Јакшић
Хаплогрупа: I1 род Дробњака
Порекло: Јакшићи, Врбовско, Хрватска
Крсна слава:
Контакт:
_________________________
КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ[/toggle]
ЈАКШИЋИ (живе у Пошћенском Крају)
Воде поријекло од попа Јакше Мандића. Он је имао три сина: Данила, Максима и Радоја. Максим је био кнез и он се помиње у породичној историји Дробњаковића. Имао је кћер Саву, која је била удата за Николу Михајлова Драгићевића Требјешанина, а он се са другим Требјешанима одселио у Русију 1804. године (казивање старих Требјешана). Око 1770. године Јакшини синови преселе се из Придворице на Језера. У селу Палеж, данас селу у близини Жабљака, саграде велику кулу у којој су живјели у заједници све док им је Турци нијесу спалили, разорили; синови се тада растуре по Језерима. У Придворици су оставили трага у топониму „Јакшића зидине“,
Кнез Симо Јакшић живeо је почетком 19. вијека у Јунча Долу. Сад презиме Јакшић носи само једна породица у Дробњаку, која живи у Пошћенском Крају, а она води поријекло од Радоја, сина попа Јакше. Остали Радојеви потомци узели су нова презимена, која имају и данас — Дурковићи, Даниловићи, Шаулићи и Остојићи.
Славе Аранђеловдан, а прислужују Ђурђевдан.
ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997. (страна ), приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић
20. фебруар 2019. у 15:50
Mihajlo
Da ne zaboravim možda bitan podatak o krsnoj slavi, moji Jakšići
slave Svetog Vasilija Velikog 14.januara.
5. август 2021. у 10:44
Nataša
Devojačko prezime mi je Jakšić. Moj pradeda Đurađ je rođen u Lici, u Gračacu. Pradeda je imao sina Nikolu, rođenog oko 1921. godine. U drugom sv. ratu, dok je služio vojsku u Sloveniji, Nemci su ga zarobili nakon čega je proveo 4 godine u zarobljeništvu. Posle rata se vratio u Liku i počela je kolonizacija u Vojvodinu, tačnije u Bački Gračac, gde se rodio i moj otac. Krsna slava nam je Sveti Vasilije veliki, slavimo je 14. januara.
21. фебруар 2024. у 21:08
Željko Jakšić
Mihajlo, ja sam poreklom sa Banije, blizu Hr.Kostajnice. Selo Svinica. Moj deda Milutin se preselio za Beograd 1957 godina. Otac Miloš ke odradtao 6 Zemunu. Slavim takodje Sv.Vasilija Velikog 14.1.
28. март 2019. у 04:47
Војислав Ананић
ЈАКШИЋИ
https://www.kcns.org.rs/agora/poreklo-porodice-jaksic/
25. април 2019. у 13:17
Војислав Ананић
. Јакшићи са Грахова
„…Ја тражим заборављене везе крви и сежем у прошлост, дозивам у помоћ снаге мртвих нараштаја и гле, као и увек у часовима највећег искушења…живе несвесне и благословене баштине дједова, који су тијела своја положили у стара растурена гробишта а једноставне и јаке врлине у темеље наших душа…“
Иво Андрић
Ова сјајна мисао нашег генијалног нобеловца, најбољи је доказ колико је људски узвишено а и обавезујуће сазнати о својим коријенима, свом поријеклу и развојном ходу свога братства кроз маглине прохујалих времена. Зато је, сматрамо и потпуно исправно што се последњих деценија на просторима Црне Горе, Србије а и шире, јавља братственички родослов као посебан књижевни жанр од велике вриједности. То претраживање по прошлости, а у циљу успостављања покиданих веза између прошлости и садашњости благотворно је дјело на сваког ко у том подухвату истраје, јер ће тако само оно што је записано остати сачувано будућим генерацијама на корист, а који су већ и данас оптерећене многим проблемима савремених збивања.
…Аутори овог родослова људски су се прихватили великог напора и уложили доста труда да врло успешно расвијетле развојну линију братства Јакшић и тако о свом братству кажу оно што прије њих није нико рекао.
…O поријеклу Јакшића и њиховој првој насеобини аутори нијесу могли наћи валидне податке, ни историсјке нити у усменом казивању. Веома блиједе трагове нашли су у неколико топонима мјеста која се налазе у околини Грахова. Кад су Јакшићи живјели у Грахову и због чега су се одселили у Корита крај Билеће аутори нијесу могли доћи до сазнања.
…Населивши се у новој постојбини–Коритима, у том пограничном дијелу Источне Херцеговине, братство Јакшића је, као у осталом и сав српски народ са тих простора, било изложено стравичном и сталном терору турског ропства, због чега је морало поново ићи у сеобе и спасавати голи живот, а и потпуно истребљење. Онај дио братства који је у Коритима остао и после турског ропства, задесила је још тежа судбина у вријеме Аустроугарске монархије а потом у два свијетска рата.
Такви немири и стална животна страдања учинили су да се ово невелико али храбро братство морало често селити на многим обично пустим и напуштеним мјестима, гдје је настављало нови живот, историју, културу и обичаје, а све у духу српске православне традиције.
…Аутори су користећи се писаним историсјким подацима, али и казивањима мудрих памтиша из свога а и других братстава, описали услове живота у Коритима оног времена, као и значајне догађаје. Посебно је обрађен део родослова у коме се износе страдања српског народа са посебним освртом на стравични геноцид у два свијетска рата.
У прилог овој чињеници може се узети примјер Коритске јаме као један од ријетких монструозних догађаја у историји човјечанства. У том стјеновитом бездану, а на домаху својих кућа и имања у смрт је послат велики број недужних српских живота међу којима је било и девет из братства Јакшић.
…И поред свих страдања у ропству и ратовима, братство је храбро одољело многим искушењима, развојало се, умно уздизало и међу другим братствима заузимало достојно мјесто. Тако је и данас.
На просторима Црне Горе и Србије, али и другим просторима Балкана и свијета, млади људи овог братства су врсни интелектуалци високог образовања, ствараоци и стручњаци у науци и привреди. Све је то значајан допринос на добробит братства Јакшић и српског народа у цијелини.
Имајући све то у виду сматрам да овај труд аутора треба наградити објављивањем овог рукописа.
мр Драго Николин Вујичић
Извор: Петар Б. Јакшић, Јово Н. Јакшић Љубиша П. Јакшић – БРАТСТВО ЈАКШИћ, Београд, 2013.
25. април 2019. у 13:19
Војислав Ананић
КОРИТА У ХЕРЦЕГОВИНИ И ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ КРОЗ ИСТОРИЈУ
Село Корита y Херцеговини родно је место Тодора Јакшића, родоначелника братства Јакшића из Грахова. Да би ближе нашим братсвеницима и другим читаоцима приказали родно место наших предака, потребно је у кратким напоменама дати опис места, живота и најважнијих догађаја у том делу Херцеговине.
Корита су смештена на комуникацији између Билећа и Гацка. Центар места је од Гацка удаљен 20 km, а од Билеће 24 km. Смештена су на простору од око 30 квадратних километара. Центар Корита је на надморској висини од 830m.
До Другог светског рата Корита су припадала Гацку. Географски, економски, као и по близини и окружењу насељима, Корита су више оријентисана Билећи, тако да од Другог светског рата и административно припадају Билећи. У ширем простору Корита припадају билећким Рудинама. У средњем веку, у добу немањићке државе, Рудине су биле једна целина од Никшића до Невесиња. Данас су подељене на Никшићке, Опутне и Билећке Рудине. После Берлинског конгреса, када је Црна Гора постала независна држава, Корита су постала граница према Црној Гори.
Данашња Херцеговина, а тако и простор Корита, била су насељена и у прастара времена. И данас на тим просторима постоје бројни локалитети на којима има пуно остатака посебно из времена римске културе и историје. Преко ових простора пролазила је значајна римска комуникација, која је повезивала градове јадранске регије са истоком до Цариграда и друге римске провинције. А и касније, након нестанка римске империје, посебно у средњем веку, комуникација на тим просторима играла је важну улогу. Нарочито је то изражено у време када се развила јака српска држава у доба династије Немањића. Преко ње се одвијала трговина Дубровника и других приморских градова са рудницима и другим трговачким центрима у средишту српске државе. На овим просторима Немањићи су имали своје летњиковце у Никшићу, Гацку и другим местима. Значајни историјски догађаји везани су за ове просторе, почев од најезде разних варварских племена, па до вековних ратова против Угара (Мађара), чија је тежња била да завладају обалом Јадрана, јер су поједине делове ових простора често држали у саставу своје државе. Међу значајним догађајима су и отпори и ратови, са Турцима, и на крају са Аустроугарском и Немачком. Од свих догађаја поменућемо само најзначајније.
Краљ Урош 1. Немањић, унук Стефана Немање, на овим просторима код Гацка био је скинут са престола од стране свога старијег сина Драгутина (1276–1282). Драгутин је са својим присталицама, и помогнут од свог таста краља Угарске, у бици код Гацка у јесен 1276. године војнички потукао оца. Краљ Урош 1. после пораза склонио се у један од манастира на овом простору до краја живота. Након смрти цара Душана, царство се распало на мале феудалне државе, а ове области припале су босанском краљу Твртку Првом.
Годину дана пре Косовске битке познати Твртков војсковођа војвода Влатко Вуковић, августа 1388. године у месту Пријевор код Билеће, потукао је јаку турску војску од 18.000 војника под командом Лале Шахин-паше, једног од најистакнутијих турских војсковођа тог времена. Срби са ових простора под командом војводе Влатка Вуковића учествовали су у боју на Косову 1389. године. После Косовске битке Србија постаје вазална турска земља. Падом Смедерева 1459. године Србија потпада под турску власт и нестаје као држава, а Турци настављају поход ка Босни и као осталим слободним српским областима. На овим просторима у том времену живела је властелинска породица Косача. Темељ и моћ ове породице оставио је познати војвода и војсковођа Влатко Вуковић коме је краљ Твртко Први дао ове области на управу. Његов синовац и наследник Сандаљ Хранић Косача 1392-1435 године проширио је своју област која је обухватала простор од Пријепоља, Пљеваља, Острога, Конавала до реке Цетине. Он је поседовао велику и јаку област којом је управљао самостално иако се ослањао на Турке. Њега је наследио Стеван Вукчић Косача (1435-1466). Он потпуно издваја ову област из босанске државе 1448. године и проглашава за „Херцега од Св. Саве“ и понаша се као владар самосталне државе, а Херцеговина од тада по њему носи данашње име. После смрти Херцега Стефана, редом су падале области и градови под турску власт: Риђани и Бањани (1466), Требиње (1467), Кључ(1468), Оногошт (1470). Млађи Стефанов син предао је 1481. године Турцима без борбе узани део приморја са Херцег Новим.
И поред велике моћи јаке турске државе, народ ових простора стално је давао отпор, дизао устанке, сам или уз помоћ других држава. Као одговор на разна насиља избио је Устанак херцеговачких племена под вођством никшићког вође Грдана 1597. године, као и учешће у кандијском рату 1645—1669. и морејском рату 1684-1699. године. Многи други значајни али не записани догађаји, отпори и борбе за голи живот и слободу, дешавали су се на овим просторима. Зато су Турци били приморани да подижу многа утврђења, градове за одбрану од Црне Горе и других немирних српских племена. Таква утврђења су Клобук, Требиње, Церница код Гацка, Кључ, Никшић и град у Критима.
Град у Критима подигнут је 1756. године. Градио га је Сулејман–паша Руселбеговић по везировој заповести, а порушен је у Херцеговачком устанку 1875-1878). Сваки временски период, или боље речено сваки век оставио је печат догађаја.
Врло значајни догађаји за овај народ десили су се у 19. И 20. веку. Устанци у Херцеговини 1861/2. године, Херцеговачки устанак (1875-1878), затим окупација Босне и Херцеговине од стране Аустро–Угарске. Тако се за српски народ неславно завршио 19. век. Аустроугарска је 1908. године извршила анексију Босне и Херцеговине. Први балкански рат, српски народ у Херцеговини гледао је са великим одушевљењем и надом. У Првом светском рату, српски народ у Херцеговини доживео је масовна страдања, хапшења и вешања од аустроугарских власти, а све због тежње тог народа за уједињење и очување националне и верске слободе. А тек каква су страдања настала после распада Југослаије 1941. године и бацање невиних људи у јаме, о чему ће у једном од наредних поглавља бити више говора.
Извор: Петар Б. Јакшић, Јово Н. Јакшић Љубиша П. Јакшић – БРАТСТВО ЈАКШИћ, Београд, 2013.
25. април 2019. у 18:53
Војислав Ананић
Јакшићи у Грахову
У претходним насловима речено је да су се Јакшићи у Грахову доселили из Херцеговине из села Корита. Према предању долазак је могао бити у времену 1820-1830. године. Сеоба није била природно тражење бољег места и бољих услова за живот на слободним просторима. Она је узрок терора, насиља и крви. Морао се тражити спас за опстанак породице. Тодор Јакшић је са ужом, али бројном, породицом побегао из Корита. Прво се населио y Кривошије изнад Боке Которске, јер је сматрао да му је ту најсигурније место за опстанак.
Кривошије су припадале аустријској царевини, која је била добро уређена правна држава и пратила је сваку промену доласка и одласка становника на својој територији. Зато је постојала опасност да их Аустрија врати турским властима.
Грахово се граничило са Аустријом и Кривошијама, а припадало је Турској, никшићком кадилуку. Грахово се граничило са Црном Гором, па је живот становништва био много повољнији и слободнији у односу на осталу Херцеговину.
Тодор је видео да му опстанак у Кривошијама није обећавао сигуран и слободан живот за стално насељење и зато се ту временски није дуго задржао. Обратио се граховском војводи Јакову да дође код њега и да се стално насели у Грахово. Јаков га прими са свом породицом. Саградили су кућу испод брда Дервиш, близу пећине Даковића. Привремено су променили презиме и прозвали се Вујачићи, како им Турци не би ушли у траг. Презиме Вујачић смо носили до славне црногорске победе над Турцима 1858. године на Граховцу. Тада су вратили своје презиме Јакшић, тако да оно што пише Марко Вујачић у књизи „Истакнути Црногорски и херцеговачки јунаци“, о нашем презимену није тачно.
Према предању у братству, Јакшићи су у Грахово примљени више као рођаци, а не као непознати досељеници. Вероватно је граховским првацима и војводи Јакову било познато да су Јакшићи некад раније из Грахова одселили и настанили се y Корита. Они су дошли као ужа али јака породица, што у то доба сталних отпора турском насиљу није било безначајно.
Братство се укључило у активан живот граховског племена и са њим делило судбину свих збивања у тешким временима, непрекидним отпорима, борбама и честим ратовима против Турака и других окупатора који су насртали на српски народ.
Најстарији Тодоров син Глигор постао је кнез у селу Бара у Грахову. Друга два сина Пејо и Грујица погинули су код пећине Даковића у јануару 1853. године, када је Омер–паша Латас учинио први поход на Црну Гору, а на Грахово је ударио Дервиш-паша са 4.000 војника.
Пре тога у борби са корјенићким Турцима погинуо је Бошко, најмлађи син Тодоров. Глигор са братом Голубом и за борбу приспелим синовима и синовцима учесник је битке на Граховцу (1858). У херцеговачком устанку (1875-1878) осам Тодорових унука учесници су у црногорској војсци. Исто тако у Првом и Другом балканском и Првом светском рату из пет кућа Јакшића пошло је тринаест бораца, а Ђоко Рамов, после рањавања у борби против Аустро–угарске војске на Илином брду, преминуо је у никшићкој болници. Када је 1941. године дигнут општи устанак против фашистичког окупатора сви који су били способни за борбу били су учесници устанка. Пејо, Стеван и Видак, синови Благојеви, у првим данима устанка заробљени су од стране Италијана. Пејо и Стеван су осуђени на више година робије и поведени су у Италију на одржавање казне где су остали све до капитулације Италије 1943. године. Тада су се са осталим заробљеницим вратили у Југославију и укључили у партизанске бригаде. Пејо је тешко рањен на сремском фронту и од тих последица је патио до краја живота. Од Јакшића у селу Врело, недалеко од Приштине на Космету, осам одраслих укључило се у народноослободилачку борбу, од који је шест са пушком у руци. Двојица су рањени и били су ратни инвалиди.
У Ријечанима су сви младићи старији од 14 година, заједно са старијим и искусним борцима из прошлих ратова, активни учесници у устанку. Формиран је добар, борбен и организован ријечански вод од 40 бораца, старости 14-50 година. Његови борци су учесници у најтежим борбама које су водиле партизанске јединице од Херцеговине до Васојевића, међу њима је 7 бораца из нашег братства. Устанак је 1942. године прешао у грађански рат, па је скоро цели ријечанкси вод прешао на страну четника. У борбама на разним теренима у четницима погинуло је 5 бораца из нашег братства, као припадници „Вучедолске“ бригаде. Погинули су: Милован Божов, Гојко, Спасоје и Милутин Глигореви и Радован Мићунов. Били су то младићи од 19–26 година и нико од њих није био ожењен. То је био велики губитак за малобројно братство, које је у граховској општини имало само 6 кућа.
Извор: Петар Б. Јакшић, Јово Н. Јакшић Љубиша П. Јакшић – БРАТСТВО ЈАКШИћ, Београд, 2013.
25. април 2019. у 18:54
Војислав Ананић
Јакшићи у Коритима
Према писању Јевта Дедијера у књизи „Херцеговина – Антропогеографске студије“, као и према предањима, Јакшићи у Коритима су са Грахова. Један огранак братства Јакшића из Корита, ондашњи ага је 1873. године преселио на Степен, село 1О км удаљено од Гацка.
Јакшићи су из Корита у првој половини 19. века отишли у Грахово. Према свим познатим подацима, Јакшићи у Коритима, Степену, Грахову и други који носе порекло из Корита сви су блиски сродници. Славе исту славу Светог Николу 19. децембра, а прислужују Светога Петра 12. јула. За друге родбинске везе у бројном имену Јакшића до сада немамо поузданих података. Зато је важно сагледати и што је могуће боље, истражити време када су дошли у Корита, кретање Јакшића из Корита и који су узроци њиховог пресељења из Грахова.
Непознато је када су отишли из Грахова, да ли су се преселили право у Корита или у неко друго место па прешли у Корита, како се у то време често радило. О овом покрету братства Јакшића немамо никаквих података, па ни у предању. Претпоставља се да су неке породице Јакшића остале да живе у том крају, а да су се неке са Грахова преселиле у Корита.
Познато је да се наш родоначелник Тодор са пет синова доселио из Корита у Грахово под презименом Јакшић. Према томе наше презиме није настало од неке друге породице у Грахову, нити је узето по неком познатом претку.
Чедомир С. Булајић у књизи „Родослов братства Булајића“ издата 1983. године, наводи податак да су Јакшићи у Грахову огранак Вујачића. За ову тврдњу нема поузданих података. По његовом казивању то му је неко усмено пренео. Ради се о замени података.
Тачно је, да је Тодор Јакшић родоначелник Јакшића у Грахову, када је због убиства Турчина побегао из Корита и дошао код граховског војводе Јакова Даковића, који се тада презивао Вујачић, привремено узео његово презиме, да би прикрио свој долазак у Грахово. Да је то било привремено доказује податак да су два Јакшића под својим презименом заједно са другим Граховљанима погинули у пећини Даковића 1853. године (Мемоари Анте Даковића). Ова претпоставка нема упоришта ни у традиционално–народном предању. На овим просторима се пуно држи до предања o пореклу свога братства. Свакако би наши преци знали од ког братства потичу.
Извор: Петар Б. Јакшић, Јово Н. Јакшић Љубиша П. Јакшић – БРАТСТВО ЈАКШИћ, Београд, 2013.
25. април 2019. у 18:55
Војислав Ананић
ТОДОР ЈАКШИЋ
Тодор Јакшић, родоначелник граховских Јакшића, населио се на Грахово за времена Светог Петра Цетињског негде између 1820. и 1830. године са Корита, места између Гацка и Билеће.
По предању, али нема историсјких поузданих извора, постојбина коритских Јакшића је Ново Брдо и потомци су Вилаша Јакшића, који је грб Јакшића поставио изнад улазне капије његових двора. У српској историји познатији је његов син, витез Драгаш Јакшић, који је био један од 12 витезова, који су предвођени Милошем Обилићем, у славном Косовском боју убили турског цара Мурата. Од 12 витезова једино је Драгаш Јакшић успео, иако тешко рањен, да остане жив.
Из историје је познато да су, после Косовског боја и турског терора, Срби протерани из Јужне Србије и да су се померали према северу и западу. Могуће је да су и неки Јакшићи са осталим Србима, дошли на запад на просторе између Херцеговине и Црне Горе. Отуда и највећа скупина Јакшића у тим пределима.
Наш Тодор Јакшић није случајно носио то име, већ је породица поштовала традицију и предање и име чувеног Тодора Јакшића, племића и јунака који је опеван у песми „Женидба Тодора Јакшића“ која се налази у другој књизи Вука Стефановића Караџића „Српске народне песме“, на страни 419, а коју смо објавили у делу „Јакшићи у народним песмама“.
У тој песми Тодор Јакшић, уз јуначке подвиге, узима за жену Иконију, ћерку будимског краља и води је своме Београду, што потврђује да је уз јунаштво био и племић. Није случајно што данас најмлађи Јакшић, син Мирка Јакшића и унук Љубише Јакшића носи име Тодор, као ни то да син Гала Јакшића носи име Драгаш.
Тодор Јакшић је у Коритима био угледан и имућан домаћин, уз то јунак и вешт трговац. Корита су у 18. па и 19. веку била важна раскрсница путева према Требињу, Дубровнику, Никшићу, Грахову и Боки Которској, па је такво место било погодно за трговину и шверц. Тодор се ту веома добро сналазио и зато су га гатачке аге и бегови често обилазили и узимали му и више но што је требало. Кад су му досадили решио је да их се ослободи. Породицу и благо (стоку) склонио је према Црној Гори, а са 5 синова дочекао је „Огњем из пушака“ гатачког бега и његову пратњу.
Напустио је Корита и населио се на Плочу, на самој граници Аустро-угарске и тада турског Грахова.
Граховски војвода Јаков Вујачић–Даковић који се населио између две царевине, Аустро-угарске и Турске, и Црне Горе којој су се Граховљани све више приближавали, будно је пратио сва дешавања која се дешавају, не само у граховском племену, већ и у ближој околини. Са симпатијама је гледао на Тодора и његове синове, те је приволио Тодора да пређе у Грахово. Продао му је имање одмах поред свог, испод Дервиша, а поред чувене Демирове пећине, данас Даковића пећина. Одатле су Јакшићи куповали земљу и имања, те су до краја Другог светског рата имали земљу у једном комаду од Павлова Дола до Дервиша, испод Дервиша до испод Умца, а одатле до Крне Јеле, Јабуковца и Бијеле Горе. Посебно су купили велико имање у Ријечанима.
Извор: Петар Б. Јакшић, Јово Н. Јакшић Љубиша П. Јакшић – БРАТСТВО ЈАКШИћ, Београд, 2013.
25. април 2019. у 18:56
Војислав Ананић
Развој братства
Братство се по мушком наследству умножавало и даље се умножава. Према пасовима прираштај је ишао: на првом пасу 5, на другом пасу 8, на трећем пасу 21, на четвртом пасу 27, на петом пасу 23. На шестом и седмом пасу очекујемо још младог нараштаја.
Крајем 19. и почетком 20. века у Црној Гори се почела развијати привреда и школство, појављују се први занати, мења се структура занимања осим земљорадње и сточарства прелази се на нове делатности. Код Јакшића у Грахову на другом пасу појединци су се успешно бавили трговином. Прва школовања почела су у трећем пасу, тада већ имамо једног професора, два учитеља, једног службеника, два трговца и једног занатлију. У четвртом пасу имамо два инжењера, два професора, три техничара, једног официра, пет службеника, једног трговца, два са занатом, и две девојке са високом спремом. Пети пас, или генерација после 1950. године, знатно је образованија. Сада има преко 40 са завршеним факултетом, међу њима половина су девојке. Скоро сви одрасли завршили су средњу школу или занате, а само је један земљорадник.
На значајним положајима у научном, друштвено–поличком, уметничком и спортском животу били су или се и данас налазе: Мирко Благојев-председник општине у Грахову 1926-1932. године; Гале Благојев, аташе у југословенској амбасади у Софији-Бугарска 1946—1948 године; Видак Благојев, професор на војној академији у Београду; Петар Блажов, професор, био је извршни секретар ПКСК Косова, члан ЦКСК Југославије, директор листа
„Јединство“ у Приштини и диретктор РТВ Приштина; др Предраг Николин, је сада професор на природно-математичком факултету универзитета у Нишу; Драгаш Галов–„Легенда“, био је савезни и интернационални судија у кошарци; Гојко Павлов, био је директор задруге у Магури и директор комуналног предузећа у Липљану на Косову. Написао је збирку песама у епском стилу о погинулим борцима Врела и околине, а један је од аутора „Врело Голешко на Космету”; Велимир Божов, сликар, учесник више групних изложби; Љубиша Пејов, технички директор комбината за израду грађевинског материјала „Трудбеник“ у Београду, аутор је више збирки епских песама, био је председник гуслара Југославије, спада у сами врх енигматичара Југославије; Јово Николин, био је више година радник у синдикату и члан Председништва савеза синдиката Југославије 1986—1990. године; Вељко Данилов, био је заменик генералног директора „Монтаже“, Београд.
Међу млађим генерацијама перспективан је Зоран Милорадов из шестог паса, праунук Блажа Лазарева, који сада спрема дисертацију из електронике на Универзитету у Барселони; Владимир Предрагов–праунук Павлов, лекар, патолог, магистар, асистент је на Медицинском факултету у Косовској Митровици. Припрема докторат. 0д девојака које су завршиле факултете значајна места у фирмама где су радиле, заузимале су или заузимају Радмила и Нада Гојкова, Милка Николина-унуке Павлове; Мира и Вера Данилове; Славица Радова; Наташа и Бранка Петрове, Зорица Дарина–унуке Блажове; Анђела Бранкова–унука Велимирова; Биљана Видакова; Марија Љубишина–Пејова унука. Овде нису обрађени млади људи који се сада школују и предњаче у својим генерацијама. Тек долази њихово време, које ће сами обележити.
Пропусти који су настали у овом наслову, а посебно пропусти код појединаца, настали су због недостатка или непознавања података.
Извор: Петар Б. Јакшић, Јово Н. Јакшић Љубиша П. Јакшић – БРАТСТВО ЈАКШИћ, Београд, 2013.
25. април 2019. у 18:57
Војислав Ананић
Врело на Космету
Хронику о селу Врелу написали су Петар Блажов Јакшић и Гојко Павлов Јакшић „Врело Голешко на Космету”, штампана у Београду 2012. године. За потребе ове монографије написаћемо само неке изводе у скраћеном виду.
Село је основано или обновљено 1864. године колонизацијом черкеза. После рата Србије са Турцима 1877–1878. године Черкези су се иселили дубље у унутрашњост Турске. Из ослобођене Топлице у пределу данашњег Врела населило се око 20-30 породица Муџехедина–муслимана. У овом насељу кратко време су се задржали, јер због тешких природних услова нису се могли прилагодити и ту опстати.
После Првог светског рата на пустом простору никло је насеље Врело. Не зна се ко је и кад дао насељу назив „Врело“, али је највероватније да је овај назив добило по јаком извору (врелу) који се налази у самом насељу. Вода из овог извора пре колонизације није била каптирана и њен ток није био регулисан, па се вода разливала у пределу од извора до реке Ситнице. То је утицало на стварање мочваре која је била легло комараца. Др Атанасије Урошевић ову мочвару називао је „Радевско блато“.
Насеље Врело подигнуто је на источним падинама планине Голеш. Прво насељавање Врелана Почело је 1921. године и трајало је десетак година. Један од критеријума који је имао утицаја на колонизацију, боље речено сеобу домаћинстава, био је учешће у Балканским ослободилачким ратовима и у Првом светском рату. Скоро свако домаћинство које је одређивано за колонизацију имало је учеснике у овим ратовима.
Други разлог је тежак живот и сиромаштво и немогућност да одрже голи живот у пасивним крајевима одакле су колонизирани.
У књизи академика Атанасија Урошевића „Насеља и порекло становништва на Косову“ стоји да су се у Врелу населиле следеће породице: „Од Грахова: Вујачићи (7к), Вујичићи (1к), Вуковићи (2к), Јакшићи (2к), Косовићи (2к), Лалићи (2к), Булајићи (2к), Кривокапићи (2к), Миловићи (2к), Симовићи (2к), Шабановићи (1к), 1921. године.
Од Никшића: Јовановићи (2к), Никићи (1к), Шућури (1к), 1921. године.
Од Жупе Никшићке: Митровићи (1к), Вилас (1к), 1928. године.
Од Бањана: Алексићи (1к), Килибарде (2к), Кнежевићи (2к), 1922. године.
Од Пипера: Плачковићи (1к), 1921. године.
Од Мораче: Дамјановић (1к), 1921. године;
Од Боке: Ковачевић (1к), 1921. године;
Од Кривошија: Одаловић (Зк), Самарџић (2к), Бојанић (2к), Вучуровић (1к), Кокотовић (1к), Павловић (1к), 1922. године;
Од Шибеника: Вујанић(1к), Петојевић (1к), Рупић (1к), Дамјанић (1), Амановић (1к), 1921. године;
Из Лике: Врачар (Зк), Лукић (1к), Зораја (1к), Вукелић (1к), Милановић (2к), Чанковић (1к);
Од Бихаћа: Пувалић (1к) 1928. године. Бунџић (1к) 1929. године, Мандић (1к) 1930. године;
Од Босанског Петровца: Совиљ (1к), Керкез (2 к) 1921. године;
Од Прњавора: Покушевски (1к), 1921. године;
Из Лакшмира: Добрић (1к) 1929. године; Из Мартинаца: Богић (1к) 1929. године;
Из Злаћарке; Бркић(1к)1929. године;
Из Срема: Сервестровић (1к) 1929.
Урошевић није забележио породице које су се населиле пре Другог светског рата и то:
Из Книна: Купрешанић (1к),
Из Лике: Бркљач (1к), Вјештица (1к), Ђуро Штиковац (1к) 1937. године.
Пре Другог светског рата у Врело се населила из Пожарања породица Будимир (1к), а после Другог светског рата породице; Делибашић (1к) из Јабланице, Рогановић (1к) из Јабланице, Филип Булајић из Слатине (1к), Никола Булајић (1к) из Подшуме и Богољуб Лазић из Гуштерице (1к).
Извор: Петар Б. Јакшић, Јово Н. Јакшић Љубиша П. Јакшић – БРАТСТВО ЈАКШИћ, Београд, 2013.
25. април 2019. у 18:58
Војислав Ананић
ЈАКШИЋИ ВЛАСТЕЛИНИ БЕОГРАДА
Презиме Јакшића присутно је на читавом простору бивше СФРЈ. Међу њима има веома знаменитих личности забележених у историји српског народа, у књижевности и у свим сферама живота и рада.
0 распростарањености презимена Јакшића и познатим и знаменитим личностима забележио је Јован Јакшић у књизи „Јакшићи кроз векове“, штампана 1999. године у Београду. Његово казивање ослоњено је на изворну историјску грађу која је у књизи наведена на страни 67. Поред тога, како он истиче, многа сазнања стекао је из народних песама о браћи Јакшић, као властели Београда и власницима великих поседа у Панонији.
Његов извор за ову књигу био је и богата сарадња са појединцима, умним људима и онима који добро памте предања предака до данас.
Према ономе што се из ове књиге и других извора може сазнати, презиме Јакшић се први пут помиње у деветом веку у Зети (Црна Гора) и Хуму (Херцеговина). Касније се Јакшићи селе, као и други Срби, у Рашку – државу Немањића, и настављају да деле судбину српског народа до данас. Нормално је претпоставити да су се у великим етничким покретима Срба на север и запад, пред турским зулумом, кретали и Јакшићи од Црне Горе, Србије, Босне и Херцеговине до Паноније, Славоније, Лике, Баније, Кордуна, Горског Котара итд.
У Србији у време владавине Немањића и кнеза Лазара Хребељановића помињу се у Новом Брду славни Мркша Јакшић и његов син витез Вилаш Јакшић, који су се истакли у биткама против Бугара и приликом продора турских извидница. Посебно храбра личност био је Вилашев син, витез Драгаш Јакшић, кога је Милош Обилић изабрао за једног од својих дванаест витезова, пратилаца, када је кренуо да испуни заклетву дату кнезу Лазару, да ће убити турског цара Мурата 1389. године. Милош је извршио заклетву. Његови пратиоци, чланови витешког рода, су погубљени, осим Драгаша Јакшића који је тешко рањен. Преживео је и био је у служби Деспота Стефана Лазаревића – Високи Стефан. После тога Драгаш Јакшић се замонашио у манастиру Хиландар, где је и умро. У књизи „Последњи Бранковићи“ аутора Стојана Новаковића, штампаној 1880. године, Јакшићи се помињу као капетани и господари Београда. Јакшићи се у свим турским опсадама Београда и његовој одбрани помињу као капетани и господари Београда.
Међу познатим народним песмама о Јакшићима прво место заузима песма, коју је забележио Вук Стефановић Караџић, о Јакши капетану и његовој женидби, рођењу синова и градњи цркве Ружице у Београду, на Калемегдану. Јакша проси девојку, Туркињу, сестру Ћуприлић везира у Травнику. Просећи је, он у исти мах прети да ће је силом отети ако му је лепо не дају. Кад је девојка Хајкуна видела да је Турци не дају она им је говорила: „Нека Јакша сакупи сватове,
Ја ћу Јакшу узет капетана,
Кунем вам се моја браћо Турци,
Како дођем Београду стојну,
Ја ћу Јакшу убит капетана,
Баш да ће ме у Дунав турити,
Јел’ размакнут коњ’ма на репове“.
Прве ноћи покушала је да убије Јакшу наневши му тешке повреде опасне по живот. Ипак се опоравио. Но Хајкуна није пристајала да се покрсти. Принудила је Јакшу да јој за покрштење изгради нарочито цркву. На освешћењу, црква је добила име „Ружа“, а Хајкуна на крштењу име Ружица. Црква и данас постоји на Калемегдану у Београду. Доктор Душан Ј. Поповић аутор књиге „Београд кроз векове“, у поднаслову „Властела Јакшића у Београду“ поред осталог пише: „У 15. и 16. веку истицала се властелинска породица Јакшић, некада власник Јагодине и околине. Родоначелник ове породице био је војвода или капетан Јакша. Од његових синова, по народној традицији, нарочито су се истицали Дмитар, Стефан (Шћепан), Богдан (Тодор) и Марко. Приликом пада Смедерева 1459. године, претпоставља се да је капетан Јакша дошао у Београд, а да су се из Београда његови синови, Дмитар и Стефан, преселили у Панонију, где им је мађарски краљ Матија Корман даровао велике поседе. Стојан Новаковић у наведеној књизи каже: „ Сви ови Јакшићи помињу се у историји као војводе и јунаци“.
Јакшићи су као и сви владари и власетилини женидбом и удајом склапали пријатељство са породицама из тог положаја. Тако је ћерка Стефана Јакшића удата за Василија Лавовић Глинског. Њена ћерка Јелена која је удата за Василија Трећег – великог кнеза Московског, је мајка цара и великог кнеза Московског Ивана Грозног. Иза историјских Јакшића у местима где су живели, остајале су значајна обележја у виду цркава, манастира, кула и др. У Угарској, Јакшићи и други Срби су имали своје цркве и манастире. Доктор Душан Поповић у свом делу „Срби у Војводини“ помиње манастир Месић код Вршца, Златицу код Беле Цркве, Војловицу код Панчева, Дренавац код Зрењанина. Манастир Ходош код Арада у Румунији везује се за име Стефана Јакшића. На звонику овог манастира стоји племићки грб Јакшића. Сада овај манастир припада Румунској Арадској епископији. Грб Јакшића приказан је у веома обимном историогеографском делу Алексе Ивића у трећем издању књиге „Родословне таблице и грбови српских династија и властеле“ 1928. године. У овој књизи је приказано четрнаест српских, владарских и властелинских породица. Ова Ивићева књига допуњена је из више разлога, од већег броја аутора и штампана је нова књига 1987. године у Београду са истим насловом, у којој је на страни 157 приказан грб Јакшића.
У истој овој новој књизи, један од аутора, академик Александар Палавестра, укратко је описао да су грбови настали прво у Западној Европи у другој половини 12. века. У Србији су настали прави породични грбови у другој половини 14. века. Они су симболично представљали феудалце, земљопоседнике, а такав један је био у Новом Брду на Косову — Вилаш Јакшић, који је имао 150 слуга.
Грб породице Јакшић чува се у Музеју примењене уметности у Београду. У књизи „Родословне таблице српских династија и властеле“ доктора Алексе Ивића, чији је издавач „Штампа земаљске тискаре“, Загреб 1919. године овим редом су побројане српске династије и властеле које су имале грбове: Немањићи, Котроманићи, Мрњавчевићи, Лазаревићи, Балшићи, Бранковићи, Косаче (Херцеговићи), Црнојевићи, Јакшићи, Бакићи, Петровићи—Његоши, Обреновићи и Карађорђевићи.
Јакшићева кула подигнута је око 1460. године и налази се у доњем граду Калемегдана на северној страни бедема Београдске тврђаве. Названа је по српској властели, браћи Дмитру и Стефану Јакшићу, који су према народном предању бранили Београд од Турака.
Од 1999. године добила је нову намену. Постала је угоститељски објекат и служи младим Београђанима за рекреацију и забаву. Има и случајева да су своје презиме Јакшић преименовали у друга презимена. Тако су се преци познатог вође устанка народа на Козари (1941–1945), доктора Младена Стојановића, када су се у 19. веку доселили из Херцеговине, звали Јакшићи. „Стојановићи су се звали Јакшићи и кренули су из Невесињског поља под вођством кнеза Вукоја Јакшића, те су се зауставили у селима више Приједора. По сину Стојану постали су Стојановићи, а по сину Милану Кнежевићи. Ово је записано у биографији вајара Сретена Стојановића (1898–1960), која се чува архиви САНУ. Наш предак Тодор Јакшић приликом насељавања у Грахово, преименовао се у презиме Вујачић, али су се његови синови чим су услови дозволили преименовали поново у своје презиме Јакшић.
Било је више случајева да се нека српска презимена преименују у презиме Јакшић. У енциклопедији Југославије наводи се пример Јакова Поповића из Угриноваца (1794–1848) који је своје презиме преименовао у презиме Јакшић. У Првом српском устанку учествовао је у свим важним биткама против Турака. Био је капетан Карађорђеве војске.
По избијању Другог српског устанка учествовао је у борбама против Турака као командант коњице.
Јакшићи из Мораче потичу од чувеног хајдука и харамбаше Јакше Авдаловића из Херцеговине. Јакшићи код Жабљака и Дробњака су од Мандића из Херцег Новог. Од њих су Јакшићи у Југовиће код Гацка у Херцеговини, а од њих су настала и нова братства, Остојићи, Дурковићи и Даниловићи, по Остоји Дурку и Данилу. Дурковићи су поред новог презимена задржали и презиме Јакшић.
Извор: Петар Б. Јакшић, Јово Н. Јакшић Љубиша П. Јакшић – БРАТСТВО ЈАКШИћ, Београд, 2013.