Порекло презимена Јакшић

5. фебруар 2012.

коментара: 41

[toggle title=”ТЕСТИРАНИ ЈАКШИЋИ НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ”]

Јакшић

Хаплогрупа: I1 род Дробњака

Порекло: Јакшићи, Врбовско, Хрватска

Крсна слава:

Контакт:
_________________________

КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ[/toggle]

ЈАКШИЋИ (живе у Пошћенском Крају)

Воде поријекло од попа Јакше Мандића. Он је имао три сина: Данила, Максима и Радоја. Максим је био кнез и он се помиње у породичној историји Дробњаковића. Имао је кћер Саву, која је била удата за Николу Михајлова Драгићевића Требјешанина, а он се са другим Требјешанима одселио у Русију 1804. године (казивање старих Требјешана). Око 1770. године Јакшини синови преселе се из Придворице на Језера. У селу Палеж, данас селу у близини Жабљака, саграде велику кулу у којој су живјели у заједници све док им је Турци нијесу спалили, разорили; синови се тада растуре по Језерима. У Придворици су оставили трага у топониму „Јакшића зидине“,

Кнез Симо Јакшић живeо је почетком 19. вијека у Јунча Долу. Сад презиме Јакшић носи само једна породица у Дробњаку, која живи у Пошћенском Крају, а она води поријекло од Радоја, сина попа Јакше. Остали Радојеви потомци узели су нова презимена, која имају и данас — Дурковићи, Даниловићи, Шаулићи и Остојићи.

Славе Аранђеловдан, а прислужују Ђурђевдан.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997. (страна ), приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

 

Претходни чланак:

Коментари (41)

Одговорите

41 коментара

  1. Јакшић

    Ja sam Jakšić, slavimo svetog Luku, moj otac, deda i pradeda su iz okoline Prijepolja, postoji čitava druga priča za tu liniju Jakšića. Nakon Kosovske bitke sklanjali su se od Turaka i migrirali na današnji sever Crne Gore, pa su se postepeno probijali ka današnjem Prijepolju, odnosno selu Milošev do, gde su se kasnije nastanili. Tu postoji prazan prostor od nekoliko vekova. Po glavnoj verziji priče potičemo od vojvode sa dvora Brankovića, ali na internetu nalazim da su sinovi tog vojvode otišli do Ugarske, pa ne znam da li je bio još neki vojvoda Jakša na dvoru Brankovića, koji nije išao do Ugarske.

    • Danc

      Mislim da smo rođaci. Deda mi je Slobodan. Čini mi se da mi je tata pričao da su Jakšići u okolinu Prijepolja došli pre 200-250 godina probijajući se od Turaka. Ista priča, potičemo od vojvode sa dvora Brankovića. Posle Kosovskog boja Jakšići su migrirali na sever CG, pa su se probijali nazad ovamo. Narednih nekoliko vekova ne zna se šta se zbivalo sve do dolaska do Miloševog dola, gde su i ostali.

      Na internetu sam našla čak grb koji su od ugarskog kralja dobili Jakšići : http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:GrbJaksica.JPG
      …ali verujem da bi generacije spominjle ovaj grb da smo iz te loze. Koja god da je verzija ispravna, činjenica je da postoji praznina od nekoliko vekova.

      Bilo bi lepo da administratori ubace i ovu lozu Jakšića koja slavi sv.Luku.

    • Dragana

      Zdravo Jaksicu!
      Ja imam predanje od svog dede da je moja porodica nekada bila Jaksic, krsna slava Sv. Luka, ziveli su u okolini Leposavica. Iz te familije su krenuli u Toplicu dva brata Zivko odnosno moj navrn-deda i mi smo do danas Zivkovic on se naselio u selu Suvaja nadomak Blaca i Radovan Jaksic od koga je nastala familija Radovanovic i naselili su se u selu Spance nadomak Kursumlije i oni su nastavili da slave Sv. Luku.
      Provericu godine rodjenja i smrti sto se tice mog pretka kada budem otisla tamo. Verovatno je bilo vise brace i sestara,neverujem da je bilo samo dva brata, ti si mozda potomak nekog treceg brata.
      Da li imas jos neku informaciju o svojim precima?

      • Jaksić

        Pozdrav. I moji su iz Toplickog kraja. Selo Bresnicić. Ali slavimo Djurdjevdan

      • Ana Gavrilović

        Poštovana Dragana,
        Porodica moga oca Radivoja Radovanovića je iz Spanca, a očev deda se prezivao Jakšić i oni su iz Leposavića sa Kosova. Moj otac i brat sada žive u Užicu. Slave Svetog Luku. Ja sam udata i nosim prezime Gavrilović. Po vašoj objavi vidim da smo rođaci. Lepo bi bilo da stupi i u kontakt…

    • Jakšić S.

      Takođe slavim Svetog Luku. Malo sam severnije od Prijepolja, Bajina Bašta. Verovatno je to slična loza i putanja selidbe.

    • Steva Jakšić

      Pročitaj knjigu od Živorad Lazić “ VITEZ SMRTI “ O familiji Jakšić

  2. Војислав Ананић

    Јакшићи

    Јакшићи (св. Сава) из Балтића су несумљиво једна од најстаријих старосједилачких породица данашњег становништва на Гласинцу, у сарајевско-романијској регији.
    Јакшићи у XIX вијеку
    По сјећањима тете Анђе, наши непосредни преци су били двоје дјеце од рода Коњокрада, старија сестра и брат, који су у раној младости остала сирочад. Сад могу са приличном сигурношћу закључити да су ово била дјеца од Марка Коњокрада, из Балтића, који је споменут у попису имања из 1835. године, и који се са осталим сродницима доселио на Гласинац око 1830. године. Марко Коњокрад је мој наврдједа (отац од чукундједе или дјед од прадједе), и по мом прорачуну могао је бити рођен почетком XIX вијека, или прецизније, између 1805. и 1815. године, а умро (или погинуо) је вјероватно између 1855. и 1860. године.
    Од то двоје сирочади, старија сестра се послије удала за Луку Јакшића (у. 1899, св. Стефан), који је дошао из Дрине, из фочанске Јабуке и који је славио Шћепањдан. Сестра је по удаји повела у мужевљеву кућу и свог млађег брата са собом, Милоша, који није имао никог ближњег до ње. Ово вјенчање се највероватније десило око 1860. године. Милош, по одрастању, преузима зетовљево презиме Јакшић и оснива своју породицу, под истим кровом.
    Дакле, Милош Јакшић, мој чукундједа, је наш први предак који је понио презиме Јакшић, и чије име и годину рођења уопште и памтимо.
    Стари Лука је имао дјецу из претходног брака, али су она већ била одрасла и нису више живјела са њим кад се он био поново оженио са дјевојком од Коњокрада. Филиповић биљежи да Лукини потомци живе у Вукосављевићима, село испод Романије код Мрвића, у страни испод шуме Јапага, једно сљеме са двије куће.
    Иначе, на Гласинцу је чест обичај да у једној кући, под једним кровом или „шљеменом” живе двије или чак и више самосталних породица које се по народном сматрају као „куће” тј. породичне задруге.
    За ове Лукине потомке, Јакшиће, Филиповић пише да имају рода још само у Дрини, у Хаџићима код Горажда, одакле је Лука и поријеклом. Није ми познато да ли су ови Јакшићи из Вукосављевића изумрли. Мој рођак Срђан Ђерић, ми је једном приликом испричао да је у Бањалуци срео једног момка који се презива Јакшић, и који тврди да су његови Јакшићи од давнина поријеклом са Гласинца. Ако славе св. Стефана, онда је сасвим могуће да су они директни потомци од Луке. У том случају, ти Јакшићи су нам стари пријатељи, и нисмо ни у каквом роду са њима.
    На породичном гробљу Јакшића, код цркве Романијска Лазарица, сахрањени су и у миру почивају Милош Јакшић, његов син Ристо са женом Стаком, као и њихов најстарији син Виде. У непосредној близини се налазе и гробља од још двоје дјеце од Риста и Стаке, млађег сина Свете (Јакша), и кћери Анђе, која је ту сахрањена са супругом Јованом Ивановићем.
    Мој покојни деда Јакша, који је подигао споменике његовом ђеду Милошу, родитељима као и брату Виду, ми је причао да је ту накнадно пронађен још један надгробни крст, који је обиљежавао гроб једног од Јакшића, за којег је рекао да је од мртворођенчета, али није знао чијег. Нажалост, овај гроб су примијетили након што је породична гробница већ била ограђена. Јакши је било жао због овог превида, и рекао ми је да би и овај гроб уврстио у породичну гробницу Јакшића да је знао за њега у времену кад је подизао споменике.
    Међутим, пронашли смо скоро сасвим срасле са земљом, не један, него два надгробна споменика са презименом Јакшић. Крстови од камена од ова два гроба се налазе непосредно поред породичног гробља Јакшића.
    Први гроб је од нашег зета Луке, на чијем крсту пише да је умро 1899. године. Тај Лукин гроб, изван породичне гробнице, се налази непосредно уз Милошев гроб, који је у оквиру породичне гробнице, што води на закључак да су и Лука и Милош сахрањени из исте куће. Лука је могао бити старији од Милоша за 20 до 25 година, јер кад је Лука већ био у зрелим годинама, Милош је још био дијете.
    Други гроб је, највјероватније, од Лукиног мртворођеног сина Борислава, који је ту сахрањен 1850. године. Можда му је тад преминула и прва жена на порођају? С обзиром на то да је Милош рођен тек 1855. године, као и то да је до брака између Луке и Милошеве старије сестре могло доћи само пар година након Милошевог рођења, да се закључити да је Борислав Лукин син из његовог претходног брака.
    Дјеца од мог брата Игора и мене су седма, а можда чак и осма генерација Јакшића из Балтића. Дакле, несумњиво једна од најстаријих породица данашњег становништва на Гласинцу, која се ту одржала ево већ трећи вијек.

    Слава у Јакшића

    Иако је долазило до промјене презимена неколико пута кроз историју, породична крсна слава Јакшића, Савиндан (Св. Сава), се чува још од давнина, још из периода братства Косовчића, традиције која датира још од Рашке и владавине Немањића.
    Спаљивање моштију српског светитеља на Врачару 1594. године није у народу угасило сећање на Светог Саву, већ га је дубоко укорјенило. Управо након тог догађаја Косовчићи почињу да његују култ Светог Саве и чувају традицију највећег српског светитеља као заштитника свога дома.
    Јакшићи су, као и сви други потомци Косовчића, славили Савиндан и Ђурђевдан, али смо, по казивању тете Анђе послије „неког убиства, проливене крви”, наставили да славимо само Савиндан.
    Она ми је такође потврдила да смо поријекпом из Комарнице као што је то и Филиповић забиљежио 80 година прије.
    Фипиповић пише како је предање о Ђурјану и Омакапу веома живо код гпасиначких Коњокрада. Ову причу сам забиљежио од тете Анђе и она само потврђује то предање које се очувапо и до 21. вијека, а надам се, са овим списима, и заувијек:
    Два брата пошла да просе дјевојку. Кад су дошли пред њу, један пита другога: „Јели ти ведро криво бедро?”, а овај му одговара „Изиђи па види, брацо Омакало!” Један другог одали и обрукали пред дјевојком.
    Наравно, овдје се ради о већ споменутом догађају који се збио крајем XIV вијека, и у којем учествују наши спавни преци, браћа Ђурјан и Омакапо, а дјевојка коју просе је Грпица, Немањићког рода, која се удапа за Јока Омакапа, и од којих је настапа једна од двије вепике родне група Косовчића – Омакаповићи, од којих је и род Коњокрада.

    Јакшићи у ирвој иоловини XX вијека

    По казивању тете Анђе, Милошева жена се звала Плема, родом из Мокрог, од Гутића- Самарџића (св. Јован). Плема је била права љепотица, и лијепо се облачила. Милош је остао удовац. Излазио је пред унуке који су ишли у школу и чекао их у кафани. Ово је могло бити послије краја Првог свјетског рата, пар година пред Милошеву смрт 1925. године. У тој кафани је радила лијепа конобарица Јања Маркалуша, а ђед Милош јој је носио фине ствари од покојне жене, па су га зезали да му је то љубавница.
    Милош је откупио велику земљу коју је прије обрађивао, а та земља је била прије беговска. Филиповић пише како су се бегови из Балтића, Танковићи, око 1880. године, иселили у Рогатицу и Ракитницу, а чивчије су им се, послије тога, почеле да откупљују.
    Милош и Плема су имали сина јединца Ристу, који се родио 1877. године, пред саму окупацију БиХ од стране Аусто-угарске. Ристо је оженио Стаку, од Ћивша (св. Арханђел Михајло). Ћивше су породица која је чувена по бистроћи и многи су одшколовани. Од оца Ђоке и мајке Ђуке (рођене Форцан) било их је седморо дјеце. Стака је имала још четири сестре и два брата, Перу и Крста. Ристо и Стака су се узели негдје око 1910. године. Оба Стакина брата су погинула у Првом свјетском рату, па кад им је послије умрла мајка Ђука, једино је Стака могла да јој подигне споменик, на породичном гробљу Ћивша, код цркве Романијска Лазарица. То је била бијела камена крстача на којој је уклесан текст да јој „споменик подиже шћер Стака”.
    Ристо и Стака су имали петоро дјеце, Раду, Анђу, Вида (родио се уочи Видовдана), Свету и Лену. Земља од Јакшића је, између два светска рата, покривала велики дио Балтића, средишњег дијела Соколца, и простирала се од старог караванског пута, који је ишао према Подрињу и Србији, па све до Брезјака. Јакшићи су били радни и цијењени домаћини, велики земљопосједници. Бавили су се превозништвом, имали су најамнике, волове, коње, стоку, и ишли су и преко Дрине, у Србију, послом. Филиповић биљежи један интересантан детаљ из 1934. године, како се један кириџија-фурман Пајић погодио да превезе кола дрвене грађе од Подроманије до Бијељине, за 450 динара. До Бијељине има пет дана пута, а добар дио пута, успон од Гласиначког поља до мјеста Плоча код Хан Пијеска, ће прећи са коњском запрегом са четири коња, од којих ће се одатле два вратити кући, а са два ће наставити пут.
    Ристо је једно вријеме служио у регименти аустро-угарске војске на Гласинцу, а то је могло бити у периоду након анексије БиХ која се десила 1908. године. Чини ми се да колико год нам је та империја донијела несреће, и дошла са основном намјером да пљачка, да их је обичан народ видио као мање зло, него дотадашњу турску владавину. Прађед Ристо је у току рата умро 1942. године, од пјегавог тифуса.

    Старији Ристов син, Видосав, је пред Други свјетски рат служио војску Краљевине Југославије, и кад се заратило, дошла двојица партизана у нашу кућу и рекли му да је Чича (народни херој Славиша Вајнер) поручио или „да да пушку или да иде у партизане”, и он се тада придружио партизанима. Био је добар борац, анти-фашиста, члан СКЈ. Оженио се са Савком крајем 1942. године.
    Убијен је од усташа крајем 1943. године, руке су му завезали жицом, одвели га из куће и потом стријељали. Кажу да је био свратио до куће да обиђе мајку, жену и сестре. Виде је исте године добио сина јединца Мирослава, али није доживио да га види. На Гласинцу су се често понављала зла времена када су очеви гинули у ратовима остављајући ситну дјецу која их нису могла ни упамтити, а нека су рођена након очеве смрти.
    И други Ристов син, Свето, је у току рата био у партизанима борећи се за слободу свога народа и земље.
    Послије рата је био једно вријеме у Титовој гарди. Причао ми је да га је Тито лично приупитао, пошто је сазнао да је с Романије, за неког Романијца који му је био помогао у току рата. Потом је био командант гарнизона у Горажду, активно војно лице, мајор, напрасно је пензионисан од комуниста крајем 1966. године током чистке српских кадрова у држави у периоду кад је смијењен и Александар Ранковић. Послије рата, 1947. године, Јакша се оженио са Кристом, од Ковачевића и по оцу (св. Никола, из Смртића- Каностреваца) и по мајци (св. Стефан, из Читлука-Подбуковаче), тако да су нам сви Ковачевићи са Гласинца, а и шире, род.

    Свето и Криста имају двоје дјеце, Мирјану и Видосава (Бату). Свето је свом сину Бати дао име, на успомену на свог брата Вида. Јакша је био честит, духовит, педантан, скроман, понекад и строг, и надалеко поштован човјек. Сви његови најближи су га много вољели и цијенили.
    Дио Јакшића се једно вријеме крио у Сарајеву, како би се сакрили од усташа, јер су мање убијали по граду него на Романији, гдје су имали постају. Постоји и прича да је пред сам крај рата, кроз нашу кућу прошао и ђенерал Дража Михаиловић са пратњом, који је Видовог Мира, тада новорођенчета, држао у свом наручју. Били су се препали да их четници не побију, пошто су били из партизанске куће.
    Стару кућу из Балтића, на Црном брду, су усташе спалиле и срушиле крајем 1942. И дан данас на том мјесту стоји брежуљак са гомилом камења.

    Зла времена…

    Иначе, та стара кућа је имала подрум, у приземљу је имала кухињу, шпаиз и двије собе, а на спрат је излазио ходник који је водио у још двије спаваће собе. Наша нова кућа у Горњим Балтићима, освештана и усељена 2015. године уочи Савиндана, изграђена је са неким уочљивим карактеристикама ове старе куће са Црног брда. Жељели смо тако да, барем и на овај симболичан начин, наставимо традицију Јакшића.

    Након Другог свјетског рата, Јакша је направио нову кућу у Балтићима 1946. године, која се налазила одмах уз главни пут за Србију, и била је удаљена око 300-400 метара од мјеста гдје се стара кућа налази
    Иначе, још један историјски показатељ несреће овог народа и наших простора уопште, а то је нарочито било изражено током цијелог XX вијека, се види по томе што је свака мушка генерација Јакшића служила другу војску, а често се дешавало да и у оквиру једне генерације доживимо двије, па чак и више окупаторских односно непријатељских војски…
    Послије Другог свјетског рата, старо имање Јакшића се знатно смањује, што због национализације од стране комунистичких власти, што непоштовањем и распродајом сопствене земље за будзашто.
    Тада, као и многе друге породице, смо се напрасно престали крстити и славити Савиндан, и баба Стака је у аманет оставила да се по њеној смрти наша породична икона и кандило однесу у цркву, како би се барем сачувало поштовање према тој породичној светињи. У само једном вијеку, пошло нам је за руком да светосавски и косовски завјет замијенимо са лажним и конформистичким идеологијама југословенста и комунизма, што се завршило у нашој апокалистичној пропасти крајем XX вијека, пропасти од које се можда више никад, као народ и држава, нећемо опоравити.
    Ова моја генерација, уз све заблуде, недоумице и лутања које и ми сами у себи носимо, има обавезу да исправи ту грешку и врати се нашој духовној, моралној, идентитетској, културној, обичајној, слободарској и свакој другој вертикалној спони са нашим прецима. Традицији која је још од лозе Немањића зачета, и преноси се са кољена на кољено већ пет вијекова…
    Не би смјела више никада постојати ни једна идеологија која ће нас чинити нечим што нисмо, и због које ће се узалудно губити животи. На крају крајева, и ови моји списи су скроман корак у том правцу.

    Ријека и село Комарница

    Томић пише да кроз село тече ријека с истим именом, а село је вјероватно названо по ријеци, а да је она то име добила од свог корита, по току који се провлачи кроз планинске прилике, и носи, комара, камење.
    Село Комарница, са свим засеоцима по Језерима, је највеће село у Дробњаку. По записима из 1851. године село је бројало 25 кућа, а 1901. године овај број је нарастао на 140 кућа.
    Ријека Комарница извире из Пољане комарске и протиче између Бољских и Комарских Греда, затим пролази кроз истоимено село Комарницу, па улази у кањон Невидио (клисура између дробњачких села Дужи и Пошћење), гдје потом утиче у ријеку Буковицу испод Заврха. Томић пише да се овај дио, од њеног извора па до састава с Буковицом сматра „Горњом” Комарницом, а одатле до ушћа је „Доња” Комарница. Иако је Буковица већа од Комарнице, при саставу њих двије Буковица губи своје име и даље се зове Комарница. Доња Комарница наставља да тече кроз нови кањон спајајући се код Божура са рјечицом Сињац, градећи ријеку Пиву. Корито доњег тока Комарнице је право кањонско, и стране су му високе до 245 метара.
    Томић даље пише како су насеља била присутна у долинама обје Комарнице још од најстаријих времена. Изгледа да су насеља на лијевој обали Доње Комарнице (пивска села Горње и Доње Рудинице, као и Сељани) старија него дробњачко село Комарница.
    Кањон Невидио, кога „нико није видио” све до 1965. године, је дугачак 4,5 км, а на појединим мјестима је широк свега 2 до 3 метра. Ту су и Бољске греде, најдужа стијена дурмиторског масива, висине од 500 до 700 метара и дужине од око 3,5 км.
    Природне љепоте Дробњака
    Овај као и сви други Дробњачки предјели, укључујући област Дурмитора посматраног у ширем смислу, као динарски масив омеђен са ријекама Пивом, Таром, Буковицом и Комарницом, се одликује изузетним природним, готово Божанским, љепотама. То су крашки предјели прекривени бујним пашњацима, богатом флором и фауном, бројним ледничким језерима, кањонима, бистрим и силовитим ријекама, многобројним планинским врховима, шумама и изворима.
    Кањон ријеке Таре, као јединствена појава са дубином 1.000 до 1.300 метара, се сврстава како по својој дубини тако и по љепоти, одмах иза Великог кањона (енгл. Grand Canyon).
    Несумљиво је да област Дурмитора данас представља изузетну природну вриједност и трајну инспирацију научника и заљубљеника у природу, као што је то некада био и за Дробњаке.

    Најприсутније хаплогрупе код Срба

    Оно што већ сада поуздано знамо је да су Срби настали етногенезом, односно стапањем већег броја различитих племена и етничких група кроз дужи историјски процес. Интересанто је да и други, нама сусједни народи са Балкана, дијеле веома сличну, ако не и идентичну генетику, са мањим одступањима код Словенаца, и знатно примјетнијим код Албанаца. Ово потврђује тезу да смо настали, и то не тако давно, од истог рода са заједничким поријеклом, језиком, генима, историјом, обичајима и поднебљем, али различитим религијама.

    ПРОЦЕНТИ ПРИСУСТВА Y-DNA ХАПЛОГРУПА КОД СРБА

    Хаплогрупа I2a: Хаплогрупа I2 је најзаступљенија варијанта хаплогрупе I. Присутна у широком појасу од Источне Европе до западног Медитерана, обухвата велики број разнородних популација Европе, тако да је учествовала у етногенези германских, словенских, али и келтских народа. I2 се од остатка хаплогрупе издвојила прије 22.000 година, вјероватно на подручју данашњег Подунавља. I2^1b М423 подрупа је најприсутнија код Срба. Тешко је рећи гдје је настала, али је то свакако било негдје на сјеверу, могуће у горњем току Дунава, на простору данашње Аустрије, Баварске и Чешке. Дио ове групе који је мигрирао према истоку, на просторе данашње источне Пољске, Закарпатја, Полесја, је дефинисан СНП мутацијом L621. Он нешто касније учествује у етногенези Словена. Тај источни М423, познат као Динарски (енгл. Dinaric), данас и најмногобројнији, је генетски веома млад. Предак свих данашњих припадника ове хаплогрупе живио је прије неких 2.500 година. Управо та генетска младост, изненадна демографска експлозија, већа разноврсност хаплотипова у Закарпатју него на Балкану, оборила је хипотезу да је I2а М423 Dinaric старосједилачки на Балкану, што је испрва тврђено.
    Данас се хаплогрупа I2а М423 Dinaric дијели на двије основне гране, назване условно: Сјеверна динарска (енгл. Dinaric North) и Јужна динарска (енгл. Dinaric South). South група је млађа и издвојила се из опште Dinaric групе прије 1.800 година, на простору данашње југоисточне Пољске, гдје је и данас прилично заступљена. Одатле је пратила миграцију словенских племена на запад преко јужне Пољске до Чешке, доње Аустрије, источне Баварске и Саксоније. Претпоставка је да су стари Срби који су први пут као народ поменути код Фредегара у 7. вијеку на простору данашње Саксоније носили између осталих ову хаплогрупу. Не само да је крај у југоисточној Пољској одакле су кренули познат као Бојковшчина, већ су се населили управо на подручју Бохемије и Баварске које су биле територије старог народа Боја по коме су добиле име. Онда нам постаје јасан и податак из дјела DAI Константина Порфирогенита о доласку Срба на просторе Далмације из земље Боики у којој Срби живе од давнина. Простор западне Чешке и источне Баварске је по свој прилици простор Порфирогенитове Бијеле Србије у сусједству Франачке. Одатле су у Срби у 7. вијеку на позив византијског цара Ираклија доселили на подручје Паганије, Захумља, Конавала и Требиња и загорске Србије, а то је отприлике простор језгра српске средњевјековне државе. И данас на том простору, Херцеговине, југозападне Србије и западне Црне Горе, јужне Далмације хаплогрупа I2a М423 Dinaric South доминира са преко 70%. Друга варијанта Dinaric North мигрирала је више у источном правцу, спуштајући се из прапостојбине у западној Украјини према југу, области доњег Дунава, мјешајући се тамо са антским племенима и заједно са њима и Аварима, прешла је Дунав и насељавала се више у источним и централним крајевима Балкана све до Пелопонеза. На овај начин учествовала je у етногенези бугарског, македонског, али и грчког народа највише преко словенских племена Дреговића, Смољана, Велегезита, Берзита, Вајунита, Милинга и Језераца. Ова варијанта такође значајно је заступљена код Румуна и Молдаваца и претставља словенски елемент у њиховој етногенези што бројни словенски топоними у Молдавији и Влашкој доказују. Данас је I2 М423 Dinaric заступљен код Срба укупно у проценту од око 30-32%, од којих три четвртине чине South варијанту, а једна четвртина чини North варијанту.
    Хаплогрупа R1a: Хаплогрупа R1а се повезује са Индоевропским народима, прије свега са говорницима сатем индоевропских језика (Балто-Словена и Индо-Иранаца). R1а је настала прије неких 25.000 година, највјероватније на простору Средње Азије или јужног Сибира. R1а-М458 је једна од двије гране R1a које су карактеристичне за словенске народ, а највећу учесталост показује међу Западним Словенима: Пољацима, Чесима и Словацима. Дели се на двије велике гране, грану L260 која је заступљена највећим дијелом међу Западним Словенима, и грану L1029 која је релативно равнојмерно распоређена међу свим словенским народима. Код Срба, и уопште код Јужних Словена, ова грана је заступљена прије свега са подграном L1029, док се западнословенска подграна L260 јавља у доста мањем проценту.
    Хаплогрупа E1b1b: Хаплогрупа E је највјероватније настала у источној Африци прије неких 50.000 година. Из источне Африке се ширила у подсахарску Африку, сјеверну Африку, Европу и Блиски Исток. За Србе је наинтересантија подгрупа E1b1b1^1b V13 која је типична за Балкан и Европу, која је настала прије неких 10.000 година. Најприсутнија је међу косовским Албанцима 45%, Албанцима у Македонији 35%, Албанцима у Албанији 32%, македонским Циганима 30%, војвођанским Циганима 70%, тесалијским Грцима 35%, у Црној Гори 30%, карпатским Русинима 25-30%, Цинцарима 20%, Сицилијанцима 20%, Србима 14-15%, Македонцима 18%, Бугарима 17%, Румунима 15%, јужној Италији и Корзици од 15-25%, арапским Друзима 10-20%. Сва је прилика да је у историјском смислу, старосједилачко становништво Балкана означено често као влашко припадало управо овој хаплогрупи. Посебно је то уочљиво на примјеру влашке популације на Карпатима коју управо ова хаплогрупа одваја од околне словенске популације. Слично је и са појединим црногорским племенима, гдје сва стара братства Куча, Пипера, и Васојевића, припадају овој хаплогрупи, и могу се дефинисати старосједилачком, односно, пред-словенском популацијом.
    Хаплогрупа I1: Хаплогрупа I, коју чине два велика огранка I1 и I2, је појединачно најзаступљенија хаплогрупа међу Србима. Сви данашњи припадници подгрупе I1 М253 потичу од претка који је живио прије неких 5.000 година, вјероватно на сјеверу Европе, што значи да се развила из неке мале заједнице људи која се дуги низ година борила за опстанак и само је мало број истих преживио и оставио потомство до данас. Ово је типична скандинавска хаплогрупа која је учествовала у етногенези германских народа и коју су они потом својим миграцијама ширили. За нас је посебно интересанта 11а2 L22 нордијска подгрупа која је настала прије неких 4.000 година вјероватно у Јитланду, југу Данске и крајњем сјеверу Њемачке. Одатле су је германски народи ширили по Скандинавији, Финској, британским острвима, а једна варијанта ове хаплогрупе са мутацијом P109, изразито карактеристична за Дробњаке и Новљане (I1 M253 -> I1a2 -> L22 -> P109 -> FGC22045), присутна је и код Срба у проценту од око 4-5%. Сасвим је вјероватно да је ова варијанта хаплогрупе I1 стигла у српске земље преко норманских насеобина у јужној Италији. Ово је најтипичнија викиншка хаплогрупа.
    Хаплогрупа J2b: Хаплогрупа J2 се сматра типичном хаплогрупом Леванта или источног Медитерана, Мале Азије и Месопотамије, настала је на Блиском Истоку прије неких 20.000 година. Присутна је и на Кавказу, а миграцијама и у Европи, Индији и Ирану. Подгрупа Ј2b М102 има највеће присуство на Балкану.

    ДНК тестирања

    По доступним ДНК резултатима, гдје је још увијек релативно мали број људи тестиран са наших простора, Јакшићи су у најближем сродству са другом по величини подгрупом код Омакаловића, Грбовићима (св. Сава, Пошћење), а потом и са Касалицама (св. Никола, а прислужују Ђурђевдан, Комарница) који су, по Томићу, од родовске групе Ђурђића, односно новљанског братства Миличића. Вјероватноћа да смо данашњи потомак Грбовића и ја имали истог претка прије 16 генерација је 94,06%, прије 20 генерација је 99,00%, а прије 24 генерације је 99,86% (разликујемо се на 7 од упоредивих 111 маркера). Вјероватноћа да смо данашњи потомак Касалица и ја имали истог претка прије 16 генерација је 90,59%, прије 20 генерација је 98,16%, а прије 24 генерације је 99,71% (разликујемо се на 8 од упоредивих 111 маркера). Наравно, како вријеме буде одмицало, и како се повећа број тестираних потомака Дробњака, Новљана и Косовчића, долазићемо до још конкретнијих резултата који ће нам омогућити да дођемо до поузданијих спознаја и закључака. Утолико је и значајније што се окуљамо око „Српског ДНК Пројекта”. Групи Ђурјановића на Гласинцу припадају Маловићи (славе Никољдан, старином из села Дужи у Дробњаку, гдје су славили Ђурђевдан и Савиндан) и Мемедовићи (славе Ђурђевдан и Савиндан).

    Извор: Александар Јакшић, Поријекло Јакшића са Гласинца, март 2018.

  3. Војислав Ананић

    Ј А К Ш И Ћ И

    Котор (16. в.), старосједиоци; Ријечани и Грахово (Никшић), они су из Клобука (Требиње). Код Рисна су од Гацка (Херцеговина), а поријеклом од Београда; Котор; у Игалу и Херцег-Новом су од Невесиња (Херцеговина); Никшић; у Дробњацима су сродници Јауковића, грана Мандића из групе Новљана, раније и као: ДАНИЛОВИЋ и ДУРКОВИЋ; Прошћење и Стевановац (Мојковац), а у подручним Жарима су, као: и у Морачи и у Бијелом Пољу од АБДАЛОВИЋА из Гацка, зато се у Ускоцима (Жабљак) презивају и као: ГАЧАНИН; Шавник (Дробњак) из Прошћења (Мојковац) 1878. год.; исељени из Пиве у Рађевину и Церово (Ваљево); из Бјелопавлића исељени у Ибарски Колашин, а један из Бјелопавлића у Сочанице (Приштина), као: ЈАКШИЋ и тамо су разгранати и једни се прозвали: ЈОВАНОВИЋ; код Херцег-Новог поријеклом из Херцеговине.

    Извор: Вукота Миљанић-Аким Миљанић „ПРЕЗИМЕНА У ЦРНОЈ ГОРИ“, Београд, 2002. (страна 187)

  4. Aleksandra

    Neznam tacno poreklo kako smo dospeli tu znam da mi je deda rodjen 1933 a i njegov otac je rodjen u Macvi pomozite ako znate odakle smo dosli!

  5. Aleksandra

    Mi smo Jaksici i ma na cetiri kuce u blizini Bogatica u Macvi neznam odakle smo dosli deda mi je rodjen u Bogaticu1933 godine kao i njegov otac Veselin Jaksic ali neznam godinu verujem da je oko 1901-1902 godine,ako znate odakle smo dosli znacilo bi mi puno!Hvala

  6. Војислав Ананић

    ПОРОДИЦА ЈАКШИЋ

    Историја породице Јакшић може се пратити од Јакше Брежинића, родоначелника њиховог. После пада Српске Деспотовине 1439. године, војвода Јакша прешао је у Угарску, да би се после обнове Деспотовине вратио у Србију. Синови војводе Јакше, Стефан и Дмитар, прешли су око 1464. године у Угарску, где им је краљ Матија Корвин даривао властелинство Нађлак у Чанадској жупанији, на северној обали Мориша. Временом су се њихови поседи умножили па их је, тако, било у Клушкој, Арадској и Вуковској жупанији. Дмитар Јакшић је учествовао у борбама око Шлеске, а уз краља Матију се борио и у Доњој Аустрији. Године 1480, војска краља Матије је кренула у поход против босанског паше. Међу војним заповедницима били су и Дмитар Јакшић и његов син Јован. Дмитар Јакшић погинуо је у јесен 1486. године на језавском мосту пред Смедеревом, после повратка са посланства у Цариграду, а Стефан Јакшић умро је у Бечу 6. јануара 1489. године. Марко, син Стефана Јакшића, присутан је у историјским збивањима у Угарској нарочито после смрти краља Лудовика II у бици на Мохачком пољу 1526. године. У борбама за краљевски престо, Марко Јакшић је био присталица Јована Запоље. Јелена, ћерка Стефана Јакшића, била је удата за деспота Јована Бранковића. Након његове смрти, Јелена је морала да се преуда за краља Владислава II. Брат Јеленин, Стефан Јакшић, био је ожењен ћерком Милоша Белмужевића. Овом брачном везом, сви његови поседи су припали Јакшићима. Ирина, најмлађа ћерка Стефана Јакшића, била је удата за Матију Балшића Косачу, а Ана, трећа Стефанова кћер, за кнеза Василија Лвивича Глинског од Литве. Анина ћерка Јелена Васиљевна удала се 1526. године за руског великог кнеза Василија III Ивановича, и са њиме родила два сина: Георгија, касније кнеза Угличког и Ивана, потоњег великог кнеза московског. Иван IV Васиљевич Грозни постао је цар све Русије 1547. године.

    Извор: Форум Србија

  7. Војислав Ананић

    ЈАКШИЋИ

    1. Род ст. срп. племића из којег познати: Јакша, војвода из 15. в.; предводио Србе у тур. војсци при освајању Цариграда; Дмитар (+1486.), син претходног, прешао из Јагодине у Мађ. После пада Србије, довео 1200 ратника, био лепо примљен од краља Матије Корвина и добио вел. поседе око р. Мароша; истакао се храброшћу у борби с Турцима; Стеван (+1489), брат претходног с којим прешао у Мађ. И отуд наставили борбе с Турцима; имао три сина: Дмитра, Стевана и Марка и три кћери: Јелену, Ирину и Алу.
    2. Сликари из Беле Цркве: Арсеније или Арсентије, Јосиф и Димитрије; А. има једну литију у Белој Цркви; Д. после студија у Бечу отишао у Рум.; Ј. у цркви на имању Јеврема Обреновића у Влашкој израдио 1853. иконостас и зидове.

    Извор: Енциклопедија „СВЕЗНАЊЕ“, Београд, 1937. године, стр. 895-896.

  8. Војислав Ананић

    ЈАКШИЋ

    ЈАКШИЋ (п). у Степену (Гацко), Дубљевићима и Југовићима (Невесиње). Породице у Степену старином су из Грахова у Црној Гори. Живјели су неко вријеме у Коритима (Билећа), одакле их је 1873. године “преселио ага на Степен”. Славе Никољдан, а прислужују Петровдан. У Југовићима су старином из Боке. а дошли су из Дубљевића. Славе Ђурђевдан (59:198.330). Јакшићи живе и у Дубљанима (Попово). Поријеклом су од “католика Вукасовића”. Били су остали “сирочад без оца па их мајка православна превела у православље’’. Славе Малу Госпу (84:175). Јакшића има и у Жакову (Подбрђе, Требиње).

    Извор: РИСТО МИЛИЋЕВИЋ – ХЕРЦЕГОВАЧКА ПРЕЗИМЕНА, Београд, 2005.

  9. Војислав Ананић

    ЈАКШИЋИ

    Горња и Доња Трстеница / Гвозд котар Вргинмост

    Т Р С Т Е Н И Ц А

    Село Горња Трстеница захвата простор источно од Бовића и Козарца према селу Гоје и Табориште до шуме Ум, с лијеве и десне стране потока Голиње, са засеоцима Ари/и, Јакшићи (Јакшића мост), Симићи, Вуковићи, Зимоње, Шарови, Квркићи и Оглувине. Село је 1931. Године имало 806 становника, уочи рата 1941. године око 950 у 142 домаћинства, а 1948. 661 становника у 139 домаћинстава. У току НОБ погинуло је или умрло као жртве фашистичког терора 246 лица, или више него сваки четврти становник. По националном саставу сви становници су Срби, а по социјалном земљорадници. Наше је било сиромашних земљорадника, чија посна земља није могла исхранити доста број породице. Због тога је добар број млађих људи радио код имућнијих земљорадника , или су одлазили ван земље као економски емигранти. Први НОО изабран је новембра 1941. и у њега је ушао и Душан Станка Јакшић

    Г О Л И Њ А

    Источно од Бовића, сјеверно од Г. Трстенице простире се село Голиња. Са источне стране међи се опћином Бучица чије је становништво претежно хрватске националности. Његови већи засеоци су Брујући, Ивковићи, Милојевићи, Гледићи, Кекићи, Пиљови, Ребраче, Радановићи и Ишеци, раштркани по косама брежуљкастог земљишта. Голиња је 1931. године имала 747 становника, уочи рата 1941. године, око 850 и 164 домаћинстава, а 1948. године 621 становника и 156 домаћинстава. У току рата погинуло је или умрло од тифуса и ратних посљедица 197 лица. Осим у засеоку Ишеци, са 26 домаћинстава и око 136 становника, који су по националности Хрвати, сви остали становници села Голиња су Срби. Између њих је прије рата владала комшијска сарадња и међусобно повјерење. Међутим, одмах по окупацији земље и успостављању усташке власти у засеоку Ишеци Мика Ишек, од 1936. припадник усташа, оформио је усташку организацију. Постављен је и за предсједника опћине у Бовићу. Почетком новембра формирана је и омладинска организација. У руководству оргаизације били су … Петар Стеве Јакшић, Петра Јакшић, …
    Старо Село (1939.г.) Милан Ђуре Јакшић / убијен од устаса 1941.
    Пецка (1939.г.) Славко Јакшић
    У бјежању испред устаника, 1941. (јули) усташе су убиле Павла Јакшића, наредника бивше југословенске војске родом из Пецке, који је од устаника побјегао усташама, да им се преда и каже да су устаници ненаоружани. Убиле су га усташе када су чуле »топове« из Петрове горе, помисливши да их је обмануо.
    Када су усташе процијениле да се вратило доста људи, зашле су кроз Пецку и сав народ повели код трговине Матије Јакшића
    У том крвавом судару на Петровцу заувијек је остао и из Блатуше -, Љубан Петра Јакшић, рођен 1914. године,
    На домаку слободе погинуо је и неустрашиви омладинац Славко Јакшић, рођен 1926.г. у Пецкој, ђак петог разреда гимназије у Загребу. Од ђака, босоногог омлалинца и борца из првих устаничких дана 1941. године, активног скојевца – постаје запазен и од другова цијењени партијско-политички руководилац. Без мајке је остао прије рата,и оца му убијају усташе 1941. године у Загребу. Гине као политички комесар батаљона реће бригаде 8. дивизије, априла 1945. године.
    Павле Јакшић, начелник ГШ Хрватске

    ПАВЛЕ Ђуре ЈАКШИЋ, рођен 2. децембра 1913. у селу Блатуша. Четворогодишњу основну школу завршио је 1925. године у селу Перна, а гимназију са великом матуром у Бјеловару. Послије завршене гимназије студирао је на Филозофском факултету у Београду. По завршеној студији и послије одслужења војног рока постављење за професора гимназије у Краљеву. Као одличном ђаку и студенту, понуђена му је стипендија за студије у Паризу, коју је прихватио. Студије у Паризу на вријеме је завршио и, као први Југословен, стекао титулу инжењера оптике. Послије окупације земље, професор Јакшић у Краљеву, према директиви Партије, учествује у припремама за оружану борбу. Члан КПЈ постаје јула 1941. године. Прије тога, у јуну, избјегао је хапшење од стране Нијемаца и отишао на планину Гоч, гдје приступа организацији партизанских јединица. Постаје први командант Крагујевачког НОП одреда, крупне јединице која под његовим руководством, све до повлачења из Србије, у децембру 1941. године, постиже запажене резултате у борби против Нијемаца, гдје се он истиче не само командантском веч и личном храброшћу. Сем осталог, пресвучен у сељачко одијело одлази и у непријатељски гарнизон – да би установио његову јачину.
    Формирањем Прве пролетерске бригаде, 22. децембра 1941, постављење за команданта њеног 4 (краљевачког) батаљона, којег су углавном сачињавали борци КраИјевачког НОП одреда. У саставу те прослављене пролетерске бригаде остао је до новембра 1942. године, када је упућен у Хрватску и постављен за првог команданта Седме банијске дивизије. Дивизија је под његовим руководством извршила тежак задатак заштитнице главних снага за вријеме »четврте непријатељске офанзиве« и поузданог праћења око 4000 рањеника и тифусара од Баније и Кордуна до Неретве и у 5. Непријатељској офанзиви, преко Сутјеске. Децембра 1943. године постављен је за команданта XИ корпуса НОВЈ, а маја 1944. г. за начелника Главног штаба Хрватске. Рат је завршио као начелник Штаба ИВ армије. Заједно са осталим члановима Штаба ове армије, има велике заслуге за ослобођење западних крајева наше земље, као и самог града Трста. За лични хероизам, успјешно руковођење јединицама и заслуге у току НОБ-а, 20. децембра 1951. проглашен је за народног хероја Југославије.

    Б А Н С К И М О Р А В Ц И (БАН / БАНИЈА)

    Сјеверозападно од Ласињског Сјеничака, с лијеве и десне стране цесте која воид за Карловац, налази се село Бански Моравци. Према попису 1931. године село је имало 446 становника, уочи рата 1941. године око 95 домаћинстава са око 530 становника, а према првом послијератном попису 1948. године била су 92 домаћинства и 413 становника. У току другог свјетског рата погинуло је или умрло од ратних посљедица 100 лица. По националном саставу око 2/3 чине Срби, а 1/3 Хрвати, док су по социјалном саставу сви становници земљорадници. Селу су највјероватније дали име преци данашњих становника села, који су се око 1738. године доселили из Српских Моравица у Горском Котару. Због тога овдје, као и у Српским Моравицама, постоје иста презимена: ДОКМАНОВИЋИ, ВУЧИНИЋИ, ЈАКШИЋИ.
    Подјелом Војне крајине на регименте, граница је прошла кроз село, па је онај дио, који је припао Слуњској регименти назван Слуњским Моравцима, а дио који је припао Првој банској регименти – Банским Моравцима. У априлском рату 1941. године већина способних мушкараца за војску била је мобилисана у бившу југословенску војску. По капитулацији Краљевине Југославије већина се вратила кућама. Само пет је било у њемачком заробљеништву који су се по ослобођењу такође вратили кућама: ЈОВАН ЦИМЕША, СТЕВО и РАДЕ ЦВИЈАНОВИЋ, МИЛИЋ и МИЛОШ ШКАЉАЦ.

    Село Батинова Коса налази се на источном дијелу територије котара Вргинмоста, на граници са бившим котаром Глина. Простире се на благим падинама сјеверно од Гређана, Између Шаторње, Чемернице и Буковице. Према попису становништва 1931. године село је имало 430 становника, уочи рата 1941. године, 74 домаћинства са око 474 становника, а према првом послијератном попису 1948. године 45 домаћинстава са 184 становника. Изузев 5 породица хрватске народности, остали становници су Срби. Основно и искључиво занимање људи била је пољопривредна дјелатност. Земља слабог квалитета и примитиван начин обраде нису обезбјеђивали становништву ни прехрану од жетве до жетве. Порези, презадужења сељака и разне државне дажбине још више су повећавали биједу и сиромаштво. То је и био један од основних узрока незадовољства и мржње према бившем режиму и његовим институцијама, а посљедица тога су била политичка превирања и опредјељивање за разне политичке странке, што је нарочито долазило у вријеме предизборне и изборне кампање. Но, и поред тога, у селу није било организованих политичких партија, па ни организације КПХ.
    У селу није постојала ни школа ни црква. Школску наставу дјеца су похађала у Чемерници и Шаторњи, али је и поред тога био релативно висок проценат писмености, преко 75%. Капитулацијом бивше Југославије и проглашењем тзв. НДХ, и у овоме селу настао је страх за сутрашњицу. Живот је замро и људи су стално били у неком ишчекивању, али ни сами нису знали чега. Били су ближе усташких упоришта (Топуско, жељезничка станица Топуско, Чемерница, жељезничка станица Гређани, Глина), што је још више изазивало неизвјесност и страх. Људи су свакодневно слушали усташке претње, а ускоро су почела и усташка малтретирања, хапшења и убиства. Прве жртве, без икакве кривице, били су Стојан Петра Ајдлновић, Душан Раде Јакшлћ и Миле Саве Летица. Њих су усташе одвеле 10. Маја 1941. и спровеле у логор Даница код Копривнице, а затим их пребацили у логор Јадовно код Госпића, гдје су поубијани. По повратку народа кућама, у другој половини маја 1942. године, формирана је заједничка омладинска организација и организација АФЖ-а, за Батинову Косу и Буковицу. У заједнички актив СКОЈ-а из Батинове Косе примљени су и Мара Ђуре Јакшић, …

    П Е Ц К А

    На источним падинама Петрове горе, 15 км јужно од Вргинмоста, на цести Перна- Црни Поток, налази се село Пецка. Преко села Црни Поток везано је за пут Топуско -Велика Кладуша, а преко Перне за Топуско и Вргинмост. Са своја три засеока (Мала Пецка, Велика Пецка, Прикозмић), Пецка је имала 1931. године 695 становника, 1941. г. имала је 168 домаћинстава са 1070 становника, а 1948. године 131 домаћинство са 669 становника. По националном саставу сви становници су Срби, а по социјалном сиромашни земљорадници. Због пренасељености и сиромаштва многи људи су били присиљени да ради зараде одлазе у Америку, а само 43 нашли су запослење у земљи као радници, занатлије службеници и војна лица. У селу до 1941. године није постојала ни школа ни црква. Основну школу дјеца су похађала у Перни, 4 км од Пецке. Само су тројица били ђаци гимназије, Уочи рата, 1941. године, у селу је постојала партијска и скојевска организација. У саставу партијске ћелије био је и трговачки помоћник, Ставко Јакшић, Свој план истребљења Срба усташе су почеле и у селу Пецка, прије оружаног народ10г устанка. Дана, 15. јула 1941. одводе сеоског трговца Матију Јакшића и стрељају га Карловцу заједно са Пером Шкаром из Топуског. 14. октобра 1941. оформљена је и организација жена. За чланицу одбора изабрана је и Љубица Јакшић ..
    У првој половини децембра 1941. године у Перни је формиран и женски вод, односно популарно звана женска чета, од 16 отреситих и храбрих девојака била је и Марија Јакшић, 1924. године, из Батинове Косе

    ПОЉАНИ

    Село Пољани налази се на комуникацији Топуско – Перна, од Топуског удаљено 4 км. Граничи са селима Пониквари, Воркапић Село, Перна и Блатуша. Према попису 1931.г. село је имало 378 становника, 1941. 72 домаћинстава са око 439 становника, а 1948. године 52 домаћинства и 265 становника. По националном саставу Срби, а по занимању сиромашни земљорадници. До почетка рата у селу Пољани није постојала ни организација КПХ ни СКОЈ-а. У овоме селу усташе су почеле масовно убијање недужног српског народа. Наиме, послије капитулације бивше Југославије усташе из Топуског долазе у село, врше претресе ради оружја и одводе и убијају Мирка Јакшића. У првој половини 1942. године изабран је и први одбор АФЖ-а, у који је изабранеа Драгица Јакшић као предсједница.

    СТАРО СЕЛО

    На комуникацији Топуско – Велика Кладуша, седам км јужно до Топуског, поред ријеке Глине, налази се Старо Село. Према званичном попису 1931. године село је имало 1428 становника, уочи рата 1941. године 200 домаћинстава и око 1600 становника, а 1948. године било их је 927. Двије трећине су Срби, а једна трећина Хрвати који живе у засеоку Бијељевина. Све до доласка усташа на власт 1941. године владали су добросусједски и пријатељски односи, обрађивали су своју посну земљу и договарали се како се извући из биједе. Али, доласком усташа, којима се прикључује око 60 људи из засеока Бијељевина, нестаје тих добрих односа. Оно што се догодило нису могли ни наслутити, ни Срби ни Хрвати. У току 4-годишње НОБ-е усташе су убиле 490 становника овога мирног села и то само зато што су били православне вероисповјести. Старо Село спада међу прва села територије котара Вргинмоста које је прије рата имало своју партијску ћелију. Прва група симпатизера формирана је почетком 1939. године у саставу: .. Милан Ђуре Јакшић..

    УБИЈЕНИ И ПОГИНУЛИ ЈАКШИЋИ

    ЈАКШИЋ Симе АНА, 1891, Српкиња, земљорадница. Заклана од усташа 7. 1. 1942. у Трстеници.
    ЈАКШИЋ Ђуре АНКА, 1891, Српкиња, земљорадница. Заклана од усташа 7. 1. 1942. у Трстеници.
    ЈАКШИЋ Станка АНКА, 1908, Српкиња, земљорадница. Заклана од усташа 7. 1. 1942. У Трстеници.
    ЈАКШИЋ Душана ДРАГАН, 1936, Србин, дијете. Заклан од усташа 7. 1. 1942. у Трстеници.
    ЈАКШИЋ ДУШАН, 1930, Србин, дијете. Заклан од усташа 7. 1. 1942. у Трстеници.
    ЈАКШИЋ Васе ДЈУРО, 1890, Србин, земљорадник. Заклан од усташа 7. 1. 1942. у Трстеници.
    ЈАКШИЋ ЈЕКА, 1907, Српкиња, земљорадница. Заклана од усташа 7. 1. 1942. у Трстеници.
    ЈАКШИЋ Саве ЈОВАН, 1891, Србин, земљорадник. Заклан од усташа 7. 1. 1942. у Трстеници.
    ЈАКШИЋ Петра КАТА, 1882, Српкиња, земљорадница. Заклана од усташа 7. 1. 1942. у Трстеници.
    ЈАКШИЋ КАТА, 1891, Српкиња, земљорадница. Заклана од усташа 7. 1. 1942. у Трстеници.
    ЈАКШИЋ Гаје ЉУБАН, 1905, Србин, земљорадник. Заклан од усташа 7. 1. 1942. у Трстеници.
    ЈАКШИЋ Љубана ЉУБИЦА, 1936, Српкиња, дијете. Заклана од усташа 7. 1. 1942. у Трстеници.
    ЈАКШИЋ Симе ЉУБИЦА, 1921, Српкиња, земљорадница. Заклана од усташа 7. 1. 1942. у Трстеници.
    ЈАКШИЋ Ђуре МАЦА, 1932, Српкиња, дијете. Заклана од усташа 7. 1. 1942. у Трстеници.
    ЈАКШИЋ Гаје МИЛЕ, 1898, Србин, земљорадник. Заклан од усташа 7. 1. 1942. у Трстеници.
    ЈАКШИЋ МИЛЕ, 1862, Србин, земљорадник. Заклан од усташа 7. 1. 1942. у Трстеници.
    ЈАКШИЋ Љубана МИЛКА, 1930, Српкиња, дијете. Заклана од усташа 7. 1. 1942. у Трстеници.
    ЈАКШИЋ Николе СТАНКО, 1894, Србин, земљорадник. Заклан од усташа 7. 1. 1942. у Трстеници.
    ЈАКШИЋ Симе НИКОЛА, 1926, Србин, земљорадник. Служио у селу Рибари; убијен од усташа 24.12. 1941. у шуми Млађе код Скакавца.
    ЈАКШИЋ Луке АДАМ, 1903, Србин, земљорадник. Отишао на покрст 2. 8. 1941. и убијен од усташа 3. 8. 1941. у Глини.
    ЈАКШИЋ Симе БРАНКО, 1936, Србин, дијете. Убијен од усташа 20.1.1942. у Чемерници – Ратковић страна.
    ЈАКШИЋ Симе ДУШАН, 1920, Србин, земљорадник. Отишао на покрст 2. 8. 1941. и убијен од усташа 3. 8. 1941. у Глини.
    ЈАКШИЋ Раде ДУШАН, 1902, Србин, земљорадник. Одведен 10. 5.1941. у логор Даница, а одатле у логор Јадовно код Госпића гдје је убијен од стране усташа.
    ЈАКШИЋ Раде ЂУРО, 1900, Србин, земљорадник. Отишао на покрст 2. 8. 1941. и убијен од усташа 3. 8. 1941. у Глини.
    ЈАКШИЋ ЕВИЦА, 1898, Српкиња, земљорадница. Одведена од куће 20. 1. 1942. и убијена од
    усташа у Глини.
    ЈАКШИЋ Ђуре ЛУКА, 1918, Србин, земљорадник. Отишао на покрст 2.8.1941. и убијен од усташа 3. 8. 1941. у Глини.
    ЈАКШИЋ Петра ЛУКА, 1870, Србин, земљорадник. Отишао на покрст 2. 8.1941. и убијен од усташа 3. 8. 1941. у Глини.
    ЈАКШИЋ Лук еМИЋО, 1891, Србин, земљорадник. Отишао на покрст 2. 8. 1941. и убијен од усташа 3. 8. 1941. у Глини.
    ЈАКШИЋ Павиа МИЛИЦА, 1895, Српкиња, земљорадница. Убијена од усташа 21. 1. 1942. у Батиновој Коси.
    ЈАКШИЋ Петра МИЛОШ, 1914, Србин, земљорадник. Отишао на покрст 2. 8. 1941. и убијен од усташа 3. 8. 1941. у Глини.
    ЈАКШИЋ Дуре МИЛКА, 1905, Српкиња, земљорадница. Убијена од усташа 7. 10. 1942. у Батиновој Коси.
    ЈАКШИЋ Петра НИКОЛА, 1910, Србин, земљорадник. Отишао на покрст 2. 8. 1941. и убијен од усташа 3. 8. 1941. у Глини.
    ЈАКШИЋ Симе НИКОЛА, 1933, Србин, дијете. Убијен од усташа 20. 1. 1942. у Чемерници – Ратковић страна.
    ЈАКШИЋ Луке ПАВАО, 1904, Србин, земљорадник. Отишао на покрст 2. 8. 1941. и убијен од усташа 3. 8. 1941. у Глини.
    ЈАКШИЋ Стојана ПЕТАР, 1892, Србин, земљорадник. Убијен од усташа 21. 1. 1942. у Батиновој Коси.
    ЈАКШИЋ Адама ПЕТРА, 1925, Српкиња, земљорадница. Одведена 21.1. 1942. и убијена од усташа у Глини.
    ЈАКШИЋ Симе ПЕТРА, 1921, Српкиња, земљорадница. Убијена од усташа 21. 1. 1942 у Батиновој Коси.
    ЈАКШИЋ Павиа РАДЕ, 1918, Србин, земљорадник. Отишао на покрст 2. 8. 1941. и убијен од усташа 3. 8. 1941. у Глини.
    ЈАКШИЋ Стојана СИМО, 1902, Србин, земљорадник. Отишао на покрст 2. 8. 1941. и убијен од усташа 3. 8. 1941. у Глини.
    ЈАКШИЋ Милоша СТАНА, 1937, Српкиња, дијете. Убијена од усташа 21. 1. 1942. у Батиновој
    Коси.
    ЈАКШИЋ Адама СТЕВО, 1921, Србин, земљорадник. Отишао на покрст 2. 8. 1941. и убијен од
    усташа 3. 8. 1941. у Глини.
    ЈАКШИЋ Ђуре ДРАГИЦА, 1917, Српкиња, земљорадница. Убијена од Нијемаца 22. 1. 1943. у
    Блатуши.
    ЈАКШИЋ Павиа МИЛОШ, 1882, Србин, земљорадник. Убијен од усташа 3. 8. 1941. у Блатуши.
    ЈАКШИЋ Лазе ДРАГА, 1941, Српкиња, дијете. Заклана од усташа 27. 12. 1941. у Голињи.
    ЈАКШИЋ Лазе ДУШАН, 1938, Србин, дијете. Заклан од усташа 27. 12. 1941. у Голињи.
    ЈАКШИЋ Пане ЈОВАН, 1883, Србин, земљорадник. Одведен и убијен од усташа 31. 7. 1941. у шуми Кобиљача код Бучице.
    ЈАКШИЋ Стевана КОЈО, 1913, Србин, земљорадник. Одведен и убијен од усташа 31.7. 1941.
    у шуми Кобиљача код Бучице.
    ЈАКШИЋ Павиа МАРКО, 1904, Србин, земљорадник. Одведен и убијен од усташа 31. 7. 1941.у шуми Кобиљача код Бучице.
    ЈАКШИЋ Томе МАРТА, 1878, Српкиња, земљорадница. Убијена и спаљена од усташа 27. 12.
    1941. у властитој кући – Голиња.
    ЈАКШИЋ Стојана МИЛЕ, 1901, Србин, земљорадник. Одведен и убијен од усташа 31. 7. 1941. у шуми Кобиљача код Бучице.
    ЈАКШИЋ Јована МИРКО, 1909, Србин, земљорадник. Одведен и убијен од усташа 31. 7. 1941. у шуми Кобиљача код Бучице.
    ЈАКШИЋ Лазе НАДА, 1941, Српкиња, дијете. Заклана од усташа 27. 12. 1941. у Голињи.
    ЈАКШИЋ СТАНА, 1900, Српкиња, земљорадница. Убијена од усташа јануара 1942. у Бовићу.
    ЈАКШИЋ Глигорија СТАНА, 1919, Српкиња, земљорадница. Убијена од усташа 27. 12. 1941.
    у Голињи.
    ЈАКШИЋ Саве СТЕВАН, 1896, Србин, земљорадник. Одведен и убијен од усташа 31. 7. 1941.
    у шуми Кобиљача код Бучице.
    ЈАКШИЋ Милоша БОЈА, 1906, Српкиња, земљорадница. Убијена и спаљена од усташа у властитој кући 16. 9. 1941. у Пецкој.
    ЈАКШИЋ Павиа ЈОВАН, 1891, Србин, ковач. Убијен од усташа 6. 8. 1941, на Мехином Стању
    код Велике Кладуше.
    ЈАКШИЋ Милоша МАТИЈА, 1901, Србин, трговац. Одведен 15. 7. 1941. и стријељан од усташа
    у Карловцу.
    ЈАКШИЋ Матије МИЛАН, 1925, Србин, земљорадник. Убијен и спаљен са мајком Бојом од усташа 16. 9. 1941. у Пецкој.
    ЈАКШИЋ Милоша МИЛЕ, 1890, Србин, ковач. Убијен од усташа 6. 8. 1941. на Мехином Стању
    код Велике Кладуше.
    ЈАКШИЋ Николе МИЛЕ, 1923, Србин, земљорадник. Убијен од усташа 11. 5. 1942. у Петровој гори.
    ЈАКШИЋ Симе ПАВАО, 1905, Србин, наредник бивше југословенске војске. Убијен од усташа
    31. 7. 1941. у Перни – пошао да им се преда.
    ЈАКШИЋ Јована ПЕТАР, 1939, Србин, дијете. Убијен од усташа 11.5. 1942. у Петровој гори.
    ЈАКШИЋ Вује РАДЕ, 1924, Србин, њу код Велике Кладуше. земљорадник. Убијен од усташа 6. 8. 1941. на Мехином Ста-
    ЈАКШИЋ Миле СИМО, 1925, Србин, земљорадник. Убијен од усташа 6. 8. 1941. на Мехином Стању код Велике Кладуше.
    ЈАКШИЋ Петра СТЕВАН, 1924, Србин, земљорадник. Убијен од усташа 6. 8. 1941. на Мехином Стању код Велике Кладуше.
    ЈАКШИЋ Симе СТОЈАН, 1902, Србин, детектив у Загребу. Убијен од усташа 1941 непознато гдје.
    ЈАКШИЋ Мојсије МИЛИЦА, 1883, Српкиња, земљорадница. Убијена од усташа 8. 5. 1942. у Пољанима.
    ЈАКШИЋ Петра МИРКО, 1907, Србин, земљорадник. Одведен маја 1941. у логор Даница код Копривнице, пребачен и убијен од усташа 1941. у логору Јадовно код Госпића.
    ЈАКШИЋ Ђуре МИЛАН, 1921, Србин, радник-штрикер. Члан КПЈ од 1939. године, био у затвору прије рата 105 дана. Одведен од усташа 22. 6. 1941. и убијен у логору Јадовно код Госпића, заједно са Гајом Баста
    ЈАКШИЋ Миле МАРИЦА, 1885, Српкиња, земљорадница; умрла 1944. у Глини у болници.
    ЈАКШИЋ Николе ДРАГИЦА, 1912, Српкиња, земљорадница. Жива спаљена од усташа 10. 4. 42. у Катиновцу.
    ЈАКШИЋ Ђуре СТАНИЦА, 1904, Српкиња, земљорадница; умрла 5. 4. 1943. код Дувна – у избјеглиштву за вријеме 4. непријатељске офанзиве.
    ЈАКШИЋ Ђуре СТОЈА, 1903, Српкиња, земљорадница; умрла 21. 6. 1943. у Катиновцу по повратку из избјеглиштва – из Босне.
    ЈАКШИЋ Лазе ВАСИЛИЈА, 1882, Српкиња, земљорадница; умрла 9. 4. 1943. у Катиновцу по повратку из избјеглиштва – из Босне.

    БОРЦИ

    ЈАКШИЋ Петра ЉУБАН, 1914, Србин, земљорадник. Погинуо као борац – рогуљаш 3. Батаљона 1. КПО 31. 3. 1942. на Петровцу – Петрова гора.
    ЈАКШИЋ Милоша ПАВАО, 1928, Србин, земљорадник. У НОВ од 19. 10. 1944; погинуо као борац 2. бригаде 8. дивизије 23. 11. 1944. код Јосипдола.
    ЈАКШИЋ Петра ПЕТАР, 1920, Србин, земљорадник. У НОВ од 16. 9. 1942. Погинуо као десетар 13. пролетерске бригаде 12. 2. 1944. у Босни.
    ЈАКШИЋ Стевана ПЕТАР, 1924, Србин, земљорадник. У НОВ од 19. 8. 1942. Погинуо као водник 1. бригаде 8. дивизије маја 1944. на Пољанку, код Плитвица.
    ЈАКШИЋ Стевана РАДЕ, 1927, Србин, земљорадник. У НОВ од 15. 7. 1942. Погинуо као борац 4. црногорске бригаде фебруара 1944. у Црној Гори.
    ЈАКШИЋ Ђуре СИМО, 1920, Србин, земљорадник. У НОВ од 17. 8. 1942. Погинуо као делегат вода 3. бригаде 8. дивизије 11. 10. 1943. код Оштарија.
    ЈАКШИЋ Миле СТОЈАН, 1927, Србин, земљорадник. У НОВ од 17. 1. 1944. Погинуо као борац 3. бригаде 8. дивизије 18. 10. 1944. код Дрежника – Кордун.
    ЈАКШИЋ Стојана СЛАВКО, 1926, Србин, ђак гимназије. Борац и члан СКОЈ-а у ПО Пецка од 10.8. 1941. Погинуо као комесар батаљона 3. бригаде 8. дивизије априла 1945. у Примишљу.

    Извор: Баић, Душан – Котар Вргинмост у НО борби 1941-1945, Вргинмост 1980.

    линк са интернета: http://www.znaci.net/00001/142.htm

  10. Mihajlo

    Pozdrav svima,
    ako neko može da pomogne u istraživanju rodoslova moje loze Jakšića, bio bih mu veoma zahvalan, elem, da krenem od početka….
    Moj pokojni otac je Đura Jakšić rođen 1933. u selu Rosulje kod Hrvatske Kostajnice, preminuo 1994. u Beogradu.
    Moj deda po kome nosim ime je Mihajlo Jakšić rođen 1898.god nemam podatak gde a preminuo 1965. u Novom Sdau gde je i sahranjen.
    Moj praded Ljubomir Jakšić nemam podatak kad je rođen a sahranjen je u okolini Hrvatske Kostajnice selo čini mi se Utolica između 1922. i 1928. imao sam tačan podatak koji trenutno ne mogu da pronađem.
    Ono što o pradedi znam je da je bio oženjen Evicom, da se na područje Kostajnice doselio navodno iz Like ( okolina Gračaca , stric je moj pominjao neka “Jezera”… ) a krajem 19. i početkom 20.veka je par puta išao za Ameriku nakon čega se vratio ili naselio u okolinu Kostajnice gde su na reci Uni imali mlin. Početkom II svetskog rata veći deo je otišao za Novi Sad.
    To bi u najkraćim crtama bilo putešestvije mojih Jakšića koje mi je poznato a rad sam saznati više…
    Unapred hvala.

    Mihajlo Jakšić