Порекло презимена Дедић

16. фебруар 2012.

коментара: 73

ПИШЕ: мр Славомир Дедић

Ово је прилог који се односи искључиво на Дедиће из Буковачких салаша код Сомбора. Буковачки салаши су ушорена група салаша удаљени око 6 км од Сомбора. Од 15 сомборских салаша ово су највећи. Буковачки салаши имају железничку станицу на правцу Сомбор-Богојево-Винковци. На станици пише “Буковачки салаши”. Први Дедић у Сомбору (Сава) регистрован је око 1740. године. Од онда до данас према црквеним и градским матичним књигама, у Сомбору је рођено око 420 мушких Дедића.

У “Српској породичној енциклопедији” (књига бр. 7.) дати су следећи подаци о неким од тих Дедића:

Дедић Градимир (1965.), дипломирани економиста, ради као професор у Економској школи у Сомбору. Рано се почео бавити рвањем. 1982. био првак Југославије у сениорској категорији, а  на Медитеранским играма у Латакији (1987.) освојио бронзану медаљу.

Дедић Миливој (1924-2012), лекар, професор Медицинског факултета у Новом Саду, шеф Катедре за радиологију и  управник Института за радиологију Клиничке болнице Медицинског факултета. Погинуо у саобраћајној несрећи 2012. године.

Дедић Сергеј (1911-2000), официр Краљевине Југославије, пилот. По избијању рата 1941. године  прекомандован у Грчку, а касније у Либију. Током рата летео у саставу Британског РАФ-а као извиђач и у пратњи бродских конвоја и бомбардера на Медитерану. После рата се није хтео вратити у Југославију. Умро у Аустралији.

Дедић Славомир (1942.), аутор овог прилога,  дипломирани економиста, магистар,  програмер и добротовор. Одмах по доношењу Закона о предузећима 1989. године основао прву приватну фирму у Сомбору (не рачунајући ситне трговачке радње). Фирма се бави пројектовањем и програмирањем информационих система и до данас (2017.) није имала прекида у раду. Дао значајне донације за изградњу Хируршког блока у склопу Опште болнице у Сомбору (1988.),  затим за објављивање другог издања “Историје српског народа” (1994.) итд. Од Фондације солидарности Србије, Београд, добио 2002. године захвалницу за “хуманитарни рад” у Фондацији. За рад од значаја за историју Сомбора, добио 2006. године  Захвалницу општине Сомбор, а поводом 13. новембра дана уласка Српске војске у Сомбор 1918. године.

Дедић Спасоје (1849-1940), завршио Учитељску школу у Сомбору. Као члан дружине “Венац” припремио буквар за основне школе у Србији 1869. године. Умро као учитељ у Даљу (данас Хрватска).

Дедић Стојан (1888-1959), лекар, професор Медицинског факултета у Београду. Син Спасоја Дедића. Оснивач или један од оснивача Интерне “Б” клинике у Београду. Пред рат написао је књигу “Девојка без предрасуда” која је одмах по уласку немачке војске у Београд повучена из Библиотеке. (Универзитетска библиотека “Светозар Марковић” у Београду). Аутор овога прилога је ипак успео да дође до те књиге и да је прочита. Моје мишљење је да је та књига забрањена јер се из ње могло закључити који су то немачки шпијунски центри били у Београду непосредно пред рат.  Стојан није прихватио ни нову власт после 1944. године али је наставио да ради.  После рата написао је књигу “Казамати Титове Југославије” које је објављена у Паризу. Страдао је несрећним случајем (?) 1959. године тако што је “пропао” у тунел за лифт.

Поред ових Дедића побројаних у поменутој енциклопедији, поменућу још неке друге Буковачке Дедиће:

Дедић Југослав (1964.),  дипломирао на Машинском факултету у Београду, као статичар за носеће конструкције ангажован на санацији многих инсталација оштећених у агресији НАТО пакта на Србију (Нафтна индустрија у Панчеву, Рафинерија у Новом Саду итд.)  пројектант тзв “медијске коцке” у  “Комбанк арени”, највећој спортској хали у Европи (25000 м2). Коцка је тешка 10 тона, виси на средини хале на 17 метара изнад пода.

Дедић Жарко (1892-1925), земљорадник, 1916. године прешао из аустроугарске војске у Прву српску добровољачку дивизију. У првој борби на Добруџи, августа 1916. са Бугарима, тешко је рањен те му је ампутирана нога. За време рата боравио по разним болницама, а после рата се вратио у Буковачке салаше, где је отворио трговачку радњу али је од последица рањавања умро већ 1925. године. Његова ћерка Јелена завршила је Учитељску школу и удала се за свог школског друга Немца – Фридриха Ерлемана (Фрица). Одмах по окупацији Фриц је постао немачки официр али у цивилној служби у Врбасу. За време рата Јелена је у њиховој кући крила комунистичке илегалце о чему њен муж није имао појма. Када су октобра 1944. године сви Немци послушали своју војну команду и кренули у избеглиштво, Јелена је тада рекла своме мужу за оно шта се дешавало током рата. Фриц се тек тада уплашио.(“Јелена, Јелена. Да се то открило за време рата, изгубили би смо обоје главу!”) Пошто ни Фриц током рата није имао неких непријатељских иступа, они су остали у Југославији, а нова власт је и Јелени и Фрицу одмах обезбедила запослење.

Дедић Давид (1920-1985), пре рата земљорадник, после рата завршио Политичку школу у Суботици и курс за ВКВ радника (возач), касније Управник Економије Земљорадничке задруге у Буковачким салашима, одборник, затим Председник општине (градоначелник). У пензију отишао са места Потпредседника општине Сомбор. Давид је отац аутора овог прилога.

Дедић Милорад (1963.), завршио Правни факултет у Новом Саду, радио у Сомбору као судија, данас судија у Апелационом суду у Новом Саду.

Дедић Слободан (1946.), лекар, примаријус, начелник Неуропсијатријског одељења Опште болнице у Сомбору, данас пензионер.

Дедић Коста(1952.), лекар, специјалиста оралне хирургије у Општој болници у Сомбору, данас пензионер.

Дедић Груја (1914-1973), физички радник,  одмах по окупацији (16. априла 1941. !) однет у Немачку на рад. Радио као заробљеник на разним пољопривредним газдинствима. Из Немачке се вратио јануара 1944. године и одмах се укључио у илегални рад. Добио статус борца Народноослободилачког рата. Убрзо постаје одборник, па посланик у Покрајинској скупштини Војводине. Три пута биран за градоначелника Сомбора, а у пензију одлази са места директора Водопривредног предузећа “Панонија”. Као градоначелник у најтежим данима после рата, постао врло поупаран код свих становника Сомбора (без обзира на националност), тако да једна улица у насељу “Нова Селенча” у Сомбору носи његово име.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (73)

Одговорите

73 коментара

  1. Gordana Kurtinovic

    Rodena uSlavonskom Brodu kao i moj djed Spasoje unuk Spasoja ucitelja iz Dalja

  2. Gordana Kurtinovic

    Sto bi znacilo dalje kako ja mislim da mi je porjeklo od Kuca iz Crne Gore preko Metohije pa na sjever nase bivse Juge.To je sto ja znam.Ali veoma sam spremna i otvorena i na sve druge opcije i polemike.Za mene samo postoje ljudi a ne vjere i nacije

  3. Gordana Kurtinovic

    Dragi Defendor ocekujem malo vise informacija posto vidim da si veoma strucan.Unaprijed hvala.

  4. Gordana Kurtinovic

    I na kraju ili pocetku svega:Kako su to Dediciu Hrvatskoj sada katolici ka o sto sam i ja na kraju sticajem raznij okolnosti,ali to nikoga ne sprijecava da zna svoje porijeklo i da se ponosi s njim

  5. Slavomir Dedić

    Е, Дедићи, Дедићи! А нико да се осврне на мој вапај за помоћ 15. фебруара 2020.!?

  6. Gordana Kurtinovic

    Dragi moj gospodine Slavomir evo ja sam se iskreno nadala da cemo se uskoro i vidjeti .Bukirali smo karte za kraj Maja da dodeo tamo.Ali to je sve sada odgodeno..Da budemo svi dobro i zivo nakon ove posasti od virusa pa cemo lako dalje.CUVAJTE MI SE SVI MOJI DEDICI U SOMBORU I SVUDA U SVIJETU BILO KOJE VJERE DA STE

  7. Gordana Kurtinovic

    Vjerujem da su ljudi zbog raznih situacija vjekovima bili prinudeni mjenjati svoju vjeru.I vjerujem ssda nakon istrazivanja svih dostupnih mi izvora da je tako bilo i sa Dedicima.Zato molim sve Dedice da se jave i kazu svoja saznanja o porijeklu i nadem prezimenu

    • Slavomir Dedić

      У књизи Константина Јиречека “Историја Срба” – књига II, репринт из 2004. године, на страни 39. налазим следећи текст: “У статуту Пољица код Сплита јављају се, од XV века, поред сељака и пастира, две врсте племства. У виши ред ишла су три племена или братства, чија имена не налазимо међу 12 старохрватских племена. Многобројнији беше нижи ред д и д и ћ и (“наследници” од дид, дјед), који су се развили из неког другог слоја првобитно слободних људи; они су слични српским баштиницима. Д е д и ћ и м а зове се и наследно племство на великим острвима Брачу и Хвару 1185-1250, који су делимично, можда, потомци неретљанских племена, власти су им кнез (comes) и “juppanus Farensis et Bracensis”, који се, према повластици краља Беле IV од 1242, вазда бирао “de generе Givich”. У уговору о миру између градова Сплита и Трогира 1277 назива се село Острог као “villa dedigiorum”, и то као старо седиште оних “qui vulgariter lingua sclavonica d e d i g i apellabantur”.

      • Др Славомир Дедић

        Феликс Каниц, аустроугарски путописац и археолог прошао је кроз Србију два пута 60-тих година XIX века и оставио драгоцена сведочанства о Србији тога доба. О томе путовању објавио је књигу “Србија – земља и становништво”. Књига је богато илустрована његовим цртежима. На страни 333. постоји цртеж хоџе, православног попа, официра граничне страже и цркве у селу ДЕДИЋ. Каниц каже да је то у “срезу Лебане”, међутим, мислим да је то данас ближе месту Медвеђа у јужној Србији.

        У Загребу постоји дугачка улица, мислим да је то пре насеље, које се зове ДЕДИЋ. Улица иде од улице Шестински дол па до цркве Светог Мирка. У улици се налази British International, очигледно нека британска институција али не знам за шта …

        У часопису “РУКОВЕТ”, који издаје Књижевна заједница Суботица, у броју 5-9 од 2010 године у чланку о Суботичану Ивану Сарићу, првом човеку који је полетео авионом на овим просторима, каже се да је мотор направио Ференц Дедич (страна 5.). Било је то 4. децембра 1909. године.

        • Др Славомир Дедић

          У књизи “У ТОМ СОМБОРУ … Град у призми столећа” Милана Степановића (Сомбор, 2020.), поред опште познатог историјског податка да су Турци били – владали у Сомбору од 1541. до 1687. године, дакле 146 година, на страни 68. налазимо причу о Евлији Челебији турском путописцу који је и као путописац и као инспектор новоосвојених области посетио Сомбор, највероватније 1666. године. Челеби за Сомбор каже да је то “паланка” са 14 исламских богомоља и да се у граду налазе два знаменита (света) гроба: Шабан-бабе и имам-ефендије Хумам-деде. “Баба је титула дервишког шеха или епитет за доброг, поштеног или побожног старца, а деда је хипокористик (име од миља) од имена дервиш.” Дакле, ето нам још једног могућег порекла презимена ДЕДИЋ.

          • Др Славомир Дедић

            У уџбенику “Историја за II разред гимназије општег и друштвено језичког смера”, Београд 2002. године, аутори Смиља Марјановић – Душанић и Марко Шујица, налазимо следећи текст: “Међутим, на тлу босанске државе образована је посебна црквена заједница чије су се учење и организација разликовали и од католичке и од православне цркве. ” … “Босанска црква била је другачије хијерархијски организована него католичка или православна. На челу цркве налазио се епископ који се називао ДЕД. Испод њега су се налазили ГОСТИ, а потом СТАРЦИ.” “Улога босанске цркве у подржавању властеле и банова била је значајна политичка помоћ и ослонац у очувању самосталности и одупирању угарским утицајима.”

            • Др Славомир Дедић

              У књизи коју је издао Новинско-издавачки центар “Војска”, Београд 2004., на страни 171. дата је карта на којој се сасвим јасно види да на половини пута од Лесковца ка Приштини постоји село ДЕДИЋ и то непосредно на обали реке Јабланице. Из текста се може закључити да су ове крајеве током 19. века масовно насељавала црногорска племена. Временом је село постало знатно веће и добило име МЕДВЕЂА, тако да је бивше село ДЕДИЋ данас само заселак места МЕДВЕЂА и посебно се ни не означава на картама. МЕДВЕЂА је данас општинско седиште са неколико села. Из свега се по моме мишљењу, може још једном закључити да презиме Дедић највероватније има порекло из Црне Горе.