatske (Croatian Ancestry Limited, Chicago, SAD). Radič je i otporna, višegodišnja biljka koja se gaji kao jednogodišnja zbog bledih listova ili korenja. Boja listova je tamnozelene ili svetlo zelene boje (može biti i crvena), a glavne žile su bele boje (AgroKlub.rs).
    Saznao sam da je porodica plemenita, da je iznedrila vitezove kao što je srpski junak Ivelja Ivković koji se borio u boju na Kosovu polju 28.06.1389. godine i u bici kod Bileće 27.08.1388. godine, prvoj pobedi srpske vojske nad Osmanlijama, ali je ostalo pitanje koje titule su nosili njeni članovi. Potom sam naišao na podatak da se u jednoj staroj listini iz Like pominje ime Antola Ivkovića, kneza vlaškog (J. Vončina ,,Četiri glagoljske listine iz Like“, PREPIS ORIGINALA, 1955.god., citirane isprave i u interpretaciji N. Klaić, radovi staroslavenskog Instituta, knjiga 2, 1955. godine, str. 213., 214., 216., 217., 218. i fotografija listine nakon strane 224.) . Vlasima su nazivani Srbi, hrišćani istočnog obreda, koji su se bavili stočarstvom (V. Klaić: ,,Vlasi u Hrvatskoj tečajem 14. i 15. stoljeća“, 1880. god. , strana 9. , glava 1. , tačka 2., 3. i 4. ). O tome da se radi o Srbinu, osim njegovog srpskog prezimena Ivković i njegove srpske titule knez vlaški, govori i njegovo ime. Ime Antol je oblik starogrčkog imena Anatolios, što znači čovek sa istoka, istočnjak; anatole je na starogrčkom istok (Onomatolog dr Z.Bjelanović ,,Značajke odlike prezimena dvorskog kraja“, DVOR na Uni, 1991.god. /www.scribd.com/doc/24654080/znacajke-odlike-prezimena/; onomatolog dr M. Šimundić, ,,Rječnik osobnih imena“, Zagreb, 1988. god., strana 13.). Tekst glagoljske listine iz 1433. godine počinje sa: ,,Mi Antol’ Ivković’ . i Ivan Herendić’ k’nezi vlaški …“.
    Prateći razvoj i kretanje porodice Ivković, tokom srednjeg veka, otkrio sam da se razgranala i proširila je svoje feude izvan Hercegovine. Srpske velmože Ivkovići su imali svoje posede i u zapadnim delovima Bosne. Vjekoslav Klaić je u svojoj Knjizi III. , ,,BOSNA“ (Zemljopis), podatci o zemljopisu i poviesti Bosne i Hercegovine, 1878. god., str. 187. i 188. , zapisao, citiram: ,,Peći, gradić izdod Pećke gore, u kojem gospodovahu najprvo Ivkovići, a kasnije knezovi Blagajski (Babonići). – Kladuša Velika, grad između potoka Ruševice i Kladušnice. Ponajprije pripadaše Kladuša V. porodici Ivkovića, g.1460. dopade pako kneza Martina Frankopana. – Kladuša mala , gradić tik potoka Kladušnice. Njom gospodovahu najprije Ivkovići, god. 1470. zapade ona bana Ivana Tuza od Laka, a kasnije dođe u ruke slunjskoj lozi Frankopana (Jurju i sinu mu Franji). — Čaglica, pripadaše porodici Ivkovića „. Delovi plemenite srpske porodice Ivković su sve do 1558. godine imali imanja i u Hrvatskoj. U ,,Zborniku za narodni život i običaje južnih Slavena“, Том 30, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1935. godine, strana 78. , je zapisano, citiram: ,,Na lijevoj obali Mrežnice imali su svoja vlastelinstva Ivkovići, Tatarići i Herendići, a na desnoj Dragučići i Štefkovići. Grgur Štefković bio je zet kneza Bernardina Frankopana, imao je njegovu kćer Veroniku za ženu. Ivkovići, Tatarići i Herendići su imali svoje dvorove u Mlaki ili Gredi. G.1558. smrću Nikole Ivkovića izumire njihova porodica „. U delu ,,Stručna podloga za zaštitu poriječja rijeke Mrežnice“ – suradnja: Krunoslav Leko, Neven Trenc, Vida Posavec Vukelić, Aljoša Duplić, Kristijan Čivić, Irina Žeger Pleše, dr. sc. Srećko Božičević, dr. sc. Antun Alegro, Dario Hruševar, dipl.inž. Karlo Posavec, Javna ustanova za upravljanje zaštićenim prirodnim vrijednostima Karlovačke županije, Hrvatske šume d.o.o., Ministarstvo obrane RH, Izrada karata : Vladimir Hršak, Davorin Marković, ravnatelj, Zagreb, 2010., strana 89. , stoji zapisano, citiram: ,,Dvor Ivkovića (1372.-1558.) bio je u Gredi“. Mrežnica je reka u Karlovačkoj županiji, u Republici Hrvatskoj, duga je 63 km i njen sliv obuhvata površinu od 64 km2. Mrežnica je posebna zbog velikog broja vodopada, u ukupnom broju od 93. Ona se penje u Kordun, zapadno od Grada Slunja, i teče na sever, paralelno kroz pritoke Dobra i Korana, kroz Generalski Stol i Dugu Resu, kada se konačno uliva u Koranu na jugu Karlovca (Hrvatska elektroprivreda).
    Najviše vremena sam posvetio pronalaženju grba porodice Ivković, najvažnijeg simbola plemstva. U ugarskom spisu od 19. jula 1433. godine, glagoljskoj listini iz Like, sačuvan je grb srpske kneževske porodice Ivković. Grb je na pečatu kneza Antola Ivkovića i visi na vrpci bele boje, koja je provučena kroz donji deo listine. Prikazana je životinja (vuk), nad kojom se nalaze petokraka zvezda i grančica. Ta petokraka zvezda je heraldički prikaz petokrakog cveta koji se zove hercegovački zvončić (lat. Campanula hercegovina). Hercegovački zvončić naseljava veoma negostoljubiva i surova staništa kakva su okomite stene planina u Hercegovini (Prenj, Čvrsnica, Čabulja, Plasa i Velež) na visinama između 1.150 i 1.500 metara, a raste i u kanjonima nekih reka (Neretva, Rakitnica i Drežnika). Biljke, retko visoke preko dvadesetak centimetara, debelim poluodrvenelim rizomom (grč. rizom = masivni korijen, od rhizóō) prodiru duboko u pukotine krečnjačkih stena. Od juna do avgusta, kada je biljka u punom cvatu, mnogobrojni plavičastoljubičasti cvetovi u obliku zvonca ističu se na pozadini od izbeljenog kamena (Olja Vasić, Prirodnjački muzej Beograd). Hercegovački zvončić je endemska vrsta. Ova vrsta zvončića raste samo na kršu u Hercegovini i simbol je istrajnosti Ivkovića i Hercegovaca uopšte. Grančica koja se nalazi u grbu Ivkovića je grančica hercegovačkog hrasta sladuna (lat. Quercus frainetto tenore, Quercetum confertae hercegovinicum). Na sprskom jeziku se još naziva i blagun (Moja Bašta – Baštovanski online servis 2008-2012.). Takođe, grb Velike Kladuše je izmenjeni grb Ivkovića, prvih gospodara tog mesta. U grbu V. Kladuše su dodati tvrđava, godina i naziv grada. Sivi vuk je zamenjen belim konjem koji i dalje podseća na vuka, s tom razlikom što je konj prikazan tako da se propeo na zadnje noge umesto vuka koji hoda sa podignutom jednom prednjom nogom, zlatna grančica hercegovačkog hrasta sladuna je promenjena u beli polumesec (mladi mesec) znak Otomanske imperije i islama, zatim petokraka zvezda je zadržana, ali je sada bele boje kao muhamedansko znamenje, a ne kao prvobitno plavičastoljubičasti petokraki cvet – hercegovački zvončić. Grb srpske kneževske porodice Ivković: beli srpski srednjovekovni štit (gotički tip štita ili neki drugi heraldički oblik), u srednjem delu, srednjoj zoni tog štita nalazi se stilizovani sivi vuk prikazan u celosti, odnosno heraldički ,,vuk u prolazu“, vuk koji hoda sa podignutom jednom prednjom nogom, otvorenih čeljusti sa izbačenim jezikom, okrenut u istu stranu kao u grbu Velike Kladuše, iznad vuka u gornjem delu, vršnoj zoni štita su stilizovani plavičastoljubičasti petokraki cvet hercegovački zvončić (plavi petokraki zvezdasti cvet sa zlatnom, žutom sredinom, to jest tučkom) i pored njega, u obliku polukružnice stilizovana zlatna (žuta) grančica hercegovačkog hrasta sladuna sa žirovima, sve u rasporedu kao u grbu V. Kladuše, povrh štita je srednjovekovna srpska viteška kaciga-šlem, sa rešetkama ili sa prorezom, oko šlema i štita sa leve i desne strane je plašt u dve boje, zlatnoj (žutoj) i plavoj, iznad šlema je ovojnica, takođe, dvobojna, zlatna (žuta) i plava, nad kojom je čelenka u obliku sivog ,,vuka u prolazu“, vuka koji hoda sa podignutom jednom prednjom nogom, otvorenih čeljusti sa izbačenim jezikom, ispod štita je natpis (moto): Ivkovići (ispisan srpskom ćirilicom ili srpskom Vukovom latinicom), pozadina natpisa je zlatna (žuta) i na njoj su slova crne boje. Grb sa pečata kneza Antola Ivkovića, opisan u knjizi J. Vončina ,,Četiri glagoljske listine iz Like“, PREPIS ORIGINALA, 1955.god., citirane isprave i u interpretaciji N. Klaić, radovi staroslavenskog Instituta, knjiga 2, 1955. godine, str. 213., 214., 216., 217., 218. i fotografija listine nakon strane 224. , mora biti izrađen u skladu sa pravilima struke, odnosno heraldike. Pregledajući rodoslov Ivkovića koji brižljivo čuva i izrađuje Dragan Ivković, ustanovio sam da je knez Antol Ivković rođen oko 1370. godine u Bijeloj Rudini, kod Bileće, u Hercegovini. Knez Antol Ivković je bio najstariji sin u porodici, a otac mu je bio knez Risto Ivković rođen oko 1340. godine, takođe, u Bijeloj Rudini. Najstariji sin kneza Antola Ivkovića je bio knez Jefto Ivković rođen oko 1400. godine, u Bijeloj Rudini. Knez Antol Ivković je bio gospodar područja od Bijele Rudine do Vatnice (današnje Fatnice), kod Bileće, u Hercegovini, grada Peći kod Pećke gore, gradova Velike i Male Kladuše i mesta Čaglice, u Bosni, kao i mesta Mlake – Grede i vlastelinstva na levoj obali reke Mrežnice, u Hrvatskoj.
    U potrazi za srednjovekovnim nadgrobnim spomenicima Ivkovića i njihovim uklesanim imenima kao svedocima starih i slavnih vremena, Boljuni su mi bili prioritet. U Boljunima kod Stoca, grada u kom je stolovala i vladala Humom, Hercegovinom porodica Kosača, nalazi se velikaško groblje sa mnoštvom stećaka, ali sa malo sačuvanih natpisa. Među očuvanim je i onaj na kojem piše: ,,a se leži Erina Ivkovica“ (Marko Vego, ,,ZBORNIK srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine“, knjiga II. , izdanje zemaljskog muzeja – Sarajevo 1964. , str. 17 – 30.) . Erina (Jerina) Ivkovica je iz porodice Ivković. Postoji priča u porodici Ivković da je majka Vlatka Vukovića – Kosače iz porodice Ivković, odnosno da je Erina Ivkovica žena Vuka Kosače, osnivača dinastije, oca Vlatka Vukovića – Kosače. Na tom groblju su sahranjeni i vojvoda Vlatko Vuković – Kosača i njegova porodica. U malobrojnim postojećim zapisima u kamenim stećacima, krstovima, pločama i blokovima su i imena Radič i Radiča, muški i ženski oblik ovog velikaškog, srpskog imena (Croatian Ancestry Limited, Chicago, SAD). Tu su nadgrobni spomenici srpske plemkinje Radiče Abrat (Obrat), srpskih velmoža Radiča Vučića i Radiča Vladisalića, kao i njegovog bliskog srodnika vlastelina srpskog Vlaća (Vlađa) Vladisalića. Ovde počivaju i velikaši srpski Radosav Heraković, Petar Vukčić i Vukić Vumić, srpski plemić Bogavac Boljunovič i njegova supruga vlastelinka srpska Tara (Tarah) Boljunovič. Nalaze se tu i grobna mesta i obeležja plemkinje srpske Lubice Vlatkovice (Lubica – Ljubica iz porodice Vlatković), vladikovke (vladarke) srpske Erine (Jerine) Vukocamić i srpske vlastelinke Stane Ćurenovice (Stana iz porodice Ćurenović – Đurenović), kao i mnogih drugih srpskih vitezova i junaka, njihovih majki, sestara i supruga. Ovo mesto i groblje su nazvani po srpskoj velikaškoj porodici Boljunovič – Boljuni, na čijim posedima su nastali. Boljuni su uvršteni na listu svetske kulturne baštine UNESKO-a (UNESCO).
    Proučavajući istoriju porodice Ivković koja nije menjala prezime više od milenijuma, odnosno od kada su Srbi u 9. veku, u Tesaliji, prihvatili hrišćanstvo, nailazio sam na podatke o porodicama koje su joj srodne. Od Ivkovića je nastala porodica Fržović (Srpska kraljevska akademija, Srpski etnografski zbornik, knjiga dvanaesta, Naselja srpskih zemalja, knjiga VI. , ,,Hercegovina“, antropogeografske studije, dr Jevta Dedijera, uredio dr J. Cvijić, 1909. god., u Beogradu, strana 223.) . Po jednom kazivanju, Ivkovića iz Nevesinja, u davna vremena Ilija Ivković, čovek visokog rasta i veoma spretan uspeo je skočiti toliko visoko da je sa drveta srušio gnezdo divljih pčela, fržinu. Od tog doba njegovi potomci se nazivaju Fržovići, ali se zna da su u srodstvu sa Ivkovićima i sa njima ne stupaju u brak. Po drugoj priči, Ilijinom ocu su umirala deca pa su ranije bile gatke da se deci veže crveni konac oko ruke. U njihovu kuću je došao čovek sa strane i kada je dolazio usput je našao zanimljiv čvor i poneo ga sa sobom. Kada je ušao u kuću i video dete sa crvenim koncem i ostalim gatkama dao mu je taj čvor (frž). To dete (Ilija Ivković) je ostalo živo i po tom fržu je dobio nadimak i kasnije promenio prezime. To je kazivao Jovo Fržović iz Nevesinja. Fržovići žive u selu Biogradu. Postoje porodice kao što je porodica Ivkov. To su Ivkovići koji su se doselili na prostor današnje Vojvodine, pre nego što su državne vlasti carske Austrije administrativnim putem zabranjivale postojanje prezimena sa nastavkom -ić kod Srba, donošenjem posebnog normativnog akta 1817. godine, su izdale naređenje, po kojem Srbi nisu smeli da nose prezimena sa nastavkom -ić, što je na području Ugarske posebno strogo sprovođeno. Tako su srpska prezimena koja su se završavala na -ović (npr. Ivković) ostala sa nastavkom -ov (npr. Ivkov). Sva ostala srpska prezimena pre svega u Ugarskoj morala su se završavati na -ov, -ev i -in ili na -ski, -ški i -čki (Trifun Pavlović, Srpsko nasleđe, Istorijske sveske, broj 11, ,,Kako su formirana srpska prezimena: Jovanović, Jovanić, Jovanov, Jovin, ili Jović? Srpski tić preziva se na ić“, novembra 1998. godine). U Austrougarskoj su Ivkovi imali plemićke titule, plemstvo je dodeljeno 1860. godine Dimitriju Ivkovu (Duišin V.A.: ,,Zbornik plemstva u Hrv., Slav., Dalm., B. i H., Kot., Dubrov. i Vojvodini“, II Svezak, I Dio, 1938.god., strana 30.). U grbu porodice Ivkov, u dva od četiri polja na štitu prikazana je ruka sa sabljom, a u trećem polju se nalazi šestokraka zvezda. Takođe, čelenka koja je povrh šlema i štita pomenutog grba, u obliku je šestokrake zvezde. Ruka sa sabljom je grb Primorja i Huma – grb Primordiae Kvmaniae. To je 15. grb (15. list) u grbovniku Korenić – Neorić, najstarijem prepisu grbovnika Petra Iveljinog koji nastao je 1595. godine i istovetni grb u Fojničkom grbovniku koji je nastao 1675. ili 1688. godine (Srđan Rudić, ,,Vlastela ilirskog grbovnika“, 1. Grbovnik Korenić – Neorić i 11. Fojnički grbovnik , Istorijski Institut, Posebna izdanja, knjiga 52, Beograd, 2006. , str. 62. , 63. , 75. i 76. ; Belović, B: O heraldičkom spomeniku u Fojničkom manastiru, Zastava, 59/1928, 100, 3, 101, 3.; Fojnički grbovnik, Novinsko-izdavačko preduzeće Oslobođenje, Sarajevo, 1972.; Prikaz: Vesna Mušeta, GDI BiH, god. XX (1972-1973), Sarajevo, 1974, 265-268. ; Fojnički grbovnik, Rabic, Sarajevo, 2005. ; Prikaz: Emir O. Filipović, Prilozi IIS, 34, Sarajevo, 2005, 350-353.; Dubravko Lovrenović: Fojnički grbovnik, ilirska heraldika i bosansko srednjovjekovlje, Bosna Franciscana, br. 21, god. XII, Sarajevo, 2004, 172-202.) . Šestokraka zvezda i ruka sa sabljom su znamenja u grbu Huma (Banac, Ivo. Grbovi : biljezi identiteta, 1. izd., Zagreb : Grafički zavod Hrvatske, 1991. , strana 125. ) . Ovo potvrđuje da je Ivkov porodica Ivković iz Huma (Hercegovine) . Ivanovići iz sela Udrežnja (Nevesinje) potiču od plemenite porodice Ivković sa Meke Grude (Srpska kraljevska akademija, Srpski etnografski zbornik, knjiga dvanaesta, Naselja srpskih zemalja, knjiga VI. , ,,Hercegovina“, antropogeografske studije, dr Jevta Dedijera, uredio dr J. Cvijić, 1909. god., u Beogradu, strana 223.) . Od Ivkovića su nastale i porodice Ivanišević iz Bežđeđa (Nevesinje), Čovilo iz Nevesinja, Pijunlija iz sela Lakat (Nevesinje). Porodica Želud su Ivkovići. Želud na staroslovenskom znači žir, plod hrasta, omiljenog drveta svih Slovena. Po reči želud je organ za varenje, želudac dobio ime, jer je žir bio važna namirnica u ishrani ondašnjih ljudi.
    Ovim istraživanjem sam utvrdio i to da postoje Ivkovići koji su promenili veroispovest, ali su zadržali svoje srpsko prezime ili sećanje da pripadaju ovoj plemenitoj porodici. Nakon pada Hercegovine pod Otomansku vlast, 1482. godine, Ivkovićima se oduzimaju imanja koja su se prostirala od Bijele Rudine do Fatnice. U knjizi ,,Bilećske Rudine“ antropogeografska ispitivanja, Naselja srpskih zemalja, knjiga 2 – Srpski etnografski zbornik, knjiga V. , Beograd, 1903. godine, strana 867. /55*/ , dr Jevto Dedijer je zapisao, citiram: ,,…Pošto su muslimani ušli u ovu oblast, Ivkovići su izgubili većinu zemlje, samo su zadržali jedan dio zemlje, koji je i danas njihov. Na njihovoj zemlji u Podgorju bila se je nastanila muslimanska porodica Čelari…“ Stanoje Stanojević je u svom delu, ,,Istorija srpskoga naroda“, glava IX. , SRPSKI NAROD POD TURCIMA, drugo izdanje objavljeno 1910. godine, zapisao, citiram: ,,Tako su se, krajem XV i početkom XVI veka, počeli Srbi u velikim masama naseljavati u Dalmaciji, Hrvatskoj, Slavoniji, Sremu i Bačkoj, daleko uz Dunav i Tisu, u Banatu i Pomorišju, u Erdelju i u Vlaškoj. Svuda je tu bilo puno pustih krajeva, opustelih zbog turskih pljačkanja, i svuda su se tu, bežeći ispred zuluma, ili svojevoljno ili po pozivu, naseljavali Srbi, da rade zemlju i da se biju sa Turcima.“ Tada su se pojedini Ivkovići i članovi njima srodnih porodica spustili u primorje i nastanili u Dalmaciji, gde su vremenom postali katolici. Doselili su se u Zadar i njegovu blizinu, u Sinj, zatim u okolinu Cavtata, na poluostrvo Pelješac (Brijesta), na ostrvo Korčula… Ubrzo nakon prelaska u katoličanstvo, Ivkovići su zbog svog plemićkog porekla i zbog svoje učenosti dospeli na čelo Rimske katoličke crkve u Hrvatskoj i Bosni. Od 1625-1633. godine biskup skradinski i upravitelj bosanske biskupije je bio fra Toma Ivković (,,Biskupska Konferencija Jugoslavije“, 1975.god.). Skradin je grad u blizini Šibenika. Jedan deo Ivkovića je prešao u islam. Postoje Ivkovići muslimani u Jablanici (Hercegovina). Muslimanska porodica Kajan iz sela Sopilja (Nevesinje, Hercegovina) poreklom je od Ivkovića. Takodje, postoji predanje da su čuveni Rizvanbegovići iz Bosne starinom Ivkovići.
    Izučavao sam i jedinstvenost Ivkovića. Ivkovići se pominju i u srpskoj, narodnoj, epskoj poeziji. Čuvena je pesma ,,Kosa Ivkovića“, koja se peva uz gusle. Kosa Ivković je bila jedna od najlepših devojaka, Ivkuša u porodici Ivković. Takođe, poznata je i srpska, narodna, epska pesma ,,Povrati mi lice ! „, koja govori o ljubavi između sestre Ivkovića i Ive Crnojevića, odnosno Ivana Crnojevića, vladara srednjovekovne srpske države Zete, u periodu od 1465–1479. godine i od 1481-1490. godine (Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Četvrti period, 10. Stvaranje nove srpske despotovine, 11. Pad Hercegovine i 12. Pad Crne Gore, BIGZ, (1989.) , str. 271., 272., 274. i 276.) .

    POVRATI MI LICE!

    Vezak vezlo triest djevojaka,
    A pred njima sestra Ivkovića;
    U ruci joj šibika od zlata,
    Čijem bije po rukam’ djevojke:
    »Vez’te brže, dugo jadne bile!
    U junake vi se ne uzdajte!
    Junak vjera i šušnjata grana:
    Listak pane, a grana ostane.
    Taka ti je vjera u junaka,
    Kako mene Crnojević Ivo.
    Svašta mi je Ivo donosio:
    Sitni češalj, sjano ogledalo,
    Dv’je jabuke, u njedrim’ nošene;
    Dvije dunje s lista ukinute,
    Gurabije na suncu pečene.
    A sad meni sitnu knjigu piše:
    »»Vrat mi blago, sestro Ivkovića!««
    A ja sam mu drugu otkitila:
    Vrat’ mi lišće, Crnojević Ivo!
    Ka’ i ovih drugih djevojaka,
    Ja ću tebi i otroje blago.«

    Iz Popova u Hercegovini; kazivala Jela Bukvić.

    Ivkovići su bili i vođe srpskih hajduka i srpskih uskoka koji su se borili protiv Otomanske imperije i zuluma koje je činila nad Srbima i drugim narodima pod njenom vlašću. Zbog svojih zasluga u borbi za slobodu Ivkovići su opevani u junačkim pesmama.

    NARODNE PIESME
    bosanske i hercegovačke
    skupio
    Ivan Franjo Jukić Banjalučanin
    i Ljubomir Hercegovac (FR. GR. MARTIĆ)
    izdao
    O. Filip Kunić Kuprješanin.
    SVEZAK PERVI. PIESME JUNAČKE.
    U Osieku 1858. god.
    (str. 40. i 41.)

    Odlomak iz junačke pesme:

    ,,..Koliko je žala oko mora,
    Il’ kamena u keršnih kotarih,
    Ol’ derveta u Kunar planini,
    Onliko je i junakah bilo;
    Ni starac ih pobrojio nije,
    U svojie’ stotinu godinah,
    Sve, uz gusle, s’ vilam boraveći —
    A kakol’ će pero i jazia.
    Poglavice da je proslaviti,
    Ki vodiše čete i hordie,
    I nosiše svione barjake:
    Kaže starac Senjanin Ivana,
    I Tadiu brata Ivanova,
    Silna zmaja Janković Stojana.
    I deliu Smiljanić Iliu,
    I njegove bratje šestericu,
    Ivanova Komnen barjaktara,
    Sve po redu devet Ivkovića’,
    Pa viteza Mandušića Vuka,
    I sokola Petra Merkonjića;
    Do tri bana, silna gospodara.
    Od Ledjana i Zadra kamena,
    I biela od Janoka grada;
    I još ima trista poglavicah. —
    Fali mnoge gorske haramie,
    Ponajbolje Tomić Mohovila,
    I dietića Gavran harambašu,
    Gruju diete, starinu Novaka;
    A ostalih ni broj se neznade…“

    Veći deo porodice Ivković se seli oko 1700.-te godine iz Bijele Rudine u veliko planinsko selo, Donji Drežanj, kod Nevesinja, a odatle su se mnogi raselili po celom svetu. Ivkovići su zbog svog plemstva i viteštva oduvek uživali veliki ugled u svom srpskom narodu.

    Odlomak iz narodne pesme ,,Sinovica popa Milutina“:

    „…Kad to čula snaha Ikonija,
    Ona ode na bijelu kulu,
    Te dozivlje svoju milu šćerku:
    ,,Šćeri moja, mlada Anđelijo!
    ,,Udaji se, moja šćeri draga!
    ,,Eto tebi svata na probira
    ,,Sve po izbor’ bolji od boljega,
    ,,Uzmi, šćeri, koga tebi drago;
    ,,Da ti neke po imenu kažem:
    ,,Od prvih je, mila šćeri moja,
    ,,A od Gacka polja širokoga,
    ,,Od bogate kuće Žarkovića,
    ,,Ovo ti je dobar mušterija;
    ,,A drugo je tebi mušterija
    ,,Od široka polja Nevesinja
    ,,I bogate kuće Ivkovića,
    ,,Hajde, šćeri Nevesinju ravnu,,
    ,,Tamo tebi loše biti neće;
    ,,I trećega da ti, Anđo, kažem,
    ,,Od Mostara grada bijeloga
    ,,Od bogate kuće Petrovića,
    ,,Ovo ti je dobar mušterija;
    ,,Sada uzmi, koga tebi drago.”…

    Ivkovići su poštovani i kod muslimana koji su ih kao najviđenije Srbe ovekovečili u svojim pesmama, kao što je ,,Ženidba bega Ljubovića“, u kojoj se kazuje i o Iliji Ivkoviću.

    Odlomak iz narodne pesme ,,Ženidba bega Ljubovića“:

    ,,…Došlo vrijeme da đevojku vode
    A Ljubović Nevesinju ode
    Sluge nose kafu na tabaci
    a on staroj kazivaše majci
    za ženidbu u Čengića bega
    pođe stara blagoslivljat njega
    A neka si, hairli ti bilo
    to je meni po volji i milo
    Piši sine na sve kadiluke
    kupi svate i Srbe i Turke
    pred Turcima pašu Šerifliju
    pred Srbima Ivković Iliju
    ne ostavi Osman barjaktara
    Lakešića iz grada Mostara…“

    Nadalje, oni su se divili junaštvu srpskih gospodara i serdara Ivkovića i lepoti njihovih sestara. Te su tako pevali o devetorici hrabre braće Ivković, pre svih o Stojanu i Radivoju. Potom su veličali zanosnost Jefemije (Jefimije) i Kose Ivković.

    Nekoliko odlomaka iz pesme ,,Dizdar Osman-aga i Mujagin Omer ili osveta pogubljenog Mujina Halila“:

    ,,…Što govori dizdar Osman-aga:
    „Braćo moja, tridest četenika,
    nije l’ majka rodila junaka,
    muškijem ga pasom opasala
    junačkijem glasom dozivala,
    od svake ga rđe sačuvala,
    od subote i od utornika,
    od ujamka i od ureznika,
    i u petak haljina rezani,
    nije li se vode dogodio
    da mi bide vješti kulauze
    da mi svede četu niz Primorje
    do bijele Ivkovića kule,
    tanke kule Ivković Stojana,
    jer sam čuo, kazuju mi ljudi,
    đe je Vlaše curu odgojilo
    joj nejma para od ćesara,
    ni ljepote u sve sedam kralja,
    ni japije do Stambol-kapije,
    da bi mogla biti sultanija.
    Ako bi nam bog pomogo jaki
    te bi sišli u vlaško Primorje,
    koji bi je junak ugrabio
    baš bi znao da se oženio.”

    Ošo Mujo u vlaško Primorje,
    tankoj kuli Ivković Stojana
    oko sestre dilber Jefemije.

    Ja u zo čas četu pokupio,
    i poveo gojena Halila,
    siđe brate u vlaško Primorje.
    Opazi me devet Ivkovića,
    devet Vlaha od jedne Vlahinje,
    na dobre se konje popraviše,
    devet konja od jedne kobile,
    i pred moju četu izlećeše
    svu mi butum četu rasćeraše.
    Halila mi brata posjekoše,
    jošte mene obraniše ljuta.

    „Aga Mujo, haran buljubaša,
    i ja četu bijah pokupio
    i ja ćaha u vlaško Primorje
    do bijele Ivkovića kule,
    pa ti vješta kulauza nejmam
    da mi četu svede u Primorje
    tankoj kuli Ivković Stojana.
    Nećeš aga gajret učiniti,
    utegnuti rane po tijelu,
    da mi četu svedeš niz Primorje
    do bijele Ivkovića kule,
    ne bismo li curu ugrabili?”

    Đogat će te svesti u Primorje
    do bijele Ivkovića kule,

    Po durbinu seiri Primorje
    dok opazi bjelicu šenicu
    u ravnome polju primorskome.
    Ta šenica Ivković Stojana.
    Silno Vlaše namolilo mobu,
    trista srpa, dvjesta vezioca,
    i gospode mnogo za seira
    što seire mobu i šenicu.
    Više mobe mledene kočije,
    u kočije dilber Jefemija,
    sestra mila devet Ivkovića.
    I kaka je, zgodila je munja,
    đelček cura od boga stvorena,
    al’ na curu mnogi dževairi
    ševak daje niz polje zeleno.

    Onda veli moba u šenici:
    „O, bogami, sužanj nevoljniče,
    šenica je Ivković Stojana,
    u šenici moba Stojanova,
    kočije su Ivković Stojana,
    u kočije sestra Stojanova.

    Kad to začu Mujagin Omere,
    eto momak do kočija dođe,
    kako dođe, tiho odgovara:
    „Jefemija, gospocka djevojko,
    poplatide sužnja nevoljnoga.”
    Kad to začu glavita djevojka,
    zaturila u džepove ruke,
    izvadi mu četiri dukata
    pa ih dade sužnju nevoljniku.
    Kada Omer pare pokupio,
    pa mu đavo ne da siđet s mirom,
    već po tome curi govoraše:
    „O, boga ti, gospodska djevojko,
    za koga si lice ubjelila,
    a za kog si kosu ubojila
    il’ za kralja ili kapetana,
    il’ za kakvu vlašku poglavicu?”.

    Opazi ga devet braćenica,
    pred Mujinu četu izlećeše,
    svu mu butum četu rasćeraše,
    Halila mu brata posjekoše,
    serdar Muji rane zadadoše,
    pobježe im ranjen na Đogatu.

    progovara brate Radivoje:
    «Šuti, sestro, dilber Jefemijo!

    Ondar veli sestra Ivkovića:
    „O bogami, sužanj nevoljniče,

    bjež’, Omere, poginućeš ludo.
    Sad će doći Ivković Stojane,
    otišo je mobi po užinu,
    sad će doći Ivković Stojane,
    poznaće ti Mujina Đogata,
    da si tica pa da imaš krila,
    svi da su ti džini kulauzi
    tebi život ne bi ostanuo.”

    Dok eto ti Ivković Stojana

    Za njime se poćer naturio:
    najnaprijed osam konjanika,
    osam brata, osam Ivkovića,
    i za njima silovita vojska.
    Kako koja sila dolazaše
    od Stojana dilje ne iđaše.

    opazi me devet Ivkovića,
    na dobre se konje popraviše
    i pred moju četu izlećeše,
    svu mi butum četu rasćeraše,
    i Omera posjekoše tvoga,
    odnesoše u Primorje glavu.
    Ja pobjego na doratu mome.” …

    Odlomak iz narodne pesme ,,Hrnjice u Skradinu (Počitelj)“:

    …“Da dovede trides’t djevojaka,
    sve sestara vlaškijeh serdara
    i pred njima Ivkovića Kosu“…

    PJESME O MUJI HRNJICI
    Priredio
    Dr. Munib MAGLAJLIĆ
    Sarajevo 1990.

    Ivkovići su bili i sveštena lica, ali i monasi. Najpoznatiji je arhimandrit Simeon Ivković (oko 1756 – posle 1805. god.), emisar (izaslanik) mitropolita crnogorskog, Petra prvog Petrovića Njegoša (Svetog Petra Cetinjskog) na ruskom dvoru (Matica srpska: ,,IV. tom, I – Ka“, strana 7.) . Arhimandrit je starešina manastira ili nekoliko njih i to je najviši monaški čin do vladike (episkopa) u pravoslavnoj crkvi. Ivkovići, koji potiču iz Bijele Rudine kod Bileće i Donjeg Drežnja kod Nevesinja, imaju krsnu slavu Svetog Nikolu (zimskog), zaštitnika putnika i moreplovaca, možda iz razloga što su se mnogo puta selili i putovali i morem i kopnom. Takođe, bili su ribari i pomorci i u svojoj prapostojbini Tesaliji, u Velegezitiji, u predhrišćanskom periodu slavili su boga Vodena to jest Vodenog, čiju ulogu je preuzeo Sveti Nikola (Momir Janković, Srbski žurnal, ,,Bog Voden“, 17. decembra 2016. godine; Vesna Kakaševski/www.starisloveni.com/; Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Prvi period, 3. Sloveni naseljavaju Balkan, 5. Slovenska plemena i njihova kultura i Drugi period, 1. Bugari i balkanski Sloveni, BIGZ, (1989.), str. 24., 41. i 60. ; Ostrogorski Georgije, ,,Istorija Vizantije“, Drugi deo, Borba za opstanak i preporod Vizantiske države (610-711), I. Reforme cara Iraklija i ratovi sa Persijancima i Avarima, Beograd, Prosveta, (1969), str. 110-112. ; The Oxford Dictionary of Byzantium, I-III, ed. A.P. Kazhdan, New York-Oxford 1991, 500-501.; Andreas N. Stratos, Byzantium in the Seventh Century, Volume IV, 668-685, Amsterdam 1978.). Ivkovići poreklom iz Hercegovine kao i njima srodne porodice su uzeli i druge slave, Svetog Jovana, Svetog Luku, Svetog Arhangela Mihaila… Na primer, Ivkovići iz okoline Smedereva su tamo došli sa prostora granice sa Bugarskom, gde su neko vreme živeli, sada slave Svetog Arhangela Mihaila, ali znaju da im je stara slava Sveti Nikola i obeležavaju je svake godine (po priči Jelene Ivković).
    Prema rodoslovu porodice Ivković, poslednji knez u dugom nizu kneževa Ivkovića je bio knez Anto Ivković rođen oko 1790. godine u Donjem Drežnju, u Nevesinju, u Hercegovini, a njegovi potomci nisu više nosili titulu kneza, ali su uzeli porodični nadimak Kneževići (Ivkovići – Kneževići), u znak sećanja na kneževsko dostojanstvo. Otac poslednjeg kneza Anta Ivkovića (oko 1790. g.) bio je knez Jefto Ivković rođen oko 1760. godine, takođe u Donjem Drežnju. Knez Jefto Ivković (oko 1760. g.) je imao mlađeg brata kneza Gligora Ivkovića koji je rođen i sahranjen u Donjem Drežnju i ima svoj spomen krst visine oko 3 metra. Potomci kneza Gligora Ivkovića, takođe, nisu više imali kneževsku titulu, a da bi se razlikovala od starije grane Ivkovića – Kneževića, ova mlađa loza je uzela nadimak po Gligorovom i Jeftovom ocu knezu Antolu (Anti) Ivkoviću (rođenom oko 1730. godine, u Donjem Drežnju) i prozvali su se Aničići (Ivkovići – Aničići). Otac kneza Antola (Anta) Ivkovića (oko 1730. g.) je bio knez Risto Ivković. Najviše Ivkovića potiče od kneza Rista Ivkovića.
    Ivkovića sada ima u Hercegovini, Bačkoj, Banatu, Sremu, Podrinju, Mačvi, centralnoj Srbiji, u istočnoj Srbiji, u južnoj Srbiji, na Kosmetu, u Bosni, u Crnoj Gori, Dalmaciji, Slavoniji i u rasejanju. Kumstvo je za Srbe najveća svetinja (Bog na nebu, kum na zemlji i Kum nije dugme – pa da se kum izgubi i da se kumstvo prekine i ugasi). Naša grana porodice Ivković, iz Crnče, sa Zaloma, kod Nevesinja, se okumila sa porodicom Gudelj, u Hercegovini, pre više od 300 godina i to staro kumstvo traje i danas. Različiti delovi stare i plemenite porodice Ivković imaju svoje porodične nadimke: Želudi, Milaković, Kebović, Šantaraga, Knežević, Marković, Gluvović, Soknić, Aničić, Mazetić, Pijunlije, Lazarević i Laković. Porodični nadimak naše grane loze Ivkovića je Soknić, po pretkinji Soki.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ИВКОВИЋ (п), у Бијелој Рудини (Билећа), Дрежњу, Биограду и Удрежњу (Невесиње), Малој Грачаници (Гацко) и Дабру (Столац). У Бијелој Рудини убрајају се међу најстарије породице и ту живе од „памтивијека“. У Дријежњу их такође убрајају међу најстарије становнике села. „Причају да су старином из Тесалије“, одалде су доселили у Бијелу Рудину „за вријеме српског кнеза Часлава“. Из Бијеле Рудине су прешли у Дрежањ око 1700. године због „зулума Ченгића са Загорја“. Славе Никољдан [59:176,201.2С7). На подручју Дабра Ивковића има у Кутима и Кљенцима. У Куте су доселили из Бежђеђа (Невесиње). „Дошао Перо 1872. године на Ћумуријин читлук.“ Славе Јовањдан, У Кљенцима су поријеклом из Удрежња: „Јова Лукина од 7 година довела сестра код Луке Грка у Кљенке око 1793.г. Он је имао Сима, а Симо Риста и Тодора.“ Даља им је старина из Бијеле Рудине. Славе Никољдан (248:26,32),

    Извор: Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена, Београд, 2005.

    Одговори
  • Zoran Ivković

    Moje istraživanje o porodici Ivković

    O svojoj porodici Ivković, Hercegovini i Hercegovcima, nažalost, nisam slušao od ljudi rođenih na tom podneblju. Neverovatno će zvučati da mi je najviše priča i podataka o svemu tome prenela moja baka Bosiljka, Sremica, jer je moj đed Lazar preminuo kada sam imao samo šest godina. O široj porodici Ivković znao sam vrlo malo, osim o nekolicini srodnika koji su ostali da žive u Crnči, na Zalomu, u Hercegovini. Spoznavao sam poreklo Ivkovića iz knjige J. Dedijera ,,Hercegovina“, iz ,,Srpskog etnografskog zbornika“ i iz istorijske građe Nikole Lakete, istoričara. I upravo ti šturi i nepotpuni podaci o mojoj porodici su me naveli da se upustim u istraživanje o Ivkovićima i njihovoj prošlosti. Želeo sam da ostane neki trag, da skupim sve ono što je vekovima rasipano i oduzimano, da nađem ono što je gubljeno i zaturano, da otkrijem ono što je skriveno i prikrivano, da vratim ono što je uzeto i oteto, da odbacim sve što je menjano i prepravljano. Bog je milostiv, kao što i kaže ime Ivko.
    Prvo što sam pročitao o Ivkovićima jeste da su stara hercegovačka porodica i da su došli iz Tesalije, u vreme kneza Časlava. Potvrda o istinitosti te priče krila se u poreklu prezimena. Ime Ivko od koga je nastalo ovo prezime kao takvo nije uobičajeno. Kod Južnih Slovena, u zapadnim oblastima koristi se ime Ivan, u istočnim područjima Jovan, a Ivko je karakteristično za južne i jugoistočne stare, srpske krajeve. Ivkovići su se doselili u Hum (Hercegovinu) u vreme srpskog vladara, kneza Časlava Klonimirovića iz dinastije Vlastimirovića (prednemanjićka Srbija) u desetom veku nove ere, između 927. i 952. god., najkasnije do 960. godine, iz Tesalije, središnje oblasti današnje Grčke (Srpska kraljevska akademija, Srpski etnografski zbornik, knjiga dvanaesta, Naselja srpskih zemalja, knjiga VI., ,,Hercegovina“, antropogeografske studije, dr Jevta Dedijera, uredio dr J. Cvijić, 1909. god., u Beogradu, strana 223.; Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Drugi period, 5. Srbi između Vizantije, Hrvatske i Bugarske, BIGZ, (1989.), str. 73-76.) . U pradomovini Tesaliji su zajedno sa ostalim Srbima primili hrišćanstvo u devetom veku nove ere (Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Drugi period, 4 . Pokrštavanje Južnih Slovena, BIGZ, (1989.), str. 67-71.), a rodonačelnik, čije ime i danas porodica sa ponosom nosi je njen prvi član, koji je postao hrišćanin i kršten kao Ivko. Porodica Ivković je pripadala starom slovenskom-srpskom plemenu Velegezita (Velegizita), koji se prvi put pominje u sedmom veku nove ere na području Tesalije. Velegeziti su u zalivu Volo u Tesaliji stvorili svoju provinciju Velegezitiju, lat. Belegezitiae. Bili su pomorci, ali i dobri ratnici. Velegeziti su zajedno sa drugim slovenskim-srpskim plemenima Dragovićima (Draguviti, Dragoviti), Sagudatima, Vajunitima (Vajoniti) i Brsjacima (Brzitima, Verzitima) učestvovali u opsadi Soluna 616. godine. Tada su Velegeziti vršili udare na Vizantijce sa mora (Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Prvi period, 3. Sloveni naseljavaju Balkan i 5. Slovenska plemena i njihova kultura i Drugi period, 1. Bugari i balkanski Sloveni, BIGZ, (1989.), str. 24., 41. i 60.; Ostrogorski Georgije, ,,Istorija Vizantije“, Drugi deo, Borba za opstanak i preporod Vizantiske države (610-711), I. Reforme cara Iraklija i ratovi sa Persijancima i Avarima, Beograd, Prosveta,(1969), str. 110-112. ; The Oxford Dictionary of Byzantium, I-III, ed. A.P. Kazhdan, New York-Oxford 1991, 500-501. ; Andreas N. Stratos, Byzantium in the Seventh Century, Volume IV, 668-685, Amsterdam 1978.). Romejski (vizantijski) car Mavrikije (582—602.), naslednik i zet cara Tiberija (578—582.) je za Slovene i Ante zapisao da su to slobodoljubiva plemena, koja ne trpe ropstvo. Čak i posle toliko vremena mnogobrojni toponimi u Tesaliji svedoče o prisustvu Srba, na primer: grad-luka Volos je nazvan po jednom od najvažnijih staroslovenskih-srpskih, predhrišćanskih božanstava, Volosu-Velesu, od oca, boga po imenu Rod i majke, boginje plodnosti, nebeske krave, zvane Zemun (Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Dragoslav Srejović: ,,Leksikon religija i mitova drevne Evrope“, Savremena administracija, Beograd, 1992. god., opšta odrednica ,,Slovenska religija“, str. 501-508., pojedinačna odrednica ,,Veles“, стрana 558.; Vesna Kakaševski/www.starisloveni.com/), mesto Velestino je izvednica od reči Veles-Volos; naselje Zagora, okruženo šumom, gorom; gradić Milina na samoj obali Egejskog mora sa prelepim pogledom i idealnim položajem u zalivu. Ivkovići su u desetom veku napustili Tesaliju i prvobitno su se nastanili u okolini Nikšića, to jest srednjovekovnog utvrđenog grada Onogošta, u državi srpskog kneza Časlava, u istočnom delu Huma. Nisu se dugo zadržali u Onogoštu i ubrzo su se preselili u Bijelu Rudinu kod Bileće, tamo se i danas jedan kraj zove Ivkovina, gde se nalazi nadgrobni krst Ivelje Ivkovića, koji je živeo u drugoj polovini 14. i početkom 15. veka i koji je bio srpski vitez u vojsci vojvode Vlatka Vukovića-Kosače.
    Zatim sam video da je prvi Ivković, zabeležen 1435. godine u dubrovačkim spisima, imao meni nepoznato ime Radič i da je taj čovek uzeo na zajam 75 zlatnika. Ponovo je ime bilo ključ za sve. Radič, ime biljke, korišćeno je kao jedan od znakova prepoznavanja među srpskom vlastelom. Nadalje, utvrdio sam da je u pitanju velika vrednost tog zajma i da su morale postojati čvrste garancije za vraćanje istog. A šta je veće jemstvo, od imanja, imovine i titule? Saznao sam da je ova porodica imala ogromna imanja. U to doba, feudalizma, feude, velike posede, su imali samo feudalci, velmože, vlastelini, plemstvo, te su shodno tome Ivkovići plemići. U svom delu ,,Bilećske Rudine“, antropogeografska ispitivanja, Naselja srpskih zemalja, knjiga 2 – Srpski etnografski zbornik, knjiga V., Beograd, 1903. godine, strana 867. /55*/, dr Jevto Dedijer je o porodici Ivković zapisao, citiram: ,, … ona se broji među najstarije u Rudinama i u Gacku. Cijeli udut ove općine, od Bijele Rudine do Vatnice bio je svojina te porodice…“ . Vatnica je srednjovekovno ime današnje Fatnice, a reč udut je arhaizam i znači područje. Sva zemlja, koja je pripadala ovoj plemićkoj porodici, prostirala se u dužini i širini od preko deset kilometara. To je bilo nekoliko hiljada hektara šuma, pašnjaka, voćnjaka, vinograda i njiva u njihovom vlasništvu. Kolika je vrednost pomenutog zajma, najbolje može objasniti sledeće poređenje. Tih 75 zlatnih dukata, odnosno 225 perpera je bilo skoro polovina godišnjeg dohotka (danka), od 500 perpera, kojeg su Dubrovčani (kupci), morali da plaćaju (prodavcu) Sandalju Hraniću-Kosači, vojvodi Rusaga bosanskog, na osnovu kupoprodajnog ugovora (lat. emptio venditio) o prodaji južne polovine Konavla zaključenog 1419. godine između ove dve strane (M. Dinić: ,,Dubrovački Tributi“, Mogoriš, Svetodmitarski i Konavaoski dohodak i Provižiun braće Vladkovića, Glas Srpske kraljevske akademije 168, 1935.god. , 205–256. = isti, Iz srpske istorije srednjega veka, Beograd 2003., 711-755.). Jedan zlatni dukat (cekin) je vredeo 3 perpera (solida), od početka do sredine 15. veka (Slavica Moravčević, Večernje novosti, ,,Zlatni sjaj perpera“, 13. oktobar 2010. godine). Radič je plemićko ime, koje su u srednjem veku pre dolaska Turaka nosili jedino srpski velikaši i predstavnici vladarskih kuća, na primer: Radič Crnojević, osnivač dinastije Crnojevića, gospodar Zete, Budve i drugih osvojenih mesta, kao i Radič Sanković, vojvoda, koji je upravljao Humom i bio poslednji izdanak svoje loze (V. Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Četvrti period, 1. Srbi između Turaka i Mađara i 2. Mađarska prevlast u Bosni i Srbiji, BIGZ, (1989.), str. 206. , 207. i 211.; Mavro Orbin: ,,Kraljevstvo Slovena“, /Il Regno de gli Slavi, 1601.godine/, Beograd, 1968. godine, Srpska književna zadruga, Osnovana 1892. godine, članovi redakcije: Franjo Barišić, Radovan Samardžić, Sima Ćirković, preveo sa italijanskog Zdravko Škundrica, str. 190. , 193. , 208. i 293. ). Radič je isključivo srpsko ime, čak i danas u 21. veku, na prostorima Republike Hrvatske (Croatian Ancestry Limited, Chicago, SAD). Radič je i otporna, višegodišnja biljka koja se gaji kao jednogodišnja zbog bledih listova ili korenja. Boja listova je tamnozelene ili svetlo zelene boje (može biti i crvena), a glavne žile su bele boje (AgroKlub.rs).
    Saznao sam da je porodica plemenita, da je iznedrila vitezove kao što je srpski junak Ivelja Ivković koji se borio u boju na Kosovu polju 28.06.1389. godine (ukupno jedanaest plemića Ivkovića je učestvovalo u tom boju) i u bici kod Bileće 27.08.1388. godine, prvoj pobedi srpske vojske nad Osmanlijama, ali je ostalo pitanje koje titule su nosili njeni članovi. Potom sam naišao na podatak da se u jednoj staroj listini iz Like pominje ime Antola Ivkovića, kneza vlaškog (J. Vončina ,,Četiri glagoljske listine iz Like“, PREPIS ORIGINALA, 1955.god., citirane isprave i u interpretaciji N. Klaić, radovi staroslavenskog Instituta, knjiga 2, 1955. godine, str. 213., 214., 216., 217., 218. i fotografija listine nakon strane 224.). Vlasima su nazivani Srbi, hrišćani istočnog obreda, koji su se bavili stočarstvom (V. Klaić: ,,Vlasi u Hrvatskoj tečajem 14. i 15. stoljeća“, 1880. god., strana 9., glava 1., tačka 2., 3. i 4. ). O tome da se radi o Srbinu, osim njegovog srpskog prezimena Ivković i njegove srpske titule knez vlaški, govori i njegovo ime. Ime Antol je oblik starogrčkog imena Anatolios, što znači čovek sa istoka, istočnjak; anatole je na starogrčkom istok (Onomatolog dr Z.Bjelanović ,,Značajke odlike prezimena dvorskog kraja“, DVOR na Uni, 1991.god. /www.scribd.com/doc/24654080/znacajke-odlike-prezimena/; onomatolog dr M. Šimundić, ,,Rječnik osobnih imena“, Zagreb, 1988. god., strana 13.). Tekst glagoljske listine iz 1433. godine počinje sa: ,,Mi Antol’ Ivković’ . i Ivan Herendić’ k’nezi vlaški …“.
    Prateći razvoj i kretanje porodice Ivković, tokom srednjeg veka, otkrio sam da se razgranala i proširila je svoje feude izvan Hercegovine. Srpske velmože Ivkovići su imali svoje posede i u zapadnim delovima Bosne. Vjekoslav Klaić je u svojoj Knjizi III. , ,,BOSNA“ (Zemljopis), podatci o zemljopisu i poviesti Bosne i Hercegovine, 1878. god., str. 187. i 188., zapisao, citiram: ,,Peći, gradić izdod Pećke gore, u kojem gospodovahu najprvo Ivkovići, a kasnije knezovi Blagajski (Babonići). – Kladuša Velika, grad između potoka Ruševice i Kladušnice. Ponajprije pripadaše Kladuša V. porodici Ivkovića, g.1460. dopade pako kneza Martina Frankopana. – Kladuša mala, gradić tik potoka Kladušnice. Njom gospodovahu najprije Ivkovići, god. 1470. zapade ona bana Ivana Tuza od Laka, a kasnije dođe u ruke slunjskoj lozi Frankopana (Jurju i sinu mu Franji). — Čaglica, pripadaše porodici Ivkovića“. Delovi plemenite srpske porodice Ivković su sve do 1558. godine imali imanja i u Hrvatskoj. U ,,Zborniku za narodni život i običaje južnih Slavena“, Том 30, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1935. godine, strana 78., je zapisano, citiram: ,,Na lijevoj obali Mrežnice imali su svoja vlastelinstva Ivkovići, Tatarići i Herendići, a na desnoj Dragučići i Štefkovići. Grgur Štefković bio je zet kneza Bernardina Frankopana, imao je njegovu kćer Veroniku za ženu. Ivkovići, Tatarići i Herendići su imali svoje dvorove u Mlaki ili Gredi. G.1558. smrću Nikole Ivkovića izumire njihova porodica“. U delu ,,Stručna podloga za zaštitu poriječja rijeke Mrežnice“ – suradnja: Krunoslav Leko, Neven Trenc, Vida Posavec Vukelić, Aljoša Duplić, Kristijan Čivić, Irina Žeger Pleše, dr. sc. Srećko Božičević, dr. sc. Antun Alegro, Dario Hruševar, dipl.inž. Karlo Posavec, Javna ustanova za upravljanje zaštićenim prirodnim vrijednostima Karlovačke županije, Hrvatske šume d.o.o., Ministarstvo obrane RH, Izrada karata: Vladimir Hršak, Davorin Marković, ravnatelj, Zagreb, 2010., strana 89., stoji zapisano, citiram: ,,Dvor Ivkovića (1372.-1558.) bio je u Gredi“. Mrežnica je reka u Karlovačkoj županiji, u Republici Hrvatskoj, duga je 63 km i njen sliv obuhvata površinu od 64 km2. Mrežnica je posebna zbog velikog broja vodopada, u ukupnom broju od 93. Ona se penje u Kordun, zapadno od Grada Slunja, i teče na sever, paralelno kroz pritoke Dobra i Korana, kroz Generalski Stol i Dugu Resu, kada se konačno uliva u Koranu na jugu Karlovca (Hrvatska elektroprivreda).
    Najviše vremena sam posvetio pronalaženju grba porodice Ivković, najvažnijeg simbola plemstva. U ugarskom spisu od 19. jula 1433. godine, glagoljskoj listini iz Like, sačuvan je grb srpske kneževske porodice Ivković. Grb je na pečatu kneza Antola Ivkovića i visi na vrpci bele boje, koja je provučena kroz donji deo listine. Prikazana je životinja (vuk), nad kojom se nalaze petokraka zvezda i grančica. Ta petokraka zvezda je heraldički prikaz petokrakog cveta koji se zove hercegovački zvončić (lat. Campanula hercegovina). Hercegovački zvončić naseljava veoma negostoljubiva i surova staništa kakva su okomite stene planina u Hercegovini (Prenj, Čvrsnica, Čabulja, Plasa i Velež) na visinama između 1.150 i 1.500 metara, a raste i u kanjonima nekih reka (Neretva, Rakitnica i Drežnika). Biljke, retko visoke preko dvadesetak centimetara, debelim poluodrvenelim rizomom (grč. rizom = masivni korijen, od rhizóō) prodiru duboko u pukotine krečnjačkih stena. Od juna do avgusta, kada je biljka u punom cvatu, mnogobrojni plavičastoljubičasti cvetovi u obliku zvonca ističu se na pozadini od izbeljenog kamena (Olja Vasić, Prirodnjački muzej Beograd). Hercegovački zvončić je endemska vrsta. Ova vrsta zvončića raste samo na kršu u Hercegovini i simbol je istrajnosti Ivkovića i Hercegovaca uopšte. Grančica koja se nalazi u grbu Ivkovića je grančica hercegovačkog hrasta sladuna (lat. Quercus frainetto tenore, Quercetum confertae hercegovinicum). Na sprskom jeziku se još naziva i blagun (Moja Bašta – Baštovanski online servis 2008-2012.). Takođe, grb Velike Kladuše je izmenjeni grb Ivkovića, prvih gospodara tog mesta. U grbu V. Kladuše su dodati tvrđava, godina i naziv grada. Sivi vuk je zamenjen belim konjem koji i dalje podseća na vuka, s tom razlikom što je konj prikazan tako da se propeo na zadnje noge umesto vuka koji hoda sa podignutom jednom prednjom nogom, zlatna grančica hercegovačkog hrasta sladuna je promenjena u beli polumesec (mladi mesec) znak Otomanske imperije i islama, zatim petokraka zvezda je zadržana, ali je sada bele boje kao muhamedansko znamenje, a ne kao prvobitno plavičastoljubičasti petokraki cvet – hercegovački zvončić. Grb srpske kneževske porodice Ivković: beli srpski srednjovekovni štit (gotički tip štita ili neki drugi heraldički oblik), u srednjem delu, srednjoj zoni tog štita nalazi se stilizovani sivi vuk prikazan u celosti, odnosno heraldički ,,vuk u prolazu“, vuk koji hoda sa podignutom jednom prednjom nogom, otvorenih čeljusti sa izbačenim jezikom, okrenut u istu stranu kao u grbu Velike Kladuše, iznad vuka u gornjem delu, vršnoj zoni štita su stilizovani plavičastoljubičasti petokraki cvet hercegovački zvončić (plavi petokraki zvezdasti cvet sa zlatnom, žutom sredinom, to jest tučkom) i pored njega, u obliku polukružnice stilizovana zlatna (žuta) grančica hercegovačkog hrasta sladuna sa žirovima, sve u rasporedu kao u grbu V. Kladuše, povrh štita je srednjovekovna srpska viteška kaciga-šlem, sa rešetkama ili sa prorezom, oko šlema i štita sa leve i desne strane je plašt u dve boje, zlatnoj (žutoj) i plavoj, iznad šlema je ovojnica, takođe, dvobojna, zlatna (žuta) i plava, nad kojom je čelenka u obliku sivog ,,vuka u prolazu“, vuka koji hoda sa podignutom jednom prednjom nogom, otvorenih čeljusti sa izbačenim jezikom, ispod štita je natpis (moto): Ivkovići (ispisan srpskom ćirilicom ili srpskom Vukovom latinicom), pozadina natpisa je zlatna (žuta) i na njoj su slova crne boje. Grb sa pečata kneza Antola Ivkovića, opisan u knjizi J. Vončina ,,Četiri glagoljske listine iz Like“, PREPIS ORIGINALA, 1955.god., citirane isprave i u interpretaciji N. Klaić, radovi staroslavenskog Instituta, knjiga 2, 1955. godine, str. 213., 214., 216., 217., 218. i fotografija listine nakon strane 224., mora biti izrađen u skladu sa pravilima struke, odnosno heraldike. Pregledajući rodoslov Ivkovića koji brižljivo čuva i izrađuje Dragan Ivković, ustanovio sam da je knez Antol Ivković rođen oko 1370. godine u Bijeloj Rudini, kod Bileće, u Hercegovini. Knez Antol Ivković je bio najstariji sin u porodici, a otac mu je bio knez Risto Ivković rođen oko 1340. godine, takođe, u Bijeloj Rudini. Najstariji sin kneza Antola Ivkovića je bio knez Jefto Ivković rođen oko 1400. godine, u Bijeloj Rudini. Knez Antol Ivković je bio gospodar područja od Bijele Rudine do Vatnice (današnje Fatnice), kod Bileće, u Hercegovini, grada Peći kod Pećke gore, gradova Velike i Male Kladuše i mesta Čaglice, u Bosni, kao i mesta Mlake – Grede i vlastelinstva na levoj obali reke Mrežnice, u Hrvatskoj.
    U potrazi za srednjovekovnim nadgrobnim spomenicima Ivkovića i njihovim uklesanim imenima kao svedocima starih i slavnih vremena, Boljuni su mi bili prioritet. U Boljunima kod Stoca, grada u kom je stolovala i vladala Humom, Hercegovinom porodica Kosača, nalazi se velikaško groblje sa mnoštvom stećaka, ali sa malo sačuvanih natpisa. Među očuvanim je i onaj na kojem piše: ,,a se leži Erina Ivkovica“ (Marko Vego, ,,ZBORNIK srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine“, knjiga II., izdanje zemaljskog muzeja – Sarajevo 1964., str. 17 – 30.). Erina (Jerina) Ivkovica je iz porodice Ivković. Postoji priča u porodici Ivković da je majka Vlatka Vukovića – Kosače iz porodice Ivković, odnosno da je Erina Ivkovica žena Vuka Kosače, osnivača dinastije, oca Vlatka Vukovića – Kosače. Na tom groblju su sahranjeni i vojvoda Vlatko Vuković – Kosača i njegova porodica. U malobrojnim postojećim zapisima u kamenim stećacima, krstovima, pločama i blokovima su i imena Radič i Radiča, muški i ženski oblik ovog velikaškog, srpskog imena (Croatian Ancestry Limited, Chicago, SAD). Tu su nadgrobni spomenici srpske plemkinje Radiče Abrat (Obrat), srpskih velmoža Radiča Vučića i Radiča Vladisalića, kao i njegovog bliskog srodnika vlastelina srpskog Vlaća (Vlađa) Vladisalića. Ovde počivaju i velikaši srpski Radosav Heraković, Petar Vukčić i Vukić Vumić, srpski plemić Bogavac Boljunovič i njegova supruga vlastelinka srpska Tara (Tarah) Boljunovič. Nalaze se tu i grobna mesta i obeležja plemkinje srpske Lubice Vlatkovice (Lubica – Ljubica iz porodice Vlatković), vladikovke (vladarke) srpske Erine (Jerine) Vukocamić i srpske vlastelinke Stane Ćurenovice (Stana iz porodice Ćurenović – Đurenović), kao i mnogih drugih srpskih vitezova i junaka, njihovih majki, sestara i supruga. Ovo mesto i groblje su nazvani po srpskoj velikaškoj porodici Boljunovič – Boljuni, na čijim posedima su nastali. Boljuni su uvršteni na listu svetske kulturne baštine UNESKO-a (UNESCO).
    Proučavajući istoriju porodice Ivković koja nije menjala prezime više od milenijuma, odnosno od kada su Srbi u 9. veku, u Tesaliji, prihvatili hrišćanstvo, nailazio sam na podatke o porodicama koje su joj srodne. Od Ivkovića je nastala porodica Fržović (Srpska kraljevska akademija, Srpski etnografski zbornik, knjiga dvanaesta, Naselja srpskih zemalja, knjiga VI. , ,,Hercegovina“, antropogeografske studije, dr Jevta Dedijera, uredio dr J. Cvijić, 1909. god., u Beogradu, strana 223.). Po jednom kazivanju, Ivkovića iz Nevesinja, u davna vremena Ilija Ivković, čovek visokog rasta i veoma spretan uspeo je skočiti toliko visoko da je sa drveta srušio gnezdo divljih pčela, fržinu. Od tog doba njegovi potomci se nazivaju Fržovići, ali se zna da su u srodstvu sa Ivkovićima i sa njima ne stupaju u brak. Po drugoj priči, Ilijinom ocu su umirala deca pa su ranije bile gatke da se deci veže crveni konac oko ruke. U njihovu kuću je došao čovek sa strane i kada je dolazio usput je našao zanimljiv čvor i poneo ga sa sobom. Kada je ušao u kuću i video dete sa crvenim koncem i ostalim gatkama dao mu je taj čvor (frž). To dete (Ilija Ivković) je ostalo živo i po tom fržu je dobio nadimak i kasnije promenio prezime. To je kazivao Jovo Fržović iz Nevesinja. Fržovići žive u selu Biogradu. Postoje porodice kao što je porodica Ivkov. To su Ivkovići koji su se doselili na prostor današnje Vojvodine, pre nego što su državne vlasti carske Austrije administrativnim putem zabranjivale postojanje prezimena sa nastavkom -ić kod Srba, donošenjem posebnog normativnog akta 1817. godine, su izdale naređenje, po kojem Srbi nisu smeli da nose prezimena sa nastavkom -ić, što je na području Ugarske posebno strogo sprovođeno. Tako su srpska prezimena koja su se završavala na -ović (npr. Ivković) ostala sa nastavkom -ov (npr. Ivkov). Sva ostala srpska prezimena pre svega u Ugarskoj morala su se završavati na -ov, -ev i -in ili na -ski, -ški i -čki (Trifun Pavlović, Srpsko nasleđe, Istorijske sveske, broj 11, ,,Kako su formirana srpska prezimena: Jovanović, Jovanić, Jovanov, Jovin, ili Jović? Srpski tić preziva se na ić“, novembra 1998. godine). U Austrougarskoj su Ivkovi imali plemićke titule, plemstvo je dodeljeno 1860. godine Dimitriju Ivkovu (Duišin V.A.: ,,Zbornik plemstva u Hrv., Slav., Dalm., B. i H., Kot., Dubrov. i Vojvodini“, II Svezak, I Dio, 1938.god., strana 30.). U grbu porodice Ivkov, u dva od četiri polja na štitu prikazana je ruka sa sabljom, a u trećem polju se nalazi šestokraka zvezda. Takođe, čelenka koja je povrh šlema i štita pomenutog grba, u obliku je šestokrake zvezde. Ruka sa sabljom je grb Primorja i Huma – grb Primordiae Kvmaniae. To je 15. grb (15. list) u grbovniku Korenić – Neorić, najstarijem prepisu grbovnika Petra Iveljinog koji nastao je 1595. godine i istovetni grb u Fojničkom grbovniku koji je nastao 1675. ili 1688. godine (Srđan Rudić, ,,Vlastela ilirskog grbovnika“, 1. Grbovnik Korenić – Neorić i 11. Fojnički grbovnik , Istorijski Institut, Posebna izdanja, knjiga 52, Beograd, 2006. , str. 62. , 63. , 75. i 76.; Belović, B: O heraldičkom spomeniku u Fojničkom manastiru, Zastava, 59/1928, 100, 3, 101, 3.; Fojnički grbovnik, Novinsko-izdavačko preduzeće Oslobođenje, Sarajevo, 1972.; Prikaz: Vesna Mušeta, GDI BiH, god. XX (1972-1973), Sarajevo, 1974, 265-268.; Fojnički grbovnik, Rabic, Sarajevo, 2005.; Prikaz: Emir O. Filipović, Prilozi IIS, 34, Sarajevo, 2005, 350-353.; Dubravko Lovrenović: Fojnički grbovnik, ilirska heraldika i bosansko srednjovjekovlje, Bosna Franciscana, br. 21, god. XII, Sarajevo, 2004, 172-202.). Šestokraka zvezda i ruka sa sabljom su znamenja u grbu Huma (Banac, Ivo. Grbovi : biljezi identiteta, 1. izd., Zagreb : Grafički zavod Hrvatske, 1991., strana 125.). Ovo potvrđuje da je Ivkov porodica Ivković iz Huma (Hercegovine). Ivanovići iz sela Udrežnja (Nevesinje) potiču od plemenite porodice Ivković sa Meke Grude (Srpska kraljevska akademija, Srpski etnografski zbornik, knjiga dvanaesta, Naselja srpskih zemalja, knjiga VI., ,,Hercegovina“, antropogeografske studije, dr Jevta Dedijera, uredio dr J. Cvijić, 1909. god., u Beogradu, strana 223.). Od Ivkovića su nastale i porodice Ivanišević iz Bežđeđa (Nevesinje), Čovilo iz Nevesinja, Pijunlija iz sela Lakat (Nevesinje). Porodica Želud su Ivkovići. Želud na staroslovenskom znači žir, plod hrasta, omiljenog drveta svih Slovena. Po reči želud je organ za varenje, želudac dobio ime, jer je žir bio važna namirnica u ishrani ondašnjih ljudi.
    Ovim istraživanjem sam utvrdio i to da postoje Ivkovići koji su promenili veroispovest, ali su zadržali svoje srpsko prezime ili sećanje da pripadaju ovoj plemenitoj porodici. Nakon pada Hercegovine pod Otomansku vlast, 1482. godine, Ivkovićima se oduzimaju imanja koja su se prostirala od Bijele Rudine do Fatnice. U knjizi ,,Bilećske Rudine“ antropogeografska ispitivanja, Naselja srpskih zemalja, knjiga 2 – Srpski etnografski zbornik, knjiga V., Beograd, 1903. godine, strana 867. /55*/, dr Jevto Dedijer je zapisao, citiram: ,,…Pošto su muslimani ušli u ovu oblast, Ivkovići su izgubili većinu zemlje, samo su zadržali jedan dio zemlje, koji je i danas njihov. Na njihovoj zemlji u Podgorju bila se je nastanila muslimanska porodica Čelari…“ Stanoje Stanojević je u svom delu, ,,Istorija srpskoga naroda“, glava IX., SRPSKI NAROD POD TURCIMA, drugo izdanje objavljeno 1910. godine, zapisao, citiram: ,,Tako su se, krajem XV i početkom XVI veka, počeli Srbi u velikim masama naseljavati u Dalmaciji, Hrvatskoj, Slavoniji, Sremu i Bačkoj, daleko uz Dunav i Tisu, u Banatu i Pomorišju, u Erdelju i u Vlaškoj. Svuda je tu bilo puno pustih krajeva, opustelih zbog turskih pljačkanja, i svuda su se tu, bežeći ispred zuluma, ili svojevoljno ili po pozivu, naseljavali Srbi, da rade zemlju i da se biju sa Turcima.“ Tada su se pojedini Ivkovići i članovi njima srodnih porodica spustili u primorje i nastanili u Dalmaciji, gde su vremenom postali katolici. Doselili su se u Zadar i njegovu blizinu, u Sinj, zatim u okolinu Cavtata, na poluostrvo Pelješac (Brijesta), na ostrvo Korčula… Ubrzo nakon prelaska u katoličanstvo, Ivkovići su zbog svog plemićkog porekla i zbog svoje učenosti dospeli na čelo Rimske katoličke crkve u Hrvatskoj i Bosni. Od 1625-1633. godine biskup skradinski i upravitelj bosanske biskupije je bio fra Toma Ivković (,,Biskupska Konferencija Jugoslavije“, 1975.god.). Skradin je grad u blizini Šibenika. Jedan deo Ivkovića je prešao u islam. Postoje Ivkovići muslimani u Jablanici (Hercegovina). Muslimanska porodica Kajan iz sela Sopilja (Nevesinje, Hercegovina) poreklom je od Ivkovića. Takodje, postoji predanje da su čuveni Rizvanbegovići iz Bosne starinom Ivkovići.
    Izučavao sam i jedinstvenost Ivkovića. Ivkovići se pominju i u srpskoj, narodnoj, epskoj poeziji. Čuvena je pesma ,,Kosa Ivkovića“, koja se peva uz gusle. Kosa Ivković je bila jedna od najlepših devojaka, Ivkuša u porodici Ivković. Takođe, poznata je i srpska, narodna, epska pesma ,,Povrati mi lice ! „, koja govori o ljubavi između sestre Ivkovića i Ive Crnojevića, odnosno Ivana Crnojevića, vladara srednjovekovne srpske države Zete, u periodu od 1465–1479. godine i od 1481-1490. godine (Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Četvrti period, 10. Stvaranje nove srpske despotovine, 11. Pad Hercegovine i 12. Pad Crne Gore, BIGZ, (1989.) , str. 271., 272., 274. i 276.) .

    POVRATI MI LICE!

    Vezak vezlo triest djevojaka,
    A pred njima sestra Ivkovića;
    U ruci joj šibika od zlata,
    Čijem bije po rukam’ djevojke:
    »Vez’te brže, dugo jadne bile!
    U junake vi se ne uzdajte!
    Junak vjera i šušnjata grana:
    Listak pane, a grana ostane.
    Taka ti je vjera u junaka,
    Kako mene Crnojević Ivo.
    Svašta mi je Ivo donosio:
    Sitni češalj, sjano ogledalo,
    Dv’je jabuke, u njedrim’ nošene;
    Dvije dunje s lista ukinute,
    Gurabije na suncu pečene.
    A sad meni sitnu knjigu piše:
    »»Vrat mi blago, sestro Ivkovića!««
    A ja sam mu drugu otkitila:
    Vrat’ mi lišće, Crnojević Ivo!
    Ka’ i ovih drugih djevojaka,
    Ja ću tebi i otroje blago.«

    Iz Popova u Hercegovini; kazivala Jela Bukvić.

    Ivkovići su bili i vođe srpskih hajduka i srpskih uskoka koji su se borili protiv Otomanske imperije i zuluma koje je činila nad Srbima i drugim narodima pod njenom vlašću. Zbog svojih zasluga u borbi za slobodu Ivkovići su opevani u junačkim pesmama.

    NARODNE PIESME
    bosanske i hercegovačke
    skupio
    Ivan Franjo Jukić Banjalučanin
    i Ljubomir Hercegovac (FR. GR. MARTIĆ)
    izdao
    O. Filip Kunić Kuprješanin.
    SVEZAK PERVI. PIESME JUNAČKE.
    U Osieku 1858. god.
    (str. 40. i 41.)

    Odlomak iz junačke pesme:

    ,,..Koliko je žala oko mora,
    Il’ kamena u keršnih kotarih,
    Ol’ derveta u Kunar planini,
    Onliko je i junakah bilo;
    Ni starac ih pobrojio nije,
    U svojie’ stotinu godinah,
    Sve, uz gusle, s’ vilam boraveći —
    A kakol’ će pero i jazia.
    Poglavice da je proslaviti,
    Ki vodiše čete i hordie,
    I nosiše svione barjake:
    Kaže starac Senjanin Ivana,
    I Tadiu brata Ivanova,
    Silna zmaja Janković Stojana.
    I deliu Smiljanić Iliu,
    I njegove bratje šestericu,
    Ivanova Komnen barjaktara,
    Sve po redu devet Ivkovića’,
    Pa viteza Mandušića Vuka,
    I sokola Petra Merkonjića;
    Do tri bana, silna gospodara.
    Od Ledjana i Zadra kamena,
    I biela od Janoka grada;
    I još ima trista poglavicah. —
    Fali mnoge gorske haramie,
    Ponajbolje Tomić Mohovila,
    I dietića Gavran harambašu,
    Gruju diete, starinu Novaka;
    A ostalih ni broj se neznade…“

    Veći deo porodice Ivković se seli oko 1700.-te godine iz Bijele Rudine u veliko planinsko selo, Donji Drežanj, kod Nevesinja, a odatle su se mnogi raselili po celom svetu. Ivkovići su zbog svog plemstva i viteštva oduvek uživali veliki ugled u svom srpskom narodu.

    Odlomak iz narodne pesme ,,Sinovica popa Milutina“:

    „…Kad to čula snaha Ikonija,
    Ona ode na bijelu kulu,
    Te dozivlje svoju milu šćerku:
    ,,Šćeri moja, mlada Anđelijo!
    ,,Udaji se, moja šćeri draga!
    ,,Eto tebi svata na probira
    ,,Sve po izbor’ bolji od boljega,
    ,,Uzmi, šćeri, koga tebi drago;
    ,,Da ti neke po imenu kažem:
    ,,Od prvih je, mila šćeri moja,
    ,,A od Gacka polja širokoga,
    ,,Od bogate kuće Žarkovića,
    ,,Ovo ti je dobar mušterija;
    ,,A drugo je tebi mušterija
    ,,Od široka polja Nevesinja
    ,,I bogate kuće Ivkovića,
    ,,Hajde, šćeri Nevesinju ravnu,,
    ,,Tamo tebi loše biti neće;
    ,,I trećega da ti, Anđo, kažem,
    ,,Od Mostara grada bijeloga
    ,,Od bogate kuće Petrovića,
    ,,Ovo ti je dobar mušterija;
    ,,Sada uzmi, koga tebi drago.”…

    Ivkovići su poštovani i kod muslimana koji su ih kao najviđenije Srbe ovekovečili u svojim pesmama, kao što je ,,Ženidba bega Ljubovića“, u kojoj se kazuje i o Iliji Ivkoviću.

    Odlomak iz narodne pesme ,,Ženidba bega Ljubovića“:

    ,,…Došlo vrijeme da đevojku vode
    A Ljubović Nevesinju ode
    Sluge nose kafu na tabaci
    a on staroj kazivaše majci
    za ženidbu u Čengića bega
    pođe stara blagoslivljat njega
    A neka si, hairli ti bilo
    to je meni po volji i milo
    Piši sine na sve kadiluke
    kupi svate i Srbe i Turke
    pred Turcima pašu Šerifliju
    pred Srbima Ivković Iliju
    ne ostavi Osman barjaktara
    Lakešića iz grada Mostara…“

    Nadalje, oni su se divili junaštvu srpskih gospodara i serdara Ivkovića i lepoti njihovih sestara. Te su tako pevali o devetorici hrabre braće Ivković, pre svih o Stojanu i Radivoju. Potom su veličali zanosnost Jefemije (Jefimije) i Kose Ivković.

    Nekoliko odlomaka iz pesme ,,Dizdar Osman-aga i Mujagin Omer ili osveta pogubljenog Mujina Halila“:

    ,,…Što govori dizdar Osman-aga:
    „Braćo moja, tridest četenika,
    nije l’ majka rodila junaka,
    muškijem ga pasom opasala
    junačkijem glasom dozivala,
    od svake ga rđe sačuvala,
    od subote i od utornika,
    od ujamka i od ureznika,
    i u petak haljina rezani,
    nije li se vode dogodio
    da mi bide vješti kulauze
    da mi svede četu niz Primorje
    do bijele Ivkovića kule,
    tanke kule Ivković Stojana,
    jer sam čuo, kazuju mi ljudi,
    đe je Vlaše curu odgojilo
    joj nejma para od ćesara,
    ni ljepote u sve sedam kralja,
    ni japije do Stambol-kapije,
    da bi mogla biti sultanija.
    Ako bi nam bog pomogo jaki
    te bi sišli u vlaško Primorje,
    koji bi je junak ugrabio
    baš bi znao da se oženio.”

    Ošo Mujo u vlaško Primorje,
    tankoj kuli Ivković Stojana
    oko sestre dilber Jefemije.

    Ja u zo čas četu pokupio,
    i poveo gojena Halila,
    siđe brate u vlaško Primorje.
    Opazi me devet Ivkovića,
    devet Vlaha od jedne Vlahinje,
    na dobre se konje popraviše,
    devet konja od jedne kobile,
    i pred moju četu izlećeše
    svu mi butum četu rasćeraše.
    Halila mi brata posjekoše,
    jošte mene obraniše ljuta.

    „Aga Mujo, haran buljubaša,
    i ja četu bijah pokupio
    i ja ćaha u vlaško Primorje
    do bijele Ivkovića kule,
    pa ti vješta kulauza nejmam
    da mi četu svede u Primorje
    tankoj kuli Ivković Stojana.
    Nećeš aga gajret učiniti,
    utegnuti rane po tijelu,
    da mi četu svedeš niz Primorje
    do bijele Ivkovića kule,
    ne bismo li curu ugrabili?”

    Đogat će te svesti u Primorje
    do bijele Ivkovića kule,

    Po durbinu seiri Primorje
    dok opazi bjelicu šenicu
    u ravnome polju primorskome.
    Ta šenica Ivković Stojana.
    Silno Vlaše namolilo mobu,
    trista srpa, dvjesta vezioca,
    i gospode mnogo za seira
    što seire mobu i šenicu.
    Više mobe mledene kočije,
    u kočije dilber Jefemija,
    sestra mila devet Ivkovića.
    I kaka je, zgodila je munja,
    đelček cura od boga stvorena,
    al’ na curu mnogi dževairi
    ševak daje niz polje zeleno.

    Onda veli moba u šenici:
    „O, bogami, sužanj nevoljniče,
    šenica je Ivković Stojana,
    u šenici moba Stojanova,
    kočije su Ivković Stojana,
    u kočije sestra Stojanova.

    Kad to začu Mujagin Omere,
    eto momak do kočija dođe,
    kako dođe, tiho odgovara:
    „Jefemija, gospocka djevojko,
    poplatide sužnja nevoljnoga.”
    Kad to začu glavita djevojka,
    zaturila u džepove ruke,
    izvadi mu četiri dukata
    pa ih dade sužnju nevoljniku.
    Kada Omer pare pokupio,
    pa mu đavo ne da siđet s mirom,
    već po tome curi govoraše:
    „O, boga ti, gospodska djevojko,
    za koga si lice ubjelila,
    a za kog si kosu ubojila
    il’ za kralja ili kapetana,
    il’ za kakvu vlašku poglavicu?”.

    Opazi ga devet braćenica,
    pred Mujinu četu izlećeše,
    svu mu butum četu rasćeraše,
    Halila mu brata posjekoše,
    serdar Muji rane zadadoše,
    pobježe im ranjen na Đogatu.

    progovara brate Radivoje:
    «Šuti, sestro, dilber Jefemijo!

    Ondar veli sestra Ivkovića:
    „O bogami, sužanj nevoljniče,

    bjež’, Omere, poginućeš ludo.
    Sad će doći Ivković Stojane,
    otišo je mobi po užinu,
    sad će doći Ivković Stojane,
    poznaće ti Mujina Đogata,
    da si tica pa da imaš krila,
    svi da su ti džini kulauzi
    tebi život ne bi ostanuo.”

    Dok eto ti Ivković Stojana

    Za njime se poćer naturio:
    najnaprijed osam konjanika,
    osam brata, osam Ivkovića,
    i za njima silovita vojska.
    Kako koja sila dolazaše
    od Stojana dilje ne iđaše.

    opazi me devet Ivkovića,
    na dobre se konje popraviše
    i pred moju četu izlećeše,
    svu mi butum četu rasćeraše,
    i Omera posjekoše tvoga,
    odnesoše u Primorje glavu.
    Ja pobjego na doratu mome.” …

    Odlomak iz narodne pesme ,,Hrnjice u Skradinu (Počitelj)“:

    …“Da dovede trides’t djevojaka,
    sve sestara vlaškijeh serdara
    i pred njima Ivkovića Kosu“…

    PJESME O MUJI HRNJICI
    Priredio
    Dr. Munib MAGLAJLIĆ
    Sarajevo 1990.

    Ivkovići su bili i sveštena lica, ali i monasi. Najpoznatiji je arhimandrit Simeon Ivković (oko 1756 – posle 1805. god.), emisar (izaslanik) mitropolita crnogorskog, Petra prvog Petrovića Njegoša (Svetog Petra Cetinjskog) na ruskom dvoru (Matica srpska: ,,IV. tom, I – Ka“, strana 7.). Arhimandrit je starešina manastira ili nekoliko njih i to je najviši monaški čin do vladike (episkopa) u pravoslavnoj crkvi. Ivkovići, koji potiču iz Bijele Rudine kod Bileće i Donjeg Drežnja kod Nevesinja, imaju krsnu slavu Svetog Nikolu (zimskog), zaštitnika putnika i moreplovaca, možda iz razloga što su se mnogo puta selili i putovali i morem i kopnom. Takođe, bili su ribari i pomorci i u svojoj prapostojbini Tesaliji, u Velegezitiji, u predhrišćanskom periodu slavili su boga Vodena to jest Vodenog, čiju ulogu je preuzeo Sveti Nikola (Momir Janković, Srbski žurnal, ,,Bog Voden“, 17. decembra 2016. godine; Vesna Kakaševski/www.starisloveni.com/; Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Prvi period, 3. Sloveni naseljavaju Balkan, 5. Slovenska plemena i njihova kultura i Drugi period, 1. Bugari i balkanski Sloveni, BIGZ, (1989.), str. 24., 41. i 60.; Ostrogorski Georgije, ,,Istorija Vizantije“, Drugi deo, Borba za opstanak i preporod Vizantiske države (610-711), I. Reforme cara Iraklija i ratovi sa Persijancima i Avarima, Beograd, Prosveta, (1969), str. 110-112.; The Oxford Dictionary of Byzantium, I-III, ed. A.P. Kazhdan, New York-Oxford 1991, 500-501.; Andreas N. Stratos, Byzantium in the Seventh Century, Volume IV, 668-685, Amsterdam 1978.). Ivkovići poreklom iz Hercegovine kao i njima srodne porodice su uzeli i druge slave, Svetog Jovana, Svetog Luku, Svetog Arhangela Mihaila… Na primer, Ivkovići iz okoline Smedereva su tamo došli sa prostora granice sa Bugarskom, gde su neko vreme živeli, sada slave Svetog Arhangela Mihaila, ali znaju da im je stara slava Sveti Nikola i obeležavaju je svake godine (po priči Jelene Ivković).
    Pronašao sam u spisima unuka kneza vlaškog Antola Ivkovića (rođen oko 1370.g.). Ime unuka je Antolić Ivković (rođen oko 1430. g.) i imao je titulu ,,od Peći“ (po gradiću Peći, u zapadnom delu Bosne, koji je bio u posedu gospodara Ivkovića). U izvornoj povelji u zbirci jugosl. akademije, stoji citiram: ,,Antolić Ivković od Peći služio je knezove Frankopane i izkazao se u ratu. Uvaživ njegove zasluge potvrdi mu god. 1461. knez Stjepan Frankopan imanje Stražnik pod Vrhom u županiji modruškoj, a to imanje držao je već djed Antolićev“.
    Prema rodoslovu porodice Ivković, poslednji knez u dugom nizu kneževa Ivkovića je bio knez Anto Ivković rođen oko 1790. godine u Donjem Drežnju, u Nevesinju, u Hercegovini, a njegovi potomci nisu više nosili titulu kneza, ali su uzeli porodični nadimak Kneževići (Ivkovići – Kneževići), u znak sećanja na kneževsko dostojanstvo. Otac poslednjeg kneza Anta Ivkovića (oko 1790. g.) bio je knez Jefto Ivković rođen oko 1760. godine, takođe, u Donjem Drežnju. Knez Jefto Ivković (oko 1760. g.) je imao mlađeg brata kneza Gligora Ivkovića koji je rođen i sahranjen u Donjem Drežnju i ima svoj spomen krst visine oko 3 metra. Potomci kneza Gligora Ivkovića, takođe, nisu više imali kneževsku titulu, a da bi se razlikovala od starije grane Ivkovića – Kneževića, ova mlađa loza je uzela nadimak po Gligorovom i Jeftovom ocu knezu Antolu (Anti) Ivkoviću (rođenom oko 1730. godine, u Donjem Drežnju) i prozvali su se Aničići (Ivkovići – Aničići). Otac kneza Antola (Anta) Ivkovića (oko 1730. g.) je bio knez Risto Ivković. Najviše Ivkovića potiče od kneza Rista Ivkovića.
    Postojanje unuka kneza vlaškog Antola Ivkovića (rođen oko 1370.g.) čije je ime Antolić Ivković od Peći (rođen oko 1430. g.) je potvrdilo rodoslov Ivkovića iz Hercegovine, po kome su se imena najstarijih sinova u kneževskoj grani Ivkovića ponavljala, te je rodoslov srpskih kneževa Ivkovića sledeći: knez Risto (rođen oko 1340.g.), knez vlaški Antol (skr. od Anatolios – rođen oko 1370.g.), knez Jefto (rođen oko 1400.g.), knez Antolić od Peći (Antol mlađi – rođen oko 1430.g.), knez Risto (rođen oko 1460.g.), knez Antol (rođen oko 1490.g.), knez Jefto (rođen oko 1520.g.), knez Antol (rođen oko 1550.g.), knez Risto (rođen oko 1580.g.), knez Antol (rođen oko 1610.g.), knez Jefto (rođen oko 1640.g.), knez Antol (rođen oko 1670.g.), knez Risto (od koga potiče najviše Ivkovića), knez Antol (Anto – rođen oko 1730.g. – po kome su potomci njegovog mlađeg unuka – kneza Gligora dobili nadimak Ivkovići – Aničići, kako bi se razlikovali od starije loze Ivkovića – Kneževića, a ipak sačuvali uspomenu na svoje pretke knezove), knez Jefto (rođen oko 1760.g.), knez Anto (skr. od Antol – rođen oko 1790.g. – čije je potomstvo uzelo nadimak Ivkovići – Kneževići, u znak sećanja na kneževsko dostojanstvo). Mlađa braća gore pomenutih Ivkovića su takođe nosili titule, u manjem broju kneževi, a najviše njih gospodari, i oni i njihovi potomci su na osnovu rodoslova Ivkovića, dubrovačkih spisa, nadgrobnih spomen krstova, usmenog predanja i epske narodne poezije imali imena: Gligor, Todor, Trifko, Milak, Milič, Spasoje, Radič, Stojan, Radivoje, Ilija, Nikola, Ivelja, Milovan. Sestre kneževa i gospodara Ivkovića su u skladu sa rodoslovom Ivkovića, nadgrobnim spomenicima, usmenim predanjem i epskom narodnom poezijom imale imena: Kosa, Jefemija (Jefimija), Erina (Jerina).
    Kneževi Ivkovići su imali svoje posede od Bijele Rudine do Vatnice (Fatnice) kod Bileće (u Hercegovini), gradić Peći kod Pećke gore, grad Veliku Kladušu, gradić Malu Kladušu i mesto Čaglicu (u zapadanom delu Bosne – u Ugarskoj kraljevini), kao i dvor u Mlaki – Gredi sa vlastelinstvom na levoj obali reke Mrežnice, kod Karlovca i imanje Stražnik pod Vrhom u modruškoj županiji (u Hrvatskoj – u Ugarskoj kraljevini).
    Ivkovića sada ima u Hercegovini, Bačkoj, Banatu, Sremu, Podrinju, Mačvi, centralnoj Srbiji, u istočnoj Srbiji, u južnoj Srbiji, na Kosmetu, u Bosni, u Crnoj Gori, Dalmaciji, Slavoniji i u rasejanju. Kumstvo je za Srbe najveća svetinja (Bog na nebu, kum na zemlji i Kum nije dugme – pa da se kum izgubi i da se kumstvo prekine i ugasi). Naša grana porodice Ivković, iz Crnče, sa Zaloma, kod Nevesinja, se okumila sa porodicom Gudelj, u Hercegovini, pre više od 300 godina i to staro kumstvo traje i danas. Različiti delovi stare i plemenite porodice Ivković imaju svoje porodične nadimke: Želudi, Milaković, Kebović, Šantaraga, Knežević, Marković, Gluvović, Soknić, Aničić, Mazetić, Pijunlije, Lazarević i Laković. Porodični nadimak naše grane loze Ivkovića je Soknić, po pretkinji Soki.
    Zoran (Radovanov) Ivković iz Novog Sada, poreklom iz Crnče, sa Zaloma, iz Nevesinja, iz Hercegovine.

    Одговори
  • Zoran Ivković

    I V K O V I Ć I

    Zoran Ivković

    Moje istraživanje o porodici Ivković

    O svojoj porodici Ivković, Hercegovini i Hercegovcima, nažalost, nisam slušao od ljudi rođenih na tom podneblju. Neverovatno će zvučati da mi je najviše priča i podataka o svemu tome prenela moja baka Bosiljka, Sremica, jer je moj đed Lazar preminuo kada sam imao samo šest godina. O široj porodici Ivković znao sam vrlo malo, osim o nekolicini srodnika koji su ostali da žive u Crnči, na Zalomu, u Hercegovini. Spoznavao sam poreklo Ivkovića iz knjige J. Dedijera ,,Hercegovina“, iz ,,Srpskog etnografskog zbornika“ i iz istorijske građe Nikole Lakete, istoričara. I upravo ti šturi i nepotpuni podaci o mojoj porodici su me naveli da se upustim u istraživanje o Ivkovićima i njihovoj prošlosti. Želeo sam da ostane neki trag, da skupim sve ono što je vekovima rasipano i oduzimano, da nađem ono što je gubljeno i zaturano, da otkrijem ono što je skriveno i prikrivano, da vratim ono što je uzeto i oteto, da odbacim sve što je menjano i prepravljano. Bog je milostiv, kao što i kaže ime Ivko.
    Prvo što sam pročitao o Ivkovićima jeste da su stara hercegovačka porodica i da su došli iz Tesalije, u vreme kneza Časlava. Potvrda o istinitosti te priče krila se u poreklu prezimena. Ime Ivko od koga je nastalo ovo prezime kao takvo nije uobičajeno. Kod Južnih Slovena, u zapadnim oblastima koristi se ime Ivan, u istočnim područjima Jovan, a Ivko je karakteristično za južne i jugoistočne stare, srpske krajeve. Ivkovići su se doselili u Hum (Hercegovinu) u vreme srpskog vladara, kneza Časlava Klonimirovića iz dinastije Vlastimirovića (prednemanjićka Srbija) u desetom veku nove ere, između 927. i 952. god., najkasnije do 960. godine, iz Tesalije, središnje oblasti današnje Grčke.1,2 U pradomovini Tesaliji su zajedno sa ostalim Srbima primili hrišćanstvo u devetom veku nove ere,3 a rodonačelnik, čije ime i danas porodica sa ponosom nosi je njen prvi član, koji je postao hrišćanin i kršten kao Ivko. Porodica Ivković je pripadala starom slovenskom-srpskom plemenu Velegezita (Velegizita), koji se prvi put pominje u sedmom veku nove ere na području Tesalije. Velegeziti su u zalivu Volo u Tesaliji stvorili svoju provinciju Velegezitiju, lat. Belegezitiae.4,5,6,7 Bili su pomorci, ali i dobri ratnici. Velegeziti su zajedno sa drugim slovenskim-srpskim plemenima Dragovićima (Draguviti, Dragoviti), Sagudatima, Vajunitima (Vajoniti) i Brsjacima (Brzitima, Verzitima) učestvovali u opsadi Soluna 616. godine.4,5,6,7 Tada su Velegeziti vršili udare na Vizantijce sa mora.4,5,6,7 Romejski (vizantijski) car Mavrikije (582—602.), naslednik i zet cara Tiberija (578—582.) je za Slovene i Ante zapisao da su to slobodoljubiva plemena, koja ne trpe ropstvo. Čak i posle toliko vremena mnogobrojni toponimi u Tesaliji svedoče o prisustvu Srba, na primer: grad-luka Volos je nazvan po jednom od najvažnijih staroslovenskih-srpskih, predhrišćanskih božanstava, Volosu-Velesu, od oca, boga po imenu Rod i majke, boginje plodnosti, nebeske krave, zvane Zemun,8,9 mesto Velestino je izvednica od reči Veles-Volos; naselje Zagora, okruženo šumom, gorom; gradić Milina na samoj obali Egejskog mora sa prelepim pogledom i idealnim položajem u zalivu. Ivkovići su u desetom veku napustili Tesaliju i prvobitno su se nastanili u okolini Nikšića, to jest srednjovekovnog utvrđenog grada Onogošta, u državi srpskog kneza Časlava, u istočnom delu Huma. Nisu se dugo zadržali u Onogoštu i ubrzo su se preselili u Bijelu Rudinu kod Bileće, tamo se i danas jedan kraj zove Ivkovina, gde se nalazi nadgrobni krst Ivelje Ivkovića, koji je živeo u drugoj polovini 14. i početkom 15. veka i koji je bio srpski vitez u vojsci vojvode Vlatka Vukovića-Kosače.
    Zatim sam video da je prvi Ivković, zabeležen 1435. godine u dubrovačkim spisima, imao meni nepoznato ime Radič i da je taj čovek uzeo na zajam 75 zlatnika.10 Ponovo je ime bilo ključ za sve. Radič, ime biljke, korišćeno je kao jedan od znakova prepoznavanja među srpskom vlastelom. Nadalje, utvrdio sam da je u pitanju velika vrednost tog zajma i da su morale postojati čvrste garancije za vraćanje istog. A šta je veće jemstvo, od imanja, imovine i titule? Saznao sam da je ova porodica imala ogromna imanja. U to doba, feudalizma, feude, velike posede, su imali samo feudalci, velmože, vlastelini, plemstvo, te su shodno tome Ivkovići plemići. U svom delu ,,Bilećske Rudine“, dr Jevto Dedijer je o porodici Ivković zapisao, citiram: ,,… ona se broji među najstarije u Rudinama i u Gacku. Cijeli udut ove općine, od Bijele Rudine do Vatnice bio je svojina te porodice…“ .11 Vatnica je srednjovekovno ime današnje Fatnice, a reč udut je arhaizam i znači područje. Sva zemlja, koja je pripadala ovoj plemićkoj porodici, prostirala se u dužini i širini od preko deset kilometara. To je bilo nekoliko hiljada hektara šuma, pašnjaka, voćnjaka, vinograda i njiva u njihovom vlasništvu. Kolika je vrednost pomenutog zajma, najbolje može objasniti sledeće poređenje. Tih 75 zlatnih dukata, odnosno 225 perpera je bilo skoro polovina godišnjeg dohotka (danka), od 500 perpera, kojeg su Dubrovčani (kupci), morali da plaćaju (prodavcu) Sandalju Hraniću-Kosači, vojvodi Rusaga bosanskog, na osnovu kupoprodajnog ugovora (lat. emptio venditio) o prodaji južne polovine Konavla zaključenog 1419. godine između ove dve strane.12 Jedan zlatni dukat (cekin) je vredeo 3 perpera (solida), od početka do sredine 15. veka.13 Radič je plemićko ime, koje su u srednjem veku pre dolaska Turaka nosili jedino srpski velikaši i predstavnici vladarskih kuća, na primer: Radič Crnojević, osnivač dinastije Crnojevića, gospodar Zete, Budve i drugih osvojenih mesta, kao i Radič Sanković, vojvoda, koji je upravljao Humom i bio poslednji izdanak svoje loze.14,15. Radič je isključivo srpsko ime, čak i danas u 21. veku, na prostorima Republike Hrvatske.16 Radič je i otporna, višegodišnja biljka koja se gaji kao jednogodišnja zbog bledih listova ili korenja.17 Boja listova je tamnozelene ili svetlo zelene boje (može biti i crvena), a glavne žile su bele boje.17
    Saznao sam da je porodica plemenita, da je iznedrila vitezove kao što je srpski junak Ivelja Ivković koji se borio u boju na Kosovu polju 28.06.1389. godine, ukupno jedanaest plemića Ivkovića je učestvovalo u tom boju i u bici kod Bileće 27.08.1388. godine, prvoj pobedi srpske vojske nad Osmanlijama, ali je ostalo pitanje koje titule su nosili njeni članovi. Potom sam naišao na podatak da se u jednoj staroj listini iz Like pominje ime Antola Ivkovića, kneza vlaškog.18 Vlasima su nazivani Srbi, hrišćani istočnog obreda, koji su se bavili stočarstvom.19 O tome da se radi o Srbinu, osim njegovog srpskog prezimena Ivković i njegove srpske titule knez vlaški, govori i njegovo ime. Ime Antol je oblik starogrčkog imena Anatolios, što znači čovek sa istoka, istočnjak; anatole je na starogrčkom istok.20,21 Tekst glagoljske listine iz 1433. godine počinje sa: ,,Mi Antol’ Ivković’ . i Ivan Herendić’ k’nezi vlaški …“.18
    Prateći razvoj i kretanje porodice Ivković, tokom srednjeg veka, otkrio sam da se razgranala i proširila je svoje feude izvan Hercegovine. Srpske velmože Ivkovići su imali svoje posede i u zapadnim delovima Bosne. Vjekoslav Klaić je u svojoj knjizi ,,BOSNA“, zapisao, citiram: ,,Peći, gradić izdod Pećke gore, u kojem gospodovahu najprvo Ivkovići, a kasnije knezovi Blagajski (Babonići). – Kladuša Velika, grad između potoka Ruševice i Kladušnice. Ponajprije pripadaše Kladuša V. porodici Ivkovića, g.1460. dopade pako kneza Martina Frankopana. – Kladuša mala, gradić tik potoka Kladušnice. Njom gospodovahu najprije Ivkovići, god. 1470. zapade ona bana Ivana Tuza od Laka, a kasnije dođe u ruke slunjskoj lozi Frankopana (Jurju i sinu mu Franji). — Čaglica, pripadaše porodici Ivkovića“.22 Delovi plemenite srpske porodice Ivković su sve do 1558. godine imali imanja i u Hrvatskoj. U ,,Zborniku za narodni život i običaje južnih Slavena“ je zapisano, citiram: ,,Na lijevoj obali Mrežnice imali su svoja vlastelinstva Ivkovići, Tatarići i Herendići, a na desnoj Dragučići i Štefkovići. Grgur Štefković bio je zet kneza Bernardina Frankopana, imao je njegovu kćer Veroniku za ženu. Ivkovići, Tatarići i Herendići su imali svoje dvorove u Mlaki ili Gredi. G.1558. smrću Nikole Ivkovića izumire njihova porodica“.23 U delu ,,Stručna podloga za zaštitu poriječja rijeke Mrežnice“ stoji zapisano, citiram: ,,Dvor Ivkovića (1372.-1558.) bio je u Gredi“.24 Mrežnica je reka u Karlovačkoj županiji, u Republici Hrvatskoj, duga je 63 km i njen sliv obuhvata površinu od 64 km2.25 Mrežnica je posebna zbog velikog broja vodopada, u ukupnom broju od 93.25 Ona se penje u Kordun, zapadno od Grada Slunja, i teče na sever, paralelno kroz pritoke Dobra i Korana, kroz Generalski Stol i Dugu Resu, kada se konačno uliva u Koranu na jugu Karlovca.25
    Najviše vremena sam posvetio pronalaženju grba porodice Ivković, najvažnijeg simbola plemstva. U ugarskom spisu od 19. jula 1433. godine, glagoljskoj listini iz Like, sačuvan je grb srpske kneževske porodice Ivković.18 Grb je na pečatu kneza Antola Ivkovića i visi na vrpci bele boje, koja je provučena kroz donji deo listine.18 Prikazana je životinja (vuk), nad kojom se nalaze petokraka zvezda i grančica.18 Ta petokraka zvezda je heraldički prikaz petokrakog cveta koji se zove hercegovački zvončić (lat. Campanula hercegovina). Hercegovački zvončić naseljava veoma negostoljubiva i surova staništa kakva su okomite stene planina u Hercegovini (Prenj, Čvrsnica, Čabulja, Plasa i Velež) na visinama između 1.150 i 1.500 metara, a raste i u kanjonima nekih reka (Neretva, Rakitnica i Drežnika).26 Biljke, retko visoke preko dvadesetak centimetara, debelim poluodrvenelim rizomom (grč. rizom = masivni korijen, od rhizóō) prodiru duboko u pukotine krečnjačkih stena.26 Od juna do avgusta, kada je biljka u punom cvatu, mnogobrojni plavičastoljubičasti cvetovi u obliku zvonca ističu se na pozadini od izbeljenog kamena.26 Hercegovački zvončić je endemska vrsta. Ova vrsta zvončića raste samo na kršu u Hercegovini i simbol je istrajnosti Ivkovića i Hercegovaca uopšte. Grančica koja se nalazi u grbu Ivkovića je grančica hercegovačkog hrasta sladuna (lat. Quercus frainetto tenore, Quercetum confertae hercegovinicum).27 Na sprskom jeziku se još naziva i blagun.27 Takođe, grb Velike Kladuše je izmenjeni grb Ivkovića, prvih gospodara tog mesta. U grbu V. Kladuše su dodati tvrđava, godina i naziv grada. Sivi vuk je zamenjen belim konjem koji i dalje podseća na vuka, s tom razlikom što je konj prikazan tako da se propeo na zadnje noge umesto vuka koji hoda sa podignutom jednom prednjom nogom, zlatna grančica hercegovačkog hrasta sladuna je promenjena u beli polumesec (mladi mesec) znak Otomanske imperije i islama, zatim petokraka zvezda je zadržana, ali je sada bele boje kao muhamedansko znamenje, a ne kao prvobitno plavičastoljubičasti petokraki cvet – hercegovački zvončić. Grb srpske kneževske porodice Ivković: beli srpski srednjovekovni štit (gotički tip štita ili neki drugi heraldički oblik), u srednjem delu, srednjoj zoni tog štita nalazi se stilizovani sivi vuk prikazan u celosti, odnosno heraldički ,,vuk u prolazu“, vuk koji hoda sa podignutom jednom prednjom nogom, otvorenih čeljusti sa izbačenim jezikom, okrenut u istu stranu kao u grbu Velike Kladuše, iznad vuka u gornjem delu, vršnoj zoni štita su stilizovani plavičastoljubičasti petokraki cvet hercegovački zvončić (plavi petokraki zvezdasti cvet sa zlatnom, žutom ili srebrnom, belom sredinom, to jest tučkom) i pored njega, u obliku polukružnice stilizovana zlatna (žuta) grančica hercegovačkog hrasta sladuna sa žirovima, sve u rasporedu kao u grbu V. Kladuše, povrh štita je srednjovekovna srpska viteška kaciga-šlem, sa rešetkama ili sa prorezom, oko šlema i štita sa leve i desne strane je plašt u dve boje, zlatnoj (žutoj) i plavoj, iznad šlema je ovojnica, takođe, dvobojna, zlatna (žuta) i plava, nad kojom je čelenka u obliku sivog ,,vuka u prolazu“, vuka koji hoda sa podignutom jednom prednjom nogom, otvorenih čeljusti sa izbačenim jezikom, ispod štita je natpis (moto): Ivkovići (ispisan srpskom ćirilicom ili srpskom Vukovom latinicom), pozadina natpisa je zlatna (žuta) ili srebrna (bela) i na njoj su slova crne boje. Grb sa pečata kneza Antola Ivkovića, opisan u knjizi J. Vončina ,,Četiri glagoljske listine iz Like“,18 mora biti izrađen u skladu sa pravilima struke, odnosno heraldike. Pregledajući rodoslov Ivkovića koji brižljivo čuva i izrađuje Dragan Ivković,28 ustanovio sam da je knez Antol Ivković rođen oko 1370. godine u Bijeloj Rudini, kod Bileće, u Hercegovini. Knez Antol Ivković je bio najstariji sin u porodici, a otac mu je bio knez Risto Ivković rođen oko 1340. godine, takođe, u Bijeloj Rudini. Najstariji sin kneza Antola Ivkovića je bio knez Jefto Ivković rođen oko 1400. godine, u Bijeloj Rudini. Knez Antol Ivković je bio gospodar područja od Bijele Rudine do Vatnice (današnje Fatnice), kod Bileće, u Hercegovini, grada Peći kod Pećke gore, gradova Velike i Male Kladuše i mesta Čaglice, u Bosni, kao i mesta Mlake – Grede i vlastelinstva na levoj obali reke Mrežnice, u Hrvatskoj.11,18,22,23,24
    U potrazi za srednjovekovnim nadgrobnim spomenicima Ivkovića i njihovim uklesanim imenima kao svedocima starih i slavnih vremena, Boljuni su mi bili prioritet. U Boljunima kod Stoca, grada u kom je stolovala i vladala Humom, Hercegovinom porodica Kosača, nalazi se velikaško groblje sa mnoštvom stećaka, ali sa malo sačuvanih natpisa. Među očuvanim je i onaj na kojem piše: ,,a se leži Erina Ivkovica“.29 Erina (Jerina) Ivkovica je iz porodice Ivković. Postoji priča u porodici Ivković da je majka Vlatka Vukovića – Kosače iz porodice Ivković, odnosno da je Erina Ivkovica žena Vuka Kosače, osnivača dinastije, oca Vlatka Vukovića – Kosače. Na tom groblju su sahranjeni i vojvoda Vlatko Vuković – Kosača i njegova porodica. U malobrojnim postojećim zapisima u kamenim stećacima, krstovima, pločama i blokovima su i imena Radič i Radiča, muški i ženski oblik ovog velikaškog, srpskog imena.16 Tu su nadgrobni spomenici srpske plemkinje Radiče Abrat (Obrat), srpskih velmoža Radiča Vučića i Radiča Vladisalića, kao i njegovog bliskog srodnika vlastelina srpskog Vlaća (Vlađa) Vladisalića.29 Ovde počivaju i velikaši srpski Radosav Heraković, Petar Vukčić i Vukić Vumić, srpski plemić Bogavac Boljunovič i njegova supruga vlastelinka srpska Tara (Tarah) Boljunovič.29 Nalaze se tu i grobna mesta i obeležja plemkinje srpske Lubice Vlatkovice (Lubica – Ljubica iz porodice Vlatković), vladikovke (vladarke) srpske Erine (Jerine) Vukocamić i srpske vlastelinke Stane Ćurenovice (Stana iz porodice Ćurenović – Đurenović), kao i mnogih drugih srpskih vitezova i junaka, njihovih majki, sestara i supruga.29 Ovo mesto i groblje su nazvani po srpskoj velikaškoj porodici Boljunovič – Boljuni, na čijim posedima su nastali. Boljuni su uvršteni na listu svetske kulturne baštine UNESKO-a (UNESCO).
    Proučavajući istoriju porodice Ivković koja nije menjala prezime više od milenijuma, odnosno od kada su Srbi u 9. veku, u Tesaliji, prihvatili hrišćanstvo,3 nailazio sam na podatke o porodicama koje su joj srodne. Od Ivkovića je nastala porodica Fržović.1 Po jednom kazivanju, Ivkovića iz Nevesinja, u davna vremena Ilija Ivković, čovek visokog rasta i veoma spretan uspeo je skočiti toliko visoko da je sa drveta srušio gnezdo divljih pčela, fržinu. Od tog doba njegovi potomci se nazivaju Fržovići, ali se zna da su u srodstvu sa Ivkovićima i sa njima ne stupaju u brak. Po drugoj priči, Ilijinom ocu su umirala deca pa su ranije bile gatke da se deci veže crveni konac oko ruke. U njihovu kuću je došao čovek sa strane i kada je dolazio usput je našao zanimljiv čvor i poneo ga sa sobom. Kada je ušao u kuću i video dete sa crvenim koncem i ostalim gatkama dao mu je taj čvor (frž). To dete (Ilija Ivković) je ostalo živo i po tom fržu je dobio nadimak i kasnije promenio prezime. To je kazivao Jovo Fržović iz Nevesinja. Fržovići žive u selu Biogradu. Postoje porodice kao što je porodica Ivkov. To su Ivkovići koji su se doselili na prostor današnje Vojvodine, pre nego što su državne vlasti carske Austrije administrativnim putem zabranjivale postojanje prezimena sa nastavkom -ić kod Srba, donošenjem posebnog normativnog akta 1817. godine, su izdale naređenje, po kojem Srbi nisu smeli da nose prezimena sa nastavkom -ić, što je na području Ugarske posebno strogo sprovođeno. Tako su srpska prezimena koja su se završavala na -ović (npr. Ivković) ostala sa nastavkom -ov (npr. Ivkov). Sva ostala srpska prezimena pre svega u Ugarskoj morala su se završavati na -ov, -ev i -in ili na -ski, -ški i -čki.30 U Austrougarskoj su Ivkovi imali plemićke titule, plemstvo je dodeljeno 1860. godine Dimitriju Ivkovu.31 U grbu porodice Ivkov, u dva od četiri polja na štitu prikazana je ruka sa sabljom, a u trećem polju se nalazi šestokraka zvezda. Takođe, čelenka koja je povrh šlema i štita pomenutog grba, u obliku je šestokrake zvezde. Ruka sa sabljom je grb Primorja i Huma – grb Primordiae Kvmaniae. To je 15. grb (15. list) u grbovniku Korenić – Neorić, najstarijem prepisu grbovnika Petra Iveljinog koji nastao je 1595. godine i istovetni grb u Fojničkom grbovniku koji je nastao 1675. ili 1688. godine.32,33,34,35,36,37,38 Šestokraka zvezda i ruka sa sabljom su znamenja u grbu Huma.39 Ovo potvrđuje da je Ivkov porodica Ivković iz Huma (Hercegovine). Ivanovići iz sela Udrežnja (Nevesinje) potiču od plemenite porodice Ivković sa Meke Grude.1 Od Ivkovića su nastale i porodice Ivanišević iz Bežđeđa (Nevesinje), Čovilo iz Nevesinja, Pijunlija iz sela Lakat (Nevesinje). Porodica Želud su Ivkovići. Želud na staroslovenskom znači žir, plod hrasta, omiljenog drveta svih Slovena. Po reči želud je organ za varenje, želudac dobio ime, jer je žir bio važna namirnica u ishrani ondašnjih ljudi.
    Ovim istraživanjem sam utvrdio i to da postoje Ivkovići koji su promenili veroispovest, ali su zadržali svoje srpsko prezime ili sećanje da pripadaju ovoj plemenitoj porodici. Nakon pada Hercegovine pod Otomansku vlast, 1482. godine, Ivkovićima se oduzimaju imanja koja su se prostirala od Bijele Rudine do Fatnice.11 U knjizi ,,Bilećske Rudine“, dr Jevto Dedijer je zapisao, citiram: ,,…Pošto su muslimani ušli u ovu oblast, Ivkovići su izgubili većinu zemlje, samo su zadržali jedan dio zemlje, koji je i danas njihov. Na njihovoj zemlji u Podgorju bila se je nastanila muslimanska porodica Čelari…“ 11 Stanoje Stanojević je u svom delu, ,,Istorija srpskoga naroda“, zapisao, citiram: ,,Tako su se, krajem XV i početkom XVI veka, počeli Srbi u velikim masama naseljavati u Dalmaciji, Hrvatskoj, Slavoniji, Sremu i Bačkoj, daleko uz Dunav i Tisu, u Banatu i Pomorišju, u Erdelju i u Vlaškoj. Svuda je tu bilo puno pustih krajeva, opustelih zbog turskih pljačkanja, i svuda su se tu, bežeći ispred zuluma, ili svojevoljno ili po pozivu, naseljavali Srbi, da rade zemlju i da se biju sa Turcima.“ 40 Tada su se pojedini Ivkovići i članovi njima srodnih porodica spustili u primorje i nastanili u Dalmaciji, gde su vremenom postali katolici. Doselili su se u Zadar i njegovu blizinu, u Sinj, zatim u okolinu Cavtata, na poluostrvo Pelješac (Brijesta), na ostrvo Korčula… Ubrzo nakon prelaska u katoličanstvo, Ivkovići su zbog svog plemićkog porekla i zbog svoje učenosti dospeli na čelo Rimske katoličke crkve u Hrvatskoj i Bosni. Od 1625-1633. godine biskup skradinski i upravitelj bosanske biskupije je bio fra Toma Ivković.41 Skradin je grad u blizini Šibenika. Jedan deo Ivkovića je prešao u islam. Postoje Ivkovići muslimani u Jablanici (Hercegovina). Muslimanska porodica Kajan iz sela Sopilja (Nevesinje, Hercegovina) poreklom je od Ivkovića. Takodje, postoji predanje da su čuveni Rizvanbegovići iz Bosne starinom Ivkovići.
    Izučavao sam i jedinstvenost Ivkovića. Ivkovići se pominju i u srpskoj, narodnoj, epskoj poeziji. Čuvena je pesma ,,Kosa Ivkovića“, koja se peva uz gusle.42 Kosa Ivković je bila jedna od najlepših devojaka, Ivkuša u porodici Ivković.42 Takođe, poznata je i srpska, narodna, epska pesma ,,Povrati mi lice ! „,43 koja govori o ljubavi između sestre Ivkovića i Ive Crnojevića, odnosno Ivana Crnojevića, vladara srednjovekovne srpske države Zete, u periodu od 1465–1479. godine i od 1481-1490. godine.44

    POVRATI MI LICE!

    Vezak vezlo triest djevojaka,
    A pred njima sestra Ivkovića;
    U ruci joj šibika od zlata,
    Čijem bije po rukam’ djevojke:
    »Vez’te brže, dugo jadne bile!
    U junake vi se ne uzdajte!
    Junak vjera i šušnjata grana:
    Listak pane, a grana ostane.
    Taka ti je vjera u junaka,
    Kako mene Crnojević Ivo.
    Svašta mi je Ivo donosio:
    Sitni češalj, sjano ogledalo,
    Dv’je jabuke, u njedrim’ nošene;
    Dvije dunje s lista ukinute,
    Gurabije na suncu pečene.
    A sad meni sitnu knjigu piše:
    »»Vrat mi blago, sestro Ivkovića!««
    A ja sam mu drugu otkitila:
    Vrat’ mi lišće, Crnojević Ivo!
    Ka’ i ovih drugih djevojaka,
    Ja ću tebi i otroje blago.«

    Iz Popova u Hercegovini; kazivala Jela Bukvić.

    Ivkovići su bili i vođe srpskih hajduka i srpskih uskoka koji su se borili protiv Otomanske imperije i zuluma koje je činila nad Srbima i drugim narodima pod njenom vlašću. Zbog svojih zasluga u borbi za slobodu Ivkovići su opevani u junačkim pesmama.45

    Odlomak iz junačke pesme:

    ,,..Koliko je žala oko mora,
    Il’ kamena u keršnih kotarih,
    Ol’ derveta u Kunar planini,
    Onliko je i junakah bilo;
    Ni starac ih pobrojio nije,
    U svojie’ stotinu godinah,
    Sve, uz gusle, s’ vilam boraveći —
    A kakol’ će pero i jazia.
    Poglavice da je proslaviti,
    Ki vodiše čete i hordie,
    I nosiše svione barjake:
    Kaže starac Senjanin Ivana,
    I Tadiu brata Ivanova,
    Silna zmaja Janković Stojana.
    I deliu Smiljanić Iliu,
    I njegove bratje šestericu,
    Ivanova Komnen barjaktara,
    Sve po redu devet Ivkovića’,
    Pa viteza Mandušića Vuka,
    I sokola Petra Merkonjića;
    Do tri bana, silna gospodara.
    Od Ledjana i Zadra kamena,
    I biela od Janoka grada;
    I još ima trista poglavicah. —
    Fali mnoge gorske haramie,
    Ponajbolje Tomić Mohovila,
    I dietića Gavran harambašu,
    Gruju diete, starinu Novaka;
    A ostalih ni broj se neznade…“

    Veći deo porodice Ivković se seli oko 1700.-te godine iz Bijele Rudine u veliko planinsko selo, Donji Drežanj, kod Nevesinja,1 a odatle su se mnogi raselili po celom svetu. Ivkovići su zbog svog plemstva i viteštva oduvek uživali veliki ugled u svom srpskom narodu.46

    Odlomak iz narodne pesme ,,Sinovica popa Milutina“:

    „…Kad to čula snaha Ikonija,
    Ona ode na bijelu kulu,
    Te dozivlje svoju milu šćerku:
    ,,Šćeri moja, mlada Anđelijo!
    ,,Udaji se, moja šćeri draga!
    ,,Eto tebi svata na probira
    ,,Sve po izbor’ bolji od boljega,
    ,,Uzmi, šćeri, koga tebi drago;
    ,,Da ti neke po imenu kažem:
    ,,Od prvih je, mila šćeri moja,
    ,,A od Gacka polja širokoga,
    ,,Od bogate kuće Žarkovića,
    ,,Ovo ti je dobar mušterija;
    ,,A drugo je tebi mušterija
    ,,Od široka polja Nevesinja
    ,,I bogate kuće Ivkovića,
    ,,Hajde, šćeri Nevesinju ravnu,,
    ,,Tamo tebi loše biti neće;
    ,,I trećega da ti, Anđo, kažem,
    ,,Od Mostara grada bijeloga
    ,,Od bogate kuće Petrovića,
    ,,Ovo ti je dobar mušterija;
    ,,Sada uzmi, koga tebi drago.”…

    Ivkovići su poštovani i kod muslimana koji su ih kao najviđenije Srbe ovekovečili u svojim pesmama, kao što je ,,Ženidba bega Ljubovića“, u kojoj se kazuje i o Iliji Ivkoviću.47

    Odlomak iz narodne pesme ,,Ženidba bega Ljubovića“:

    ,,…Došlo vrijeme da đevojku vode
    A Ljubović Nevesinju ode
    Sluge nose kafu na tabaci
    a on staroj kazivaše majci
    za ženidbu u Čengića bega
    pođe stara blagoslivljat njega
    A neka si, hairli ti bilo
    to je meni po volji i milo
    Piši sine na sve kadiluke
    kupi svate i Srbe i Turke
    pred Turcima pašu Šerifliju
    pred Srbima Ivković Iliju
    ne ostavi Osman barjaktara
    Lakešića iz grada Mostara…“

    Nadalje, oni su se divili junaštvu srpskih gospodara i serdara Ivkovića i lepoti njihovih sestara.48,49 Te su tako pevali o devetorici hrabre braće Ivković, pre svih o Stojanu i Radivoju.48 Potom su veličali zanosnost Jefemije (Jefimije) 48 i Kose Ivković 49.

    Nekoliko odlomaka iz pesme ,,Dizdar Osman-aga i Mujagin Omer ili osveta pogubljenog Mujina Halila“:

    ,,…Što govori dizdar Osman-aga:
    „Braćo moja, tridest četenika,
    nije l’ majka rodila junaka,
    muškijem ga pasom opasala
    junačkijem glasom dozivala,
    od svake ga rđe sačuvala,
    od subote i od utornika,
    od ujamka i od ureznika,
    i u petak haljina rezani,
    nije li se vode dogodio
    da mi bide vješti kulauze
    da mi svede četu niz Primorje
    do bijele Ivkovića kule,
    tanke kule Ivković Stojana,
    jer sam čuo, kazuju mi ljudi,
    đe je Vlaše curu odgojilo
    joj nejma para od ćesara,
    ni ljepote u sve sedam kralja,
    ni japije do Stambol-kapije,
    da bi mogla biti sultanija.
    Ako bi nam bog pomogo jaki
    te bi sišli u vlaško Primorje,
    koji bi je junak ugrabio
    baš bi znao da se oženio.”

    Ošo Mujo u vlaško Primorje,
    tankoj kuli Ivković Stojana
    oko sestre dilber Jefemije.

    Ja u zo čas četu pokupio,
    i poveo gojena Halila,
    siđe brate u vlaško Primorje.
    Opazi me devet Ivkovića,
    devet Vlaha od jedne Vlahinje,
    na dobre se konje popraviše,
    devet konja od jedne kobile,
    i pred moju četu izlećeše
    svu mi butum četu rasćeraše.
    Halila mi brata posjekoše,
    jošte mene obraniše ljuta.

    „Aga Mujo, haran buljubaša,
    i ja četu bijah pokupio
    i ja ćaha u vlaško Primorje
    do bijele Ivkovića kule,
    pa ti vješta kulauza nejmam
    da mi četu svede u Primorje
    tankoj kuli Ivković Stojana.
    Nećeš aga gajret učiniti,
    utegnuti rane po tijelu,
    da mi četu svedeš niz Primorje
    do bijele Ivkovića kule,
    ne bismo li curu ugrabili?”

    Đogat će te svesti u Primorje
    do bijele Ivkovića kule,

    Po durbinu seiri Primorje
    dok opazi bjelicu šenicu
    u ravnome polju primorskome.
    Ta šenica Ivković Stojana.
    Silno Vlaše namolilo mobu,
    trista srpa, dvjesta vezioca,
    i gospode mnogo za seira
    što seire mobu i šenicu.
    Više mobe mledene kočije,
    u kočije dilber Jefemija,
    sestra mila devet Ivkovića.
    I kaka je, zgodila je munja,
    đelček cura od boga stvorena,
    al’ na curu mnogi dževairi
    ševak daje niz polje zeleno.

    Onda veli moba u šenici:
    „O, bogami, sužanj nevoljniče,
    šenica je Ivković Stojana,
    u šenici moba Stojanova,
    kočije su Ivković Stojana,
    u kočije sestra Stojanova.

    Kad to začu Mujagin Omere,
    eto momak do kočija dođe,
    kako dođe, tiho odgovara:
    „Jefemija, gospocka djevojko,
    poplatide sužnja nevoljnoga.”
    Kad to začu glavita djevojka,
    zaturila u džepove ruke,
    izvadi mu četiri dukata
    pa ih dade sužnju nevoljniku.
    Kada Omer pare pokupio,
    pa mu đavo ne da siđet s mirom,
    već po tome curi govoraše:
    „O, boga ti, gospodska djevojko,
    za koga si lice ubjelila,
    a za kog si kosu ubojila
    il’ za kralja ili kapetana,
    il’ za kakvu vlašku poglavicu?”.

    Opazi ga devet braćenica,
    pred Mujinu četu izlećeše,
    svu mu butum četu rasćeraše,
    Halila mu brata posjekoše,
    serdar Muji rane zadadoše,
    pobježe im ranjen na Đogatu.

    progovara brate Radivoje:
    «Šuti, sestro, dilber Jefemijo!

    Ondar veli sestra Ivkovića:
    „O bogami, sužanj nevoljniče,

    bjež’, Omere, poginućeš ludo.
    Sad će doći Ivković Stojane,
    otišo je mobi po užinu,
    sad će doći Ivković Stojane,
    poznaće ti Mujina Đogata,
    da si tica pa da imaš krila,
    svi da su ti džini kulauzi
    tebi život ne bi ostanuo.”

    Dok eto ti Ivković Stojana

    Za njime se poćer naturio:
    najnaprijed osam konjanika,
    osam brata, osam Ivkovića,
    i za njima silovita vojska.
    Kako koja sila dolazaše
    od Stojana dilje ne iđaše.

    opazi me devet Ivkovića,
    na dobre se konje popraviše
    i pred moju četu izlećeše,
    svu mi butum četu rasćeraše,
    i Omera posjekoše tvoga,
    odnesoše u Primorje glavu.
    Ja pobjego na doratu mome.” …

    Odlomak iz narodne pesme ,,Hrnjice u Skradinu (Počitelj)“:

    …“Da dovede trides’t djevojaka,
    sve sestara vlaškijeh serdara
    i pred njima Ivkovića Kosu“…

    Ivkovići su bili i sveštena lica, ali i monasi. Najpoznatiji je arhimandrit Simeon Ivković (oko 1756 – posle 1805. god.), emisar (izaslanik) mitropolita crnogorskog, Petra prvog Petrovića Njegoša (Svetog Petra Cetinjskog) na ruskom dvoru.50 Arhimandrit je starešina manastira ili nekoliko njih i to je najviši monaški čin do vladike (episkopa) u pravoslavnoj crkvi. Ivkovići, koji potiču iz Bijele Rudine kod Bileće i Donjeg Drežnja kod Nevesinja, imaju krsnu slavu Svetog Nikolu (zimskog), zaštitnika putnika i moreplovaca, možda iz razloga što su se mnogo puta selili i putovali i morem i kopnom. Takođe, bili su ribari i pomorci i u svojoj prapostojbini Tesaliji, u Velegezitiji, u predhrišćanskom periodu slavili su boga Vodena to jest Vodenog, čiju ulogu je preuzeo Sveti Nikola.51 Ivkovići poreklom iz Hercegovine kao i njima srodne porodice su uzeli i druge slave, Svetog Jovana, Svetog Luku, Svetog Arhangela Mihaila… Na primer, Ivkovići iz okoline Smedereva su tamo došli sa prostora granice sa Bugarskom, gde su neko vreme živeli, sada slave Svetog Arhangela Mihaila, ali znaju da im je stara slava Sveti Nikola i obeležavaju je svake godine (po priči Jelene Ivković).
    Pronašao sam u spisima unuka kneza vlaškog Antola Ivkovića (rođen oko 1370.g.). Ime unuka je Antolić Ivković (rođen oko 1430. g.) i imao je titulu ,,od Peći“ (po gradiću Peći, u zapadnom delu Bosne, koji je bio u posedu gospodara Ivkovića).52 U izvornoj povelji u zbirci jugosl. akademije, stoji citiram: ,,Antolić Ivković od Peći služio je knezove Frankopane i izkazao se u ratu. Uvaživ njegove zasluge potvrdi mu god. 1461. knez Stjepan Frankopan imanje Stražnik pod Vrhom u županiji modruškoj, a to imanje držao je već djed Antolićev“.52
    Prema rodoslovu porodice Ivković, poslednji knez u dugom nizu kneževa Ivkovića je bio knez Anto Ivković rođen oko 1790. godine u Donjem Drežnju, u Nevesinju, u Hercegovini, a njegovi potomci nisu više nosili titulu kneza, ali su uzeli porodični nadimak Kneževići (Ivkovići – Kneževići), u znak sećanja na kneževsko dostojanstvo.28 Otac poslednjeg kneza Anta Ivkovića (oko 1790. g.) bio je knez Jefto Ivković rođen oko 1760. godine, takođe, u Donjem Drežnju.28 Knez Jefto Ivković (oko 1760. g.) je imao mlađeg brata kneza Gligora Ivkovića koji je rođen i sahranjen u Donjem Drežnju i ima svoj spomen krst visine oko 3 metra.28 Potomci kneza Gligora Ivkovića, takođe, nisu više imali kneževsku titulu, a da bi se razlikovala od starije grane Ivkovića – Kneževića, ova mlađa loza je uzela nadimak po Gligorovom i Jeftovom ocu knezu Antolu (Anti) Ivkoviću (rođenom oko 1730. godine, u Donjem Drežnju) i prozvali su se Aničići (Ivkovići – Aničići).28 Otac kneza Antola (Anta) Ivkovića (oko 1730. g.) je bio knez Risto Ivković.28 Najviše Ivkovića potiče od kneza Rista Ivkovića.28
    Postojanje unuka kneza vlaškog Antola Ivkovića (rođen oko 1370.g.) čije je ime Antolić Ivković od Peći (rođen oko 1430. g.) je potvrdilo rodoslov Ivkovića iz Hercegovine, po kome su se imena najstarijih sinova u kneževskoj grani Ivkovića ponavljala, te je rodoslov srpskih kneževa Ivkovića sledeći: knez Risto (rođen oko 1340.g.), knez vlaški Antol (skr. od Anatolios – rođen oko 1370.g.), knez Jefto (rođen oko 1400.g.), knez Antolić od Peći (Antol mlađi – rođen oko 1430.g.), knez Risto (rođen oko 1460.g.), knez Antol (rođen oko 1490.g.), knez Jefto (rođen oko 1520.g.), knez Antol (rođen oko 1550.g.), knez Risto (rođen oko 1580.g.), knez Antol (rođen oko 1610.g.), knez Jefto (rođen oko 1640.g.), knez Antol (rođen oko 1670.g.), knez Risto (od koga potiče najviše Ivkovića), knez Antol (Anto – rođen oko 1730.g. – po kome su potomci njegovog mlađeg sina – kneza Gligora dobili nadimak Ivkovići – Aničići, kako bi se razlikovali od starije loze Ivkovića – Kneževića, a ipak sačuvali uspomenu na svoje pretke knezove), knez Jefto (rođen oko 1760.g.), knez Anto (skr. od Antol – rođen oko 1790.g. – čije je potomstvo uzelo nadimak Ivkovići – Kneževići, u znak sećanja na kneževsko dostojanstvo).18,28,52 Mlađa braća gore pomenutih Ivkovića su takođe nosili titule, u manjem broju kneževi, a najviše njih gospodari, i oni i njihovi potomci su na osnovu rodoslova Ivkovića, dubrovačkih spisa, nadgrobnih spomen krstova, usmenog predanja i epske narodne poezije imali imena: Gligor, Todor, Trifko, Milak, Milič, Spasoje, Radič, Stojan, Radivoje, Ilija, Nikola, Ivelja, Milovan, Rado.28,10,47,48 Sestre kneževa i gospodara Ivkovića su u skladu sa rodoslovom Ivkovića, nadgrobnim spomenicima, usmenim predanjem i epskom narodnom poezijom imale imena: Kosa, Jefemija (Jefimija), Erina (Jerina).49,48,29
    Kneževi Ivkovići su imali svoje posede od Bijele Rudine do Vatnice (Fatnice) kod Bileće (u Hercegovini), gradić Peći kod Pećke gore, grad Veliku Kladušu, gradić Malu Kladušu i mesto Čaglicu (u zapadanom delu Bosne – u Ugarskoj kraljevini), kao i dvor u Mlaki – Gredi sa vlastelinstvom na levoj obali reke Mrežnice, kod Karlovca i imanje Stražnik pod Vrhom u modruškoj županiji (u Hrvatskoj – u Ugarskoj kraljevini).11,22,23,24,52
    Ivkovića sada ima u Hercegovini, Bačkoj, Banatu, Sremu, Podrinju, Mačvi, centralnoj Srbiji, u istočnoj Srbiji, u južnoj Srbiji, na Kosmetu, u Bosni, u Crnoj Gori, Dalmaciji, Slavoniji i u rasejanju. Kumstvo je za Srbe najveća svetinja (Bog na nebu, kum na zemlji i Kum nije dugme – pa da se kum izgubi i da se kumstvo prekine i ugasi). Naša grana porodice Ivković, iz Crnče, sa Zaloma, kod Nevesinja, se okumila sa porodicom Gudelj, u Hercegovini, pre više od 300 godina i to staro kumstvo traje i danas. Različiti delovi stare i plemenite porodice Ivković imaju svoje porodične nadimke: Želudi, Milaković, Kebović, Šantaraga, Knežević, Marković, Gluvović, Soknić, Aničić, Mazetić, Pijunlije, Lazarević i Laković.28 Porodični nadimak naše grane loze Ivkovića je Soknić, po pretkinji Soki.28

    L I T E R A T U R A

    1. dr Jevta Dedijera, Srpska kraljevska akademija, Srpski etnografski zbornik, knjiga dvanaesta, Naselja srpskih zemalja, knjiga VI., ,,Hercegovina“, antropogeografske studije, uredio dr J. Cvijić, 1909. god., u Beogradu, strana 223.
    2. Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Drugi period, 5. Srbi između Vizantije, Hrvatske i Bugarske, BIGZ, (1989.), str. 73-76.
    3. Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Drugi period, 4 . Pokrštavanje Južnih Slovena, BIGZ, (1989.), str. 67-71.
    4. Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Prvi period, 3. Sloveni naseljavaju Balkan i 5. Slovenska plemena i njihova kultura i Drugi period, 1. Bugari i balkanski Sloveni, BIGZ, (1989.), str. 24., 41. i 60.
    5. Ostrogorski Georgije, ,,Istorija Vizantije“, Drugi deo, Borba za opstanak i preporod Vizantiske države (610-711), I. Reforme cara Iraklija i ratovi sa Persijancima i Avarima, Beograd, Prosveta,(1969), str. 110-112.
    6. The Oxford Dictionary of Byzantium, I-III, ed. A.P. Kazhdan, New York-Oxford 1991, 500-501.
    7. Andreas N. Stratos, Byzantium in the Seventh Century, Volume IV, 668-685, Amsterdam 1978.
    8. Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Dragoslav Srejović: ,,Leksikon religija i mitova drevne Evrope“, Savremena administracija, Beograd, 1992. god., opšta odrednica ,,Slovenska religija“, str. 501-508., pojedinačna odrednica ,,Veles“, стрana 558.
    9. Vesna Kakaševski/www.starisloveni.com/
    10. mr Radomir D. Rakić i Vera Stanisavljević-Rakić, 21.01.2010. ,,Vesti online“, deo podataka o Ivkovićima o kojima se govori u manastirskim čituljama u Boki, kao i u arhivama Kotora i Dubrovnika
    11. dr Jevto Dedijer, ,,Bilećske Rudine“, antropogeografska ispitivanja, Naselja srpskih zemalja, knjiga 2 – Srpski etnografski zbornik, knjiga V., Beograd, 1903. godine, strana 867. /55*/
    12. M. Dinić: ,,Dubrovački Tributi“, Mogoriš, Svetodmitarski i Konavaoski dohodak i Provižiun braće Vladkovića, Glas Srpske kraljevske akademije 168, 1935.god. , 205–256. = isti, Iz srpske istorije srednjega veka, Beograd 2003., 711-755.
    13. Slavica Moravčević, Večernje novosti, ,,Zlatni sjaj perpera“, 13. oktobar 2010. godine
    14. V. Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Četvrti period, 1. Srbi između Turaka i Mađara i 2. Mađarska prevlast u Bosni i Srbiji, BIGZ, (1989.), str. 206. , 207. i 211.
    15. Mavro Orbin: ,,Kraljevstvo Slovena“, /Il Regno de gli Slavi, 1601.godine/, Beograd, 1968. godine, Srpska književna zadruga, Osnovana 1892. godine, članovi redakcije: Franjo Barišić, Radovan Samardžić, Sima Ćirković, preveo sa italijanskog Zdravko Škundrica, str. 190. , 193. , 208. i 293.
    16. Croatian Ancestry Limited, Chicago, SAD
    17. AgroKlub.rs
    18. J. Vončina ,,Četiri glagoljske listine iz Like“, PREPIS ORIGINALA, 1955.god., citirane isprave i u interpretaciji N. Klaić, radovi staroslavenskog Instituta, knjiga 2, 1955. godine, str. 213., 214., 216., 217., 218. i fotografija listine nakon strane 224.
    19. V. Klaić: ,,Vlasi u Hrvatskoj tečajem 14. i 15. stoljeća“, 1880. god., strana 9., glava 1., tačka 2., 3. i 4.
    20. onomatolog dr Z.Bjelanović ,,Značajke odlike prezimena dvorskog kraja“, DVOR na Uni, 1991.god. /www.scribd.com/doc/24654080/znacajke-odlike-prezimena/
    21. onomatolog dr M. Šimundić, ,,Rječnik osobnih imena“, Zagreb, 1988. god., strana 13.
    22. Vjekoslav Klaić, Knjiga III. , ,,BOSNA“ (Zemljopis), podatci o zemljopisu i poviesti Bosne i Hercegovine, 1878. god., str. 187. i 188.
    23. ,,Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena“, Том 30, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1935. godine, strana 78.
    24. ,,Stručna podloga za zaštitu poriječja rijeke Mrežnice“ – suradnja: Krunoslav Leko, Neven Trenc, Vida Posavec Vukelić, Aljoša Duplić, Kristijan Čivić, Irina Žeger Pleše, dr. sc. Srećko Božičević, dr. sc. Antun Alegro, Dario Hruševar, dipl.inž. Karlo Posavec, Javna ustanova za upravljanje zaštićenim prirodnim vrijednostima Karlovačke županije, Hrvatske šume d.o.o., Ministarstvo obrane RH, Izrada karata: Vladimir Hršak, Davorin Marković, ravnatelj, Zagreb, 2010., strana 89.
    25. Hrvatska elektroprivreda
    26. Olja Vasić, Prirodnjački muzej Beograd
    27. Moja Bašta – Baštovanski online servis 2008-2012.
    28. Rodoslov Ivkovića, Dragan Ivković
    29. Marko Vego, ,,ZBORNIK srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine“, knjiga II., izdanje zemaljskog muzeja – Sarajevo 1964., str. 17 – 30.
    30. Trifun Pavlović, Srpsko nasleđe, Istorijske sveske, broj 11, ,,Kako su formirana srpska prezimena: Jovanović, Jovanić, Jovanov, Jovin, ili Jović? Srpski tić preziva se na ić“, novembra 1998. godine
    31. Duišin V.A.: ,,Zbornik plemstva u Hrv., Slav., Dalm., B. i H., Kot., Dubrov. i Vojvodini“, II Svezak, I Dio, 1938.god., strana 30.
    32. Srđan Rudić, ,,Vlastela ilirskog grbovnika“, 1. Grbovnik Korenić – Neorić i 11. Fojnički grbovnik , Istorijski Institut, Posebna izdanja, knjiga 52, Beograd, 2006. , str. 62. , 63. , 75. i 76.
    33. Belović, B: O heraldičkom spomeniku u Fojničkom manastiru, Zastava, 59/1928, 100,3, 101,3
    34. Fojnički grbovnik, Novinsko-izdavačko preduzeće Oslobođenje, Sarajevo, 1972.
    35. Prikaz: Vesna Mušeta, GDI BiH, god. XX (1972-1973), Sarajevo, 1974, 265-268.
    36. Fojnički grbovnik, Rabic, Sarajevo, 2005.
    37. Prikaz: Emir O. Filipović, Prilozi IIS, 34, Sarajevo, 2005, 350-353.
    38. Dubravko Lovrenović: Fojnički grbovnik, ilirska heraldika i bosansko srednjovjekovlje, Bosna Franciscana, br. 21, god. XII, Sarajevo, 2004, 172-202.
    39. Banac, Ivo. Grbovi : biljezi identiteta, 1. izd., Zagreb : Grafički zavod Hrvatske, 1991., strana 125.
    40. Stanoje Stanojević, ,,Istorija srpskoga naroda“, glava IX., SRPSKI NAROD POD TURCIMA, drugo izdanje objavljeno 1910. godine
    41. ,,Biskupska Konferencija Jugoslavije“, 1975.god.
    42. srpska, narodna, epska pesma ,,Kosa Ivkovića“
    43. srpska, narodna, epska pesma ,,Povrati mi lice ! “
    44. Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Četvrti period, 10. Stvaranje nove srpske despotovine, 11. Pad Hercegovine i 12. Pad Crne Gore, BIGZ, (1989.) , str. 271., 272., 274. i 276.
    45. NARODNE PIESME, bosanske i hercegovačke, skupio Ivan Franjo Jukić Banjalučanin i Ljubomir Hercegovac (FR. GR. MARTIĆ), izdao O. Filip Kunić Kuprješanin., SVEZAK PERVI., PIESME JUNAČKE., U Osieku 1858. god., str. 40. i 41.
    46. narodna pesma ,,Sinovica popa Milutina“
    47. narodna pesma ,,Ženidba bega Ljubovića“
    48. pesma ,,Dizdar Osman-aga i Mujagin Omer ili osveta pogubljenog Mujina Halila“
    49. narodne pesme ,,Hrnjice u Skradinu (Počitelj)“, PJESME O MUJI HRNJICI, Priredio Dr. Munib MAGLAJLIĆ, Sarajevo 1990.
    50. Matica srpska: ,,IV. tom, I – Ka“, strana 7.
    51. Momir Janković, Srbski žurnal, ,,Bog Voden“, 17. decembra 2016. godine
    52. Izvorna povelja u zbirci jugosl. akademije

    Zoran (Radovanov) Ivković iz Novog Sada, poreklom iz Crnče, sa Zaloma, iz Nevesinja, iz Hercegovine

    Одговори
  • Zoran Ivković

    Zoran Ivković

    Moje istraživanje o porodici Ivković

    O svojoj porodici Ivković, Hercegovini i Hercegovcima, nažalost, nisam slušao od ljudi rođenih na tom podneblju. Neverovatno će zvučati da mi je najviše priča i podataka o svemu tome prenela moja baka Bosiljka, Sremica, jer je moj đed Lazar preminuo kada sam imao samo šest godina. O široj porodici Ivković znao sam vrlo malo, osim o nekolicini srodnika koji su ostali da žive u Crnči, na Zalomu, u Hercegovini. Spoznavao sam poreklo Ivkovića iz knjige J. Dedijera ,,Hercegovina“, iz ,,Srpskog etnografskog zbornika“ i iz istorijske građe Nikole Lakete, istoričara. I upravo ti šturi i nepotpuni podaci o mojoj porodici su me naveli da se upustim u istraživanje o Ivkovićima i njihovoj prošlosti. Želeo sam da ostane neki trag, da skupim sve ono što je vekovima rasipano i oduzimano, da nađem ono što je gubljeno i zaturano, da otkrijem ono što je skriveno i prikrivano, da vratim ono što je uzeto i oteto, da odbacim sve što je menjano i prepravljano. Bog je milostiv, kao što i kaže ime Ivko.
    Prvo što sam pročitao o Ivkovićima jeste da su stara hercegovačka porodica i da su došli iz Tesalije, u vreme kneza Časlava. Potvrda o istinitosti te priče krila se u poreklu prezimena. Ime Ivko od koga je nastalo ovo prezime kao takvo nije uobičajeno. Kod Južnih Slovena, u zapadnim oblastima koristi se ime Ivan, u istočnim područjima Jovan, a Ivko je karakteristično za južne i jugoistočne stare, srpske krajeve. Ivkovići su se doselili u Hum (Hercegovinu) u vreme srpskog vladara, kneza Časlava Klonimirovića iz dinastije Vlastimirovića (prednemanjićka Srbija) u desetom veku nove ere, između 927. i 952. god., najkasnije do 960. godine, iz Tesalije, središnje oblasti današnje Grčke.1,2 U pradomovini Tesaliji su zajedno sa ostalim Srbima primili hrišćanstvo u devetom veku nove ere,3 a rodonačelnik, čije ime i danas porodica sa ponosom nosi je njen prvi član, koji je postao hrišćanin i kršten kao Ivko. Porodica Ivković je pripadala starom slovenskom-srpskom plemenu Velegezita (Velegizita), koji se prvi put pominje u sedmom veku nove ere na području Tesalije. Velegeziti su u zalivu Volo u Tesaliji stvorili svoju provinciju Velegezitiju, lat. Belegezitiae.4,5,6,7 Bili su pomorci, ali i dobri ratnici. Velegeziti su zajedno sa drugim slovenskim-srpskim plemenima Dragovićima (Draguviti, Dragoviti), Sagudatima, Vajunitima (Vajoniti) i Brsjacima (Brzitima, Verzitima) učestvovali u opsadi Soluna 616. godine.4,5,6,7 Tada su Velegeziti vršili udare na Vizantijce sa mora.4,5,6,7 Romejski (vizantijski) car Mavrikije (582—602.), naslednik i zet cara Tiberija (578—582.) je za Slovene i Ante zapisao da su to slobodoljubiva plemena, koja ne trpe ropstvo. Čak i posle toliko vremena mnogobrojni toponimi u Tesaliji svedoče o prisustvu Srba, na primer: grad-luka Volos je nazvan po jednom od najvažnijih staroslovenskih-srpskih, predhrišćanskih božanstava, Volosu-Velesu, od oca, boga po imenu Rod i majke, boginje plodnosti, nebeske krave, zvane Zemun,8,9 mesto Velestino je izvednica od reči Veles-Volos; naselje Zagora, okruženo šumom, gorom; gradić Milina na samoj obali Egejskog mora sa prelepim pogledom i idealnim položajem u zalivu. Ivkovići su u desetom veku napustili Tesaliju i prvobitno su se nastanili u okolini Nikšića, to jest srednjovekovnog utvrđenog grada Onogošta, u državi srpskog kneza Časlava, u istočnom delu Huma. Nisu se dugo zadržali u Onogoštu i ubrzo su se preselili u Bijelu Rudinu kod Bileće, tamo se i danas jedan kraj zove Ivkovina, gde se nalazi nadgrobni krst Ivelje Ivkovića, koji je živeo u drugoj polovini 14. i početkom 15. veka i koji je bio srpski vitez u vojsci vojvode Vlatka Vukovića-Kosače.
    Zatim sam video da je prvi Ivković, zabeležen 1435. godine u dubrovačkim spisima, imao meni nepoznato ime Radič i da je taj čovek uzeo na zajam 75 zlatnika.10 Ponovo je ime bilo ključ za sve. Radič, ime biljke, korišćeno je kao jedan od znakova prepoznavanja među srpskom vlastelom. Nadalje, utvrdio sam da je u pitanju velika vrednost tog zajma i da su morale postojati čvrste garancije za vraćanje istog. A šta je veće jemstvo, od imanja, imovine i titule? Saznao sam da je ova porodica imala ogromna imanja. U to doba, feudalizma, feude, velike posede, su imali samo feudalci, velmože, vlastelini, plemstvo, te su shodno tome Ivkovići plemići. U svom delu ,,Bilećske Rudine“, dr Jevto Dedijer je o porodici Ivković zapisao, citiram: ,,… ona se broji među najstarije u Rudinama i u Gacku. Cijeli udut ove općine, od Bijele Rudine do Vatnice bio je svojina te porodice…“.11 Vatnica je srednjovekovno ime današnje Fatnice, a reč udut je arhaizam i znači područje. Sva zemlja, koja je pripadala ovoj plemićkoj porodici, prostirala se u dužini i širini od preko deset kilometara. To je bilo nekoliko hiljada hektara šuma, pašnjaka, voćnjaka, vinograda i njiva u njihovom vlasništvu. Kolika je vrednost pomenutog zajma, najbolje može objasniti sledeće poređenje. Tih 75 zlatnih dukata, odnosno 225 perpera je bilo skoro polovina godišnjeg dohotka (danka), od 500 perpera, kojeg su Dubrovčani (kupci), morali da plaćaju (prodavcu) Sandalju Hraniću-Kosači, vojvodi Rusaga bosanskog, na osnovu kupoprodajnog ugovora (lat. emptio venditio) o prodaji južne polovine Konavla zaključenog 1419. godine između ove dve strane.12 Jedan zlatni dukat (cekin) je vredeo 3 perpera (solida), od početka do sredine 15. veka.13 Radič je plemićko ime, koje su u srednjem veku pre dolaska Turaka nosili jedino srpski velikaši i predstavnici vladarskih kuća, na primer: Radič Crnojević, osnivač dinastije Crnojevića, gospodar Zete, Budve i drugih osvojenih mesta, kao i Radič Sanković, vojvoda, koji je upravljao Humom i bio poslednji izdanak svoje loze.14,15. Radič je isključivo srpsko ime, čak i danas u 21. veku, na prostorima Republike Hrvatske.16 Radič je i otporna, višegodišnja biljka koja se gaji kao jednogodišnja zbog bledih listova ili korenja.17 Boja listova je tamnozelene ili svetlo zelene boje (može biti i crvena), a glavne žile su bele boje.17
    Saznao sam da je porodica plemenita, da je iznedrila vitezove kao što je srpski junak Ivelja Ivković koji se borio u boju na Kosovu polju 28.06.1389. godine, ukupno jedanaest plemića Ivkovića je učestvovalo u tom boju i u bici kod Bileće 27.08.1388. godine, prvoj pobedi srpske vojske nad Osmanlijama, ali je ostalo pitanje koje titule su nosili njeni članovi. Potom sam naišao na podatak da se u jednoj staroj listini iz Like pominje ime Antola Ivkovića, kneza vlaškog.18 Vlasima su nazivani Srbi, hrišćani istočnog obreda, koji su se bavili stočarstvom.19 O tome da se radi o Srbinu, osim njegovog srpskog prezimena Ivković i njegove srpske titule knez vlaški, govori i njegovo ime. Ime Antol je oblik starogrčkog imena Anatolios, što znači čovek sa istoka, istočnjak; anatole je na starogrčkom istok.20,21 Tekst glagoljske listine iz 1433. godine počinje sa: ,,Mi Antol’ Ivković’ . i Ivan Herendić’ k’nezi vlaški …“.18
    Prateći razvoj i kretanje porodice Ivković, tokom srednjeg veka, otkrio sam da se razgranala i proširila je svoje feude izvan Hercegovine. Srpske velmože Ivkovići su imali svoje posede i u zapadnim delovima Bosne. Vjekoslav Klaić je u svojoj knjizi ,,BOSNA“, zapisao, citiram: ,,Peći, gradić izdod Pećke gore, u kojem gospodovahu najprvo Ivkovići, a kasnije knezovi Blagajski (Babonići). – Kladuša Velika, grad između potoka Ruševice i Kladušnice. Ponajprije pripadaše Kladuša V. porodici Ivkovića, g.1460. dopade pako kneza Martina Frankopana. – Kladuša mala, gradić tik potoka Kladušnice. Njom gospodovahu najprije Ivkovići, god. 1470. zapade ona bana Ivana Tuza od Laka, a kasnije dođe u ruke slunjskoj lozi Frankopana (Jurju i sinu mu Franji). — Čaglica, pripadaše porodici Ivkovića“.22 Delovi plemenite srpske porodice Ivković su sve do 1558. godine imali imanja i u Hrvatskoj. U ,,Zborniku za narodni život i običaje južnih Slavena“ je zapisano, citiram: ,,Na lijevoj obali Mrežnice imali su svoja vlastelinstva Ivkovići, Tatarići i Herendići, a na desnoj Dragučići i Štefkovići. Grgur Štefković bio je zet kneza Bernardina Frankopana, imao je njegovu kćer Veroniku za ženu. Ivkovići, Tatarići i Herendići su imali svoje dvorove u Mlaki ili Gredi. G.1558. smrću Nikole Ivkovića izumire njihova porodica“.23 U delu ,,Stručna podloga za zaštitu poriječja rijeke Mrežnice“ stoji zapisano, citiram: ,,Dvor Ivkovića (1372.-1558.) bio je u Gredi“.24 Mrežnica je reka u Karlovačkoj županiji, u Republici Hrvatskoj, duga je 63 km i njen sliv obuhvata površinu od 64 km2.25 Mrežnica je posebna zbog velikog broja vodopada, u ukupnom broju od 93.25 Ona se penje u Kordun, zapadno od Grada Slunja, i teče na sever, paralelno kroz pritoke Dobra i Korana, kroz Generalski Stol i Dugu Resu, kada se konačno uliva u Koranu na jugu Karlovca.25
    Najviše vremena sam posvetio pronalaženju grba porodice Ivković, najvažnijeg simbola plemstva. U ugarskom spisu od 19. jula 1433. godine, glagoljskoj listini iz Like, sačuvan je grb srpske kneževske porodice Ivković.18 Grb je na pečatu kneza Antola Ivkovića i visi na vrpci bele boje, koja je provučena kroz donji deo listine.18 Prikazana je životinja (vuk), nad kojom se nalaze petokraka zvezda i grančica.18 Ta petokraka zvezda je heraldički prikaz petokrakog cveta koji se zove hercegovački zvončić (lat. Campanula hercegovina). Hercegovački zvončić naseljava veoma negostoljubiva i surova staništa kakva su okomite stene planina u Hercegovini (Prenj, Čvrsnica, Čabulja, Plasa i Velež) na visinama između 1.150 i 1.500 metara, a raste i u kanjonima nekih reka (Neretva, Rakitnica i Drežnika).26 Biljke, retko visoke preko dvadesetak centimetara, debelim poluodrvenelim rizomom (grč. rizom = masivni korijen, od rhizóō) prodiru duboko u pukotine krečnjačkih stena.26 Od juna do avgusta, kada je biljka u punom cvatu, mnogobrojni plavičastoljubičasti cvetovi u obliku zvonca ističu se na pozadini od izbeljenog kamena.26 Hercegovački zvončić je endemska vrsta. Ova vrsta zvončića raste samo na kršu u Hercegovini i simbol je istrajnosti Ivkovića i Hercegovaca uopšte. Grančica koja se nalazi u grbu Ivkovića je grančica hercegovačkog hrasta sladuna (lat. Quercus frainetto tenore, Quercetum confertae hercegovinicum).27 Na sprskom jeziku se još naziva i blagun.27 Takođe, grb Velike Kladuše je izmenjeni grb Ivkovića, prvih gospodara tog mesta. U grbu V. Kladuše su dodati tvrđava, godina i naziv grada. Sivi vuk je zamenjen belim konjem koji i dalje podseća na vuka, s tom razlikom što je konj prikazan tako da se propeo na zadnje noge umesto vuka koji hoda sa podignutom jednom prednjom nogom, zlatna grančica hercegovačkog hrasta sladuna je promenjena u beli polumesec (mladi mesec) znak Otomanske imperije i islama, zatim petokraka zvezda je zadržana, ali je sada bele boje kao muhamedansko znamenje, a ne kao prvobitno plavičastoljubičasti petokraki cvet – hercegovački zvončić. Grb srpske kneževske porodice Ivković: beli srpski srednjovekovni štit (gotički tip štita ili neki drugi heraldički oblik), u srednjem delu, srednjoj zoni tog štita nalazi se stilizovani sivi vuk prikazan u celosti, odnosno heraldički ,,vuk u prolazu“, vuk koji hoda sa podignutom jednom prednjom nogom, otvorenih čeljusti sa izbačenim jezikom, okrenut u istu stranu kao u grbu Velike Kladuše, iznad vuka u gornjem delu, vršnoj zoni štita su stilizovani plavičastoljubičasti petokraki cvet hercegovački zvončić (plavi petokraki zvezdasti cvet sa zlatnom, žutom ili srebrnom, belom sredinom, to jest tučkom) i pored njega, u obliku polukružnice stilizovana zlatna (žuta) grančica hercegovačkog hrasta sladuna sa žirovima, sve u rasporedu kao u grbu V. Kladuše, povrh štita je srednjovekovna srpska viteška kaciga-šlem, sa rešetkama ili sa prorezom, oko šlema i štita sa leve i desne strane je plašt u dve boje, zlatnoj (žutoj) i plavoj, iznad šlema je ovojnica, takođe, dvobojna, zlatna (žuta) i plava, nad kojom je čelenka u obliku sivog ,,vuka u prolazu“, vuka koji hoda sa podignutom jednom prednjom nogom, otvorenih čeljusti sa izbačenim jezikom, ispod štita je natpis (moto): Ivkovići (ispisan srpskom ćirilicom ili srpskom Vukovom latinicom), pozadina natpisa je zlatna (žuta) ili srebrna (bela) i na njoj su slova crne boje. Grb sa pečata kneza Antola Ivkovića, opisan u knjizi J. Vončina ,,Četiri glagoljske listine iz Like“,18 mora biti izrađen u skladu sa pravilima struke, odnosno heraldike. Pregledajući rodoslov Ivkovića koji brižljivo čuva i izrađuje Dragan Ivković,28 ustanovio sam da je knez Antol Ivković rođen oko 1370. godine u Bijeloj Rudini, kod Bileće, u Hercegovini. Knez Antol Ivković je bio najstariji sin u porodici, a otac mu je bio knez Risto Ivković rođen oko 1340. godine, takođe, u Bijeloj Rudini. Najstariji sin kneza Antola Ivkovića je bio knez Jefto Ivković rođen oko 1400. godine, u Bijeloj Rudini. Knez Antol Ivković je bio gospodar područja od Bijele Rudine do Vatnice (današnje Fatnice), kod Bileće, u Hercegovini, grada Peći kod Pećke gore, gradova Velike i Male Kladuše i mesta Čaglice, u Bosni, kao i mesta Mlake – Grede i vlastelinstva na levoj obali reke Mrežnice, u Hrvatskoj.11,18,22,23,24
    U potrazi za srednjovekovnim nadgrobnim spomenicima Ivkovića i njihovim uklesanim imenima kao svedocima starih i slavnih vremena, Boljuni su mi bili prioritet. U Boljunima kod Stoca, grada u kom je stolovala i vladala Humom, Hercegovinom porodica Kosača, nalazi se velikaško groblje sa mnoštvom stećaka, ali sa malo sačuvanih natpisa. Među očuvanim je i onaj na kojem piše: ,,a se leži Erina Ivkovica“.29 Erina (Jerina) Ivkovica je iz porodice Ivković. Postoji priča u porodici Ivković da je majka Vlatka Vukovića – Kosače iz porodice Ivković, odnosno da je Erina Ivkovica žena Vuka Kosače, osnivača dinastije, oca Vlatka Vukovića – Kosače. Na tom groblju su sahranjeni i vojvoda Vlatko Vuković – Kosača i njegova porodica. U malobrojnim postojećim zapisima u kamenim stećacima, krstovima, pločama i blokovima su i imena Radič i Radiča, muški i ženski oblik ovog velikaškog, srpskog imena.16 Tu su nadgrobni spomenici srpske plemkinje Radiče Abrat (Obrat), srpskih velmoža Radiča Vučića i Radiča Vladisalića, kao i njegovog bliskog srodnika vlastelina srpskog Vlaća (Vlađa) Vladisalića.29 Ovde počivaju i velikaši srpski Radosav Heraković, Petar Vukčić i Vukić Vumić, srpski plemić Bogavac Boljunovič i njegova supruga vlastelinka srpska Tara (Tarah) Boljunovič.29 Nalaze se tu i grobna mesta i obeležja plemkinje srpske Lubice Vlatkovice (Lubica – Ljubica iz porodice Vlatković), vladikovke (vladarke) srpske Erine (Jerine) Vukocamić i srpske vlastelinke Stane Ćurenovice (Stana iz porodice Ćurenović – Đurenović), kao i mnogih drugih srpskih vitezova i junaka, njihovih majki, sestara i supruga.29 Ovo mesto i groblje su nazvani po srpskoj velikaškoj porodici Boljunovič – Boljuni, na čijim posedima su nastali. Boljuni su uvršteni na listu svetske kulturne baštine UNESKO-a (UNESCO).
    Proučavajući istoriju porodice Ivković koja nije menjala prezime više od milenijuma, odnosno od kada su Srbi u 9. veku, u Tesaliji, prihvatili hrišćanstvo,3 nailazio sam na podatke o porodicama koje su joj srodne. Od Ivkovića je nastala porodica Fržović.1 Po jednom kazivanju, Ivkovića iz Nevesinja, u davna vremena Ilija Ivković, čovek visokog rasta i veoma spretan uspeo je skočiti toliko visoko da je sa drveta srušio gnezdo divljih pčela, fržinu. Od tog doba njegovi potomci se nazivaju Fržovići, ali se zna da su u srodstvu sa Ivkovićima i sa njima ne stupaju u brak. Po drugoj priči, Ilijinom ocu su umirala deca pa su ranije bile gatke da se deci veže crveni konac oko ruke. U njihovu kuću je došao čovek sa strane i kada je dolazio usput je našao zanimljiv čvor i poneo ga sa sobom. Kada je ušao u kuću i video dete sa crvenim koncem i ostalim gatkama dao mu je taj čvor (frž). To dete (Ilija Ivković) je ostalo živo i po tom fržu je dobio nadimak i kasnije promenio prezime. To je kazivao Jovo Fržović iz Nevesinja. Fržovići žive u selu Biogradu. Postoje porodice kao što je porodica Ivkov. To su Ivkovići koji su se doselili na prostor današnje Vojvodine, pre nego što su državne vlasti carske Austrije administrativnim putem zabranjivale postojanje prezimena sa nastavkom -ić kod Srba, donošenjem posebnog normativnog akta 1817. godine, su izdale naređenje, po kojem Srbi nisu smeli da nose prezimena sa nastavkom -ić, što je na području Ugarske posebno strogo sprovođeno. Tako su srpska prezimena koja su se završavala na -ović (npr. Ivković) ostala sa nastavkom -ov (npr. Ivkov). Sva ostala srpska prezimena pre svega u Ugarskoj morala su se završavati na -ov, -ev i -in ili na -ski, -ški i -čki.30 U Austrougarskoj su Ivkovi imali plemićke titule, plemstvo je dodeljeno 1860. godine Dimitriju Ivkovu.31 U grbu porodice Ivkov, u dva od četiri polja na štitu prikazana je ruka sa sabljom, a u trećem polju se nalazi šestokraka zvezda. Takođe, čelenka koja je povrh šlema i štita pomenutog grba, u obliku je šestokrake zvezde. Ruka sa sabljom je grb Primorja i Huma – grb Primordiae Kvmaniae. To je 15. grb (15. list) u grbovniku Korenić – Neorić, najstarijem prepisu grbovnika Petra Iveljinog koji nastao je 1595. godine i istovetni grb u Fojničkom grbovniku koji je nastao 1675. ili 1688. godine.32,33,34,35,36,37,38 Šestokraka zvezda i ruka sa sabljom su znamenja u grbu Huma.39 Ovo potvrđuje da je Ivkov porodica Ivković iz Huma (Hercegovine). Ivanovići iz sela Udrežnja (Nevesinje) potiču od plemenite porodice Ivković sa Meke Grude.1 Od Ivkovića su nastale i porodice Ivanišević iz Bežđeđa (Nevesinje), Čovilo iz Nevesinja, Pijunlija iz sela Lakat (Nevesinje). Porodica Želud su Ivkovići. Želud na staroslovenskom znači žir, plod hrasta, omiljenog drveta svih Slovena. Po reči želud je organ za varenje, želudac dobio ime, jer je žir bio važna namirnica u ishrani ondašnjih ljudi.
    Ovim istraživanjem sam utvrdio i to da postoje Ivkovići koji su promenili veroispovest, ali su zadržali svoje srpsko prezime ili sećanje da pripadaju ovoj plemenitoj porodici. Nakon pada Hercegovine pod Otomansku vlast, 1482. godine, Ivkovićima se oduzimaju imanja koja su se prostirala od Bijele Rudine do Fatnice.11 U knjizi ,,Bilećske Rudine“, dr Jevto Dedijer je zapisao, citiram: ,,…Pošto su muslimani ušli u ovu oblast, Ivkovići su izgubili većinu zemlje, samo su zadržali jedan dio zemlje, koji je i danas njihov. Na njihovoj zemlji u Podgorju bila se je nastanila muslimanska porodica Čelari…“. 11 Stanoje Stanojević je u svom delu, ,,Istorija srpskoga naroda“, zapisao, citiram: ,,Tako su se, krajem XV i početkom XVI veka, počeli Srbi u velikim masama naseljavati u Dalmaciji, Hrvatskoj, Slavoniji, Sremu i Bačkoj, daleko uz Dunav i Tisu, u Banatu i Pomorišju, u Erdelju i u Vlaškoj. Svuda je tu bilo puno pustih krajeva, opustelih zbog turskih pljačkanja, i svuda su se tu, bežeći ispred zuluma, ili svojevoljno ili po pozivu, naseljavali Srbi, da rade zemlju i da se biju sa Turcima“.40 Tada su se pojedini Ivkovići iz Hercegovine i članovi njima srodnih porodica spustili u primorje i nastanili u Dalmaciji, gde su vremenom postali katolici. Doselili su se u Zadar i njegovu blizinu, u Sinj, zatim u okolinu Cavtata, na poluostrvo Pelješac (Brijesta), na ostrvo Korčula… Ubrzo nakon prelaska u katoličanstvo, Ivkovići su zbog svog plemićkog porekla i zbog svoje učenosti dospeli na čelo Rimske katoličke crkve u Hrvatskoj i Bosni. Od 1625-1633. godine biskup skradinski i upravitelj bosanske biskupije je bio fra Toma Ivković.41 Skradin je grad u blizini Šibenika. Danijela Cigić – Ivković, Hrvatica, katolkinja iz Labinske Drage između Trogira i Kaštel Štafilića tj.podrućje Bijaći: ,,Moje stablo IVKOVIĆ potjeće od Škabrnje kraj Zadra. Legenda kaže da su bila tri brata Ivkovića jedan je ostao u Škabrnji, drugi brat je otišao u Brnaze (kraj SINJA), a treći brat odlazi u Labinske Drage između Trogira i Kaštel Štafilića tj.podrućje Bijaći gdje je moja cijela porodica“. Vinko Ivković, Hrvat, katolik iz Livna, prebivalište Zagreb: ,,Po usmenoj predaji, mi Livnjski Ivkovici dosli smo iz Sinja. A u Sinj smo dosli i Zadarskog zaleda. Gdje smo na tom prostoru i presli na katolicanstvo“. Miroslav Džaja je u svom istraživanju ,,SA KUPREŠKE VISORAVNI“, zapisao, citiram: ,,Ivkovići su doselili na Kupres u prvoj polovini XIX. vijeka iz Podgrede (Zagoričani) k. Livna.42 Došli su najprije Idrizbegovićima u kmete u Vrila pa odatle kasnije prešli u Odžak.42 – Fra Miroslav Džaja zabilježio je god. 1969. od Nine Ivkovića iz Zagoričana zanimljivu i preciznu obiteljsku predaju.42 Njegov šukundjed Ivan bio je brat poznatog svećenika-glagoljaša Don Joze Ivkovića (umro 1839. u Vidošima, v. str. 210).42 Don Jozo je imao petero braće.42 Spomenuti Ivan i četvrti brat Niko ostali su u Zagoričanima.42 Drugi brat Anto preselio je u Šuicu. Treći, Pavo, odlazi na Kupres i od njega potječu kupreški Ivkovići.42 Zadnji, peti brat imenom Luka se poturčio, a potomci su mu izvjesni muslimani kod Jablanice.42 Taj se događaj toliko dojmio Don Joze i braće da su zakleli svu rodbinu da nikom od svoje djece ne nadijevaju imena Luka.42 I tako nema u Ivkovićima do danas ni jednog Luke, ni u Livnu ni na Kupresu“.42 Petar Ivković, Hrvat, katolik, prebivalište Subotica: ,,Svi moji rođaci Ivkovići, pouzdano jer postoje crkvene knjige koje su to pratile, od 1628 na ovamo su katolici“. Nadalje, jedan deo Ivkovića je prešao u islam. Osim Ivkovića muslimana u Jablanici (Hercegovina) koji potiču od Livanjske grane Ivkovića, poreklom iz Bijele Rudine, postoji muslimanska porodica Kajan iz sela Sopilja (Nevesinje, Hercegovina) koja je nastala od Ivkovića iz Bijele Rudine. Prvi pomen porodice Kajan u izvorima je bio godine 1754., Kajan Salih.43 ,,Salih-aga Kajan, kojeg narodna pjesma zove Dedom Kajanijom, bio je stari ratnik, pa mu je ovog sefera gradska uprava povjerila karaulu na raskršću u Zahumu, dodijelivši mu 40 vrsnih momaka…44 Janković je, međutim, s jakim snagama počeo forsirati Raskršće.44 Narodna pjesma apeluje na Dedu Kajani-ju da bezuslovno sačuva Raskršće: Kajanijo, živ ti bio vranac, Dobro čuvaj na Raskršću klanac“.44 Janković Stojan vođa srpskih uskoka, serdar u Ravnim Kotarima u 17. veku koji se pominje u ovoj narodnoj pesmi, učestvovao je u junu i septembru 1686. g., u dva velika pohoda na Hercegovinu.45 To potvrđuje da su pojedini Ivkovići u XVII veku (17. veku) prešli u islam i da su promenili prezime u Kajan, ali su i dalje bili plemstvo. Potomci porodice Kajan (u prošlosti Ivković) žive u mestu Lakat (Nevesinje), u Blagaju i u Mostaru. Takođe, postoji predanje da su čuveni Rizvanbegovići iz Bosne starinom Ivkovići.
    Izučavao sam i jedinstvenost Ivkovića. Ivkovići se pominju i u srpskoj, narodnoj, epskoj poeziji. Čuvena je pesma ,,Kosa Ivkovića“, koja se peva uz gusle.46 Kosa Ivković je bila jedna od najlepših devojaka, Ivkuša u porodici Ivković.46 Kosa Ivkovića, kojoj je posvećena guslarska pesma ,,Kosa Ivkovića“ je živela u XIX veku (19. veku) i od njene braće potiču Ivkovići, pravoslavni koji su se odselili iz Nevesinja u Požarnicu, kod Tuzle.28 Takođe, poznata je i srpska, narodna, epska pesma ,,Povrati mi lice ! „,47 koja govori o ljubavi između sestre Ivkovića i Ive Crnojevića, odnosno Ivana Crnojevića, vladara srednjovekovne srpske države Zete, u periodu od 1465–1479. godine i od 1481-1490. godine.48

    POVRATI MI LICE! 47

    Vezak vezlo triest djevojaka,
    A pred njima sestra Ivkovića;
    U ruci joj šibika od zlata,
    Čijem bije po rukam’ djevojke:
    »Vez’te brže, dugo jadne bile!
    U junake vi se ne uzdajte!
    Junak vjera i šušnjata grana:
    Listak pane, a grana ostane.
    Taka ti je vjera u junaka,
    Kako mene Crnojević Ivo.
    Svašta mi je Ivo donosio:
    Sitni češalj, sjano ogledalo,
    Dv’je jabuke, u njedrim’ nošene;
    Dvije dunje s lista ukinute,
    Gurabije na suncu pečene.
    A sad meni sitnu knjigu piše:
    »»Vrat mi blago, sestro Ivkovića!««
    A ja sam mu drugu otkitila:
    Vrat’ mi lišće, Crnojević Ivo!
    Ka’ i ovih drugih djevojaka,
    Ja ću tebi i otroje blago.«

    Iz Popova u Hercegovini; kazivala Jela Bukvić.

    Ivkovići su bili i vođe srpskih hajduka i srpskih uskoka koji su se borili protiv Otomanske imperije i zuluma koje je činila nad Srbima i drugim narodima pod njenom vlašću. Zbog svojih zasluga u borbi za slobodu Ivkovići su opevani u junačkim pesmama.49

    Odlomak iz junačke pesme 49 :

    ,,..Koliko je žala oko mora,
    Il’ kamena u keršnih kotarih,
    Ol’ derveta u Kunar planini,
    Onliko je i junakah bilo;
    Ni starac ih pobrojio nije,
    U svojie’ stotinu godinah,
    Sve, uz gusle, s’ vilam boraveći —
    A kakol’ će pero i jazia.
    Poglavice da je proslaviti,
    Ki vodiše čete i hordie,
    I nosiše svione barjake:
    Kaže starac Senjanin Ivana,
    I Tadiu brata Ivanova,
    Silna zmaja Janković Stojana.
    I deliu Smiljanić Iliu,
    I njegove bratje šestericu,
    Ivanova Komnen barjaktara,
    Sve po redu devet Ivkovića’,
    Pa viteza Mandušića Vuka,
    I sokola Petra Merkonjića;
    Do tri bana, silna gospodara.
    Od Ledjana i Zadra kamena,
    I biela od Janoka grada;
    I još ima trista poglavicah. —
    Fali mnoge gorske haramie,
    Ponajbolje Tomić Mohovila,
    I dietića Gavran harambašu,
    Gruju diete, starinu Novaka;
    A ostalih ni broj se neznade…“

    Veći deo porodice Ivković se seli oko 1700.-te godine iz Bijele Rudine u veliko planinsko selo, Donji Drežanj, kod Nevesinja,1 a odatle su se mnogi raselili po celom svetu. Ivkovići su zbog svog plemstva i viteštva oduvek uživali veliki ugled u svom srpskom narodu.50

    Odlomak iz narodne pesme ,,Sinovica popa Milutina“ 50:

    „…Kad to čula snaha Ikonija,
    Ona ode na bijelu kulu,
    Te dozivlje svoju milu šćerku:
    ,,Šćeri moja, mlada Anđelijo!
    ,,Udaji se, moja šćeri draga!
    ,,Eto tebi svata na probira
    ,,Sve po izbor’ bolji od boljega,
    ,,Uzmi, šćeri, koga tebi drago;
    ,,Da ti neke po imenu kažem:
    ,,Od prvih je, mila šćeri moja,
    ,,A od Gacka polja širokoga,
    ,,Od bogate kuće Žarkovića,
    ,,Ovo ti je dobar mušterija;
    ,,A drugo je tebi mušterija
    ,,Od široka polja Nevesinja
    ,,I bogate kuće Ivkovića,
    ,,Hajde, šćeri Nevesinju ravnu,,
    ,,Tamo tebi loše biti neće;
    ,,I trećega da ti, Anđo, kažem,
    ,,Od Mostara grada bijeloga
    ,,Od bogate kuće Petrovića,
    ,,Ovo ti je dobar mušterija;
    ,,Sada uzmi, koga tebi drago.”…

    Ivkovići su poštovani i kod muslimana koji su ih kao najviđenije Srbe ovekovečili u svojim pesmama, kao što je ,,Ženidba bega Ljubovića“, u kojoj se kazuje i o Iliji Ivkoviću.51 Ilija Ivković koji se kao najviđeniji Srbin u celoj Bosni (Hercegovini) pominje u pesmi ,,Ženidba bega Ljubovića“, je živeo 1868. godine u Nevesinju, Donjem Drežnju.51 Ovo je potvrđeno narodnim pesmama i istorijskim izvorima.52,53,54 Osman – beg Ljubović, rodom iz Odžaka kod Nevesinja se ženio 1868. godine.52,53 Nadalje, paša Šeriflija koji se kao najviđeniji Turčin pominje u istoj pesmi je bio Topal Šerif Osman paša koji je upravljao Bosnom (Hercegovinom) od 1861-1869. godine.54

    Odlomak iz narodne pesme ,,Ženidba bega Ljubovića“ 51 :

    ,,…Došlo vrijeme da đevojku vode
    A Ljubović Nevesinju ode
    Sluge nose kafu na tabaci
    a on staroj kazivaše majci
    za ženidbu u Čengića bega
    pođe stara blagoslivljat njega
    A neka si, hairli ti bilo
    to je meni po volji i milo
    Piši sine na sve kadiluke
    kupi svate i Srbe i Turke
    pred Turcima pašu Šerifliju
    pred Srbima Ivković Iliju
    ne ostavi Osman barjaktara
    Lakešića iz grada Mostara…“

    Nadalje, oni su se divili junaštvu srpskih gospodara i serdara Ivkovića i lepoti njihovih sestara.55,58 Te su tako pevali o devetorici hrabre braće Ivković, pre svih o Stojanu i Radivoju.55 Potom su veličali zanosnost Jefemije (Jefimije) 55 i Kose Ivković 58.

    Nekoliko odlomaka iz pesme ,,Dizdar Osman-aga i Mujagin Omer ili osveta pogubljenog Mujina Halila“ 55 :

    ,,…Što govori dizdar Osman-aga:
    „Braćo moja, tridest četenika,
    nije l’ majka rodila junaka,
    muškijem ga pasom opasala
    junačkijem glasom dozivala,
    od svake ga rđe sačuvala,
    od subote i od utornika,
    od ujamka i od ureznika,
    i u petak haljina rezani,
    nije li se vode dogodio
    da mi bide vješti kulauze
    da mi svede četu niz Primorje
    do bijele Ivkovića kule,
    tanke kule Ivković Stojana,
    jer sam čuo, kazuju mi ljudi,
    đe je Vlaše curu odgojilo
    joj nejma para od ćesara,
    ni ljepote u sve sedam kralja,
    ni japije do Stambol-kapije,
    da bi mogla biti sultanija.
    Ako bi nam bog pomogo jaki
    te bi sišli u vlaško Primorje,
    koji bi je junak ugrabio
    baš bi znao da se oženio.”

    Ošo Mujo u vlaško Primorje,
    tankoj kuli Ivković Stojana
    oko sestre dilber Jefemije.

    Ja u zo čas četu pokupio,
    i poveo gojena Halila,
    siđe brate u vlaško Primorje.
    Opazi me devet Ivkovića,
    devet Vlaha od jedne Vlahinje,
    na dobre se konje popraviše,
    devet konja od jedne kobile,
    i pred moju četu izlećeše
    svu mi butum četu rasćeraše.
    Halila mi brata posjekoše,
    jošte mene obraniše ljuta.

    „Aga Mujo, haran buljubaša,
    i ja četu bijah pokupio
    i ja ćaha u vlaško Primorje
    do bijele Ivkovića kule,
    pa ti vješta kulauza nejmam
    da mi četu svede u Primorje
    tankoj kuli Ivković Stojana.
    Nećeš aga gajret učiniti,
    utegnuti rane po tijelu,
    da mi četu svedeš niz Primorje
    do bijele Ivkovića kule,
    ne bismo li curu ugrabili?”

    Đogat će te svesti u Primorje
    do bijele Ivkovića kule,

    Po durbinu seiri Primorje
    dok opazi bjelicu šenicu
    u ravnome polju primorskome.
    Ta šenica Ivković Stojana.
    Silno Vlaše namolilo mobu,
    trista srpa, dvjesta vezioca,
    i gospode mnogo za seira
    što seire mobu i šenicu.
    Više mobe mledene kočije,
    u kočije dilber Jefemija,
    sestra mila devet Ivkovića.
    I kaka je, zgodila je munja,
    đelček cura od boga stvorena,
    al’ na curu mnogi dževairi
    ševak daje niz polje zeleno.

    Onda veli moba u šenici:
    „O, bogami, sužanj nevoljniče,
    šenica je Ivković Stojana,
    u šenici moba Stojanova,
    kočije su Ivković Stojana,
    u kočije sestra Stojanova.

    Kad to začu Mujagin Omere,
    eto momak do kočija dođe,
    kako dođe, tiho odgovara:
    „Jefemija, gospocka djevojko,
    poplatide sužnja nevoljnoga.”
    Kad to začu glavita djevojka,
    zaturila u džepove ruke,
    izvadi mu četiri dukata
    pa ih dade sužnju nevoljniku.
    Kada Omer pare pokupio,
    pa mu đavo ne da siđet s mirom,
    već po tome curi govoraše:
    „O, boga ti, gospodska djevojko,
    za koga si lice ubjelila,
    a za kog si kosu ubojila
    il’ za kralja ili kapetana,
    il’ za kakvu vlašku poglavicu?”.

    Opazi ga devet braćenica,
    pred Mujinu četu izlećeše,
    svu mu butum četu rasćeraše,
    Halila mu brata posjekoše,
    serdar Muji rane zadadoše,
    pobježe im ranjen na Đogatu.

    progovara brate Radivoje:
    «Šuti, sestro, dilber Jefemijo!

    Ondar veli sestra Ivkovića:
    „O bogami, sužanj nevoljniče,

    bjež’, Omere, poginućeš ludo.
    Sad će doći Ivković Stojane,
    otišo je mobi po užinu,
    sad će doći Ivković Stojane,
    poznaće ti Mujina Đogata,
    da si tica pa da imaš krila,
    svi da su ti džini kulauzi
    tebi život ne bi ostanuo.”

    Dok eto ti Ivković Stojana

    Za njime se poćer naturio:
    najnaprijed osam konjanika,
    osam brata, osam Ivkovića,
    i za njima silovita vojska.
    Kako koja sila dolazaše
    od Stojana dilje ne iđaše.

    opazi me devet Ivkovića,
    na dobre se konje popraviše
    i pred moju četu izlećeše,
    svu mi butum četu rasćeraše,
    i Omera posjekoše tvoga,
    odnesoše u Primorje glavu.
    Ja pobjego na doratu mome.” …

    Stojan, Radivoje i još sedmorica njihove braće Ivković su predvodili svoju vojsku oko 1660. godine i osvetili su se Osmanlijama za pogibiju dvojice srpskih junaka Smiljanić Ilije (1654.g.)56 i Mandušić Vuka (1648.g.)57.

    Odlomak iz narodne pesme ,,Hrnjice u Skradinu (Počitelj)“ 58 :

    …“Da dovede trides’t djevojaka,
    sve sestara vlaškijeh serdara
    i pred njima Ivkovića Kosu“…

    Kosa Ivković sestra vlaških serdara Ivkovića je živela krajem XVI (16.), početkom XVII veka (17. veka) – u doba Muje Hrnjice.59

    Ivkovići su bili i sveštena lica, ali i monasi. Najpoznatiji je arhimandrit Simeon Ivković (oko 1756 – posle 1805. god.), emisar (izaslanik) mitropolita crnogorskog, Petra prvog Petrovića Njegoša (Svetog Petra Cetinjskog) na ruskom dvoru.60 Arhimandrit je starešina manastira ili nekoliko njih i to je najviši monaški čin do vladike (episkopa) u pravoslavnoj crkvi. Ivkovići, koji potiču iz Bijele Rudine kod Bileće i Donjeg Drežnja kod Nevesinja, imaju krsnu slavu Svetog Nikolu (zimskog), zaštitnika putnika i moreplovaca, možda iz razloga što su se mnogo puta selili i putovali i morem i kopnom. Takođe, bili su ribari i pomorci i u svojoj prapostojbini Tesaliji, u Velegezitiji, u predhrišćanskom periodu slavili su boga Vodena to jest Vodenog, čiju ulogu je preuzeo Sveti Nikola.61 Ivkovići poreklom iz Hercegovine kao i njima srodne porodice su uzeli i druge slave, Svetog Jovana, Svetog Luku, Svetog Arhangela Mihaila… Na primer, Ivkovići iz okoline Smedereva su tamo došli sa prostora granice sa Bugarskom, gde su neko vreme živeli, sada slave Svetog Arhangela Mihaila, ali znaju da im je stara slava Sveti Nikola i obeležavaju je svake godine (po priči Jelene Ivković).
    Pronašao sam u spisima unuka kneza vlaškog Antola Ivkovića (rođen oko 1370.g.). Ime unuka je Antolić Ivković (rođen oko 1430. g.) i imao je titulu ,,od Peći“ (po gradiću Peći, u zapadnom delu Bosne, koji je bio u posedu gospodara Ivkovića).62 U izvornoj povelji u zbirci jugosl. akademije, stoji citiram: ,,Antolić Ivković od Peći služio je knezove Frankopane i izkazao se u ratu. Uvaživ njegove zasluge potvrdi mu god. 1461. knez Stjepan Frankopan imanje Stražnik pod Vrhom u županiji modruškoj, a to imanje držao je već djed Antolićev“.62
    Prema rodoslovu porodice Ivković, poslednji knez u dugom nizu kneževa Ivkovića je bio knez Anto Ivković rođen oko 1790. godine u Donjem Drežnju, u Nevesinju, u Hercegovini, a njegovi potomci nisu više nosili titulu kneza, ali su uzeli porodični nadimak Kneževići (Ivkovići – Kneževići), u znak sećanja na kneževsko dostojanstvo.28 Otac poslednjeg kneza Anta Ivkovića (oko 1790. g.) bio je knez Jefto Ivković rođen oko 1760. godine, takođe, u Donjem Drežnju.28 Knez Jefto Ivković (oko 1760. g.) je imao dvojicu rođene braće, Gligora i Todora.28 Knez Gligor Ivković je rođen i sahranjen u Donjem Drežnju i ima svoj spomen krst visine oko 3 metra.28 Potomci kneza Gligora Ivkovića, takođe, nisu više imali kneževsku titulu, a da bi se razlikovala od starije grane Ivkovića – Kneževića, ova mlađa loza je uzela nadimak po Gligorovom, Jeftovom i Todorovom ocu knezu Antolu (Anti) Ivkoviću (rođenom oko 1730. godine, u Donjem Drežnju) i prozvali su se Aničići (Ivkovići – Aničići).28 Otac kneza Antola (Anta) Ivkovića (oko 1730. g.) je bio knez Risto Ivković.28 Najviše Ivkovića potiče od kneza Rista Ivkovića.28
    Postojanje unuka kneza vlaškog Antola Ivkovića (rođen oko 1370.g.) čije je ime Antolić Ivković od Peći (rođen oko 1430. g.) je potvrdilo rodoslov Ivkovića iz Hercegovine, po kome su se imena najstarijih sinova u kneževskoj grani Ivkovića ponavljala, te je rodoslov srpskih kneževa Ivkovića sledeći: knez Risto (rođen oko 1340.g.), knez vlaški Antol (skr. od Anatolios – rođen oko 1370.g.), knez Jefto (rođen oko 1400.g.), knez Antolić od Peći (Antol mlađi – rođen oko 1430.g.), knez Risto (rođen oko 1460.g.), knez Antol (rođen oko 1490.g.), knez Jefto (rođen oko 1520.g.), knez Antol (rođen oko 1550.g.), knez Risto (rođen oko 1580.g.), knez Antol (rođen oko 1610.g.), knez Jefto (rođen oko 1640.g.), knez Antol (rođen oko 1670.g.), knez Risto (od koga potiče najviše Ivkovića), knez Antol (Anto – rođen oko 1730.g. – po kome su potomci njegovog mlađeg sina – kneza Gligora dobili nadimak Ivkovići – Aničići, kako bi se razlikovali od starije loze Ivkovića – Kneževića, a ipak sačuvali uspomenu na svoje pretke knezove), knez Jefto (rođen oko 1760.g.), knez Anto (skr. od Antol – rođen oko 1790.g. – čije je potomstvo uzelo nadimak Ivkovići – Kneževići, u znak sećanja na kneževsko dostojanstvo).18,28,62 Mlađa braća gore pomenutih Ivkovića su takođe nosili titule, u manjem broju kneževi, a najviše njih gospodari, i oni i njihovi potomci su na osnovu rodoslova Ivkovića, dubrovačkih spisa, nadgrobnih spomen krstova, usmenog predanja i epske narodne poezije imali imena: Gligor, Todor, Trifko, Milak, Milič, Ivelja, Radič, Stojan, Radivoje, Spasoje, Nikola, Milovan, Rado, Ostoja, Kostadin, Ilija, Luka, Tomo.28,10,55,51,23 Sestre kneževa i gospodara Ivkovića su u skladu sa rodoslovom Ivkovića, nadgrobnim spomenicima, usmenim predanjem i epskom narodnom poezijom imale imena: Kosa, Jefemija (Jefimija), Erina (Jerina).58,55,29,28
    Potomci Milaka Ivkovića su Ivkovići – Milakovići, pravoslavni, Ivkovići – Mazatići, pravoslavni i Ivkovići – Lazarevići, pravoslavni.28 Potomci Milakovog brata Ilije su Ivkovići – Lakovići, pravoslavni.28 Potomci Miliča Ivkovića su Ivanovići i Fržovići.28
    Kneževi Ivkovići su imali svoje posede od Bijele Rudine do Vatnice (Fatnice) kod Bileće (u Hercegovini), gradić Peći kod Pećke gore, grad Veliku Kladušu, gradić Malu Kladušu i mesto Čaglicu (u zapadanom delu Bosne – u Ugarskoj kraljevini), kao i dvor u Mlaki – Gredi sa vlastelinstvom na levoj obali reke Mrežnice, kod Karlovca i imanje Stražnik pod Vrhom u modruškoj županiji (u Hrvatskoj – u Ugarskoj kraljevini).11,22,23,24,62
    Knez Risto Ivković (od koga potiče najviše Ivkovića) je imao najstarijeg sina kneza Antola (Anta – rođenog oko 1730.g.) iz Donjeg Drežnja. Knez Antol (Anto – rođen oko 1730.g.) je imao trojicu sinova: najstarijeg sina, kneza Jefta (rođenog oko 1760.g.) iz Donjeg Drežnja čiji su potomci Ivkovići – Kneževići u mestu Donji Drežanj – pravoslavni i Ivkovići u mestu Krivače – pravoslavni, srednjeg sina, kneza Gligora iz Donjeg Drežnja čiji su potomci Ivkovići – Aničići u mestu Donji Drežanj – pravoslavni i Pijunlije i najmlađeg sina, gospodara Todora iz Donjeg Drežnja čiji su potomci Ivkovići – Gluvovići – pravoslavni u mestu Grabovica i Ivkovići – Soknići u mestu Zalom – pravoslavni.
    Potomci kneza Gligora, njegovog rođenog brata gospodara Todora, kao i njihovih bratanaca kneza Anta i gospodara Trifka, odnosno sinova kneza Jefta, nisu više imali titule, ipak zadržali su običaj da svojoj deci daju imena svojih predaka, srpskih kneževa i gospodara Ivkovića 28 :
    1. Gligor Ivković knez, potomci Ivkovići – Aničići i Pijunlije28 :
    – jedan od sinova Trifko Ivković isto ime sina kao i kod njegovog brata kneza Jefta,28
    – jedan od unuka Gligor Ivković 1857 – 1943. g. po njemu, đedu knezu Gligoru,28
    – jedan od unuka Todor Ivković 1892 – 1950. g., po Gligorovom bratu gospodaru Todoru,28
    – još jedan od unuka Gligor Ivković, po njemu, đedu knezu Gligoru,28
    – jedan od praunuka Jevto Ivković 1902 – 1908. g., po Gligorovom ocu knezu Jefti ;28
    2. Todor Ivković gospodar, potomci Ivkovići – Gluvovići i Ivkovići – Soknići:
    – jedan od unuka Trifko Ivković, po sinu Todorovog brata kneza Jefta i po sinu Todorovog brata kneza Gligora,
    – jedan od praunuka Trifko Ivković 1881. g., po sinu Todorovog brata kneza Jefta i po sinu Todorovog brata kneza Gligora,
    – jedan od čukununuka Jevto Ivković 1891. g., po Todorovom ocu knezu Jefti,
    – jedan od čukununuka Trifko Ivković 1902 – 1971. g., po sinu Todorovog brata kneza Jefta i po sinu Todorovog brata kneza Gligora;28
    3. Anto Ivković knez, potomci Ivkovići – Kneževići 28 :
    – jedan od sinova Gligor Ivković 1834 – 1904. g., po Antovom stricu knezu Gligoru,28
    – jedan od unuka Todor Ivković 1869. g., po Antovom stricu gospodaru Todoru,28
    – jedan od unuka Anto Ivković 1878 – 1943, po njemu, đedu knezu Anti i njegovom đedu, odnosno čukunđedu knezu Antolu (Anti)28
    – jedan od unuka Risto Ivković 1887. g., po Antovom prađedu knezu Risti,28
    – još jedan od unuka Todor Ivković posle 1870. g., po Antovom stricu gospodaru Todoru,28
    – jedan od praunuka Trifko Ivković 1885 – 1960. g., po Antovom bratu gospodaru Trifku,28
    – jedan od praunuka Gligor Ivković 1905 – 1982., po Antovom stricu knezu Gligoru,28
    – jedan od praunuka Jevto Ivković 1912 – 1933. g., po Antovom ocu knezu Jefti,28
    – jedan od čukununuka Todor Ivković 1959 – 1959. g., po Antovom stricu gospodaru Todoru ;28
    4. Trifko Ivković gospodar, otišao u mesto Krivače 28 :
    – jedan od unuka Risto Ivković 1867 – 1914. g., po Trifkovom prađedu knezu Risti,28
    – jedan od praunuka Tripo Ivković 1905 – 1962. g., po njemu, prađedu gospodaru Trifku.28
    – jedan od praunuka Trifko Ivković 1900 – 1900. g., po njemu, prađedu gospodaru Trifku,28
    – jedan od praunuka Jefto Ivković 1900 – 1903. g., po Trifkovom ocu knezu Jefti,28
    – još jedan od praunuka Jevto Ivković 1907 – 1982. g., po Trifkovom ocu knezu Jefti 28 .

    Ovo potvrđuje da su se imena u srpskoj kneževskoj porodici Ivković nasleđivala.

    Ivkovića sada ima u Hercegovini, Bačkoj, Banatu, Sremu, Podrinju, Mačvi, centralnoj Srbiji, u istočnoj Srbiji, u južnoj Srbiji, na Kosmetu, u Bosni, u Crnoj Gori, Dalmaciji, Slavoniji i u rasejanju. Kumstvo je za Srbe najveća svetinja (Bog na nebu, kum na zemlji i Kum nije dugme – pa da se kum izgubi i da se kumstvo prekine i ugasi). Naša grana porodice Ivković, iz Crnče, sa Zaloma, kod Nevesinja, se okumila sa porodicom Gudelj, u Hercegovini, pre više od 300 godina i to staro kumstvo traje i danas. Različiti delovi stare i plemenite porodice Ivković imaju svoje porodične nadimke: Želudi, Knežević, Aničić, Pijunlije, Gluvović, Soknić, Mazatić, Lazarević, Milaković, Laković, Milić, Kebović, Šantaraga i Marković.28 Porodični nadimak naše grane loze Ivkovića je Soknić, po pretkinji Soki.28

    L I T E R A T U R A

    1. dr Jevto Dedijer, Srpska kraljevska akademija, Srpski etnografski zbornik, knjiga dvanaesta, Naselja srpskih zemalja, knjiga VI., ,,Hercegovina“, antropogeografske studije, uredio dr J. Cvijić, 1909. god., u Beogradu, strana 223.
    2. Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Drugi period, 5. Srbi između Vizantije, Hrvatske i Bugarske, BIGZ, (1989.), str. 73-76.
    3. Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Drugi period, 4 . Pokrštavanje Južnih Slovena, BIGZ, (1989.), str. 67-71.
    4. Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Prvi period, 3. Sloveni naseljavaju Balkan i 5. Slovenska plemena i njihova kultura i Drugi period, 1. Bugari i balkanski Sloveni, BIGZ, (1989.), str. 24., 41. i 60.
    5. Ostrogorski Georgije, ,,Istorija Vizantije“, Drugi deo, Borba za opstanak i preporod Vizantiske države (610-711), I. Reforme cara Iraklija i ratovi sa Persijancima i Avarima, Beograd, Prosveta,(1969), str. 110-112.
    6. The Oxford Dictionary of Byzantium, I-III, ed. A.P. Kazhdan, New York-Oxford 1991, 500-501.
    7. Andreas N. Stratos, Byzantium in the Seventh Century, Volume IV, 668-685, Amsterdam 1978.
    8. Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Dragoslav Srejović: ,,Leksikon religija i mitova drevne Evrope“, Savremena administracija, Beograd, 1992. god., opšta odrednica ,,Slovenska religija“, str. 501-508., pojedinačna odrednica ,,Veles“, стрana 558.
    9. Vesna Kakaševski/www.starisloveni.com/
    10. mr Radomir D. Rakić i Vera Stanisavljević-Rakić, 21.01.2010. ,,Vesti online“, deo podataka o Ivkovićima o kojima se govori u manastirskim čituljama u Boki, kao i u arhivama Kotora i Dubrovnika
    11. dr Jevto Dedijer, ,,Bilećske Rudine“, antropogeografska ispitivanja, Naselja srpskih zemalja, knjiga 2 – Srpski etnografski zbornik, knjiga V., Beograd, 1903. godine, strana 867./55*/
    12. M. Dinić: ,,Dubrovački Tributi“, Mogoriš, Svetodmitarski i Konavaoski dohodak i Provižiun braće Vladkovića, Glas Srpske kraljevske akademije 168, 1935.god. , 205–256. = isti, Iz srpske istorije srednjega veka, Beograd 2003., 711-755.
    13. Slavica Moravčević, Večernje novosti, ,,Zlatni sjaj perpera“, 13. oktobar 2010. godine
    14. V. Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Četvrti period, 1. Srbi između Turaka i Mađara i 2. Mađarska prevlast u Bosni i Srbiji, BIGZ, (1989.), str. 206., 207. i 211.
    15. Mavro Orbin: ,,Kraljevstvo Slovena“, /Il Regno de gli Slavi, 1601.godine/, Beograd, 1968. godine, Srpska književna zadruga, Osnovana 1892. godine, članovi redakcije: Franjo Barišić, Radovan Samardžić, Sima Ćirković, preveo sa italijanskog Zdravko Škundrica, str. 190., 193., 208. i 293.
    16. Croatian Ancestry Limited, Chicago, SAD
    17. AgroKlub.rs
    18. J. Vončina ,,Četiri glagoljske listine iz Like“, PREPIS ORIGINALA, 1955.god., citirane isprave i u interpretaciji N. Klaić, radovi staroslavenskog Instituta, knjiga 2, 1955. godine, str. 213., 214., 216., 217., 218. i fotografija listine nakon strane 224.
    19. V. Klaić: ,,Vlasi u Hrvatskoj tečajem 14. i 15. stoljeća“, 1880. god., strana 9., glava 1., tačka 2., 3. i 4.
    20. onomatolog dr Z.Bjelanović ,,Značajke odlike prezimena dvorskog kraja“, DVOR na Uni, 1991.god. /www.scribd.com/doc/24654080/znacajke-odlike-prezimena/
    21. onomatolog dr M. Šimundić, ,,Rječnik osobnih imena“, Zagreb, 1988. god., strana 13.
    22. Vjekoslav Klaić, Knjiga III. , ,,BOSNA“ (Zemljopis), podatci o zemljopisu i poviesti Bosne i Hercegovine, 1878. god., str. 187. i 188.
    23. ,,Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena“, Том 30, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1935. godine, strana 78.
    24. ,,Stručna podloga za zaštitu poriječja rijeke Mrežnice“ – suradnja: Krunoslav Leko, Neven Trenc, Vida Posavec Vukelić, Aljoša Duplić, Kristijan Čivić, Irina Žeger Pleše, dr. sc. Srećko Božičević, dr. sc. Antun Alegro, Dario Hruševar, dipl.inž. Karlo Posavec, Javna ustanova za upravljanje zaštićenim prirodnim vrijednostima Karlovačke županije, Hrvatske šume d.o.o., Ministarstvo obrane RH, Izrada karata: Vladimir Hršak, Davorin Marković, ravnatelj, Zagreb, 2010., strana 89.
    25. Hrvatska elektroprivreda
    26. Olja Vasić, Prirodnjački muzej Beograd
    27. Moja Bašta – Baštovanski online servis 2008-2012.
    28. Rodoslov Ivkovića, Dragan Ivković, Raco Ivković
    29. Marko Vego, ,,ZBORNIK srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine“, knjiga II., izdanje zemaljskog muzeja – Sarajevo 1964., str. 17 – 30.
    30. Trifun Pavlović, Srpsko nasleđe, Istorijske sveske, broj 11, ,,Kako su formirana srpska prezimena: Jovanović, Jovanić, Jovanov, Jovin, ili Jović? Srpski tić preziva se na ić“, novembra 1998. godine
    31. Duišin V.A.: ,,Zbornik plemstva u Hrv., Slav., Dalm., B. i H., Kot., Dubrov. i Vojvodini“, II Svezak, I Dio, 1938.god., strana 30.
    32. Srđan Rudić, ,,Vlastela ilirskog grbovnika“, 1. Grbovnik Korenić – Neorić i 11. Fojnički grbovnik , Istorijski Institut, Posebna izdanja, knjiga 52, Beograd, 2006. , str. 62., 63., 75. i 76.
    33. Belović, B: O heraldičkom spomeniku u Fojničkom manastiru, Zastava, 59/1928, 100,3, 101,3
    34. Fojnički grbovnik, Novinsko-izdavačko preduzeće Oslobođenje, Sarajevo, 1972.
    35. Prikaz: Vesna Mušeta, GDI BiH, god. XX (1972-1973), Sarajevo, 1974, 265-268.
    36. Fojnički grbovnik, Rabic, Sarajevo, 2005.
    37. Prikaz: Emir O. Filipović, Prilozi IIS, 34, Sarajevo, 2005, 350-353.
    38. Dubravko Lovrenović: Fojnički grbovnik, ilirska heraldika i bosansko srednjovjekovlje, Bosna Franciscana, br. 21, god. XII, Sarajevo, 2004, 172-202.
    39. Banac, Ivo. Grbovi : biljezi identiteta, 1. izd., Zagreb : Grafički zavod Hrvatske, 1991., strana 125.
    40. Stanoje Stanojević, ,,Istorija srpskoga naroda“, glava IX., SRPSKI NAROD POD TURCIMA, drugo izdanje objavljeno 1910. godine
    41. ,,Biskupska Konferencija Jugoslavije“, 1975.god.
    42. Miroslav Džaja ,,SA KUPREŠKE VISORAVNI“,, II. IZDANJE, BAŠKO POLJE-ZAGREB 1994.
    43. Hivzija Hasandedić ,,Genealoška istraživanja, porijeklo i status , istaknuti pojedinci nekih muslimanskih porodica u Hercegovini“, Mostar, 2009. , strana 19.
    44. Husein Ćišić Husaga, ,,Mostar u Herceg – Bosni“, Preporod, Mostar 1991., strana 84.
    45. Dragan Roksandić, 2005., © LEKSIKOGRAFSKI ZAVOD MIROSLAV KRLEŽA 2009. – 2018.
    46. srpska, narodna, epska pesma ,,Kosa Ivkovića“
    47. srpska, narodna, epska pesma ,,Povrati mi lice ! “
    48. Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Četvrti period, 10. Stvaranje nove srpske despotovine, 11. Pad Hercegovine i 12. Pad Crne Gore, BIGZ, (1989.) , str. 271., 272., 274. i 276.
    49. NARODNE PIESME, bosanske i hercegovačke, skupio Ivan Franjo Jukić Banjalučanin i Ljubomir Hercegovac (FR. GR. MARTIĆ), izdao O. Filip Kunić Kuprješanin., SVEZAK PERVI., PIESME JUNAČKE., U Osieku 1858. god., str. 40. i 41.
    50. narodna pesma ,,Sinovica popa Milutina“
    51. narodna pesma ,,Ženidba bega Ljubovića“
    52. Kralj Nikola Petrović ,,ŽENIDBA BEGA LJUBOVIĆA 1868″
    53. Risto T. Proroković, Buna 1874. i ustanak u Hercegovini 1875., Beograd, 1902., str. 175.
    54. Kreševljaković H. (1991): Izabrana djela (reprint) [priredili: Sućeska A., Pelidija E.], „Veselin Masleša“, Sarajevo.
    55. pesma ,,Dizdar Osman-aga i Mujagin Omer ili osveta pogubljenog Mujina Halila“
    56. Radojčić, Jovan S.: ,,Srbi zapadno od Dunava i Drine – biografije“, Tom 3 (Novi Sad: Prometej, 2009, str. 589)
    57. ,,O poreklu stanovništva sela Sredske kod Prizrena i o poznatim ličnostima iz ovog sela, o poreklu čuvenog srpskog vojvode, harambaše Vuka Mandušića, koji je hajdučio po Dalmaciji“, ispitivanje je sproveo 1947. god. dr Tatomir Vukanović
    58. narodne pesme ,,Hrnjice u Skradinu (Počitelj)“, PJESME O MUJI HRNJICI, Priredio Dr. Munib MAGLAJLIĆ, Sarajevo 1990.
    59. Faruk: Mujo Hrnjica – Ubio ga zlatni metak, 13. 03. 2015.
    60. Matica srpska: ,,IV. tom, I – Ka“, strana 7.
    61. Momir Janković, Srbski žurnal, ,,Bog Voden“, 17. decembra 2016. godine
    62. Izvorna povelja u zbirci jugosl. akademije

    Zoran (Radovanov) Ivković iz Novog Sada, poreklom iz Crnče, sa Zaloma, iz Nevesinja, iz Hercegovine

    Одговори
  • Zoran Ivković

    Celokupno moje istraživanje o porodici Ivković
    Zoran (Radovanov) Ivković iz Novog Sada, poreklom iz Crnče, sa Zaloma, iz Nevesinja, iz Hercegovine

    O svojoj porodici Ivković, Hercegovini i Hercegovcima, nažalost, nisam slušao od ljudi rođenih na tom podneblju. Neverovatno će zvučati da mi je najviše priča i podataka o svemu tome prenela moja baka Bosiljka, Sremica, jer je moj đed Lazar preminuo kada sam imao samo šest godina. O široj porodici Ivković znao sam vrlo malo, osim o nekolicini srodnika koji su ostali da žive u Crnči, na Zalomu, u Hercegovini. Spoznavao sam poreklo Ivkovića iz knjige J. Dedijera ,,Hercegovina“, iz ,,Srpskog etnografskog zbornika“ i iz istorijske građe Nikole Lakete, istoričara. I upravo ti šturi i nepotpuni podaci o mojoj porodici su me naveli da se upustim u istraživanje o Ivkovićima i njihovoj prošlosti. Želeo sam da ostane neki trag, da skupim sve ono što je vekovima rasipano i oduzimano, da nađem ono što je gubljeno i zaturano, da otkrijem ono što je skriveno i prikrivano, da vratim ono što je uzeto i oteto, da odbacim sve što je menjano i prepravljano. Bog je milostiv, kao što i kaže ime Ivko.
    Prvo što sam pročitao o Ivkovićima jeste da su stara hercegovačka porodica i da su došli iz Tesalije, u vreme kneza Časlava. Potvrda o istinitosti te priče krila se u poreklu prezimena. Ime Ivko od koga je nastalo ovo prezime kao takvo nije uobičajeno. Kod Južnih Slovena, u zapadnim oblastima koristi se ime Ivan, u istočnim područjima Jovan, a Ivko je karakteristično za južne i jugoistočne stare, srpske krajeve. Ivkovići su se doselili u Hum (Hercegovinu) u vreme srpskog vladara, kneza Časlava Klonimirovića iz dinastije Vlastimirovića (prednemanjićka Srbija) u desetom veku nove ere, između 927. i 952. god., najkasnije do 960. godine, iz Tesalije, središnje oblasti današnje Grčke.1,2 U pradomovini Tesaliji su zajedno sa ostalim Srbima primili hrišćanstvo u devetom veku nove ere,3 a rodonačelnik, čije ime i danas porodica sa ponosom nosi je njen prvi član, koji je postao hrišćanin i kršten kao Ivko. Porodica Ivković je pripadala starom slovenskom-srpskom plemenu Velegezita (Velegizita), koji se prvi put pominje u sedmom veku nove ere na području Tesalije. Velegeziti su u zalivu Volo u Tesaliji stvorili svoju provinciju Velegezitiju, lat. Belegezitiae.4,5,6,7 Bili su pomorci, ali i dobri ratnici. Velegeziti su zajedno sa drugim slovenskim-srpskim plemenima Dragovićima (Draguviti, Dragoviti), Sagudatima, Vajunitima (Vajoniti) i Brsjacima (Brzitima, Verzitima) učestvovali u opsadi Soluna 616. godine.4,5,6,7 Tada su Velegeziti vršili udare na Vizantijce sa mora.4,5,6,7 Romejski (vizantijski) car Mavrikije (582—602.), naslednik i zet cara Tiberija (578—582.) je za Slovene i Ante zapisao da su to slobodoljubiva plemena, koja ne trpe ropstvo. Čak i posle toliko vremena mnogobrojni toponimi u Tesaliji svedoče o prisustvu Srba, na primer: grad-luka Volos je nazvan po jednom od najvažnijih staroslovenskih-srpskih, predhrišćanskih božanstava, Volosu-Velesu, od oca, boga po imenu Rod i majke, boginje plodnosti, nebeske krave, zvane Zemun,8,9 mesto Velestino je izvednica od reči Veles-Volos; naselje Zagora, okruženo šumom, gorom; gradić Milina na samoj obali Egejskog mora sa prelepim pogledom i idealnim položajem u zalivu. Ivkovići su u desetom veku napustili Tesaliju i prvobitno su se nastanili u okolini Nikšića, to jest srednjovekovnog utvrđenog grada Onogošta, u državi srpskog kneza Časlava, u istočnom delu Huma. Nisu se dugo zadržali u Onogoštu i ubrzo su se preselili u Bijelu Rudinu kod Bileće, tamo se i danas jedan kraj zove Ivkovina, gde se nalazi nadgrobni krst Ivelje Ivkovića, koji je živeo u drugoj polovini 14. i početkom 15. veka i koji je bio srpski vitez u vojsci vojvode Vlatka Vukovića-Kosače.
    Zatim sam video da je prvi Ivković, zabeležen 1435. godine u dubrovačkim spisima, imao meni nepoznato ime Radič i da je taj čovek uzeo na zajam 75 zlatnika.10 Ponovo je ime bilo ključ za sve. Radič, ime biljke, korišćeno je kao jedan od znakova prepoznavanja među srpskom vlastelom. Nadalje, utvrdio sam da je u pitanju velika vrednost tog zajma i da su morale postojati čvrste garancije za vraćanje istog. A šta je veće jemstvo, od imanja, imovine i titule? Saznao sam da je ova porodica imala ogromna imanja. U to doba, feudalizma, feude, velike posede, su imali samo feudalci, velmože, vlastelini, plemstvo, te su shodno tome Ivkovići plemići. U svom delu ,,Bilećske Rudine“, dr Jevto Dedijer je o porodici Ivković zapisao, citiram: ,,… ona se broji među najstarije u Rudinama i u Gacku. Cijeli udut ove općine, od Bijele Rudine do Vatnice bio je svojina te porodice…“.11 Vatnica je srednjovekovno ime današnje Fatnice, a reč udut je arhaizam i znači područje. Sva zemlja, koja je pripadala ovoj plemićkoj porodici, prostirala se u dužini i širini od preko deset kilometara. To je bilo nekoliko hiljada hektara šuma, pašnjaka, voćnjaka, vinograda i njiva u njihovom vlasništvu. Kolika je vrednost pomenutog zajma, najbolje može objasniti sledeće poređenje. Tih 75 zlatnih dukata, odnosno 225 perpera je bilo skoro polovina godišnjeg dohotka (danka), od 500 perpera, kojeg su Dubrovčani (kupci), morali da plaćaju (prodavcu) Sandalju Hraniću-Kosači, vojvodi Rusaga bosanskog, na osnovu kupoprodajnog ugovora (lat. emptio venditio) o prodaji južne polovine Konavla zaključenog 1419. godine između ove dve strane.12 Jedan zlatni dukat (cekin) je vredeo 3 perpera (solida), od početka do sredine 15. veka.13 Radič je plemićko ime, koje su u srednjem veku pre dolaska Turaka nosili jedino srpski velikaši i predstavnici vladarskih kuća, na primer: Radič Crnojević, osnivač dinastije Crnojevića, gospodar Zete, Budve i drugih osvojenih mesta, kao i Radič Sanković, vojvoda, koji je upravljao Humom i bio poslednji izdanak svoje loze.14,15. Radič je isključivo srpsko ime, čak i danas u 21. veku, na prostorima Republike Hrvatske.16 Radič je i otporna, višegodišnja biljka koja se gaji kao jednogodišnja zbog bledih listova ili korenja.17 Boja listova je tamnozelene ili svetlo zelene boje (može biti i crvena), a glavne žile su bele boje.17
    Saznao sam da je porodica plemenita, da je iznedrila vitezove kao što je srpski junak Ivelja Ivković koji se borio u boju na Kosovu polju 28.06.1389. godine, ukupno jedanaest plemića Ivkovića je učestvovalo u tom boju i u bici kod Bileće 27.08.1388. godine, prvoj pobedi srpske vojske nad Osmanlijama, ali je ostalo pitanje koje titule su nosili njeni članovi. Potom sam naišao na podatak da se u jednoj staroj listini iz Like pominje ime Antola Ivkovića, kneza vlaškog.18 Vlasima su nazivani Srbi, hrišćani istočnog obreda, koji su se bavili stočarstvom.19 O tome da se radi o Srbinu, osim njegovog srpskog prezimena Ivković i njegove srpske titule knez vlaški, govori i njegovo ime. Ime Antol je oblik starogrčkog imena Anatolios, što znači čovek sa istoka, istočnjak; anatole je na starogrčkom istok.20,21 Tekst glagoljske listine iz 1433. godine počinje sa: ,,Mi Antol’ Ivković’ . i Ivan Herendić’ k’nezi vlaški …“.18
    Prateći razvoj i kretanje porodice Ivković, tokom srednjeg veka, otkrio sam da se razgranala i proširila je svoje feude izvan Hercegovine. Srpske velmože Ivkovići su imali svoje posede i u zapadnim delovima Bosne. Vjekoslav Klaić je u svojoj knjizi ,,BOSNA“, zapisao, citiram: ,,Peći, gradić izdod Pećke gore, u kojem gospodovahu najprvo Ivkovići, a kasnije knezovi Blagajski (Babonići). – Kladuša Velika, grad između potoka Ruševice i Kladušnice. Ponajprije pripadaše Kladuša V. porodici Ivkovića, g.1460. dopade pako kneza Martina Frankopana. – Kladuša mala, gradić tik potoka Kladušnice. Njom gospodovahu najprije Ivkovići, god. 1470. zapade ona bana Ivana Tuza od Laka, a kasnije dođe u ruke slunjskoj lozi Frankopana (Jurju i sinu mu Franji). — Čaglica, pripadaše porodici Ivkovića“.22 Delovi plemenite srpske porodice Ivković su sve do 1558. godine imali imanja i u Hrvatskoj. U ,,Zborniku za narodni život i običaje južnih Slavena“ je zapisano, citiram: ,,Na lijevoj obali Mrežnice imali su svoja vlastelinstva Ivkovići, Tatarići i Herendići, a na desnoj Dragučići i Štefkovići. Grgur Štefković bio je zet kneza Bernardina Frankopana, imao je njegovu kćer Veroniku za ženu. Ivkovići, Tatarići i Herendići su imali svoje dvorove u Mlaki ili Gredi. G.1558. smrću Nikole Ivkovića izumire njihova porodica“.23 U delu ,,Stručna podloga za zaštitu poriječja rijeke Mrežnice“ stoji zapisano, citiram: ,,Dvor Ivkovića (1372.-1558.) bio je u Gredi“.24 Mrežnica je reka u Karlovačkoj županiji, u Republici Hrvatskoj, duga je 63 km i njen sliv obuhvata površinu od 64 km2.25 Mrežnica je posebna zbog velikog broja vodopada, u ukupnom broju od 93.25 Ona se penje u Kordun, zapadno od Grada Slunja, i teče na sever, paralelno kroz pritoke Dobra i Korana, kroz Generalski Stol i Dugu Resu, kada se konačno uliva u Koranu na jugu Karlovca.25
    Najviše vremena sam posvetio pronalaženju grba porodice Ivković, najvažnijeg simbola plemstva. U ugarskom spisu od 19. jula 1433. godine, glagoljskoj listini iz Like, sačuvan je grb srpske kneževske porodice Ivković.18 Grb je na pečatu kneza Antola Ivkovića i visi na vrpci bele boje, koja je provučena kroz donji deo listine.18 Prikazana je životinja (vuk), nad kojom se nalaze petokraka zvezda i grančica.18 Ta petokraka zvezda je heraldički prikaz petokrakog cveta koji se zove hercegovački zvončić (lat. Campanula hercegovina). Hercegovački zvončić naseljava veoma negostoljubiva i surova staništa kakva su okomite stene planina u Hercegovini (Prenj, Čvrsnica, Čabulja, Plasa i Velež) na visinama između 1.150 i 1.500 metara, a raste i u kanjonima nekih reka (Neretva, Rakitnica i Drežnika).26 Biljke, retko visoke preko dvadesetak centimetara, debelim poluodrvenelim rizomom (grč. rizom = masivni korijen, od rhizóō) prodiru duboko u pukotine krečnjačkih stena.26 Od juna do avgusta, kada je biljka u punom cvatu, mnogobrojni plavičastoljubičasti cvetovi u obliku zvonca ističu se na pozadini od izbeljenog kamena.26 Hercegovački zvončić je endemska vrsta. Ova vrsta zvončića raste samo na kršu u Hercegovini i simbol je istrajnosti Ivkovića i Hercegovaca uopšte. Grančica koja se nalazi u grbu Ivkovića je grančica hercegovačkog hrasta sladuna (lat. Quercus frainetto tenore, Quercetum confertae hercegovinicum).27 Na sprskom jeziku se još naziva i blagun.27 Takođe, grb Velike Kladuše je izmenjeni grb Ivkovića, prvih gospodara tog mesta. U grbu V. Kladuše su dodati tvrđava, godina i naziv grada. Sivi vuk je zamenjen belim konjem koji i dalje podseća na vuka, s tom razlikom što je konj prikazan tako da se propeo na zadnje noge umesto vuka koji hoda sa podignutom jednom prednjom nogom, zlatna grančica hercegovačkog hrasta sladuna je promenjena u beli polumesec (mladi mesec) znak Otomanske imperije i islama, zatim petokraka zvezda je zadržana, ali je sada bele boje kao muhamedansko znamenje, a ne kao prvobitno plavičastoljubičasti petokraki cvet – hercegovački zvončić. Grb srpske kneževske porodice Ivković: beli srpski srednjovekovni štit (gotički tip štita ili neki drugi heraldički oblik), u srednjem delu, srednjoj zoni tog štita nalazi se stilizovani sivi vuk prikazan u celosti, odnosno heraldički ,,vuk u prolazu“, vuk koji hoda sa podignutom jednom prednjom nogom, otvorenih čeljusti sa izbačenim jezikom, okrenut u istu stranu kao u grbu Velike Kladuše, iznad vuka u gornjem delu, vršnoj zoni štita su stilizovani plavičastoljubičasti petokraki cvet hercegovački zvončić (plavi petokraki zvezdasti cvet sa zlatnom, žutom ili srebrnom, belom sredinom, to jest tučkom) i pored njega, u obliku polukružnice stilizovana zlatna (žuta) grančica hercegovačkog hrasta sladuna sa žirovima, sve u rasporedu kao u grbu V. Kladuše, povrh štita je srednjovekovna srpska viteška kaciga-šlem, sa rešetkama ili sa prorezom, oko šlema i štita sa leve i desne strane je plašt u dve boje, zlatnoj (žutoj) i plavoj, iznad šlema je ovojnica, takođe, dvobojna, zlatna (žuta) i plava, nad kojom je čelenka u obliku sivog ,,vuka u prolazu“, vuka koji hoda sa podignutom jednom prednjom nogom, otvorenih čeljusti sa izbačenim jezikom, ispod štita je natpis (moto): Ivkovići (ispisan srpskom ćirilicom ili srpskom Vukovom latinicom), pozadina natpisa je zlatna (žuta) ili srebrna (bela) i na njoj su slova crne boje. Grb sa pečata kneza Antola Ivkovića, opisan u knjizi J. Vončina ,,Četiri glagoljske listine iz Like“,18 mora biti izrađen u skladu sa pravilima struke, odnosno heraldike. Pregledajući rodoslov Ivkovića koji brižljivo čuva i izrađuje Dragan Ivković,28 ustanovio sam da je knez Antol Ivković rođen oko 1370. godine u Bijeloj Rudini, kod Bileće, u Hercegovini. Knez Antol Ivković je bio najstariji sin u porodici, a otac mu je bio knez Risto Ivković rođen oko 1340. godine, takođe, u Bijeloj Rudini. Najstariji sin kneza Antola Ivkovića je bio knez Jefto Ivković rođen oko 1400. godine, u Bijeloj Rudini. Knez Antol Ivković je bio gospodar područja od Bijele Rudine do Vatnice (današnje Fatnice), kod Bileće, u Hercegovini, grada Peći kod Pećke gore, gradova Velike i Male Kladuše i mesta Čaglice, u Bosni, kao i mesta Mlake – Grede i vlastelinstva na levoj obali reke Mrežnice, u Hrvatskoj.11,18,22,23,24
    U potrazi za srednjovekovnim nadgrobnim spomenicima Ivkovića i njihovim uklesanim imenima kao svedocima starih i slavnih vremena, Boljuni su mi bili prioritet. U Boljunima kod Stoca, grada u kom je stolovala i vladala Humom, Hercegovinom porodica Kosača, nalazi se velikaško groblje sa mnoštvom stećaka, ali sa malo sačuvanih natpisa. Među očuvanim je i onaj na kojem piše: ,,a se leži Erina Ivkovica“.29 Erina (Jerina) Ivkovica je iz porodice Ivković. Postoji priča u porodici Ivković da je majka Vlatka Vukovića – Kosače iz porodice Ivković, odnosno da je Erina Ivkovica žena Vuka Kosače, osnivača dinastije, oca Vlatka Vukovića – Kosače. Na tom groblju su sahranjeni i vojvoda Vlatko Vuković – Kosača i njegova porodica. U malobrojnim postojećim zapisima u kamenim stećacima, krstovima, pločama i blokovima su i imena Radič i Radiča, muški i ženski oblik ovog velikaškog, srpskog imena.16 Tu su nadgrobni spomenici srpske plemkinje Radiče Abrat (Obrat), srpskih velmoža Radiča Vučića i Radiča Vladisalića, kao i njegovog bliskog srodnika vlastelina srpskog Vlaća (Vlađa) Vladisalića.29 Ovde počivaju i velikaši srpski Radosav Heraković, Petar Vukčić i Vukić Vumić, srpski plemić Bogavac Boljunovič i njegova supruga vlastelinka srpska Tara (Tarah) Boljunovič.29 Nalaze se tu i grobna mesta i obeležja plemkinje srpske Lubice Vlatkovice (Lubica – Ljubica iz porodice Vlatković), vladikovke (vladarke) srpske Erine (Jerine) Vukocamić i srpske vlastelinke Stane Ćurenovice (Stana iz porodice Ćurenović – Đurenović), kao i mnogih drugih srpskih vitezova i junaka, njihovih majki, sestara i supruga.29 Ovo mesto i groblje su nazvani po srpskoj velikaškoj porodici Boljunovič – Boljuni, na čijim posedima su nastali. Boljuni su uvršteni na listu svetske kulturne baštine UNESKO-a (UNESCO).
    Proučavajući istoriju porodice Ivković koja nije menjala prezime više od milenijuma, odnosno od kada su Srbi u 9. veku, u Tesaliji, prihvatili hrišćanstvo,3 nailazio sam na podatke o porodicama koje su joj srodne. Od Ivkovića je nastala porodica Fržović.1 Po jednom kazivanju, Ivkovića iz Nevesinja, u davna vremena Ilija Ivković, čovek visokog rasta i veoma spretan uspeo je skočiti toliko visoko da je sa drveta srušio gnezdo divljih pčela, fržinu. Od tog doba njegovi potomci se nazivaju Fržovići, ali se zna da su u srodstvu sa Ivkovićima i sa njima ne stupaju u brak. Po drugoj priči, Ilijinom ocu su umirala deca pa su ranije bile gatke da se deci veže crveni konac oko ruke. U njihovu kuću je došao čovek sa strane i kada je dolazio usput je našao zanimljiv čvor i poneo ga sa sobom. Kada je ušao u kuću i video dete sa crvenim koncem i ostalim gatkama dao mu je taj čvor (frž). To dete (Ilija Ivković) je ostalo živo i po tom fržu je dobio nadimak i kasnije promenio prezime. To je kazivao Jovo Fržović iz Nevesinja. Fržovići žive u selu Biogradu (Nevesinje). Postoje porodice kao što je porodica Ivkov. To su Ivkovići koji su se doselili na prostor današnje Vojvodine, pre nego što su državne vlasti carske Austrije administrativnim putem zabranjivale postojanje prezimena sa nastavkom -ić kod Srba, donošenjem posebnog normativnog akta 1817. godine, su izdale naređenje, po kojem Srbi nisu smeli da nose prezimena sa nastavkom -ić, što je na području Ugarske posebno strogo sprovođeno. Tako su srpska prezimena koja su se završavala na -ović (npr. Ivković) ostala sa nastavkom -ov (npr. Ivkov). Sva ostala srpska prezimena pre svega u Ugarskoj morala su se završavati na -ov, -ev i -in ili na -ski, -ški i -čki.30 U Austrougarskoj su Ivkovi imali plemićke titule, plemstvo je dodeljeno 1860. godine Dimitriju Ivkovu.31 U grbu porodice Ivkov, u dva od četiri polja na štitu prikazana je ruka sa sabljom, a u trećem polju se nalazi šestokraka zvezda. Takođe, čelenka koja je povrh šlema i štita pomenutog grba, u obliku je šestokrake zvezde. Ruka sa sabljom je grb Primorja i Huma – grb Primordiae Kvmaniae. To je 15. grb (15. list) u grbovniku Korenić – Neorić, najstarijem prepisu grbovnika Petra Iveljinog koji nastao je 1595. godine i istovetni grb u Fojničkom grbovniku koji je nastao 1675. ili 1688. godine.32,33,34,35,36,37,38 Šestokraka zvezda i ruka sa sabljom su znamenja u grbu Huma.39 Ovo potvrđuje da je Ivkov porodica Ivković iz Huma (Hercegovine). Ivanovići iz sela Udrežnja (Nevesinje) potiču od plemenite porodice Ivković sa Meke Grude.1 Od Ivkovića su nastale i porodice Ivanišević iz Bežđeđa (Nevesinje), Čovilo iz Nevesinja, Pijunlija iz sela Lakat (Nevesinje). Porodica Želud su Ivkovići. Želud na staroslovenskom znači žir, plod hrasta, omiljenog drveta svih Slovena. Po reči želud je organ za varenje, želudac dobio ime, jer je žir bio važna namirnica u ishrani ondašnjih ljudi.
    Ovim istraživanjem sam utvrdio i to da postoje Ivkovići koji su promenili veroispovest, ali su zadržali svoje srpsko prezime ili sećanje da pripadaju ovoj plemenitoj porodici. Nakon pada Hercegovine pod Otomansku vlast, 1482. godine, Ivkovićima se oduzimaju imanja koja su se prostirala od Bijele Rudine do Fatnice.11 U knjizi ,,Bilećske Rudine“, dr Jevto Dedijer je zapisao, citiram: ,,…Pošto su muslimani ušli u ovu oblast, Ivkovići su izgubili većinu zemlje, samo su zadržali jedan dio zemlje, koji je i danas njihov. Na njihovoj zemlji u Podgorju bila se je nastanila muslimanska porodica Čelari…“. 11 Stanoje Stanojević je u svom delu, ,,Istorija srpskoga naroda“, zapisao, citiram: ,,Tako su se, krajem XV i početkom XVI veka, počeli Srbi u velikim masama naseljavati u Dalmaciji, Hrvatskoj, Slavoniji, Sremu i Bačkoj, daleko uz Dunav i Tisu, u Banatu i Pomorišju, u Erdelju i u Vlaškoj. Svuda je tu bilo puno pustih krajeva, opustelih zbog turskih pljačkanja, i svuda su se tu, bežeći ispred zuluma, ili svojevoljno ili po pozivu, naseljavali Srbi, da rade zemlju i da se biju sa Turcima“.40 Tada su se pojedini Ivkovići iz Hercegovine i članovi njima srodnih porodica spustili u primorje i nastanili u Dalmaciji, gde su vremenom postali katolici. Doselili su se u Zadar i njegovu blizinu, u Sinj, zatim u okolinu Cavtata, na poluostrvo Pelješac (Brijesta), na ostrvo Korčula… Ubrzo nakon prelaska u katoličanstvo, Ivkovići su zbog svog plemićkog porekla i zbog svoje učenosti dospeli na čelo Rimske katoličke crkve u Hrvatskoj i Bosni. Od 1625-1633. godine biskup skradinski i upravitelj bosanske biskupije je bio fra Toma Ivković.41 Skradin je grad u blizini Šibenika. Danijela Cigić – Ivković, Hrvatica, katolkinja iz Labinske Drage između Trogira i Kaštel Štafilića tj.podrućje Bijaći: ,,Moje stablo IVKOVIĆ potjeće od Škabrnje kraj Zadra. Legenda kaže da su bila tri brata Ivkovića jedan je ostao u Škabrnji, drugi brat je otišao u Brnaze (kraj SINJA), a treći brat odlazi u Labinske Drage između Trogira i Kaštel Štafilića tj.podrućje Bijaći gdje je moja cijela porodica“. Vinko Ivković, Hrvat, katolik iz Livna, prebivalište Zagreb: ,,Po usmenoj predaji, mi Livnjski Ivkovici dosli smo iz Sinja. A u Sinj smo dosli i Zadarskog zaleda. Gdje smo na tom prostoru i presli na katolicanstvo“. Miroslav Džaja je u svom istraživanju ,,SA KUPREŠKE VISORAVNI“, zapisao, citiram: ,,Ivkovići su doselili na Kupres u prvoj polovini XIX. vijeka iz Podgrede (Zagoričani) k. Livna.42 Došli su najprije Idrizbegovićima u kmete u Vrila pa odatle kasnije prešli u Odžak.42 – Fra Miroslav Džaja zabilježio je god. 1969. od Nine Ivkovića iz Zagoričana zanimljivu i preciznu obiteljsku predaju.42 Njegov šukundjed Ivan bio je brat poznatog svećenika-glagoljaša Don Joze Ivkovića (umro 1839. u Vidošima, v. str. 210).42 Don Jozo je imao petero braće.42 Spomenuti Ivan i četvrti brat Niko ostali su u Zagoričanima.42 Drugi brat Anto preselio je u Šuicu. Treći, Pavo, odlazi na Kupres i od njega potječu kupreški Ivkovići.42 Zadnji, peti brat imenom Luka se poturčio, a potomci su mu izvjesni muslimani kod Jablanice.42 Taj se događaj toliko dojmio Don Joze i braće da su zakleli svu rodbinu da nikom od svoje djece ne nadijevaju imena Luka.42 I tako nema u Ivkovićima do danas ni jednog Luke, ni u Livnu ni na Kupresu“.42 Petar Ivković, Hrvat, katolik, prebivalište Subotica: ,,Svi moji rođaci Ivkovići, pouzdano jer postoje crkvene knjige koje su to pratile, od 1628 na ovamo su katolici“. Nadalje, jedan deo Ivkovića je prešao u islam. Osim Ivkovića muslimana u Jablanici (Hercegovina) koji potiču od Livanjske grane Ivkovića, poreklom iz Bijele Rudine, postoji muslimanska porodica Kajan iz sela Sopilja (Nevesinje, Hercegovina) koja je nastala od Ivkovića iz Bijele Rudine. Prvi pomen porodice Kajan u izvorima je bio godine 1754., Kajan Salih.43 ,,Salih-aga Kajan, kojeg narodna pjesma zove Dedom Kajanijom, bio je stari ratnik, pa mu je ovog sefera gradska uprava povjerila karaulu na raskršću u Zahumu, dodijelivši mu 40 vrsnih momaka…44 Janković je, međutim, s jakim snagama počeo forsirati Raskršće.44 Narodna pjesma apeluje na Dedu Kajani-ju da bezuslovno sačuva Raskršće: Kajanijo, živ ti bio vranac, Dobro čuvaj na Raskršću klanac“.44 Janković Stojan vođa srpskih uskoka, serdar u Ravnim Kotarima u 17. veku koji se pominje u ovoj narodnoj pesmi, učestvovao je u junu i septembru 1686. g., u dva velika pohoda na Hercegovinu.45 To potvrđuje da su pojedini Ivkovići u XVII veku (17. veku) prešli u islam i da su promenili prezime u Kajan, ali su i dalje bili plemstvo. Potomci porodice Kajan (u prošlosti Ivković) žive u mestu Lakat (Nevesinje), u Blagaju i u Mostaru. Takođe, postoji predanje da su čuveni Rizvanbegovići iz Bosne starinom Ivkovići.
    Izučavao sam i jedinstvenost Ivkovića. Ivkovići se pominju i u srpskoj, narodnoj, epskoj poeziji. Čuvena je pesma ,,Kosa Ivkovića“, koja se peva uz gusle.46 Kosa Ivković je bila jedna od najlepših devojaka, Ivkuša u porodici Ivković.46 Kosa Ivkovića, kojoj je posvećena guslarska pesma ,,Kosa Ivkovića“ je živela u XIX veku (19. veku) i od njene braće potiču Ivkovići, pravoslavni koji su se odselili iz Nevesinja u Požarnicu, kod Tuzle.28 Takođe, poznata je i srpska, narodna, epska pesma ,,Povrati mi lice ! „,47 koja govori o ljubavi između sestre Ivkovića i Ive Crnojevića, odnosno Ivana Crnojevića, vladara srednjovekovne srpske države Zete, u periodu od 1465–1479. godine i od 1481-1490. godine.48

    POVRATI MI LICE! 47

    Vezak vezlo triest djevojaka,
    A pred njima sestra Ivkovića;
    U ruci joj šibika od zlata,
    Čijem bije po rukam’ djevojke:
    »Vez’te brže, dugo jadne bile!
    U junake vi se ne uzdajte!
    Junak vjera i šušnjata grana:
    Listak pane, a grana ostane.
    Taka ti je vjera u junaka,
    Kako mene Crnojević Ivo.
    Svašta mi je Ivo donosio:
    Sitni češalj, sjano ogledalo,
    Dv’je jabuke, u njedrim’ nošene;
    Dvije dunje s lista ukinute,
    Gurabije na suncu pečene.
    A sad meni sitnu knjigu piše:
    »»Vrat mi blago, sestro Ivkovića!««
    A ja sam mu drugu otkitila:
    Vrat’ mi lišće, Crnojević Ivo!
    Ka’ i ovih drugih djevojaka,
    Ja ću tebi i otroje blago.«

    Iz Popova u Hercegovini; kazivala Jela Bukvić.

    Ivkovići su bili i vođe srpskih hajduka i srpskih uskoka koji su se borili protiv Otomanske imperije i zuluma koje je činila nad Srbima i drugim narodima pod njenom vlašću. Zbog svojih zasluga u borbi za slobodu Ivkovići su opevani u junačkim pesmama.49

    Odlomak iz junačke pesme 49 :

    ,,..Koliko je žala oko mora,
    Il’ kamena u keršnih kotarih,
    Ol’ derveta u Kunar planini,
    Onliko je i junakah bilo;
    Ni starac ih pobrojio nije,
    U svojie’ stotinu godinah,
    Sve, uz gusle, s’ vilam boraveći —
    A kakol’ će pero i jazia.
    Poglavice da je proslaviti,
    Ki vodiše čete i hordie,
    I nosiše svione barjake:
    Kaže starac Senjanin Ivana,
    I Tadiu brata Ivanova,
    Silna zmaja Janković Stojana.
    I deliu Smiljanić Iliu,
    I njegove bratje šestericu,
    Ivanova Komnen barjaktara,
    Sve po redu devet Ivkovića’,
    Pa viteza Mandušića Vuka,
    I sokola Petra Merkonjića;
    Do tri bana, silna gospodara.
    Od Ledjana i Zadra kamena,
    I biela od Janoka grada;
    I još ima trista poglavicah. —
    Fali mnoge gorske haramie,
    Ponajbolje Tomić Mohovila,
    I dietića Gavran harambašu,
    Gruju diete, starinu Novaka;
    A ostalih ni broj se neznade…“

    Veći deo porodice Ivković se seli oko 1700.-te godine iz Bijele Rudine u veliko planinsko selo, Donji Drežanj, kod Nevesinja,1 a odatle su se mnogi raselili po celom svetu. Ivkovići su zbog svog plemstva i viteštva oduvek uživali veliki ugled u svom srpskom narodu.50

    Odlomak iz narodne pesme ,,Sinovica popa Milutina“ 50:

    „…Kad to čula snaha Ikonija,
    Ona ode na bijelu kulu,
    Te dozivlje svoju milu šćerku:
    ,,Šćeri moja, mlada Anđelijo!
    ,,Udaji se, moja šćeri draga!
    ,,Eto tebi svata na probira
    ,,Sve po izbor’ bolji od boljega,
    ,,Uzmi, šćeri, koga tebi drago;
    ,,Da ti neke po imenu kažem:
    ,,Od prvih je, mila šćeri moja,
    ,,A od Gacka polja širokoga,
    ,,Od bogate kuće Žarkovića,
    ,,Ovo ti je dobar mušterija;
    ,,A drugo je tebi mušterija
    ,,Od široka polja Nevesinja
    ,,I bogate kuće Ivkovića,
    ,,Hajde, šćeri Nevesinju ravnu,,
    ,,Tamo tebi loše biti neće;
    ,,I trećega da ti, Anđo, kažem,
    ,,Od Mostara grada bijeloga
    ,,Od bogate kuće Petrovića,
    ,,Ovo ti je dobar mušterija;
    ,,Sada uzmi, koga tebi drago.”…

    Ivkovići su poštovani i kod muslimana koji su ih kao najviđenije Srbe ovekovečili u svojim pesmama, kao što je ,,Ženidba bega Ljubovića“, u kojoj se kazuje i o Iliji Ivkoviću.51 Ilija Ivković koji se kao najviđeniji Srbin u celoj Bosni (Hercegovini) pominje u pesmi ,,Ženidba bega Ljubovića“, je živeo 1868. godine u Nevesinju, Donjem Drežnju.51 Ovo je potvrđeno narodnim pesmama i istorijskim izvorima.52,53,54 Osman – beg Ljubović, rodom iz Odžaka kod Nevesinja se ženio 1868. godine.52,53 Nadalje, paša Šeriflija koji se kao najviđeniji Turčin pominje u istoj pesmi je bio Topal Šerif Osman paša koji je upravljao Bosnom (Hercegovinom) od 1861-1869. godine.54

    Odlomak iz narodne pesme ,,Ženidba bega Ljubovića“ 51 :

    ,,…Došlo vrijeme da đevojku vode
    A Ljubović Nevesinju ode
    Sluge nose kafu na tabaci
    a on staroj kazivaše majci
    za ženidbu u Čengića bega
    pođe stara blagoslivljat njega
    A neka si, hairli ti bilo
    to je meni po volji i milo
    Piši sine na sve kadiluke
    kupi svate i Srbe i Turke
    pred Turcima pašu Šerifliju
    pred Srbima Ivković Iliju
    ne ostavi Osman barjaktara
    Lakešića iz grada Mostara…“

    Nadalje, oni su se divili junaštvu srpskih gospodara i serdara Ivkovića i lepoti njihovih sestara.55,58 Te su tako pevali o devetorici hrabre braće Ivković, pre svih o Stojanu i Radivoju.55 Potom su veličali zanosnost Jefemije (Jefimije) 55 i Kose Ivković 58.

    Nekoliko odlomaka iz pesme ,,Dizdar Osman-aga i Mujagin Omer ili osveta pogubljenog Mujina Halila“ 55 :

    ,,…Što govori dizdar Osman-aga:
    „Braćo moja, tridest četenika,
    nije l’ majka rodila junaka,
    muškijem ga pasom opasala
    junačkijem glasom dozivala,
    od svake ga rđe sačuvala,
    od subote i od utornika,
    od ujamka i od ureznika,
    i u petak haljina rezani,
    nije li se vode dogodio
    da mi bide vješti kulauze
    da mi svede četu niz Primorje
    do bijele Ivkovića kule,
    tanke kule Ivković Stojana,
    jer sam čuo, kazuju mi ljudi,
    đe je Vlaše curu odgojilo
    joj nejma para od ćesara,
    ni ljepote u sve sedam kralja,
    ni japije do Stambol-kapije,
    da bi mogla biti sultanija.
    Ako bi nam bog pomogo jaki
    te bi sišli u vlaško Primorje,
    koji bi je junak ugrabio
    baš bi znao da se oženio.”

    Ošo Mujo u vlaško Primorje,
    tankoj kuli Ivković Stojana
    oko sestre dilber Jefemije.

    Ja u zo čas četu pokupio,
    i poveo gojena Halila,
    siđe brate u vlaško Primorje.
    Opazi me devet Ivkovića,
    devet Vlaha od jedne Vlahinje,
    na dobre se konje popraviše,
    devet konja od jedne kobile,
    i pred moju četu izlećeše
    svu mi butum četu rasćeraše.
    Halila mi brata posjekoše,
    jošte mene obraniše ljuta.

    „Aga Mujo, haran buljubaša,
    i ja četu bijah pokupio
    i ja ćaha u vlaško Primorje
    do bijele Ivkovića kule,
    pa ti vješta kulauza nejmam
    da mi četu svede u Primorje
    tankoj kuli Ivković Stojana.
    Nećeš aga gajret učiniti,
    utegnuti rane po tijelu,
    da mi četu svedeš niz Primorje
    do bijele Ivkovića kule,
    ne bismo li curu ugrabili?”

    Đogat će te svesti u Primorje
    do bijele Ivkovića kule,

    Po durbinu seiri Primorje
    dok opazi bjelicu šenicu
    u ravnome polju primorskome.
    Ta šenica Ivković Stojana.
    Silno Vlaše namolilo mobu,
    trista srpa, dvjesta vezioca,
    i gospode mnogo za seira
    što seire mobu i šenicu.
    Više mobe mledene kočije,
    u kočije dilber Jefemija,
    sestra mila devet Ivkovića.
    I kaka je, zgodila je munja,
    đelček cura od boga stvorena,
    al’ na curu mnogi dževairi
    ševak daje niz polje zeleno.

    Onda veli moba u šenici:
    „O, bogami, sužanj nevoljniče,
    šenica je Ivković Stojana,
    u šenici moba Stojanova,
    kočije su Ivković Stojana,
    u kočije sestra Stojanova.

    Kad to začu Mujagin Omere,
    eto momak do kočija dođe,
    kako dođe, tiho odgovara:
    „Jefemija, gospocka djevojko,
    poplatide sužnja nevoljnoga.”
    Kad to začu glavita djevojka,
    zaturila u džepove ruke,
    izvadi mu četiri dukata
    pa ih dade sužnju nevoljniku.
    Kada Omer pare pokupio,
    pa mu đavo ne da siđet s mirom,
    već po tome curi govoraše:
    „O, boga ti, gospodska djevojko,
    za koga si lice ubjelila,
    a za kog si kosu ubojila
    il’ za kralja ili kapetana,
    il’ za kakvu vlašku poglavicu?”.

    Opazi ga devet braćenica,
    pred Mujinu četu izlećeše,
    svu mu butum četu rasćeraše,
    Halila mu brata posjekoše,
    serdar Muji rane zadadoše,
    pobježe im ranjen na Đogatu.

    progovara brate Radivoje:
    «Šuti, sestro, dilber Jefemijo!

    Ondar veli sestra Ivkovića:
    „O bogami, sužanj nevoljniče,

    bjež’, Omere, poginućeš ludo.
    Sad će doći Ivković Stojane,
    otišo je mobi po užinu,
    sad će doći Ivković Stojane,
    poznaće ti Mujina Đogata,
    da si tica pa da imaš krila,
    svi da su ti džini kulauzi
    tebi život ne bi ostanuo.”

    Dok eto ti Ivković Stojana

    Za njime se poćer naturio:
    najnaprijed osam konjanika,
    osam brata, osam Ivkovića,
    i za njima silovita vojska.
    Kako koja sila dolazaše
    od Stojana dilje ne iđaše.

    opazi me devet Ivkovića,
    na dobre se konje popraviše
    i pred moju četu izlećeše,
    svu mi butum četu rasćeraše,
    i Omera posjekoše tvoga,
    odnesoše u Primorje glavu.
    Ja pobjego na doratu mome.” …

    Stojan, Radivoje i još sedmorica njihove braće Ivković su predvodili svoju vojsku oko 1660. godine i osvetili su se Osmanlijama za pogibiju dvojice srpskih junaka Smiljanić Ilije (1654.g.)56 i Mandušić Vuka (1648.g.)57.

    Odlomak iz narodne pesme ,,Hrnjice u Skradinu (Počitelj)“ 58 :

    …“Da dovede trides’t djevojaka,
    sve sestara vlaškijeh serdara
    i pred njima Ivkovića Kosu“…

    Kosa Ivković sestra vlaških serdara Ivkovića je živela krajem XVI (16.), početkom XVII veka (17. veka) – u doba Muje Hrnjice.59

    Ivkovići su bili i sveštena lica, ali i monasi. Najpoznatiji je arhimandrit Simeon Ivković (oko 1756 – posle 1805. god.), emisar (izaslanik) mitropolita crnogorskog, Petra prvog Petrovića Njegoša (Svetog Petra Cetinjskog) na ruskom dvoru.60 Arhimandrit je starešina manastira ili nekoliko njih i to je najviši monaški čin do vladike (episkopa) u pravoslavnoj crkvi. Ivkovići, koji potiču iz Bijele Rudine kod Bileće i Donjeg Drežnja kod Nevesinja, imaju krsnu slavu Svetog Nikolu (zimskog), zaštitnika putnika i moreplovaca, možda iz razloga što su se mnogo puta selili i putovali i morem i kopnom. Takođe, bili su ribari i pomorci i u svojoj prapostojbini Tesaliji, u Velegezitiji, u predhrišćanskom periodu slavili su boga Vodena to jest Vodenog, čiju ulogu je preuzeo Sveti Nikola.61 Ivkovići poreklom iz Hercegovine kao i njima srodne porodice su uzeli i druge slave, Svetog Jovana, Svetog Luku, Svetog Arhangela Mihaila… Na primer, Ivkovići iz okoline Smedereva su tamo došli sa prostora granice sa Bugarskom, gde su neko vreme živeli, sada slave Svetog Arhangela Mihaila, ali znaju da im je stara slava Sveti Nikola i obeležavaju je svake godine (po priči Jelene Ivković).
    Pronašao sam u spisima unuka kneza vlaškog Antola Ivkovića (rođen oko 1370.g.). Ime unuka je Antolić Ivković (rođen oko 1430. g.) i imao je titulu ,,od Peći“ (po gradiću Peći, u zapadnom delu Bosne, koji je bio u posedu gospodara Ivkovića).62 U izvornoj povelji u zbirci jugosl. akademije, stoji citiram: ,,Antolić Ivković od Peći služio je knezove Frankopane i izkazao se u ratu. Uvaživ njegove zasluge potvrdi mu god. 1461. knez Stjepan Frankopan imanje Stražnik pod Vrhom u županiji modruškoj, a to imanje držao je već djed Antolićev“.62
    Prema rodoslovu porodice Ivković, poslednji knez u dugom nizu kneževa Ivkovića je bio knez Anto Ivković rođen oko 1790. godine u Donjem Drežnju, u Nevesinju, u Hercegovini, a njegovi potomci nisu više nosili titulu kneza, ali su uzeli porodični nadimak Kneževići (Ivkovići – Kneževići), u znak sećanja na kneževsko dostojanstvo.28 Otac poslednjeg kneza Anta Ivkovića (oko 1790. g.) bio je knez Jefto Ivković rođen oko 1760. godine, takođe, u Donjem Drežnju.28 Knez Jefto Ivković (oko 1760. g.) je imao rođenog brata, kneza Gligora Ivkovića.28 Knez Gligor Ivković je rođen i sahranjen u Donjem Drežnju i ima svoj spomen krst visine oko 3 metra.28 Potomci kneza Gligora Ivkovića, takođe, nisu više imali kneževsku titulu, a da bi se razlikovala od starije grane Ivkovića – Kneževića, ova mlađa loza je uzela nadimak po Gligorovom i Jeftovom ocu knezu Antolu (Anti) Ivkoviću (rođenom oko 1730. godine, u Donjem Drežnju) i prozvali su se Aničići (Ivkovići – Aničići).28 Otac kneza Antola (Anta) Ivkovića (oko 1730. g.) je bio knez Risto Ivković.28 Najviše Ivkovića potiče od kneza Rista Ivkovića.28
    Postojanje unuka kneza vlaškog Antola Ivkovića (rođen oko 1370.g.) čije je ime Antolić Ivković od Peći (rođen oko 1430. g.) je potvrdilo rodoslov Ivkovića iz Hercegovine, po kome su se imena najstarijih sinova u kneževskoj grani Ivkovića ponavljala, te je rodoslov srpskih kneževa Ivkovića sledeći: knez Risto (rođen oko 1340.g.), knez vlaški Antol (skr. od Anatolios – rođen oko 1370.g.), knez Jefto (rođen oko 1400.g.), knez Antolić od Peći (Antol mlađi – rođen oko 1430.g.), knez Risto (rođen oko 1460.g.), knez Antol (rođen oko 1490.g.), knez Jefto (rođen oko 1520.g.), knez Antol (rođen oko 1550.g.), knez Risto (rođen oko 1580.g.), knez Antol (rođen oko 1610.g.), knez Jefto (rođen oko 1640.g.), knez Antol (rođen oko 1670.g.), knez Risto (od koga potiče najviše Ivkovića), knez Antol (Anto – rođen oko 1730.g. – po kome su potomci njegovog mlađeg sina – kneza Gligora dobili nadimak Ivkovići – Aničići, kako bi se razlikovali od starije loze Ivkovića – Kneževića, a ipak sačuvali uspomenu na svoje pretke knezove), knez Jefto (rođen oko 1760.g.), knez Anto (skr. od Antol – rođen oko 1790.g. – čije je potomstvo uzelo nadimak Ivkovići – Kneževići, u znak sećanja na kneževsko dostojanstvo).18,28,62 Mlađa braća gore pomenutih Ivkovića su takođe nosili titule, u manjem broju kneževi, a najviše njih gospodari, i oni i njihovi potomci su na osnovu rodoslova Ivkovića, dubrovačkih spisa, nadgrobnih spomen krstova, usmenog predanja i epske narodne poezije imali imena: Gligor, Todor, Trifko, Milak, Milič, Ivelja, Radič, Stojan, Radivoje, Spasoje, Nikola, Milovan, Rado, Ostoja, Kostadin, Ilija, Luka, Tomo.28,10,55,51,23 Sestre kneževa i gospodara Ivkovića su u skladu sa rodoslovom Ivkovića, nadgrobnim spomenicima, usmenim predanjem i epskom narodnom poezijom imale imena: Kosa, Jefemija (Jefimija), Erina (Jerina).58,55,29,28
    Vojislav Ananić: ,,IVKOVIĆ (p), u Bijeloj Rudini (Bileća), Drežnju, Biogradu i Udrežnju (Nevesinje), Maloj Gračanici (Gacko) i Dabru (Stolac).63 U Bijeloj Rudini ubrajaju se među najstarije porodice i tu žive od ,,pamtivijeka“.63 U Drežnju ih takođe ubrajaju među najstarije stanovnike sela.63 ,,Pričaju da su starinom iz Tesalije“, odalde su doselili u Bijelu Rudinu ,,za vrijeme srpskog kneza Časlava“.63 Iz Bijele Rudine su prešli u Drežanj oko 1700. godine zbog ,,zuluma Čengića sa Zagorja“.63 Slave Nikoljdan.63 Na području Dabra Ivkovića ima u Kutima i Kljencima.64 U Kute su doselili iz Bežđeđa (Nevesinje).64 ,,Došao Pero 1872. godine na Ćumurijin čitluk.“ 64 Slave Jovanjdan.64 U Kljencima su porijeklom iz Udrežnja: ,,Jova Lukina od 7 godina dovela sestra kod Luke Grka u Kljenke oko 1793. g. . On je imao Sima, a Simo Rista i Todora.“ 64 Dalja im je starina iz Bijele Rudine.64 Slave Nikoljdan.64
    Gospodar Ostoja Ivković iz Bijele Rudine je imao sina gospodara Kostadina (starogrčki Konstantinos, odnosno Konstantin).28 Gospodar Kostadin Ivković je otišao u mesto Miholjače, kod Gacka.28 Potomci gospodara Kostadina Ivkovića su Ivkovići iz Avtovca, kod Gacka, pravoslavni i Ivkovići iz Gračanice, kod Gacka, pravoslavni.28
    Godine 1909., dr Jevto Dedijer je u svom delu ,,Hercegovina“ za Ivkoviće iz sela Drežnja napisao i to: ,,Ima ih 26 kuća, a osim tog ima ih još na Bijeloj Rudini, …, a ima ih pod Bukovicom, zatim u Dabru i kod Zvornika 40 kuća. Slave Nikoljdan.“ 1
    Kneževi Ivkovići su imali svoje posede od Bijele Rudine do Vatnice (Fatnice) kod Bileće (u Hercegovini), gradić Peći kod Pećke gore, grad Veliku Kladušu, gradić Malu Kladušu i mesto Čaglicu (u zapadanom delu Bosne – u Ugarskoj kraljevini), kao i dvor u Mlaki – Gredi sa vlastelinstvom na levoj obali reke Mrežnice, kod Karlovca i imanje Stražnik pod Vrhom u modruškoj županiji (u Hrvatskoj – u Ugarskoj kraljevini).11,22,23,24,62
    Knez Risto Ivković (od koga potiče najviše Ivkovića) je imao trojicu sinova. Najstariji sin kneza Rista Ivkovića (od koga potiče najviše Ivkovića) je knez Antol (Anto – rođeno oko 1730.g.) iz Donjeg Drežnja.28 Knez Antol (Anto – rođen oko 1730.g.) je imao dvojicu sinova: starijeg sina, kneza Jefta Ivkovića (rođenog oko 1760.g.) iz Donjeg Drežnja čiji su potomci Ivkovići – Kneževići iz Donjeg Drežnja – pravoslavni i Ivkovići u mestu Krivače – pravoslavni, i mlađeg sina, kneza Gligora Ivkovića iz Donjeg Drežnja čiji su potomci Ivkovići – Aničići iz Donjeg Drežnja – pravoslavni i Pijunlije.28 Srednji sin kneza Rista Ivkovića (od koga potiče najviše Ivkovića) je gospodar Ivković koji je imao sina, gospodara Todora Ivkovića iz Donjeg Drežnja čiji su potomci Ivkovići – Gluvovići iz Grabovice, kod Nevesinja – pravoslavni i Ivkovići – Soknići iz Zaloma, kod Nevesinja – pravoslavni.28 Najmlađi sin kneza Rista Ivkovića (od koga potiče najviše Ivkovića) je gospodar Ivković koji je imao ćerku Kosu i trojicu sinova gospodara Ivkovića.28
    Potomci kneza Gligora Ivkovića, njegovih bratanaca kneza Anta Ivkovića i gospodara Trifka Ivkovića, odnosno sinova kneza Jefta Ivkovića (rođenog oko 1760.g.), kao i gospodara Todora Ivkovića brata od strica kneza Gligora Ivkovića i kneza Jefta Ivkovića (rođenog oko 1760.g.), nisu više imali titule, ipak zadržali su običaj da svojoj deci daju imena svojih predaka, srpskih kneževa i gospodara Ivkovića28 :
    1. Gligor Ivković knez, potomci Ivkovići – Aničići i Pijunlije28 :
    – jedan od sinova Trifko Ivković isto ime sina kao i kod njegovog brata kneza Jefta,28
    – jedan od unuka Gligor Ivković 1857 – 1943. g. po njemu, đedu knezu Gligoru,28
    – jedan od unuka Todor Ivković 1892 – 1950. g., po Gligorovom bratu gospodaru Todoru,28
    – još jedan od unuka Gligor Ivković, po njemu, đedu knezu Gligoru,28
    – jedan od praunuka Jevto Ivković 1902 – 1908. g., po Gligorovom bratu knezu Jefti ;28
    2. Anto Ivković knez, potomci Ivkovići – Kneževići 28 :
    – jedan od sinova Gligor Ivković 1834 – 1904. g., po Antovom stricu knezu Gligoru,28
    – jedan od unuka Todor Ivković 1869. g., po Antovom stricu gospodaru Todoru,28
    – jedan od unuka Anto Ivković 1878 – 1943, po njemu, đedu knezu Anti i njegovom đedu, odnosno čukunđedu knezu Antolu (Anti)28
    – jedan od unuka Risto Ivković 1887. g., po Antovom prađedu knezu Risti,28
    – još jedan od unuka Todor Ivković posle 1870. g., po Antovom stricu gospodaru Todoru,28
    – jedan od praunuka Trifko Ivković 1885 – 1960. g., po Antovom bratu gospodaru Trifku,28
    – jedan od praunuka Gligor Ivković 1905 – 1982., po Antovom stricu knezu Gligoru,28
    – jedan od praunuka Jevto Ivković 1912 – 1933. g., po Antovom ocu knezu Jefti,28
    – jedan od čukununuka Todor Ivković 1959 – 1959. g., po Antovom stricu gospodaru Todoru ;28
    3. Trifko Ivković gospodar, otišao u mesto Krivače 28 :
    – jedan od unuka Risto Ivković 1867 – 1914. g., po Trifkovom prađedu knezu Risti,28
    – jedan od praunuka Tripo Ivković 1905 – 1962. g., po njemu, prađedu gospodaru Trifku.28
    – jedan od praunuka Trifko Ivković 1900 – 1900. g., po njemu, prađedu gospodaru Trifku,28
    – jedan od praunuka Jefto Ivković 1900 – 1903. g., po Trifkovom ocu knezu Jefti,28
    – još jedan od praunuka Jevto Ivković 1907 – 1982. g., po Trifkovom ocu knezu Jefti ; 28
    4. Todor Ivković gospodar, potomci Ivkovići – Gluvovići i Ivkovići – Soknići 28 :
    – jedan od unuka Trifko Ivković, po sinu Todorovog brata od strica kneza Jefta i po sinu Todorovog brata od strica kneza Gligora 28,
    – jedan od praunuka Trifko Ivković 1881. g., po sinu Todorovog brata od strica kneza Jefta i po sinu Todorovog brata od strica kneza Gligora 28,
    – jedan od čukununuka Jevto Ivković 1891. g., po Todorovom bratu od strica knezu Jefti 28,
    – jedan od čukununuka Trifko Ivković 1902 – 1971. g., po sinu Todorovog brata od strica kneza Jefta i po sinu Todorovog brata od strica kneza Gligora 28.

    Ovo potvrđuje da su se imena u srpskoj kneževskoj porodici Ivković nasleđivala.

    Kod Ivkovića se poštuje običajno pravo da nikada ne stupaju u brak sa ženama koje se prezivaju Ivković ili Fržović zbog istog porekla, bez obzira na nacionalnost ili na veroispovest. Petar Ivković, Hrvat, katolik, prebivalište Subotica: ,,Ja mojoj djeci nikad ne bih dozvolio vjenčanje sa Ivkovićima pravoslavne vjere upravo zbog istog porijekla“. Dešavalo se da neki Ivković nema muških potomaka, a ima ćerku, u tom slučaju zet se uslovno rečeno udaje u porodicu i uzima prezime Ivković da se loza ne bi ugasila i dobija nadimak Mazetić, a potomci se od tada nazivaju Ivković – Mazetić, dok u drugim srpskim porodicama takav zet dobija nadimak ili prezime Domazet ili Domazetović. To se dogodilo kod čitave jedne porodice Ivković u Nevesinju, kao i dela druge porodice gospodara Milaka Ivkovića. Takođe, slično se zbilo i kod Podmajevičkih (Požarničkih) Ivkovića. Vladan Ivković, Srbin, pravoslavac: ,,Moja loza Ivkovića je iz sela Požarnice ispod Majevice, 6 kilometara istočno od Tuzle. Ivkovići su u Požarnici, tačnije njenom zaseoku Vis, i obližnjim Čaklovićima, živjeli do 1992. godine, kada su, kao i čitavo selo, protjerani. Predanje o porodičnom porijeklu koje je meni prenio stric Vićentije Miko Ivković ide ovako: Požarnički Ivkovići vode porijeklo od dva brata (Vasilj i Stojan) koja su došla iz sela Donji Drežanj kod Nevesinja tridesetih godina 19. vijeka. Brat (Jovan?) nastavio je put i obreo se u okolini Bijeljine, gdje njegovi potomci i danas žive, prvenstveno u selu Dvorovima. Od njih potiče Branislav Ivković, nekadašnji političar. Imali su i sestru (KOSA IVKOVIĆ), koju su, oteli od Turaka ubivši bega koji ju je odveo, i zbog koje su se morali seliti. Šta je s njom bilo po dolasku na Majevicu, ne zna se. Podmajevički Ivkovići su do 1992. živjeli u pet ogranaka u selima Čaklovići i Požarnica, a poticala su od četiri Vasiljeva sina, Ilije, Blagoja, Tome i Miće, te Stojanove loza, koja je Ivković po prezimenu, ali je u rodu s ostalim Ivkovićima po ženskoj liniji jer je njihov predak oženio Stojanovu ćerku, koja nije imala braće, uzeo prezime, ali zadržao svoju slavu, nisam siguran koju. Slava Ivkovića, osim Stojanovog ogranka, je Nikoljdan. Čitava porodica Ivkovići – Mazetići iz Nevesinja,28 zatim jedni od Milakovih potomaka Ivkovići – Mazetići iz Nevesinja,28 kao i Stojanova loza Podmajevičkih (Požarničkih) Ivkovića, su Ivkovići po prezimenu, ali su u rodu sa ostalim Ivkovićima samo po ženskoj liniji.
    Bilo je i ima primera da su druge porodice zbog krvne osvete ili iz drugih razloga menjale prezime i uzimale čuveno i plemenito prezime Ivković. Žikica Ivković iz Novog Sada: ,,Inače po priči mog oca moje prezime je bilo Ivović i potiče iz Crne Gore. Mislim da je okolina Boka Kotorskog zaliva. U ta davna vremena desila se neka krvna osveta i moji preci su promenili prezime u Ivković“. Te je zbog istog dolazilo do venčavanja Ivkovića sa ženama koje se samo prezivaju Ivković, ali zaista to nisu, jer su im preci menjali prezimena. Miloš Ivković iz Bijele Rudine, prebivalište Novi Sad: ,,A i supruga je devojačko Ivković, njeni su poreklom iz Gorskog Kotara (Ponikve), Hrvatska i slave svetog Ignjatija, a moja slava je sveti Nikola. Ja koliko sam istraživao kroz priče sa ocem, stričevima i dedovima, navodno je neki njihov daleki predak uzeo prezime Ivković da bi se prikrio od nekog problema koji je napravio“.
    Oko 1700. godine, zbog zuluma aga i begova, iz Bijele Rudine, kod Bileće u Donji Drežanj, kod Nevesinja su se preselila četvorica rođene braće Ivković, dok je jedan rođeni brat ostao u Bijeloj Rudini. Preselili su se, najstariji brat knez Risto Ivković (od koga potiče najviše Ivkovića i čiji su potomci: Ivkovići – Kneževići, Ivkovići u mestu Krivače, Ivkovići – Aničići, Pijunlije, Ivkovići – Gluvovići i Ivkovići Soknići), kao i trojica njegove rođene braće: njegov rođeni brat gospodar Milak Ivković (čiju su potomci: Ivkovići – Milakovići, Ivkovići – Mazetići koji su u rodu sa ostalim Ivkovićima samo po ženskoj liniji, Ivkovići – Lazarevići i Ivkovići – Lakovići), njegov rođeni brat gospodar Milič Ivković (čiji su potomci: Ivkovići – Milići, Ivanovići i Fržovići) i još jedan njegov rođeni brat (gospodar) koji nije imao muških potomaka, ali je imao ćerku, a njegov zet je uzeo ženino prezime Ivković i dobio nadimak Mazetić, čiji potomci su Ivkovići – Mazetići koji su u rodu sa ostalim Ivkovićima samo po ženskoj liniji, identično kao i kod jednog dela Milakovih potomaka.
    Svi Ivkovići, na osnovu Y – DNK testova, posmrtnih ostataka srpskog viteza Ivelje Ivkovića, odnosno Y – DNK testova Ivkovića iz Bijele Rudine i Donjeg Drežnja, imaju R1a haplogrupu. Istu R1a haplogrupu imaju Ivanovići iz Udrežnja, Fržovići iz Biograda, Pijunlije i Ivkovići koji potiču od Ivkovića iz Bijele Rudine i Donjeg Drežnja, a to su Ivkovići iz Gacka, Ivkovići iz Krivače, Podmajevički (Požarnički) Ivkovići, Bijeljinski Ivkovići, Ivkovići iz Dabra, Zvornički Ivkovići, Ivkovići iz Škabrnje kod Zadra, Ivkovići iz Sinja, Ivkovići iz Labinske Drage između Trogira i Kaštel Štafilića tj.područja Bijaći, Ivkovići iz Livna, Ivkovići sa Kupresa, Ivkovići iz Jablanice, Ivkovići na poluostrvu Pelješac (Brijesta), Ivkovići na ostrvu Korčula, …
    Ivkovića sada ima u Hercegovini, Bačkoj, Banatu, Sremu, Podrinju, Mačvi, centralnoj Srbiji, u istočnoj Srbiji, u južnoj Srbiji, na Kosmetu, u Bosni, u Crnoj Gori, Dalmaciji, Slavoniji i u rasejanju. Kumstvo je za Srbe najveća svetinja (Bog na nebu, kum na zemlji i Kum nije dugme – pa da se kum izgubi i da se kumstvo prekine i ugasi). Naša grana porodice Ivković, iz Crnče, sa Zaloma, kod Nevesinja, se okumila sa porodicom Gudelj, u Hercegovini, pre više od 300 godina i to staro kumstvo traje i danas. Različiti delovi stare i plemenite porodice Ivković imaju svoje porodične nadimke: Želudi, Knežević, Aničić, Pijunlije, Gluvović, Soknić, Mazetić, Lazarević, Milaković, Laković, Milić, Kebović, Šantaraga i Marković.28 Porodični nadimak naše grane loze Ivkovića je Soknić, po pretkinji Soki.28

    L I T E R A T U R A

    1. dr Jevto Dedijer, Srpska kraljevska akademija, Srpski etnografski zbornik, knjiga dvanaesta, Naselja srpskih zemalja, knjiga VI., ,,Hercegovina“, antropogeografske studije, uredio dr J. Cvijić, 1909. god., u Beogradu, strana 223.
    2. Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Drugi period, 5. Srbi između Vizantije, Hrvatske i Bugarske, BIGZ, (1989.), str. 73-76.
    3. Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Drugi period, 4 . Pokrštavanje Južnih Slovena, BIGZ, (1989.), str. 67-71.
    4. Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Prvi period, 3. Sloveni naseljavaju Balkan i 5. Slovenska plemena i njihova kultura i Drugi period, 1. Bugari i balkanski Sloveni, BIGZ, (1989.), str. 24., 41. i 60.
    5. Ostrogorski Georgije, ,,Istorija Vizantije“, Drugi deo, Borba za opstanak i preporod Vizantiske države (610-711), I. Reforme cara Iraklija i ratovi sa Persijancima i Avarima, Beograd, Prosveta,(1969), str. 110-112.
    6. The Oxford Dictionary of Byzantium, I-III, ed. A.P. Kazhdan, New York-Oxford 1991, 500-501.
    7. Andreas N. Stratos, Byzantium in the Seventh Century, Volume IV, 668-685, Amsterdam 1978.
    8. Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Dragoslav Srejović: ,,Leksikon religija i mitova drevne Evrope“, Savremena administracija, Beograd, 1992. god., opšta odrednica ,,Slovenska religija“, str. 501-508., pojedinačna odrednica ,,Veles“, стрana 558.
    9. Vesna Kakaševski/www.starisloveni.com/
    10. mr Radomir D. Rakić i Vera Stanisavljević-Rakić, 21.01.2010. ,,Vesti online“, deo podataka o Ivkovićima o kojima se govori u manastirskim čituljama u Boki, kao i u arhivama Kotora i Dubrovnika
    11. dr Jevto Dedijer, ,,Bilećske Rudine“, antropogeografska ispitivanja, Naselja srpskih zemalja, knjiga 2 – Srpski etnografski zbornik, knjiga V., Beograd, 1903. godine, strana 867./55*/
    12. M. Dinić: ,,Dubrovački Tributi“, Mogoriš, Svetodmitarski i Konavaoski dohodak i Provižiun braće Vladkovića, Glas Srpske kraljevske akademije 168, 1935.god. , 205–256. = isti, Iz srpske istorije srednjega veka, Beograd 2003., 711-755.
    13. Slavica Moravčević, Večernje novosti, ,,Zlatni sjaj perpera“, 13. oktobar 2010. godine
    14. V. Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Četvrti period, 1. Srbi između Turaka i Mađara i 2. Mađarska prevlast u Bosni i Srbiji, BIGZ, (1989.), str. 206., 207. i 211.
    15. Mavro Orbin: ,,Kraljevstvo Slovena“, /Il Regno de gli Slavi, 1601.godine/, Beograd, 1968. godine, Srpska književna zadruga, Osnovana 1892. godine, članovi redakcije: Franjo Barišić, Radovan Samardžić, Sima Ćirković, preveo sa italijanskog Zdravko Škundrica, str. 190., 193., 208. i 293.
    16. Croatian Ancestry Limited, Chicago, SAD
    17. AgroKlub.rs
    18. J. Vončina ,,Četiri glagoljske listine iz Like“, PREPIS ORIGINALA, 1955.god., citirane isprave i u interpretaciji N. Klaić, radovi staroslavenskog Instituta, knjiga 2, 1955. godine, str. 213., 214., 216., 217., 218. i fotografija listine nakon strane 224.
    19. V. Klaić: ,,Vlasi u Hrvatskoj tečajem 14. i 15. stoljeća“, 1880. god., strana 9., glava 1., tačka 2., 3. i 4.
    20. onomatolog dr Z.Bjelanović ,,Značajke odlike prezimena dvorskog kraja“, DVOR na Uni, 1991.god. /www.scribd.com/doc/24654080/znacajke-odlike-prezimena/
    21. onomatolog dr M. Šimundić, ,,Rječnik osobnih imena“, Zagreb, 1988. god., strana 13.
    22. Vjekoslav Klaić, Knjiga III. , ,,BOSNA“ (Zemljopis), podatci o zemljopisu i poviesti Bosne i Hercegovine, 1878. god., str. 187. i 188.
    23. ,,Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena“, Том 30, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1935. godine, strana 78.
    24. ,,Stručna podloga za zaštitu poriječja rijeke Mrežnice“ – suradnja: Krunoslav Leko, Neven Trenc, Vida Posavec Vukelić, Aljoša Duplić, Kristijan Čivić, Irina Žeger Pleše, dr. sc. Srećko Božičević, dr. sc. Antun Alegro, Dario Hruševar, dipl.inž. Karlo Posavec, Javna ustanova za upravljanje zaštićenim prirodnim vrijednostima Karlovačke županije, Hrvatske šume d.o.o., Ministarstvo obrane RH, Izrada karata: Vladimir Hršak, Davorin Marković, ravnatelj, Zagreb, 2010., strana 89.
    25. Hrvatska elektroprivreda
    26. Olja Vasić, Prirodnjački muzej Beograd
    27. Moja Bašta – Baštovanski online servis 2008-2012.
    28. Rodoslov Ivkovića, Dragan Ivković, Raco Ivković
    29. Marko Vego, ,,ZBORNIK srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine“, knjiga II., izdanje zemaljskog muzeja – Sarajevo 1964., str. 17 – 30.
    30. Trifun Pavlović, Srpsko nasleđe, Istorijske sveske, broj 11, ,,Kako su formirana srpska prezimena: Jovanović, Jovanić, Jovanov, Jovin, ili Jović? Srpski tić preziva se na ić“, novembra 1998. godine
    31. Duišin V.A.: ,,Zbornik plemstva u Hrv., Slav., Dalm., B. i H., Kot., Dubrov. i Vojvodini“, II Svezak, I Dio, 1938.god., strana 30.
    32. Srđan Rudić, ,,Vlastela ilirskog grbovnika“, 1. Grbovnik Korenić – Neorić i 11. Fojnički grbovnik , Istorijski Institut, Posebna izdanja, knjiga 52, Beograd, 2006. , str. 62., 63., 75. i 76.
    33. Belović, B: O heraldičkom spomeniku u Fojničkom manastiru, Zastava, 59/1928, 100,3, 101,3
    34. Fojnički grbovnik, Novinsko-izdavačko preduzeće Oslobođenje, Sarajevo, 1972.
    35. Prikaz: Vesna Mušeta, GDI BiH, god. XX (1972-1973), Sarajevo, 1974, 265-268.
    36. Fojnički grbovnik, Rabic, Sarajevo, 2005.
    37. Prikaz: Emir O. Filipović, Prilozi IIS, 34, Sarajevo, 2005, 350-353.
    38. Dubravko Lovrenović: Fojnički grbovnik, ilirska heraldika i bosansko srednjovjekovlje, Bosna Franciscana, br. 21, god. XII, Sarajevo, 2004, 172-202.
    39. Banac, Ivo. Grbovi : biljezi identiteta, 1. izd., Zagreb : Grafički zavod Hrvatske, 1991., strana 125.
    40. Stanoje Stanojević, ,,Istorija srpskoga naroda“, glava IX., SRPSKI NAROD POD TURCIMA, drugo izdanje objavljeno 1910. godine
    41. ,,Biskupska Konferencija Jugoslavije“, 1975.god.
    42. Miroslav Džaja ,,SA KUPREŠKE VISORAVNI“,, II. IZDANJE, BAŠKO POLJE-ZAGREB 1994.
    43. Hivzija Hasandedić ,,Genealoška istraživanja, porijeklo i status , istaknuti pojedinci nekih muslimanskih porodica u Hercegovini“, Mostar, 2009. , strana 19.
    44. Husein Ćišić Husaga, ,,Mostar u Herceg – Bosni“, Preporod, Mostar 1991., strana 84.
    45. Dragan Roksandić, 2005., © LEKSIKOGRAFSKI ZAVOD MIROSLAV KRLEŽA 2009. – 2018.
    46. srpska, narodna, epska pesma ,,Kosa Ivkovića“
    47. srpska, narodna, epska pesma ,,Povrati mi lice ! “
    48. Vladimir Ćorović, ,,Istorija srpskog naroda“, Četvrti period, 10. Stvaranje nove srpske despotovine, 11. Pad Hercegovine i 12. Pad Crne Gore, BIGZ, (1989.) , str. 271., 272., 274. i 276.
    49. NARODNE PIESME, bosanske i hercegovačke, skupio Ivan Franjo Jukić Banjalučanin i Ljubomir Hercegovac (FR. GR. MARTIĆ), izdao O. Filip Kunić Kuprješanin., SVEZAK PERVI., PIESME JUNAČKE., U Osieku 1858. god., str. 40. i 41.
    50. narodna pesma ,,Sinovica popa Milutina“
    51. narodna pesma ,,Ženidba bega Ljubovića“
    52. Kralj Nikola Petrović ,,ŽENIDBA BEGA LJUBOVIĆA 1868″
    53. Risto T. Proroković, Buna 1874. i ustanak u Hercegovini 1875., Beograd, 1902., str. 175.
    54. Kreševljaković H. (1991): Izabrana djela (reprint) [priredili: Sućeska A., Pelidija E.], „Veselin Masleša“, Sarajevo.
    55. pesma ,,Dizdar Osman-aga i Mujagin Omer ili osveta pogubljenog Mujina Halila“
    56. Radojčić, Jovan S.: ,,Srbi zapadno od Dunava i Drine – biografije“, Tom 3 (Novi Sad: Prometej, 2009, str. 589)
    57. ,,O poreklu stanovništva sela Sredske kod Prizrena i o poznatim ličnostima iz ovog sela, o poreklu čuvenog srpskog vojvode, harambaše Vuka Mandušića, koji je hajdučio po Dalmaciji“, ispitivanje je sproveo 1947. god. dr Tatomir Vukanović
    58. narodne pesme ,,Hrnjice u Skradinu (Počitelj)“, PJESME O MUJI HRNJICI, Priredio Dr. Munib MAGLAJLIĆ, Sarajevo 1990.
    59. Faruk: Mujo Hrnjica – Ubio ga zlatni metak, 13. 03. 2015.
    60. Matica srpska: ,,IV. tom, I – Ka“, strana 7.
    61. Momir Janković, Srbski žurnal, ,,Bog Voden“, 17. decembra 2016. godine
    62. Izvorna povelja u zbirci jugosl. akademije
    63. Risto Milićević, Hercegovačka prezimena, Beograd, 2005., 59:176,201.2С7
    64. Risto Milićević, Hercegovačka prezimena, Beograd, 2005., 248:26,32

    Одговори
  • Goran

    Moj otac je rodom iz Slatine kod Jagodine gde se otprilike zna za 8 generacija Ivkovica unazad, ali nemam tacne informacije odakle su tu dosli i kada. Blizu tog sela i na nekih 18 km od Jagodine nalazi se mesto Ivkovacki Prnjavor i u njemu je manastir Ivkovic. Nisam jos imao prilike da odem tamo. Takodje sam na odsluzenju vojnog roka 2010. upoznao Milosa Ivkovica iz Nisa, ciji je stric Miomir Ivkovic tadasnji dekan Filozofskog Fakulteta u nisu. Po njegovim recima njegov stric je napisao knjigu o poreklu Ivkovica. Ako neko ima vise informacija o Ivkovicima u tom delu Srbije neka pise.

    Одговори
  • Zoran Ivković

    Oko 1700. godine, zbog zuluma aga i begova, iz Bijele Rudine, kod Bileće u Donji Drežanj, kod Nevesinja su se preselila četvorica rođene braće Ivković, dok je jedan rođeni brat gospodar Gligor Ivković ostao u Bijeloj Rudini. Preselili su se, najstariji brat knez Risto Ivković, kao i trojica njegove rođene braće: njegov rođeni brat gospodar Miloš Ivković, njegov rođeni brat gospodar Milič Ivković i još jedan njegov rođeni brat (gospodar) koji nije imao muških potomaka.
    Potomci kneza Rista Ivkovića su: potomci unuka kneza Rista, sina kneza Antola (Anta), kneza Gligora Ivkovića, Ivkovići – Aničići (Donji Drežanj); potomci praunuka kneza Rista, unuka kneza Antola (Anta), sina kneza Jefta, poslednjeg kneza Anta Ivkovića, Ivkovići – Kneževići (Donji Drežanj); potomci čukununuka kneza Rista, praunuka kneza Antola (Anta), unuka kneza Jefta, sinova gospodara Trifka Ivkovića, njegovog sina Stevana Ivkovića, Ivkovići u mestu Krivače i njegovog sina Lazara Ivkovića, Ivkovići u mestu Odžak; potomci čukununuka kneza Rista, praunuka kneza Antola (Anta), unuka kneza Gligora, sina Trifka, Đoka Ivkovića, Pijunlije iz Biograda; potomci unuka kneza Rista, gospodara Todora Ivkovića, Ivkovići – Gluvovići u mestu Grabovica i potomci praunuka kneza Rista, sina gospodara Todora Ivkovića i Todorove snahe Soke Ivković, devojačko Đerić, Ivkovići Soknići u mestu Zalom.
    Potomci gospodara Miloša Ivkovića su: potomci Mioševog sina, Milaka Ivkovića, Ivkovići – Milakovići (Donji Drežanj); potomci Miloševog praunuka, Milakovog unuka, Nikolinog sina, Lazara Ivkovića, Ivkovići – Lazarevići; potomci Milakovog zeta, Stevana koji je uzeo prezime Ivković i dobio nadimak Mazetić, a potomci su mu Ivkovići – Mazetići i koji su u rodu sa ostalim Ivkovićima samo po ženskoj liniji (Donji Drežanj); potomci Miloševog unuka, sina Milakovog brata Ilije koji se zvao Lako Ivković, Ivkovići – Lakovići (Donji Drežanj); potomci Miloševog sina koji se odselio u Novi Sad, Ivkovići i Ivkovi iz Čuruga (danas Opština Žabalj) i Mošorina (danas Opština Titel); potomci Miloševog sina koji se odselio u Niš, Ivkovići u Nišu i Prokuplju koji slave Svetog Nikolu zimskog; potomci Miloševog sina koji se odselio u Šabac, Ivkovići u selu Dobrić (Pocerski) slave Svetog Nikolu zimskog i Ivkovići u Odžinom selu danas Pocerski Pričinović koji slave Đurđic.
    Potomci gospodara Miliča Ivkovića su: Ivkovići – Milići (Donji Drežanj); potomci Miličevog praunuka, Vidoja Ivkovića, Ivkovići u mestu Šćepan Krst; potomci Miličevog praunuka, Vidojevog brata, Ivana Ivkovića porodica Ivanović iz Udrežnja; potomci Miličevog praunuka, Ilije Ivkovića, porodica Fržović iz Biograda; potomci Vasilja Ivkovića i Stojana Ivkovića, Ivkovići iz Požarnice kod Tuzle odnosno Podmajevički Ivkovići, Stojan Ivković nije imao muških potomaka te je zet uzeo prezime Ivković; potomci Vasiljevog i Stojanovog brata Jovana Ivkovića, Ivkovići u Bijeljini; potomci Miličevog sina koji se odselio u Zvornik, Ivkovići iz Zvornika; potomci Miličevog sina koji se odselio u Leskovac, Ivkovići u Gradu Leskovcu, Ivkovići u selu Kunovo kod Vladičinog Hana koji slave Svetog Nikolu zimskog, Ivkovići u Lebanu, Ivkovići u Surdulici koji slave Svetog Jovana, Ivkovići u Grdelici, Ivkovići u Surdulici/Vlasina Rid koji su se odselili u Sarajevo i Beograd, Ivkovići u selu Ravni Do kod bugarske granice jedan deo se odselio u Niš koji slave Arhangela Mihaila (Aranđelovdan), Ivkovići u selu Marinovci ispod planine Tupižnica u istočnoj Srbiji i u selu Leskovac ispod planine Tupižnica u istočnoj Srbiji i u Zaječaru koji slave Svetog Arhangela Gavrila (26. jul), Ivkovići u Sremskim Čakovcima gde su došli iz južne Srbije kasnije prešli u Sremsku Mitrovicu koji slave Svetog Georgija letnjeg (Đurđevdan), Ivkovići u mestu Umčari kod Grocke gde su došli iz južne Srbije kasnije se deo seli u Kovin koji slave Đurđic, Ivkovići kod bugarske granice jedan deo se odselio u okolinu Smedereva koji slave Arhangela Mihaila (Aranđelovdan).
    Gospodar Ivković koji nije imao muških potomaka, ali je imao ćerku, a njegov zet je uzeo ženino prezime Ivković i dobio nadimak Mazetić, čiji potomci su Ivkovići – Mazetići koji su u rodu sa ostalim Ivkovićima samo po ženskoj liniji, identično kao i kod jednog dela Milakovih potomaka.
    Ovim istraživanjem je potvrđeno da je porodica Ivkov ustvari Ivković i da potiče od sina gospodara Miloša Ivkovića. Sin gospodara Miloša Ivkovića se odselio iz Donjeg Drežnja u Novi Sad, a od njega potiču Ivkovići i Ivkovi u Čurugu i Mošorinu. Milorad Ćustić iz Čuruga: ,,Porodica Ivkov pominje se u čuruškim maticama i drugim dokumentima ukupno 437 puta u periodu između 1707. i 1866. godine. Pod prezimenom Ivković navode se članovi ove familije ukupno 65 puta, 1750 – 1827. godine. Ivkovi i Ivkovići su zabeleženi i po drugim naseljima Šajkaške oblasti. U znatnom broju navode se u Mošorinu. Ivkovi se tamo pominju u matičnim knjigama ukupno 147 puta, 1747 – 1857. godine, a Ivkovići ukupno 121 put, 1745 – 1748. godine i 1778 – 1831. godine. Čuruški Ivkovi slave Mratindan (Sveti Stefan Dečanski, 24. novembra po novom kalendaru)“. Od Čuruških i Mošorinskih Ivkovića i Ivkova potiču: stara familija Ivkov u Novom Bečeju koja slavi Svetog Nikolu zimskog,65 porodica Ivkov u Novoj Kanjiži (danas Opština Novi Kneževac) koja slavi Svetog Jovana,65 porodica Ivkov u selu Banatsko Aranđelovo koja slavi Svetog Jovana,65 porodica Ivkov u selu Radojevo ( do 1947. godine se zvalo Klarija), Opština Nova Crnja,65 porodica Ivkov u Vrdniku,66 porodica Ivkov u Sremskoj Mitrovici koja slavi Svetog Luku. Miloš Ivković iz Sremske Mitrovice: ,,Ja sam Ivković iz Sremske Mitrovice, koliko znam tu smo došli pre nekih 110 – 120 godina iz Bačke (Čurug). Slavimo Svetog Luku 31. okotbar. Stariji su pričali da smo za vreme Austrougarske morali da skinemo -ić sa prezimena i da smo bili Ivkov“. Deo porodice Ivkov u Sremskoj Mitrovici je 1918. godine dodao nastavak -ić i vratio staro prezime Ivković (po kazivanju Slavka Ivkovića iz Sremske Mitrovice). Slavko Ivković: ,,Moji slave Svetog Luku. Moji su iz Hercegovine došli u Vojvodinu pre 300 godina, okolina Žablja. A deo se posle Prvog svetskog rata prebacio u Srem. Da znaš da mi se čukundeda prezivao Ivkov. Skinuto -ić. Čukundeda došao u Srem na osnovu dodeljene zemlje. A pradeda bio kraljev gardista zajedno sa ocem. Ivkovići pa od oko 1800. Ivkovi. Od 1918. ponovo Ivkovići“. Iz svega ovog proizilazi da je sin gospodara Miloša Ivkovića došao u Novi Sad u prvoj polovini 18. veka. Od njega potiču Ivkovići u Čurugu koji se u crkvenim knjigama, maticama i drugim dokumentima prvi put pominju od 1750. godine i Ivkovići u Mošorinu koji se prvi put pominju od 1745. godine. Ubrzo nakon donošenja normativnog akta carske Austrije 1817. godine kojim se zabranjuje postojanje nastavka -ić u srpskim prezimenima, Ivkovići su bili primorani da skrate prezime u Ivkov. Tako da se od 1827. godine u Čurugu ne pominje više porodica Ivković, već samo Ivkov, a u Mošorinu porodica Ivković se ne pominje od 1831. godine i od tada se pominje isključivo porodica Ivkov. Ivkovi su ipak zapamtili svoje hercegovačko poreklo. Stoga je deo porodice Ivkov koji je prešao u Srem i otišao u Sremsku Mitrovicu, nakon prisajedinjenja Srema Kraljevini Srbiji 1918. godine, ponovo bio Ivković.

    Одговори
    • Саша

      Поштовање Зоране. Занимљиво ми је ово што пишете јер и сам водим порекло од Ивкова, тачније они су једна од породица из које су ми били преци. Тај огранак од кога ја водим порекло су Ивкови(ићи) из Долова, а први познат предак пронађен у матицама је био Недељко Ивковић (мајка му се звала Стана) који је имао и рођеног брата Ненада. Недељко је умро пре 1792.године што се види по матицама ДОлова, и био део Михаљевићевих фрајкора, као и наш вожд Карађорђе, током Кочине Крајине 1788-1791.године, као добар број других Банаћана који нису били део 12.граничарске Банатско-Немачке регименте. Налази се на списку погинулих фрајкора током тог рата са Турцима. Причајући са свештеником из Долова, добио сам податак да у Долову Ивкови данас имају шпицнамет Рипилови, а у Баваништу Чичкови. Оба рода славе Светог Петра и истог су порекла. Ипак, по матицама знам да и у суседном Делиблату има Ивков(ића) такође, а за оне у Баваништу наводи се да је слава Свети Никола, зато је питање да ли је свештеник у праву, али то је тешко проверити јер оваквих навода нема код Јована Ердељановића у књизи Срби у Банату. Као кумови Ивковића из Долова крајем 18. и почетком 19.века помињу се Ивковићи из Алибунара. За њих Ердељановић наводи да им је крсна слава Ђурђиц.
      Када већ имате толико података било би лепо да можда урадите и ДНК испитивања, тако да не би било лоше да о томе размислите.
      Поздрав

      Одговори
  • Zoran Ivković

    Skup porodice Ivković i onih koji potiču od Ivkovića (Fržovići i Ivanovići) će se održati 27.07.2019. godine u Drežnju (Nevesinje, Hercegovina).

    Одговори
  • Zoran Ivković

    Ovim istraživanjem je potvrđeno da je porodica Ivkov ustvari Ivković i da potiče od sina gospodara Miloša Ivkovića. Sin gospodara Miloša Ivkovića se odselio iz Donjeg Drežnja u Novi Sad, a od njega potiču Ivkovići i Ivkovi u Čurugu i Mošorinu. Milorad Ćustić iz Čuruga: ,,Porodica Ivkov pominje se u čuruškim maticama i drugim dokumentima ukupno 437 puta u periodu između 1707. i 1866. godine. Pod prezimenom Ivković navode se članovi ove familije ukupno 65 puta, 1750 – 1827. godine. Ivkovi i Ivkovići su zabeleženi i po drugim naseljima Šajkaške oblasti. U znatnom broju navode se u Mošorinu. Ivkovi se tamo pominju u matičnim knjigama ukupno 147 puta, 1747 – 1857. godine, a Ivkovići ukupno 121 put, 1745 – 1748. godine i 1778 – 1831. godine. Čuruški Ivkovi slave Mratindan (Sveti Stefan Dečanski, 24. novembra po novom kalendaru)“. Od Čuruških i Mošorinskih Ivkovića i Ivkova potiču: Ivkovići i Ivkovi (nadimak Čičkovi) u Bavaništu koji slave Svetog Nikolu zimskog (Nikoljdan) (Matice u Bavaništu), deo se odselio u Umčare (Grocka) Ivkovići koji slave Svetog Nikolu zimskog (Nikoljdan) (Borivoje M. Drobnjaković ,,Smederevsko podunavlje i Jasenica“, Naselja i poreklo stanovništva (knjiga 19) Srpski etnografski zbornik (knjiga XXXIV) Zemun 1925.), a deo je otišao u Vrčin (Grocka) Ivkovići koji slave Đurđic (,,Okolina Beograda“ Riste T. Nikolića, Naselja srpskih zemalja (knjiga 2) Srpski etnografski zbornik (knjiga V) Beograd 1903.); Ivkovići i Ivkovi (nadimak Ripilovi) u Dolovu (Pančevo) koji slave Svetog Petra (Matice u Dolovu); Ivkovići i Ivkovi (nadimak Pulonjevi) u Alibunaru doseljeni iz Pančeva koji slave Đurđic (Jovan Erdeljanović ,,Srbi u Banatu“ strana 27.); Ivkovići i Ivkovi u Deliblatu (Opština Kovin) (Matice u Deliblatu); stara familija Ivkov u Novom Bečeju koja slavi Svetog Nikolu zimskog (Nikoljdan) (Jovan Erdeljanović ,,Srbi u Banatu“ strana 359.); porodica Ivkov (nadimak Nićiforovi) u Izbištu (Vršac) koja slavi Svetog Nikolu zimskog (Nikoljdan) (Jovan Erdeljanović ,,Srbi u Banatu“ strana 106.); porodica Ivkov (nadimak Dragojevi) u Uljmi (Vršac) doselili su se iz Izbišta (Vršac) i došli u kuću Dragojevih koja slavi Veliku Gospojinu, ovi Ivkovi su tu slavu preuzeli i slave je umesto Svetog Nikole zimskog (Jovan Erdeljanović ,,Srbi u Banatu“ strana 224.); porodica Ivkov u Novoj Kanjiži (danas Opština Novi Kneževac) koja slavi Svetog Jovana (Jovan Erdeljanović ,,Srbi u Banatu“ strana 354.); porodica Ivkov u selu Banatsko Aranđelovo koja slavi Svetog Jovana (Jovan Erdeljanović ,,Srbi u Banatu“ strana 263.); porodica Ivkov u selu Radojevo (do 1947. godine se zvalo Klarija) Opština Nova Crnja (Jovan Erdeljanović ,,Srbi u Banatu“ strana 327.); porodica Ivkov (nadimak Lukini) u Ilandži (Opština Alibunar) koja slavi Svetog Stefana (Jovan Erdeljanović ,,Srbi u Banatu“ strana 113.); porodica Ivkov u Mramorku (Kovin) koja slavi Đurđic (Jovan Erdeljanović ,,Srbi u Banatu“ str. 154. i 160.); porodica Ivkov (nadimak Viduljevi) u Kruščici (Bela Crkva) koja slavi Đurđic (Jovan Erdeljanović ,,Srbi u Banatu“ strana 138.); porodica Ivkov u Vrdniku (Opština Irig) (Miloš Đ. Škarić, ,,Dvanaest sela u Fruškoj gori“); porodica Ivkov i Ivković u Sremskoj Mitrovici koja slavi Svetog Luku. Miloš Ivković iz Sremske Mitrovice: ,,Ja sam Ivković iz Sremske Mitrovice, koliko znam tu smo došli pre nekih 110 – 120 godina iz Bačke (Čurug). Slavimo Svetog Luku 31. okotbar. Stariji su pričali da smo za vreme Austrougarske morali da skinemo -ić sa prezimena i da smo bili Ivkov“. Deo porodice Ivkov u Sremskoj Mitrovici je 1918. godine dodao nastavak -ić i vratio staro prezime Ivković (po kazivanju Slavka Ivkovića iz Sremske Mitrovice). Slavko Ivković: ,,Moji slave Svetog Luku. Moji su iz Hercegovine došli u Vojvodinu pre 300 godina, okolina Žablja. A deo se posle Prvog svetskog rata prebacio u Srem. Da znaš da mi se čukundeda prezivao Ivkov. Skinuto -ić. Čukundeda došao u Srem na osnovu dodeljene zemlje. A pradeda bio kraljev gardista zajedno sa ocem. Ivkovići pa od oko 1800. Ivkovi. Od 1918. ponovo Ivkovići“. Iz svega ovog proizilazi da je sin gospodara Miloša Ivkovića došao u Novi Sad u prvoj polovini 18. veka. Od njega potiču Ivkovići u Čurugu koji se u crkvenim knjigama, maticama i drugim dokumentima prvi put pominju od 1750. godine i Ivkovići u Mošorinu koji se prvi put pominju od 1745. godine. Ubrzo nakon donošenja normativnog akta carske Austrije 1817. godine kojim se zabranjuje postojanje nastavka -ić u srpskim prezimenima, Ivkovići su bili primorani da skrate prezime u Ivkov. Tako da se od 1827. godine u Čurugu ne pominje više porodica Ivković, već samo Ivkov, a u Mošorinu porodica Ivković se ne pominje od 1831. godine i od tada se pominje isključivo porodica Ivkov. Ivkovi su ipak zapamtili svoje hercegovačko poreklo. Stoga je deo porodice Ivkov koji je prešao u Srem i otišao u Sremsku Mitrovicu, nakon prisajedinjenja Srema Kraljevini Srbiji 1918. godine, ponovo bio Ivković.

    Одговори
  • Zoran Ivković

    U delu BLOG na sajtu Ivkovića se nalazi moje istraživanje o porodici Ivković podeljeno u 11 priča, obogaćeno fotografijama i dokumentima. Za sada je objavljeno 10 priča. Adresa sajta Ivkovića je http://udruzenjeivkovic.net/ Zoran Ivković iz Novog Sada.

    Одговори
  • Драгослав Ивковић

    Ја сам Драгослав Ивковић из села Рубрибреза крај Лајковца, Ваљевски крај. Од оца Мирослава и деде Драгослава. Слава Арађеловдан. Колико сам упућен ми смо из Невесиња.

    Одговори
    • Zoran Ivković

      Rođače, u delu BLOG na sajtu Ivkovića se nalazi moje istraživanje o porodici Ivković podeljeno u 12 priča, obogaćeno fotografijama i dokumentima. To je samo polovina knjige o Ivkovićima koju planiram da objavim. Adresa sajta Ivkovića je http://udruzenjeivkovic.net/ Zoran Ivković iz Novog Sada. Stara slava Ivkovića je Sveti Nikola zimski, ali su Ivkovići uzimali i druge slave: Arhangela Mihaila, Đurđic, Svetog Jovana, Svetog Luku… Ono što sam kroz istraživanje otkrio jeste da su Ivkovići koji slave Svetog Ignjatija Bogonosca pripadali drugoj porodici iz roda Maleševaca i uzeli su naše prezime da se sakriju od nekih problema, isti slučaj je sa Ivkovićima koji slave Svetog Mojsija oni su rodom iz Boko Kotorskog zaliva i ranije su se prezivali Ivović a ima ih u Novom Sadu i doselili su se iz Kruševca i Aleksandrovca, Vitkovo koji slave Svetog Mojsija i po njihovoj priči promenili su prezime još u Crnoj Gori zbog krvne osvete. BLOG http://udruzenjeivkovic.net/

      Одговори
  • Вељко Ивковић

    Здраво Ивковићи, живим у Крушевцу, породица Ивковић из овог краја вуче корене из Жупе, тј. Александровца, још прецизније једног села код ове вароши, Виткова, ту је било десетак кућа Ивковића. Сви вуку порекло од, по легенди, три брата која су се из Херцеговине доселила почетком 18. века. Слава код Ивковића у Александровцу је св. Никола, а моја породица слави св. Архангела Михаила…

    Волео бих више да сазнам о пореклу презимена, па бих желео да ме упутите на неку литературу из које може више да се сазна.

    Поздрав 🙂

    Одговори
    • Zoran Ivković

      Rođače, u delu BLOG na sajtu Ivkovića se nalazi moje istraživanje o porodici Ivković podeljeno u 12 priča, obogaćeno fotografijama i dokumentima. To je samo polovina knjige o Ivkovićima koju planiram da objavim. Adresa sajta Ivkovića je http://udruzenjeivkovic.net/ Zoran Ivković iz Novog Sada. Stara slava Ivkovića je Sveti Nikola zimski, ali su Ivkovići uzimali i druge slave: Arhangela Mihaila, Đurđic, Svetog Jovana, Svetog Luku… Ono što sam kroz istraživanje otkrio jeste da su Ivkovići koji slave Svetog Ignjatija Bogonosca pripadali drugoj porodici iz roda Maleševaca i uzeli su naše prezime da se sakriju od nekih problema, isti slučaj je sa Ivkovićima koji slave Svetog Mojsija oni su rodom iz Boko Kotorskog zaliva i ranije su se prezivali Ivović a ima ih u Novom Sadu i doselili su se iz Kruševca i Aleksandrovca, Vitkovo koji slave Svetog Mojsija i po njihovoj priči promenili su prezime još u Crnoj Gori zbog krvne osvete. BLOG http://udruzenjeivkovic.net/

      Одговори
  • Zoran Ivković

    Okupljanje porodice Ivković i svih onih koji potiču od Ivkovića će se održati 27.07.2019. godine u Donjem Drežnju (Nevesinje, Hercegovina). Vidimo se !!!

    Одговори
  • Zoran Ivković

    Okupljanje porodice Ivković i svih onih koji potiču od Ivkovića će se održati 27.07.2019. godine u Donjem Drežnju (Nevesinje, Hercegovina). Ako možeš pošalji ovu poruku svim Ivkovićima i njihovim potomcima sa kojima si u kontaktu. Vidimo se.

    Одговори
  • Zoran Ivković

    U delu BLOG na sajtu Ivkovića se nalazi moje istraživanje o porodici Ivković podeljeno u 12 priča, obogaćeno fotografijama i dokumentima, to je polovina knjige o Ivkovićima. Adresa sajta Ivkovića je http://udruzenjeivkovic.net/ Zoran Ivković iz Novog Sada.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top