Poreklo prezimena Ivanišević

43 komentara

1. 11. januar 2018. u 21:36

   Marko Ivanisevic

   Moram da nadjem svoje porodicno stablo pa da napisem i ja nesto vise o mojima. Inace trenutno zivimo u Resavici pomoravski okrug a pre toga se deda (Slobodan) sa bakom Zoricom doselio iz Vrdnika kod Novog Sada. A tu su se doselili iz Hercegovine. Krsna slava Sv.Jovan.
   Za sad toliko.
   A evo i jednog intereaantnog clanka o poreklu:

   Jedan od potomaka najstarijih stanovnika Cetinja i ktitora najstarijeg hrama Rođenja Presvete Bogorodice, u narodu poznate kao Vlaška crkva, Jovan Jošo Ivanišević, sekretar ministra pravde dr Valtazara Bogišića, pisao je u narodopisu pod naslovom „Podlovćensko Cetinje”, štampanom u časopisu „Javor” 1892. godine, o naseljenju Cetinja (Podlovćenskog dolca) prije dolaska Ivana Crnojevića U vri­je­me ka­da je go­spo­dar Ze­te Ivan Cr­no­je­vić pre­nio sje­di­šte Zet­ske mi­tro­po­li­je u no­vo­o­sno­va­ni Ce­tinj­ski ma­na­stir Ce­tinj­sko po­lje se ime­no­va­lo kao Pod­lov­ćen­ski do­lac. Vre­me­nom će ovaj na­ziv iš­če­znu­ti i za­mi­je­ni­će ga na­ziv Ce­tinj­sko po­lje, ko­ji će kao to­po­nim op­sta­ti sve do na­ših da­na. Ce­tinj­sko po­lje i Ce­ti­nje kao ne­ka­da­šnji dr­žav­ni i du­hov­ni ad­mi­ni­stra­tiv­ni cen­tar Cr­ne Go­re do­bi­lo je ime po ri­je­ci Ce­ti­nji ili Ce­ti­ni, ko­ja je u da­ljoj sta­ri­ni pro­ti­ca­la sre­di­nom Ce­tinj­skog po­lja.
   Pr­vi po­men Ce­ti­nja u ar­hiv­skim iz­vo­ri­ma na­la­zi­mo u Isto­rij­skom ar­hi­vu Ko­to­ra (Spi­si no­ta­ra, VII, 13), u do­ku­men­tu iz 1440, u ko­me se iz­me­đu osta­log ka­že: „Go­di­ne 1440. in­dik­ci­je tre­će, pr­vo­ga sep­tem­bra: Tu­dor Ne­no­jev Iva­no­vić sa Ce­ti­nja (Thu­dor Ne­noe Iva­no­vich de Ze­ti­ne), u ime svo­je i svo­jih na­sled­ni­ka i po­to­ma­ka iz­ja­vlju­je: … Sa­či­nje­no u Ko­to­ru, u op­štin­skoj kan­ce­la­ri­ji, u pri­su­stvu go­spo­di­na Mi­ha­i­la Pe­le­gri­na, su­ca i go­spo­di­na Dra­go­na de Lu­ka, audi­to­ra”.
   Po do­la­sku na Ce­ti­nje, voj­vo­da Ivan Cr­no­je­vić je 1482. u Ce­tinj­skom po­lju po­di­gao dvo­rac za re­zi­den­ci­ju, pa se za­to 1482. go­di­na i uzi­ma kao go­di­na ute­me­lje­nja, tj. po­stan­ka Ce­ti­nja. Ka­da i na ko­ji na­čin je dvo­rac Cr­no­je­vi­ća uni­šten, na­u­ci ni­je po­zna­to. Je­di­ni do­ku­ment o nje­go­vom iz­gle­du je za­ni­mlji­va gra­vi­ra u ce­tinj­skom Ok­to­i­hu pe­to­gla­sni­ku iz 1494. go­di­ne.
   Je­dan od po­to­ma­ka naj­sta­ri­jih sta­nov­ni­ka Ce­ti­nja i kti­to­ra naj­sta­ri­jeg hra­ma Ro­đe­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, u na­ro­du po­zna­te kao Vla­ška cr­kva, Jo­van Jo­šo Iva­ni­še­vić (sin po­pa Fi­li­pa), se­kre­tar mi­ni­stra prav­de dr Val­ta­za­ra Bo­gi­ši­ća i po­zna­ti kul­tur­ni po­sle­nik, u na­ro­do­pi­su pod na­slo­vom ,,Pod­lov­ćen­sko Ce­ti­nje” štam­pa­nom u ča­so­pi­su ,,Ja­vor” 1892. go­di­ne pi­še o na­se­lje­nju Ce­ti­nja (Pod­lov­ćev­skog dol­ca) pri­je do­la­ska Iva­na Cr­no­je­vi­ća sle­de­će: „Pre­da­nje ka­že, da ni­je bio na­sta­njen Pod­lov­ćev­ski do­lac u po­čet­ku XV vi­je­ka, no tek pri kra­ju pr­ve po­lo­vi­ne HV vi­je­ka do­se­li se na nj voj­vo­da Ivan Bo­ro­jev iz Sta­rog Vla­ha (Zla­ti­bo­rac). Voj­vo­da Ivan ži­vlja­še s fa­me­ljom u Ni­šu u vri­je­me tur­skog na­si­lja, pa se ata­ka u jed­nom bo­ju s Tur­ci­ma, te mu po­gi­ne naj­sta­ri­ji sin Dra­go­ljub, – on pre­pra­ti fa­me­lju u Ra­ču, a s če­tom pri­bje­že pla­ni­ni Sta­rog Vla­ha, u svo­je rod­no mje­sto, za­dr­žav­ši kod se­be dva sta­ri­ja si­na, Bo­ro­ja i Vla­di­sla­va. Po­što je pre­pra­tio fa­me­lju u Gu­ču, Ivan je ži­vio dvi­je go­di­ne u pla­ni­na­ma Sta­rog Vla­ha, bo­re­ći se s Tur­ci­ma, a u to­me ra­ne mu oba si­na, te bu­de pri­nu­đen vo­di­ti ra­nje­ne si­no­ve kod fa­me­lje, a i s dru­ge stra­ne bio je pri­nu­đen osta­vi­ti dru­štvo, bu­du­ći voj­vo­da, aram­ba­ša če­ti…
   Po­što mu pre­bo­lje­še si­no­vi, na­mi­sli po­no­vo tra­ži­ti sklo­ni­šta, pa kre­ne s fa­me­ljom iz Ra­če i na sa­mi Ma­li Go­spo­đin-dan do­đe na Pod­lov­ćev­ski do­lac (ka­ko se na­zi­va­lo da­na­šnje Ce­ti­nje) i po­či­ne pod da­na­šnje se­lo Iva­ni­še­vi­će, u Go­mi­le, đe su do sko­ra bi­le raz­va­li­ne ku­ći­šta, ko­ja je Ivan gra­dio sa si­no­vi­ma.
   Ivan se do­se­lio na do­lac oko­lo 30–40 go­di­na pri­je do­la­ska Iva­na Cr­no­je­vi­ća na Ce­ti­nje, a do­veo je so­bom že­nu Je­li­cu i si­no­ve: Bo­ro­ja, Vla­di­sla­va, Vu­šu­ra i Dra­go­sla­va. Ri­je­či­ca Ce­ti­nja, kao da je bi­la pri­je to­ga osta­vi­la tok ce­tinj­skim po­ljem – te je bi­lo ma­lo vo­de, kao obič­na po­to­či­na.
   Vi­še je pu­ta Ivan savjetovao si­no­ve, da što pri­je po­dig­nu – đe vi­de da je naj­zgod­ni­je mje­sto – ma­le­nu cr­kvi­cu i da je po­sve­te ro­đe­nju sv. Bo­go­ro­di­ce, po­što to­ga da­na do­đo­še na pod­lov­ćen­ski do­lac. Još ih je sa­vje­to­vao, da nje­ga i že­nu mu Je­li­cu uko­pa­ju on­đe, gđe uz­mi­sle cr­kvu gra­di­ti – ako bi umr­li pri­je po­dig­nu­ća cr­kve; da pa­ze do­lac i da ga do­bro ra­de; da im je naj­ljep­še mje­sto ku­ća­ma is­pod pri­so­ja sje­ver­ni­jem kra­jem do­ca; da se lju­be, slu­ša­ju i slo­žno ži­ve; da li­je­po pri­ma­ju go­nje­nu bra­ću Sr­be i da im da­ju mje­sta kod se­be, a da se ne uz­no­se od si­ro­ma­ha; da bu­du ču­va­ri na­rod­ni­jeh obi­ča­ja, svo­ji­jeh sve­ti­nja, bra­ni­o­ca slo­bo­de, bra­ni­o­ci vje­re i za­ko­na i da bu­du po­kor­ni zet­ski­jem go­spo­da­ri­ma.
   „Bu­de­te li iz­vr­ši­li mo­je ama­ne­te – obič­no Ivan svr­ša­va­še sa­vje­to­va­nje – bi­će­te do­stoj­ni zvat se si­no­vi­ma voj­vo­de Iva­na, ima­će­te pri­stu­pa i mje­sto kod lju­di i ima­će­te ovo pr­vi­jen­stvo, ko­je od sta­ri­ne ima na­ša ku­ća!” – Ivan je bio u du­bo­koj sta­ro­sti i po­ži­vio je u no­voj po­stoj­bi­ni pet-šest go­di­na, pa umre, a na­sko­ro po nje­go­voj smr­ti umre i že­na mu Je­li­ca. Si­no­vi ih uko­pa­ju na „Ve­lju Go­mi­lu”, đe od­re­de gra­di­ti cr­kvu, a na gro­bo­ve na­va­le dva ve­li­ka ka­me­na, ko­ji se i da­nas mo­gu vi­đe­ti pred Vla­škom cr­kvom. Iva­no­vi si­no­vi po­i­ta­ju što pri­je iz­vr­ši­ti očev ama­net i oko tri­de­set go­di­na pri­je do­la­ska Ivan-be­go­va na Ce­ti­nje na Ve­lju Go­mi­lu”, ko­je je mje­sto – đe je da­nas Vla­ška cr­kva – oči­to sva­kom ku­tu ce­tinj­skog po­lja, ople­tu od pru­ća, a po­kri­ju sla­mom cr­kvi­cu i po­sve­te je ro­đe­nju sv. Bo­go­ro­di­ce, a u isto vri­je­me od­re­de: ko­god bi se na­se­lio na Pod­lov­ćen­ski do­lac mo­ra sla­vi­ti ili pri­slu­ži­vat Ma­lu Go­spo­đu, pa je i ovi uzmu za pri­slu­gu. Taj nji­hov do­go­vor, ta nji­ho­va od­red­ba i zbi­lja iz­vr­ša­va­ta je kod svi­jeh sta­nov­ni­ka Ce­ti­nja, što je ja­ki ne­po­bit­ni svje­dok, da su „Ce­ti­nja­ni” bi­li pr­vi na­se­lje­ni­ci Pod­lov­ćen­skog do­ca. Sta­nov­ni­ci iz oko­la na­zva­še ovu cr­kvi­cu „Vla­ška” cr­kva s to­ga, što su je po­di­gli do­di­ga­o­ci iz Sta­rog Vla­ha, pa joj to ime osta­de za va­zda.
   Pod­lov­ćen­ski do­lac, pro­zvat je Ce­ti­njem po ri­je­či­ci Ce­ti­nji, no po­što je ona go­to­vo pre­su­ši­la, i po­što je Ivan-Beg ogra­dio ma­na­stir i dvo­rac na uvo­ru re­či­ce Ce­ti­nja, pa sta­nov­ni­ci iz­o­ko­la i si­no­vi voj­vo­de Iva­na ne šće­še po­šlje zvat Sta­ro­vla­ša­ni­ma, no „Ce­ti­nja­ni”, ta­ko ih na­zi­va­hu i doc­ni­ji do­se­lje­ni­ci na Ce­ti­nje, pa doc­ni­je to ime „Ce­ti­nja­ni” pri­mi­še svi na­se­lje­ni­ci Pod­lov­ćen­skog do­ca”.
   Jo­van Jo­šo Iva­ni­še­vić da­lje pi­še da su od če­tvo­ri­ce si­no­va voj­vo­de Iva­na Bo­ro­je­va (ko­ji je bio Sr­bin sa Zla­ti­bo­ra, iz mje­sta ko­je se kao to­po­nim na­zi­va Sta­ri Vlah – kao i či­ta­va oblast ko­ja se pro­sti­re od Zla­ti­bo­ra do ri­je­ke Ibar) i že­ne mu Je­li­ce (ko­ja je bi­la Srp­ki­nja iz Ra­če kod Kra­gu­jev­ca) na­sta­li po­tom­ci sa pre­zi­me­ni­ma: Iva­ni­še­vi­ći (na Ce­ti­nju, Be­o­gra­du, Pe­tro­vom se­lu u Šu­ma­di­ji, Mo­sta­ru i Po­po­vu u Her­ce­go­vi­ni), Iva­no­vi­ći (na Ce­ti­nju i u Bje­li­ca­ma), Vu­šu­ro­vi­ći (na Ce­ti­nju i u Bje­li­ca­ma), Dra­go­sla­vi­ći (od njih Ša­ba­ni na Lju­bo­ti­nju), Dap­če­vi­ći (sa Vra­nji­ne i iz Mr­ko­je­vi­ća), Bo­ško­vi­ći (sa Ce­ti­nja) i Ma­ri­no­vi­ći (u Gr­blju, Ko­to­ru i Tr­stu).
   Od Iva­ni­še­vi­ća vo­de po­ri­je­klo: Iva­ni­ši u Bu­dvi, Ivan­či­ći na Kor­ču­li, Ra­du­lo­vi­ći u Žu­pi Nik­šić­koj, Ra­du­lo­vi­ći u Gac­ku i Po­po­vu u Her­ce­go­vi­ni, Lje­pa­ve u Her­ce­go­vi­ni, Ma­ču­ge u Her­ce­go­vi­ni, Gla­va­ti u Her­ce­go­vi­ni i Pe­ra­ši­no­vi­ći u Kla­do­vu.
   Bo­ro­je­vi­ća od ko­jih je voj­vo­da Ivan Bo­ro­jev ima i da­nas na Zla­ti­bo­ru i Uži­ca­ma. Kr­sna sla­va po­to­ma­ka voj­vo­de Iva­na Bo­ro­je­va na Ce­ti­nju je Đur­đev­dan, a po­slu­žu­ju Ma­lu Go­spo­đu (Ro­đe­nje Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce) ka­ko su se za­vje­to­va­li nji­ho­vi pre­ci.
   Zna­me­ni­ti srp­ski et­no­graf dr Jo­van Erde­lja­no­vić po­sli­je du­go­go­di­šnjih na­uč­nih is­tra­ži­va­nja u vo­lu­mi­no­znoj stu­di­ji „Sta­ra Cr­na Go­ra” (Be­o­grad, 1926, st.126), sa­mo po­tvr­đu­je pi­sa­nje Jo­va­na Jo­ša Iva­ni­še­vi­ća iz 1892. go­di­ne, i za­klju­ču­je slje­de­ća:
   „Pre­da­nje o do­se­lje­nju Iva­na Bo­ro­je­va iz Sta­rog Vla­ha i o to­me, da su nje­go­vi si­no­vi po­di­gli po­sli­je na­zva­nu Vla­šku cr­kvu, vr­lo po­u­zda­no, jer je za­svje­do­če­no sa ra­znih stra­na (kao što smo po­ka­za­li)”.
   Kao što pi­še Jo­van Jo­šo Iva­ni­še­vić, cr­kva je ne­ko­li­ko pu­ta pre­pra­vlja­na, dok naj­zad, sre­di­nom 19. vi­je­ka, ni­je do­bi­la da­na­šnji iz­gled. U pri­log to­me go­vo­ri i nat­pis ukle­san iz­nad ula­znih vra­ta:
   ,,Hram ovi Ro­žde­stva Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce sa­gra­di­še Do­njo­kraj­ci pr­vi put 1450. go­di­ne – po­slje pre­pra­vlja nje­ga tri pu­ta po­sljed­ni put po­di­go­še­ga ova­ko 1864. go­di­ne”.
   Jo­van B. Mar­kuš

   U Vla­škoj cr­kvi vjen­ča­ni kralj i kra­lji­ca

   U po­sled­njoj de­ce­ni­ji 19. vi­je­ka za­bra­nje­no je sa­hra­nji­va­nje is­pred ove cr­kve, ka­ko bi se ona pre­tvo­ri­la u svo­je­vr­stan spo­me­nik kul­tu­re.
   Gro­blje je ni­ve­li­sa­no ili kon­zer­vi­ra­no. Je­dan broj grob­ni­ca je oču­van, i to onih u ko­ji­ma su sa­hra­nje­ne zna­čaj­ne lič­no­sti cr­no­gor­ske pro­šlo­sti, kao što su mi­tro­po­li­ti Ila­ri­on Ro­ga­no­vić i Vi­sa­ri­on Lju­bi­ša, rek­tor Bo­go­slo­vi­je na Ce­ti­nju, pro­to­je­rej Stan­ko Iva­no­vić, knez Gru­ji­ca Lo­pi­čić, Jo­van Pa­vlo­vić, pr­vi mi­ni­star pr­o­svje­te i cr­kve­nih dje­la, Ili­ja Be­a­ra, di­rek­tor ce­tinj­ske gim­na­zi­je, ko­man­dir Zr­no Po­po­vić, ka­pe­tan Trip­ko Gru­ba­čić, ađu­tant knja­za Da­ni­la Mar­ko J. Bje­la­di­no­vić, Su­la Ra­dov Ra­du­lo­vić, na­rod­ni mu­drac, i dr.
   Za­ni­mlji­vo je na­po­me­nu­ti da su u hra­mu Ro­đe­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce (Vla­škoj cr­kvi) 27. ok­to­bra 1860. go­di­ne vjen­ča­ni knjaz Ni­ko­la Pe­tro­vić Nje­goš i Mi­le­na Vu­ko­tić, kćer­ka ka­tun­skog voj­vo­de Pe­tra Ste­va­no­vog Vu­ko­ti­ća, a da je po­vo­dom kru­ni­sa­nja Ni­ko­le I za kra­lja, pe­de­set go­di­na ka­sni­je, 1910. go­di­ne upra­vo u njoj oba­vlje­no bla­go­darenje kra­ljev­skog pa­ra.

   Ogra­da od 1.544 pu­šča­ne ci­je­vi

   Da­na­šnji ob­lik hra­ma Ro­đe­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce (Vla­ške cr­kve) da­ti­ra iz 1864. go­di­ne. Te go­di­ne je pro­ši­re­na i „iz­no­va u klak ogra­đe­na”. Oko cr­kve je bi­la ne­kro­po­la sa steć­ci­ma, ko­ji su tom pri­li­kom ugra­đe­ni u nje­ne zi­do­ve. To je jed­no­brod­na cr­kva, sa zvo­ni­kom „na pre­sli­cu”, ol­tar­skom ap­si­dom na is­to­ku i por­ta­lom na za­pad­noj stra­ni. En­te­ri­jer ukra­ša­va di­van iko­no­stas, ko­ji je 1878. go­di­ne ura­dio Va­si­li­je Đi­nov­ski, iko­no­pi­sac iz Ma­ke­do­ni­je, ko­ji je sli­kar­sku vje­šti­nu iz­u­čio u Ru­si­ji.
   Hram Ro­đe­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce ima sva­ka­ko jed­nu od naj­o­ri­gi­nal­ni­jih ogra­da u svi­je­tu: oko nje­ne avli­je je kra­jem 19. vi­je­ka po­dig­nu­ta sim­bo­lič­na ogra­da od 1.544 pu­šča­nih ci­je­vi ko­je su Cr­no­gor­ci za­pli­je­ni­li od Tu­ra­ka u ra­to­vi­ma 1858. i 1876-1878. go­di­ne. Ka­da su, 1896. go­di­ne Ru­si po­klo­ni­li ve­li­ku po­šilj­ku od 30.000 pu­ša­ka (ostra­gu­ša, ili mo­skov­ki), do­šlo se na ori­gi­nal­nu ide­ju da se po­treb­na ko­li­či­na tro­fej­nih pu­ša­ka iz­dvo­ji i da se od nji­ho­vih ci­je­vi sa­gra­di ogra­da oko Vla­ške cr­kve. Ova ide­ja je re­a­li­zo­va­na 1897. go­di­ne. Ci­je­vi su ras­po­re­đe­ne u 98 po­lja, iz­me­đu isto to­li­ko stu­bo­va. U vr­ho­ve ci­je­vi, po­sta­vlje­ni su me­tal­ni šilj­ci u vi­du ko­plja.

   Odgovori

2. 1. maj 2018. u 08:54

   Aleksandar

   Moji Ivanisevici su iz Like,selo Rudopolje,opstina Vrhovine,nedaleko od plitvickih jezera. Krsna slava je Djurdjevdan. Porijeklo nam je navodno sa Cetinja.
   Cukundeda se zvao Vava Ivanisevic.
   Tri generacije smo u Banjaluci.

   Odgovori

   • 9. maj 2018. u 15:28

     Vladimir

     Moji Ivaniševići su došli u Vedašić iz Rduopolja. Istu seoba je imala i familija Kordić iz Vedašića. U leksikonu pisaca Jugoslavije sam pročitao podatak da je pesnik Drago Ivanišević, poreklom iz Poqica u Cetinskom kraju od Ivaniševića iz roda Kordića. Dakle, naše poreklo valja povezivati sa poreklom Kordića, oni su verovatno stari slovenski rod. 80-ih je bio poznat češki teniser Korda.

     Odgovori

3. 25. oktobar 2018. u 07:47

   Vojislav Ananić

   IVANIŠEVIĆ (p.k). Ivaniševići (p) su razgranat rod u Poljicu i Veličanima (Popovo). Njihovi ogranci su: Ljepave, Mostarice, Setenčići, Gligići, Runde i Pende. Starinom su iz Riđana, gdje su se zvali Dragojevići. Iz Riđana su se iselili zbog svađe sa Turcima koji su im “napadali žene”. Jedan od braće Dragojevića, Ivan, nastanio se u Poljicu “gdje su od njega Ivaniševići”. Slave Lučindan. Ivaniševića ima i u drugim mjestima Hercegovine: Bežđeđu (Nevesinje), Ortiješu i Bogodolu (Mostar). Porijeklom su iz Petrovića u Banjanima, odakle su ih “davno istjerali hajduci”. Živjeli su neko vrijeme u Davidovićima i Lukavcu, odakle su prešli u Bežđeđe. U Ortiješ i Bogodo doselili su iz Nevesinja. Slave Jovanjdan. Ivaniševići su nekada bili veoma ugledna porodica u Mostaru. Porijeklom su iz Popova. Poznati pripadnik ove porodice je Ilija Ivanišević, veliki ljubitelj starina. Zabilježeno je da je kod sebe čuvao Manojlovo ili Mostarsko jevandelje, “značajan spomenik prepisivačke i iluminatorske delatnosti 19. veka”. Najstariji predstavnik ove porodice je Petar Ivanišević, sahranjen na Bjelušinskom groblju 1767. Godine. Neke porodice Ivaniševića u Mostaru slave Jovanjdan, a neke Lučindan (236:165:84:142,156,177; 59:216.244,266.315). Ivaniševići (k) su živjeli u Glumini (Neum) i nekim selima Popova polja. Godine 1716. spominje se Mijo Ivanišević kao katolički župnik u Popovu, sa rezidencijom u Belenićima. U jednom dokumentu navodi se da je rođen u Glumini “prije 70 godina”, a to znači “oko 1680. godine” (213:155). 

   Izvor: Risto Milićević – Hercegovačka prezimena, Beograd, 2005.

   Odgovori

4. 20. jul 2019. u 14:40

   mika

   A kako se zove deda tenisera Gorana Ivanisevica?

   Odgovori

5. 20. avgust 2019. u 15:28

   Milan Ivanisevic

   Moj deda je iz Korenice, i ja znam za verziju o poreklu porodice sa Cetinja.
   Ne znam kada su stigli u Liku samo znam da su ostali pravoslavci, tj Srbi. Nisu menjali veru. Moj poslednji predak koji je ziveo u Lici je Proka Ivanisevic (1880-1936) i imao je rodjenog brata ciji je sin u Zagrebu zavrsio prava i valjda bio advokat kasnije.
   Moze li me neko uputiti na literaturu gde mogu saznati vise o poreklu Ivanisevica?
   Hvala, Milan.

   Odgovori

6. 4. jul 2020. u 20:54

   Nebojša Bejat

   IVANIŠEVIĆ

   (Slave Jovanjdan)

   Ivaniševići, starinom sa Cetinja u Crnoj Gori, su krajem 18. ili početkom 19. vijeka u Lakiševine doselili iz sela Bogodol kod Mostara. Godina doseljenja nikom nije poznata. U tom vremenskom periodu, ovim prostorima vladala je osmanlijska (turska) okupaciona imperija (1466 – 1878). Razlog doseljenja bili su bolji uslovi za život. Pošto nije bilo dovoljno ljudi za obradu zemlje u Lakiševinama, Šupljeglavi, koji su doselili znatno prije Ivaniševića, predložili su osmanlijskom (turskom) agi Lakišiću da na dio zemljišnog posjeda naseli Ivaniševiće iz Bogodola, što je aga prihvatio. Najstariji predak koji je doselio zvao se Marko, kojeg je aga Lakišić naselio u Lakiševine da bi bio seoski kmet. Njegov grob i grob njegove supruge, za koju niko ne zna odakle je i iz koje porodice, u Srpskom pravoslavnom groblju Ortiješ, nisu prepoznatljivi. Marko je imao 5 sinova: Spasoja, Iliju (1823 – 1903), Tripka (1853 – 29. 1. 1901), Luku i Đuru. Spasoje, Ilija i Tripko sahranjeni su u Srpskom pravoslavnom groblju Ortiješ. Luka je odselio u Bijelo Polje kod Mostara, a Đuro u Mostar da bi se bavio kalajdžijskim zanatom. Đuro je sahranjen u Mostaru, a Luka u Bijelom Polju kod Mostara. Svih 5 sinova Marka Ivaniševića imaju muško potomstvo do današnjih dana.

   Odgovori

   • 12. novembar 2023. u 20:56

     Milenko Ivanisevic

     Hvala za informaciju Moj dijed Mirko Ivanisevic je rodjen u Laksevinam i zenibom doselio u Gnojnice kod Mostara

     Odgovori

7. 17. jul 2020. u 22:04

   milan ivanisevic

   Meni je najmanje jasan njihov motiv odlaska sa Cetinja ka Hercegovini i Dalmaciji (moji su stigli do Korenice), deobe, te prelazak u katolicku veru ( islam u manjoj meri). To je ipak jako dug period, od mozda 2-3 veka, gde ocigledno ima malo zapisa i tragova.
   Po nasem porodicnom predanju, pretci su krenuli sa Cetinja ( ne znam vek), od 11 kuca Ivanisevica na Cetinju su ostale bile samo 4. Selili su se ka Hercegovini, ali opet ne znam kako i kada su zavrsili u Lici. Posle se nit ponovo hvata oko 1880god rodjenjem mog pradede Proke u Korenici.
   Jos jedna stvar zbunjuje, a to su krsne slave. Nasa slava je Djurdjevdan, sto se poklapa sa opisom Jova Ivanisevica o poreklu Ivanisevica od Borojevica i Cetinja. Medjutim, mnogi navode kao slavu Sv Jovana, sto navodi na razmisljanje o vise loza Ivanisevica.

   Odgovori

8. 28. oktobar 2020. u 23:19

   Daniela

   Moji Ivanisevici su iz Dalmacije -okolina grada Benkovca.Krsna Slava je Djurdjevdan.Kroz maglu nazalost se sjecam da mi je djed pricao da poticemo iz Crne Gore..pa su neki dosli u Bosnu,a neki u Dalmaciju.Nazalost 95 smo otisli i iz Dalmacije i sad nas ima ..nema kud nas nema.U nekom komentaru sam vidjela da se spominje teniser Goran..tata mu se zove Srdjan,a djed ne znam.Mislim da poticu iz mog kraja pa su se spustili u Split..postali katolici..ali nisam sigurna.

   Odgovori

   • 10. februar 2021. u 10:45

     Marko Ivanišević

     Da isto moja porodica Ivanišević je iz okoline Benkovca tačnije iz Kožlovca. Isto je krsna slava Djurdevdan.

     Odgovori

     • 14. mart 2021. u 23:05

       Pobo

       Da li možda imate u porodici Glišu Ivaniševića, moja baka i djed su bili porodični prijatelji sa njima, do rata? Baka bi voljela saznati da li je djed Glišo živ, sjeća se samo da je imao 6 djece kada su zadnji put imali kontakt. I sjeća se da su iz sela Kožlovca.

       Odgovori

     • 20. novembar 2021. u 22:40

       Anja Ivanisevic

       Takodje, moj deda je otisao iz Kozlovca za Beograd u 60im, slavimo Djurdjevdan

       Odgovori

9. 10. februar 2021. u 10:42

   Marko Ivanišević

   Moja porodica Ivanišević je poreklom iz Hercegovina zatim je prebegla na područje damlacije u selo Kožlovac. Moj deda je odatle otišao svojim putem a ostali su bili ili pobijeni ili proterani tokom Oluje. Krsna slava je Drudjevdan… Toliko o meni i mojoj porodici.

   Odgovori

   • 24. februar 2021. u 23:28

     Anja Ivanisevic

     Moj deda je Ivanisevic iz Kozlovca, otisao za Beograd tokom 60ih

     Odgovori

     • 13. mart 2021. u 16:53

       Pobo

       Da li možda imate u porodici Glišu Ivaniševića, moja baka i djed su bili porodični prijatelji sa njima, do rata? Baka bi voljela saznati da li je djed Glišo živ, sjeća se samo da je imao 6 djece kada su zadnji put imali kontakt. I sjeća se da su iz sela Kožlovca.

       Odgovori

       • 30. septembar 2021. u 16:45

         Miro

         Glišo Ivanišević nije ziv,umro je 2011.godine ,imao je sedmoro dijece.

         Odgovori

10. 12. maj 2021. u 19:59

    Rafomir ivanisevic

    Radomi Ivanisevic .Moji su iz Dalmacije opstina Benkovac selo Parcici po prici cace i pok djeda Stojana tu nastanjeni vise od 400 godina krsna slava Djurdjevdan ,voleo bih bas da sazna odaklen poticemo ,price krecu da je iz Crne Gore preko Hercegovine Bosne do Dalmacije ,neznam tacno ,mi smo 1995 sa olujom dosli u Beograd tako da nema dje nas nema!!!

    Odgovori