Порекло презимена Зорић

17. фебруар 2012.

коментара: 45

Презимена

[toggle title=”ТЕСТИРАНИ ЗОРИЋИ НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ”]

Зорић

Хаплогрупа: I2a

Порекло: Србија

Крсна слава:

Контакт:
_________________________

КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ[/toggle]

Презиме Зорић присутно је у динарским крајевима, нарочито у Лици.У Црној Гори среће се у црногорском приморју, у бококоторском насељу Мојдеж (код Херцег Новог). Вредан прилог о том, бококоторском братству Зорића послао је сарадник портала Порекло Зоран Ђуров Шабовић.

Његово истраживање о братству Зорић, објављено у књизи “Мојдеж – прилози за хронику села и родослове”, из 2007. године, преносимо у целини.

Текст је у ПДФ формату и можете га видети ако клинкете на следећи линк: Братство Зорића, из Мојдежа

___________________________

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

ЗОРИЋИ

(живе у Горњој Бијелој и Жабљаку)

Зорићи су огранак Вуловића, а када су се од њих одвојили и по чему су добили садашње презиме, није нам познато. И Зорићи о томе мало знају. Од њих је био познат Туро Стеванов као добар јунак из многих бојева против Турака. Године 1841. Туро се, с рођацима Јованом и Илијом, одсели на Гласинац, одакле послије три године пређу на Битине код Косанице, у затарју. Туро, са сином Танасијом, пређе у село Јунча До, код Жабљака. Погинуо је о Божићу 1852. године у Шаранцима. Танасије је имао синове Димитрија, Миладина, Ђорђија и Неђељка, који је као перјаник умро на Цетињу. Ђорђије је имао сина Милорада-Мића, истакнутог револуционара и борца НОР-а 1941-1945. године. Они су се одселили у Пљевља. Миладин се са синовима Рашом и Радом одселио у Мељак, у Затарје. Димитрије, са синовима Радом и Петром, остане да живи у Јунча Долу. Раде Димитријев погину у чувеној Пљеваљској бици 1. децембра 1941. године, не оставивши потомство, а Милан В. Зорић из Бијеле изгуби свој живот на Сињајевини 1942. године као припадник јединица НОВ-а. Бошко Б. Зорић из Бијеле као учесник НОВ-а, погину у Затарју 1944. године.

Потомци Петра Зорића живе у Пули, гдје је његов син Танасије службовао као војно лице у ЈНА. Има их одсељених у Босну и Србију и у друге крајеве наше земље.

Славе Ђурђевдан.

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

__________________

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (45)

Одговорите

45 коментара

  1. 12. септембар 2014. у 19:53

    Slobodanka

    Mogu samo da dodam da pouzdano znamo da od Zorica iz Crne gore ili stare Hercegovine potice Kuzet prezime oni su se kao Zorici preselili u Dalmaciju I kad je u 16 v. vladala kuga predak taj je ostao ziv I svi su ga zvali prokuzio se I odatle nastaje prezime \kuzet/ I svi Kuzeti slave SV.Djordja a najvise ih ima u Benkovcu I okolini Zadra ali moji preci su u 18 v. otisli u okolinu Bihaca.Inace Zorici poticu ikanjona Komarnice, Tare tu su bila plemena Mataruge I Kricek a ziveli su u blizini crkve Sv.Djordje.

    Одговори

  2. 24. октобар 2014. у 09:50

    Mile Zoric

    ПОРЕКЛО И ИСТОРИЈА ПОРОДИЦЕ З О Р И Ћ

    Прикупио и обрадио
    МИЛАН СТЕПАНОВИЋ
    Сомбор, 2001.

    ЗОРИЋИ су стара српска средњовековна породица која својим далеким пореклом потиче са Косова. Први пут су забележени још 1330. године у повељи српског краља Стефана Уроша III Дечанског, којом је краљ Стефан Дечански, манастиру Дечанима у метох поклонио један број насеља на Косову. Између осталих, међу поклоњеним насељима налазило се и село Грмочел, које и данас постоји (зове се Грамочел), а налази се двадесетак километара северно од Ђаковице, на пола пута између Дечана и Ђаковице. У попису становника Грмочела на Косову, те 1330. године, поменута су и двојица браће – Милован и Милош ЗОРИЋ.1 Становници су у тој повељи углавном помињани по именима, а презименима (патронимицима) поменуте су само значајније породице у појединим селима, међу којима су очигледно били и ЗОРИЋИ.
    Презиме ЗОРИЋ није настало, како се то често у ономастици погрешно мисли, од женског имена Зора, већ од мушког имена Зоре, односно Зоро. Име Зоре помиње се 1388, када је дубровачки преговарач са Турцима био Зоре Богшић из Бара у тадашњој Зети.2 Имена Зоро, односно Зоре помињу се и у првом турском попису херцеговине 1477. године.3
    ЗОРИЋИ су напустили Косово, одмах иза Косовске битке 1389. године, и било би логично претпоставити да су у њој и учествовали, као српски становници који су у то време живели на Косову. Крајем XIV века преселили су са бројним другим српским породицама из Рашке, са Старог Влаха, Косова и из неких крајева данашње западне Македоније, на просторе данашње источне Херцеговине, између Билеће и Гацка.4 Ту се помињу током XV и XVI века, као становници села Дулића покрај Гацка, где су сачувани топоними (називи места) – Зорића млин, Зорића врт и Зорића омеђине. За ЗОРИЋЕ се наводи да су били врло богати, и да су имали и по хиљаду оваца и по 500 говеда.5 Један део ЗОРИЋА одселио је изгледа нешто северније, око Никшића, па се јављају и у племену Дробњаци.
    У првом турском попису Херцеговине из 1477. године, становници презимена ЗОРИЋ помињу се такође у областима око Билеће и Гацка. У околини Билеће, у катуну Радоње Станковића забележен је Радетко ЗОРИЋ,6 а у селу Борча, недалеко од Гацка у средњовековној жупи Вишева, забележен је Радосав ЗОРИЋ.7
    Након турског освајања Херцеговине 1465. године, у току следећих пар деценија, ЗОРИЋИ се, као и многе друге српске породице из Херцеговине (Вигњевићи, Томашевићи, Степановићи, Ратковићи, Оливеровићи, Миоковићи, Утјешиновићи, Југовићи, Витковићи, Марковићи, Мандићи, Срђевићи, Дучићи, Обрадовићи и још многи други…) селе на запад, у правцу североисточне Далмације – Сињске (Цетинске) крајине, Ливањског и Гламочког поља – као и у северозападну Босну. ЗОРИЋИ из источне Херцеговине, из околине Билеће и Гацка, преселили су у правцу Далмације, а ЗОРИЋИ из Дробњака, одселили су према северозападној Босни.8 Данас се разликују по крсној слави. ЗОРИЋИ из Дробњака славе типичну дробњачку славу – Светог Великомученика Георгија (Ђурђевдан, понегде Ђурђиц), а Зорићи који су одселили из околине Билеће и Гацка, прво у Далмацију, а убрзо потом из Далмације у утврђења војне крајине, углавном славе Светог Арханђела Михаила (Аранђеловдан).9
    ЗОРИЋИ се, са бројним херцеговачким српским породицама, насељавају у Цетинску (Сињску крајину), која је након турских упада с краја XV и почетка XVI века потпуно опустела, и чије је хрватско староседелачко становништво побегло пред Турцима, далеко на запад, у приморје, на острва, па чак и у Италију.10 ЗОРИЋИ остају овде неколико деценија, све до 1538. године, када заједно са осталим српским породицама и највећи део ЗОРИЋА прелази у војне крајине које су биле под аустријском управом, са седиштем у Жумберку, на данашњој словеначко – хрватској граници.11 Ипак, нису сви ЗОРИЋИ из Цетинске крајине отишли даље на запад. Један мали део који је остао ту, опстао је и до данашњих дана, па је у првом државном попису одржаном након Другог светског рата, из 1948. године, у селу Виналић покрај Сиња забележено 5 породица ЗОРИЋА са укупно 32 члана.12
    Прешавши са више стотина српских породица, пореклом најчешће из источне Херцеговине, у утврђења војне крајине, где су се одмах прихватили граничарског заната, чувајући прилазе аустријским земљама и западној Европи од надирућих Турака, ЗОРИЋИ почињу да се јављају у многим војним утврђењима између Жумберка, Слуња, Огулина и Карловца, као граничари, војни заповедници и командири, те као свештеници Српске православне цркве.
    ЗОРИЋА је током XVI и XVII века највише забележено у околини Слуња, једног од најјачих и најзначајнијих војних утврђења на хрватској војној граници према Турској. У Слуњу су 1644. године забележени као граничари Иван и Мика ЗОРИЋ.13 Девет година касније, 1653. године, као војник – граничар пописан је у Слуњу и Павле ЗОРИЋ,14 а 1657. у Карловцу је као граничар забележен Петар ЗОРИЋ.15 Сачуван је запис на старој црквеној књизи у Сувајској цркви у Лици, на којој је записано лета господњег 1741, априла месеца, да је “Сије свјатију божанствену књигу… приложио господин јерарх Мелетије ЗОРИЋ.”16 Свештеник је био и Петар ЗОРИЋ служитељ у Комићу, у цркви Светог Николе, који је као јерарх забележен у Карловачкој епархији 1793. године.17 ЗОРИЋИ су покрај Слуња постали знатна и бројна породица, па је у околини Слуња до половине XX века постојало читаво село које се звало ЗОРИЋИ. Ту је на попису 1948. године забележено 11 породице ЗОРИЋА са укупно 63 члана.18 У оближњем селу Осредци покрај Срба забележен је такође значајан број ЗОРИЋА исте гране – 13 породица са укупно 54 пописана члана. За ове ЗОРИЋЕ, као и за ЗОРИЋЕ покрај Слуња изричито се наводи да су пореклом из околине Гацка у Херцеговини.19
    Један део српских ускока – граничара пресељен је крајем XVI века из Жумберка и Горње Крајине (Слуњ и околина) на новоосновану Славонску војну границу, у Вараждински генералат и Крижевачку капетанију. Међу бројним српским ускочким породицама које су пресељене (Северовићи, Степановићи, Ратковићи, Оливеровићи, Клисурићи…) било је и неколико породица ЗОРИЋА. У утврђењу Зачесма покрај Крижеваца 1651. као граничар помиње се Комлен ЗОРИЋ.20 ЗОРИЋА исте гране има у овим крајевима, некадашње Славонске војне границе, све до половине XX века, када се бележе у Павлин Клоштару, Подгорцима и Липовцима, насељима поред Бјеловара,21 некадашњим утврђењима између Крижеваца и Бјеловара.
    Исељавања ЗОРИЋА било је из Слуњске капетаније и Карловачког генералата на Потиcку и Сремску војну границу, у првој половини XVIII века. Још се 1720. помиње потиски оберкапетан из Жабља Живан ЗОРИЋ.22 Један од најпознатијих сремских војних граничарских капетана (уз Вука Исаковича, описаног у “Сеобама” Милоша Црњанског) био је Максим ЗОРИЋ, за кога се изричито наводи да је Личанин (тачније са Кордуна, односно из Слуња), и о коме се половином XVIII века у народу певала песма “Максим ЗОРИЋЕ, добар војниче…”23 Максим ЗОРИЋ је био један од организатора пресељења српских граничара у Русију, оствареног 1752. године.24 Његов син Симеон ЗОРИЋ (рођен 1753), постао је у Русији чувени генерал који се борио у седмогодишњем рату против Турака и Татара, истакавши се храброшћу, што га је довело до самог врха руске војне хијерархије. Био је 5 година у турској тамници у Цариграду, а када је ослобођен, вратио се у Русију где је био обасут почастима, наградама и одличјима. И о њему се певала народна песма која је носила назив “Песн о храбрости витеза Симеона ЗОРИЋА.25 Симеон ЗОРИЋ је уз све то био и љубавник руске царице Катарине, за кога је она рекла комплимент, који Србима јако прија. Царица је наиме рекла: “Сима једини од мојих љубавника није употребљавао афродизијаке. Нису му били потребни.”26 Симеон ЗОРИЋ је био и велики српски добротвор (помагао је знатно Доситеју Обрадовићу), а умро је у Шклову у Русији, новембра 1799.
    ЗОРИЋИ су били прекомандовани из Личке у Петроварадинску регименту и почетком XIX века, па је забележено да је ЗОРИЋА било пресељених 1823. године.27
    ЗОРИЋА је у Сомбору било досељених након Првог светског рата, као и у колонизацији 1946. године (из Примишља, Валандова, Мариног села, и Брдара).28
    Према попису из 1948. ЗОРИЋА је у данашњој Хрватској било, у већој мери, у Доњем Будачком крај Војнића (3 породице – 17 чланова), Драготини крај Глине (8 породица – 28 чланова), Калдрми крај Доњег Лапца (7 породица – 42 члана), Колаковици крај Госпића (12 породица – 54 члана), Комори крај Двора (23 породице – 139 чланова), Корлату крај Бенковца (2 породице – 16 чланова), Мазину крај Грачаца (18 породица – 91 члан), Рудопољу крај Грачаца (5 породица – 27 чланова), као и у раније наведеним местима… Након колонизације ЗОРИЋА је било и у околини Осијека и Винковаца.29

    Одговори

  3. 24. октобар 2014. у 10:13

    Mile Zoric

    Nakon oslobođenja Like od Turaka Austrijske vlasti izvršile su popis stanovništva i vlasništva. Rezultati popisa su objavljeni u knjizi Karla Kasera ‘Popis Like i Krbave 1712. godine’ koja se može preuzeti na sajtu SKD Prosvjeta iz Zagreba.
    U to vreme u mestu Mazinu bilo je 5 domaćinstava Zorić sa ukupno 103 člana. Najbrojnija je bila porodica Stoše Zorića sa 27 članova. Inače, Stoša Zorić je bio mazinski porkulab, odnosno vojni zapovednik mesta pod upravom udbinske kapetanije.

    Одговори

  4. 26. август 2015. у 11:44

    pavle zoric

    JA POTIČEM IZ OZRINIĆA PORED NIKŠIĆA U CRNOJ GORI I NEMAMO NIKAKVIH ROĐAČKIH VEZA SA ZORICIMA IZ DROBNJAKA KOJI SU VULEVIĆI. GENERACIJAMA SMO IZ OVOGA MJESTA. IZ NASIH 5 KUCA IMA PREKO 50 ZIVIH CLANOVA. PO PREDANJU PREDAKA MI SMO NAJVJEROVATNIJE LIČANI. OD NAŠIH ZORICA IMAJU NEKOLIKE FAMILIJE IZNAD HERCEG NOVOG, INAČE KRSNA SLAVA NAM JE SVETI TOMA ILI TOMIN DAN.

    Одговори

  5. 10. јануар 2017. у 21:18

    Goran Zoric

    DA OZIVIM ,MALO OVO. DA LI JE TACNO, DA SU NAS,POREKLOM ZORICE SA DINARE, ZVALI MORLOCI?

    Одговори

  6. 10. јануар 2017. у 21:21

    Goran Zoric

    Evo da probudim ovu temu. Da li je tacno dsa su nas Zorice sa Dinare, nazivali MORLOK ?

    Одговори

  7. 1. фебруар 2017. у 21:48

    Goran Zoric 2

    Rodjo, gde si to cuo da su nas zvali Morlok? Ja prvi put cujem to.

    Одговори

  8. 6. март 2017. у 10:52

    zoran zorić

    može li mi neko reći odakle sam ja

    Одговори

    • 6. март 2017. у 13:16

      Бранко Тодоровић

      Можда и може, али требате оставити макар оне основне податке, одакле сте иначе (из којих крајева), те коју славу славите, ако сте српског порекла?

      Одговори

  9. 9. март 2017. у 09:54

    zoran zorić

    živim u bačkoj ali imam hercegovački naglasak

    Одговори

  10. 9. март 2017. у 09:55

    zoran zorić

    slavim đurđevdan

    Одговори
1 2 3