Српска презимена су најчешће настајала по имену оца, доста је и оних који су везана за занимања, личне особине, место порекла, племе из којег потичу.
Узимање презимена потпуно се укоренило у српском народу тек у 18. веку. До тог периода, прошло се кроз неколико фаза. Најпре презимена није ни било. Уместо презимена код Срба је било распрострањено да уз име додају назив племена из којег потичу. Касније су се почели користити тзв. патроними, изведени из имена очева – од Петра су настали Петровићи, од Николе Николићи, од Јована Јовановићи…
Мало је познато да је један Милош Обреновић заправо рођен као Милош Теодоровић, а да је 1810. одлучио да узме презиме по имену првог супруга своје мајке Обрена.
У то време настају и бројна друга презимена по следећим принципима:
1. По оцу – најчешће
2. По племену – Васојевић, Дробњак…
3. По звању – Поповић, Капетановић…
4. По занату – Ковачевић, Мајсторовић…
5. По особинама – Мудринић, Бјелоглав…
6. По месту, завичају – Гламочанин, Личанин…
7. По надимку, шпицнамету – Сурла, Затезало
8. По страној речи – Тинтор, Бомештар…
Како је настало ваше презиме, пишите овде и на Форуму Порекло, а наши чланови ће се радо придружити дискусији, и трудиће се допринети откривању порекла вашег презимена.
26. јул 2017. у 15:10
Snežana Mandrašević
Poštovani,
Spisku prezimena nedostaje prezime koje nosim, Mandrašević. U spisku postoji prezime Mandrešević, ali ne i Mandrašević pa molim da se unese. Mi smo iz Požarevca sa korenima iz Banata. Pradeda Sava Mandreš, rumunski srbin, rođen je u Bavaništu kod Kovina a njegov otac Toza u Mramorku. Sava je prebegao iz Austrougarske, gde je bio mobilisan u austrougarsku vojsku i kako nije želeo da se bori protiv svoje braće iz Srbije, dezertirao je, preplivao Dunav kod Požarevca i tu se nastanio i oženio, promenivši i prezime u Mandrašević. Nažalost, u Bavaništu više nema muških naslednika izvorne loze Mandreš, ali zato novonastalog prezimena Mandrašević, ima. Naša Slava je Sv. Toma, 19. oktobra.
Unapred hvala,
Snežana Mandrašević
26. јул 2017. у 17:04
Бранко Тодоровић
Поштована Снежана,
Управо смо додали и ваше презиме, па ако сте у могућности, поновите овај коментар и тамо, пошто немамо опцију премештања коментара. 😉
Ово је страница о пореклу презимена Мандрашевић.
С поштовањем,
Defendor
27. јул 2017. у 12:24
Snežana Mandrašević
Poštovani,
Zahvaljujem na brzini i ažurnosti. 🙂
Veoma mi je drago što sam “otkrila” ovaj sajt i što sam dobila tu mogućnost da dam objašnjenje o poreklu svog prezimena, kao i da ga uvrstim u postojeći spisak.
Kako sam i sama veoma zainteresovana za svoje korene i poreklo, započela sam i pisanje romana o svom porodičnom stablu, čiji sam odlomak, baš o nastanku prezimena, stavila i na stranicu o poreklu prezimena. Nadam se da neće smetati, prvenstveno zbog dužine, ali ukoliko je to problem bilo iz kog razloga, vi ga slobodno izbrišite. 🙂
Srdačno i s poštovanjem,
Snežana Mandrašević
27. јул 2017. у 14:24
Бранко Тодоровић
Поштована Снежана,
Хвала вама на јављању и на прилогу. Пошто видим да сте добро упућени у тематику, позвао бих вас да нам се придружите и на форуму. 🙂
На форуму је и већи број читалаца и оних који би и сами могли нешто дописати на ову тему, а то кажем пре свега зато јер се овде ипак на крају јаве само презимењаци, а врло ретко ко други, ко често може знати коју више и од самих носилаца конкретног презимена.
Мој вам је савет да се региструјете и тамо отворите посебну тему о Мандрашевићима, па ћемо гледати да придодамо коју информацију више, из извора и литературе којим свако понеко од нас располаже. 🙂
С поштовањем,
Defendor
28. јул 2017. у 10:24
Snežana Mandrašević
Hvala na pozivu, biće mi zadovoljstvo da se priključim forumu, gde sam već čitala neke teme. Naime, krenula sam u istraživanje o svom drugom pradedi o kome ništa ne znam osim da je poreklom negde sa Cetinja i da je bio učesnik I svetskog rata, i da mu se grob ne zna. Neki kažu da je poginuo na Solunskom frontu a neki da je završio u logoru Nađmeđer. Ja sam baš pregledala sve liste sa spiskovima logoraša, čiji je link postavio neko od forumaša, i nisam našla pradedu… 🙁 Strepim da je verovatno bio u dokumentaciji koja je izgorela, kako piše u članku o tom logoru a kako vidim i mnogi spomenici više ne postoje, oskrnavljeni su a deo groblja preuređen za šetalište pasa…
Zato hvala još jednom na pozivu, pridružiću se sigurno. 🙂
Srdačno,
Snežana
28. јул 2017. у 14:28
Бранко Тодоровић
Ето онда, видимо се тамо. У сваком случају, треба трагати, јер много тога је и само изгубљено, и чека некога да га нађе. А ко тражи, наћи ће. 😉
Срдачно,
Defendor
2. август 2017. у 21:48
Tijana
Poštovani, zanima me kako je nastalo moje prezime Šotić. Pozdrav!
15. август 2017. у 21:23
Eric Miroslav
Ja vec deset dana cekam da me registrujete…pa da povedem tri teme na forumu…Slava Mitrovdan,Popovo u Hercegovini i Erici….hvala
15. август 2017. у 22:23
Бранко Тодоровић
Па регистровали смо вас, Мирославе. Чим сам видео ваш захтев, прихватио сам, и то је било у року од максимално пар сати. 🙂
Сад је потребно да се пријавите и јавите на због вас отворену тему. 😀
15. август 2017. у 23:38
Eric Miroslav
Ok probacu…pisalo je ds sacekam drugu poruku u email…i ja cekam…videcu ujutru….izvinjavam se ako delujem malo neozbiljno… 🙂
16. август 2017. у 09:16
Бранко Тодоровић
Нема потребе за извињавањем. 🙂
Видимо се на форуму. 😉
16. август 2017. у 12:15
vojislav ananić
Како су формирана Српска презимена
Презимена у српском народу су бројна и разноврсна. Стварана су у различитим политичко-историјским и друштвено-економским условима. Постојало је више различитих начина (принципа) за њихово формирање. Посебну групу српских презимена сачињавају она, која су створена помоћу наставака – овић, евић или – ић. Презимена сачињена на овај начин, по правилу, садрже три елемента: презименску основу, присвојни додатак – ов или – ев и деминутивни наставак- ић. Презименска основа може да буде различита. Најћешће је то лично име родоначелника одређене фамилије. У највећем броју случајева то је очево, дједово или име неког другог мушког претка у директној линији сродства. Побочна линија сродства, јавља се само у изузетним случајевима. “Оснивач презимена” не мора увек да буде крвни сродник. Понекад то могу да буду и друга лица (усвојитељ, старатељ, доброчинитељ и др). Једно од типичних презимена ове групе јесте патроним Јовановић. За њега се сматра да је најчешће (или једно од најчешћих) и најтипичнијих српских презимена. Презименску основу Јовановића чини родоначелниково лично име Јован. На њега је додат посесивни наставак -ов, који означава припадање. Потом је придодан и деминутивни наставак – ић, који значи малени, млади.
Према томе, у конкретном случају Јовановић је “Јованов младенац, мали, тј. син, потомак.” Осим наставка -ов, примјењује се и присвојни додатак – ев, који има исто значење. Који ће наставак бити примјењен зависи од личног имена од кога се формира презиме. У случају да се родоначелник одређене фамилије звао, на примјер Радић, примјениће се присвојни наставак -ев, а потом и деминутивни додатак – ић. Тако је настало презиме Радичевић. Осим личног имена, презименску основу могу да чине и други фактори. Најчешће се јављају: занимање родоначелника одређене фамилије (ковач, колар), његове личне особине (ћоса, брка), етничка припадност (Бугарин, Циганин), војно звање (каплар, капетан), црквена јерархија (поп, клесар), мјесто одакле је досељен (Ердељ, Срем) итд. И у овим случајевима презимена се изводе по истом принципу, као и када је у питању лично име. Стога се у конкретним условима јављају презимена: Ковачевић и Коларевић, Ћосовић и Брковић, Бугариновић и Цигановић, Капларевић и Капетановић, Поповић и Клисаревић, Ердељановић и Сремчевић, итд. Понекад се одступа од овог “уобичајеног” начина грађења презимена и она се формирају по “скраћеном поступку”. У том случају се изоставља овај средњи елемент (присвојни придјев – ов или – ев) и одмах се додаје деминутивни додатак – ић. Тада се умјесто уобичајених презимена Јовановић, среће скраћени облик Јованић, Стаменовић – Стаменић, Бојановић – Бојанић, итд. Скраћена презимена су скоро правило, када се изводе из хипокористика (име од мила) и то у оним срединама гдје се она завршавају на – а (нпр: Ђура, Пера, Јова). Тада се јављају презимена Ђурић, Перић, Јовић. То је случај и са мушким личним именима (као основом презимена) када се мијењају по такозваној женској деклинацији: Иво,е; Лука,е; Немања,е, итд. У срединама гдје се хипокористична имена завршавају на – о (тзв. “ерски крајеви”) – Ђуро, Перо, Јово, у презименима су садржана сва три споменута елемента. У овом случају јављају се презимена Ђуровић, Перовић, Јововић. Када су у питању матроними (презимена настала по женском претку), “скраћена процедура” представља опште правило. На женско лично име додаје се само деминутивни додатак- ић и презиме је готово. Овај принцип досљедно се примјењује и када су у питању изворна народна имена и календарски антропоними. Од неких словенских имена изведена су презимена – Зорић (Зор(а)+ић – Зорић), Вишњић, Надеждић и друга, а од календарских – Сарић (Сар (а)+ић – Сарић), Марић, Фемић и друга. Ово је само један од начина за формирање српских презимена. У српском именослову постоји још различитих образаца за њихово стварање. Осим тога, он није својствен само Србима, већ га користе (у мањем или већем обиму) и остали словенски народи. Ова врста презимена фреквентна је и код Хрвата јер су готово идентична са српским, с тим што се код њих чешће срећу скраћени облици презимена – Иванић, Радић, Павлетић, итд. Код словенских презимена (Примков Словенчев) јавља се на крају презимена – цх, с обзиром да Словенци немају глас – ц (Филипцхицх, Ковацхицх, Коцијанцхицх). Руси на овај нацин граде своје тзв. “средње презиме”. Оно се јавља између личног имена и презимена и изводи се од очевог имена. На примјер, Антон Павлович Чехов. Овај начин за прављење презимена користе и остали Славени, али у знатно мањој мјери.
Без обзира што ову врсту презимена имају и остали словенски народи, она су у српском народу најчешћа и најбројнија. Због тога она увелико асоцирају на “Србе и српство”, а неки их доживљавају и као саставни дио српског националног идентитета. То је био разлог што је туђинска власт под својом јурисдикцијом настојала да код Срба елиминише (или бар смањи) ову врсту презимена “која су одисала на српство и славенство”. При томе су кориштене разне методе. Приликом вођења службене администрације (матичне књиге и друга официјелна документа), презимена на – ић су избјегавана и потискивана на разне начине. Власти су 1817. године издале наређење, по којем Срби у Аустрији нису смели да носе презимена са завршетком на -ић, што је на подручју Угарске посебно строго провођено. Овом наредбом одстрањен је деминутивни презименски додатак – ић. Његовим изостављањем код тзв. “потпуних презимена”, која садрже сва три споменута елемента, уз презименску основу остаје само присвојни додатак – ов или – ев, на који се презиме сада и завршава. Сада се умјесто уобичајених презимена Јовановић, Радичевић, Ковачевић, Коларевић, јављају облици Јованов, Радичев, Ковачев, Коларев, итд. Код презимена гдје је деминутивни додатак – ић директно придодат на презименску основу (изостављањем присвојног наставка -ов или – ев), забрањени презименски додатак – ић замјењиван је са наставком – ин. Овом приликом се умјесто презимена Јовић, Глишић, Лазић, јављају слична, али не и иста, измењена презимена Јовин, Глишин, Лазин, итд. Презимена која се нису завршавала на – ић нису мењана, а било је и таквих, као и у осталим српским срединама. Овим се уједно објашњавају и неки други важни моменти у српској патрономији.
Постојање презимена са пејоративним призвуком, у српском народу. Наиме, страни државни чиновници су често као официјелна презимена Срба, уписивали њихове личне или породичне надимке. Притом су као презимена бележили и оне надимке који су имали погрдно и увредљиво значење за своје носиоце. Тако су настала презимена: Накарада, Клипа, Ушљебрка, Непергаћа, Поплашен… Постојање извјесне разлике између презимена Срба у Србији, са презименима Срба ван ње. Туђинска власт водила је своју администрацију, у оквиру које је у службена документа уписивала и презимена Срба, али у складу са својим интересима и тенденцијама. С друге стране, презимена Срба у Србији устројила је српска власт у својој држави. Она је то учинила у складу са српском народном традицијом и националним интересом. Третман органа власти према српским презименима, није био свуда исти у аустријској царевини. Постојала су мања или већа одступања, од најнижих до највиших органа власти. Одступања су била нарочито изражена код нормативног акта којим су Србима забрањивана презимена на – ић. Споменута одредба најдоследније је испоштована у Банату, с обзиром да су ова презимена, на овом подручју сведена на најмању могућу меру (скоро да не постоје или су изузетно ретка). Упркос покушају власти да елиминише презимена на – ић, Срби се нису тако лако одвајали од својих традиционалних презимена. Она су у матичне књиге и друга државна документа уписивана без – ић, али су у црквеним књигама и међусобним односима Срба кориштена у свом изворном облику. О томе свједоче и разни записи и документа: презименом Адам, док су се у црквеним матичним књигама дуго водили као Адамовић.
После уједињења и стварања државе СХС 1918. године, долази до извјесних промјена у српским презименима. Неке фамилије свом презимену додају карактеристичан презименски наставак – ић. Наравно, под условом да им се дотадашње презиме није завршавало на овај начин. Ова појава била је присутна на читавом српском етничком простору. Она је била запажена и међу нашим познатим културним и јавним радницима. Фамилија Каменко потиче из Лике (Јошан код Коренице и Шкре код Оточца), а има је и на Кордуну (Бовић код Вргинмоста). Двадесет година неки њени чланови колонизовани су у Македонију (околина Скопља). Тада су свом презимену додали наставак – овић и тако постали Каменковић. После протјеривања из Македоније (1941. године настанили су се у Јагодини и Београду гдје и данас живе као Каменковићи. Ово су само неки, од бројних примјера који су постојали. У “посрбљивању” својих презимена додавањем споменутог патронимског додатка, предњачили су Срби из Војводине.
Посебну групу српских презимена на – ић чине она презимена у чијој се основи налазе презимена (или имена) страног (несрпског) порекла. Она су модификована (прилагођена српској средини) и на њихову основу придодати карактеристични презименски додаци – овић, – евић или – ић. Настајала су у различитим временским и друштвено-историјским условима. Тако су настала и презимена неких познатих научника који су живјели и радили у српској средини. Разлози њиховог настанка су бројни и разноврсни. Идентификација са средином (српском) у којој су живјели био је један од битних разлога. Брачним везама долазило је до асимилације несрпског живља са Србима, што је имало за последицу (врло често) посрбљивање њихових страних презимена. Додавањем споменутих презименских наставака својим несрпским презименима неки су манифестовали своју оданост према српском народу са којим су живели. Поред споменутих, постојали су и многи други фактори. Презимена ове врсте има више и она потичу из различитих етничких и вјерских конфесија. Коста Срепловић (1836-1872) је познати српски архитекта, а Михаило Валтровић (1839-1915) је био професор Велике школе, управник Народног музеја и оснивач Српског археолошког друштва у Београду. Они су својим дјелима задужили српску науку и српски народ. Њихова презимена су германског (немачког) порекла и у свом изворном облику гласе Срепл и Валтер. Сличних примјера има још у Србији: Остермановић, Брауновић, Кацлеровић, Орајнеровић, Стернић у Београду, Смелцеровић у Лесковцу, Веберовић на Убу, итд. Осим у градовима, ова врста презимена јавља се и у појединим селима у Србији: Прудеровић у Мајуру у Мачви, Шаћеровић у Ушћу код Обреновца, Лаудановић у околини Горњег Милановца, итд. Албахари је старо и (релативно) често јеврејско презиме. Користе га и Сефарди и Ашкенази. Среће се и у нашој средини. У Београду постоји и неколико породица са презименом Албахаревић. У презименима насталим на овај начин срећу се и хунгаризми (мађарске ријечи). Сабо је мађарска ријеч која означава кројача. Од ње је направљено српско презиме Сабовљевић. Широм Србије постоји више фамилија са овим презименом, које међусобно нису у сродству. Више старих београдских породица (које у њему континуирано живе још од прошлог века) презивају се Сабовљевић. Од мађарских речи различитог значења изведено је још оваквих презимена: Кочијашевић, Шекерушевић, Гомбаревић, Варгић, итд. У презименима из ове групе јављају се и албанске речи. Срећу се највише у презименима у Црној Гори: Кастратовић, Зоговић, Љумовић, Пљакић, Бурмазовић, итд.
Нажалост, понекад и понегдје, чују се мишљења да презимена која се не завршавају на – иц “нису српска”, па чак и да “они који се не презивају на – ић нису Срби!?” Оваква мишљења су нетачна, ненаучна и национално штетна. Она угрожавају етничко јединство и националну хомогеност српског народа. На срећу, она су усамљена и углавном потичу од недовољно обавештених и неупућених особа. Понекад и од злонамерних. С друге стране, бројност и разноврсност српских имена и презимена, као и начини њиховог стварања, представљају богатство српског националног ономастикона. И она су један од доказа духовног богатства српског народа.
Т. ПАВЛОВИЋ
31. август 2017. у 22:42
Matic Zoran
Postovani,
do sada neznam pravo poreklo prezimena MATIC, poticemo iz sela Kruscica..kod godeceva sa reke Varda je isto u blizini…Sveti Nikola je nasa slava a ima nas i oko Valjeva.
Zahvaljujem se unapred i pozdrav
ZM
1. септембар 2017. у 05:18
vojislav ananić
Порекло српских презимена
Најбројнија група српских презимена су презимена створена помоћу наставка -овић, -евић или само -ић. Презимена из ове групе обично садрже презименску основу, присвојни наставак -ов или -ев и деминутивни наставак -ић. За презименску основу се обично узимало име родоначелника фамилије (име оца, дедово име, усвојитеља или слично, али скоро увек по мушкој линији). Тако на пример, у презимену Милановић, презименску основу чини име оснивача фамилије (Милан), на коју је додат посесивни наставак -ов који означава припадање. На крају се налази деминутивни наставак -ић који значи малени. Тако би презиме Милановић у преводу значило Миланов син или Миланов мали потомак. У зависности од личног имена, присвојни натавак може бити и -ев (Петричевић).
За презименску основу се поред имена оснивача фамилије може узети и нека друга основа. На пример занимање родоначелника (ковач – Ковачевић), звање (капетан – Капетановић, поп – Поповић), национална припадност (Бугарин – Бугариновић), његове личне особине или место одакле је дошао.
Презимена се могу формирати и по скраћеном поступку, без наставка -ов. У том случају од имена Милан постаје презиме Миланић, од имена Дејан настаје презиме Дејанић. Овакав начин формирања презимена се користи скоро увек када се оно гради од мушког имена које се завршава на -а (Пера – Перић). Када су у питању презимена настала по имену женског претка, ово правило се скоро увек примењује (Мара – Марић, Вишња – Вишњић).
Иако је и овакав начин грађења презимена карактеристичан и за Хрвате и Словенце (па и Русе), презимена формирана помоћу наставка -ов и -ић су карактеристична за Србу јер су најбројнија. Код Хрвата су презимена формирана више на скраћени начин, док Словенци немају глас -ћ па се њихова презимена завршавају на -ч. С обзиром да је наставак -ић асоцирао на националну припадност, аустријске власти су 1817 .године донеле закон којим је Србима забрањено да носе презимена са наставком -ић. Ова наредба је нарочито строго спровођена у Мађарској, па тако данас у Војводини имамо велики број Срба чија су презимена без наставка -ић. (Ковач, Коларев). Слично је и у југоисточној Србији где су Бугари за време окупације, Србима из књига брисали наставак -ић. Код презимена која су формирана на скраћени начин, без наставка -ов, нова презимена су формирана тако што је наставак -ић мењан наставком -ин (Глишић – Глишин). Тако су у Банату презимена са наставком -ић скоро потпуно искорењена. Ипак, Срби се нису тако лако одвајали од својих презимена. Иако су у званичним књигама имали презимена без наставка -ић, у црквеним књигама и међусобној комуникацији користили су традиционална презимена. Нису ретка ни презимена са увредљивим значењем јер су страни чиновници често као презимена Срба у књиге уписивали њихове надимке па и оне које имају понижавајуће значење (на пример Накарада).
Посебну групу презимена чине презимена која за основу имају страно име. Тако је од јеврејског презимена Албахари настало презиме Албахаревић, од мађарских имена настала су презимена Кочијашевић, Варгић, а албанске корене имају на пример Кастратовић и Зоговић.
Извор: Интернет
1. септембар 2017. у 11:03
vojislav ananić
Када су почела да се користе презимена?
20/01/2017, 13:16
Повезане објаве
Свако од нас има име и презиме, с тим што нам име (углавном) смишљају родитељи, док презиме добијамо самим рођењем. Али од кад презимена постоје?
Презимена доживљавамо као нешто што је сасвим природно – а у различитим деловима планете, у различитим културама и државама она су настајала на најразличитије начине.
Историја презимена – пре нове ере
Презимена своје најраније порекло воде из Кине, где је, према легенди, почео да их употребљава Цар Фу Кси још 2852. године пре нове ере. Администрација је у то време увела систем имена како би олакшала попис становништва и лакше прикупила информације.
Презимена у Кини су у почетку узимана по женској линији (матроними), али је то промењено када је на власт дошла Шанг династија (1600 – 1046. године пре нове ере).
За разлику од Кине, Јапан је презимена увео тек у 19. веку – бар за целокупно становништво, јер је аристократија и пре тога имала презимена, како би се разликовале племићке породице.
У време Античке Грчке, презиме је представљало место одакле неко потиче – што потврђују и имена познатих грчких филозофа из тог времена: Талес из Милета, Хераклит из Ефеса и други. Касније је ово промењено, па су почела да се користе типична презимена, али и патроними “син од” или други облици презимена који упућују на то да се презиме преноси по мушкој линији.
У Римском царству је постојао је потпуно другачији систем давања имена деци, па су тако постојала три имена (триа номина). Прво је било преаномен – који су бирали родитељи, друго генс – најсличније данашњем презимену, али се односило и на клан или племе, па чак и на цео регион, док је треће име било цогномен – надимак који је омогућавао да се по иману разликују они који имају исти преаномен и генс.
Прва презимена у Европи
Од свих народа у Европи први који су почели да користе породична имена која су се преносила са колена на колено били су Ирци, а прво презиме је било “О Цлеиригх” које потиче из 916. године. Симбол О, који се понекад писао и као Уа има значење “унук/унук од”, док се данас пише као “О’ “. Ово није једини префикс који се користи поред презимена, па тако постоји и” Мац/МЦ” што значи “син од”, за ћерке се додаје “Ниц”, а за супруге “Мхиц”.
Експанзија презимена у Европи почела је у 17. веку, а посебном током ширења империјализма – када је овај начин именовања почео да се шири и изван Европе.
Постоје земље које су прилично касно увеле овај обичај, па се међу њима налази Холандија, која је праксу коришћења презимена почела 1811. године, док се у Јапану то догодило 10-так година касније, на Тајланду 1920. године, а у Турској, захваљујући реформама Кемала Ататурка – 1934. године.
Конвенцијом Уједињених нација о забрани дискриминације над женама 1979. године усвојена је одлука да и мушкарац и жена приликом ступања у брак имају једнака права приликом избора презимена, па тако мушкарац може да узме женино презиме и обрнуто, али и обоје могу сачувати своје.
Извор: Интернет
4. септембар 2017. у 18:20
vojislav ananić
Предавање “Српска презимена и крсне славе у Хрватској”
Двије трећине презимена завршава на “ић”
Основа презимена може бити различита, а најчешће је то лично име родоначелника одређене фамилије. Осим тога, презимена се граде од мушких и женских имена, од назива занимања, од имена животиња и дрвећа, од неке изразите људске особине или мане
– Постоји преко 50.000 српских презимена, од чега двије трећине завршава на – ић, а најчешћа су Јовановић, Поповић и Петровић, могло се чути на предавању “Српска презимена и крсне славе у Хрватској” које је у дворани “Просвјете” у Загребу, 28. октобра одржао хисторичар Огњен Шекуљица.
Говорећи о презименима и њиховом кориштењу, Шекуљица је нагласио разлике које постоје у презименима у Србији, крајевима који су били под туђинском влашћу и другдје. Ова прва формирала је српска власт у складу с народном традицијом, док су ове потоње формирале стране власти које су имале интерес да отежају или онемогуће очување идентитета.
– Аустрија је од почетка 19. вијека административним путем забрањивала постојање презимена са наставком – ић, па у Далмацији, али и другим дијеловима Хрватске има мање таквих презимена, рекао је Шекуљица и додао да се и у новије вријеме административним путем, односно погрешним уписом у родни лист и друга документа, мијења поријекло и прошлост носилаца презимена.
Презиме по мани
Основа презимена може бити различита, а најчешће је то лично име родоначелника одређене фамилије. Осим тога, презимена се граде од мушких и женских имена, од назива занимања,
од имена животиња и дрвећа, од неке изразите људске особине или мане, од назива неког народа, од назива града или покрајине, од имена неживих ствари или појмова страног поријекла, као и од војног или свештеничког чина, рекао је Шекуљица. Он је подсјетио на презиме Четник које је проистекло из назива за комите у Македонији или из звања командира чете. Презиме Поповић, често је код породица које су генерацијама давале свештенике.
– Истраживања презимена, поготово ако имају нетипично поријекло често су врло захтјевна, рекао је и додао да је Јован Цвијић кад је био на челу Српске академије наука и уметности у своје вријеме плаћао свештенике и студенте да, сватко у свом крају, прикупљају податке о преизменима, народним обичајима и предањима, али да је након његове смрти то престало и тиме се баве бројни појединци и институције, али сватко посебно.
Говорећи о слави као православном обичају слављења породичног свеца, Шекуљица је рекао да се тај обичај највише повезује са Србима, иако неки слични обичаји постоје и у дијеловима Македоније и Бугарске, али и код католика у Боки Которској, Конавлима, јужној Херцеговини, Далмацији и Босанском Грахову, па и код Албанаца католика.
О поријеклу славе постоји неколико теорија, па неки аутори сматрају да је слава остатак славенског паганизма који је имао велики број богова прије усвајања кршћанства, па обичај славе највјероватније представља замјену породичног, односно родовског поганског заштитника кршћанским светитељем заштитником.
Други вјерују да су Срби усвојили ову традицију у вријеме покрштавања, негде крајем 9. вијека када се сам дан масовног крштења узимао као дан свеца заштитника, а има и тврдњи да је свако племе усвојило свог заједничког заштитника, као и да слава само представља свеца који је замијенио претходног поганског бога-заштитника.
Најчешће славе
Поуздано се зна да је слава везана уз Светог Саву који је увео тај обред на литургијској основи изведеној из теза да је породица црква у малом, гдје отац породице представља владику и свештенство, а остали чланови породице вјернике. Од времена Светог Саве тај обред и обичаји који га прате постепено се ширио, али и мијењао и све мање садржавао духовну компоненту. – Тако данас мало тко изговара тропар, црквену пјесму која се разликује од свеца до свеца, а скромну трпезу уз славски колач и кољиво замијениле су богате трпезе, било мрсне, било посне, при чему се домаћице такмиче која ће имати боље послужење или већи број колача, а гости се преједају.
Поред породичне славе, постоје и црквене, градске и сеоске, племенске, па и страначке или занатлијске славе, с тим да су ове уведене касније.
Најчешће славе су Свети Никола (19. децембра), Ђурђевдан 6. маја, Свети Јован Крститељ или Јовањдан – 20. јануара, Митровдан 8. новембра и Аранђеловдан, 21. новембра. Уз те крсне славе, славе се и Света Петка коју углавном славе жене и Свети Сава који је слава ученика, школа и просвјетних организација.
– Иако је Никољдан најчешћа српска слава, њу ипак не слави 70 посто Срба како се прича, већ негдје изнад 40 посто, рекао је Шекуљица.
Ненад Јовановић
Покрајине
Број 568
Тагови: покрајине
Датум објаве: 06.11.2010.
Извор: Тједник Новости
11. септембар 2017. у 07:31
vojislav ananić
ПРЕЗИМЕНА ИЗ ИМЕНА ПЕТАР
ПИШЕ: Живко Бјелановић
Септембар 2016.
Мој је корпус тек десети дио антропонимског гнијезда насталог варирањем личног имена Петар. Толико је мноштво антропонима посљедица култа апостола Петра у кршћанском свијету, али и митолошког вјеровања родитеља да ће им светачко име штитити потомке на путу кроз живот
1. Заједничке особине
Најзначајнија је заједничка особина презимена која ће се наћи у овом чланку да им се у основи налазе лична имена творена истим творбеним начином од личног имена Петар. То су: Пећо, Пејо, Пеко, Пеле, Перо и Пешо. Као што казује њихова форма, сва су ова имена настала покраћивањем личног имена Петар и сва су двосложне поставе. Остале особине које имају као покраћенице нећу спомињати. У структури понеког презимена (нпр. у презимена Пеурача) може се јасније назријети стварна вриједност главног дијела његова израза тек кад му се опишу сви сигнали у презименској постави.
Друга им је заједничка особина у изравној вези с чињеницом да сва ова презимена припадају гнијезду личног имена Петар. По томе им је првотно значење сведено само на значење које је свако ово презиме могло имати у тренутку настанка извођењем од личног имена човјека према којему је названо његово потомство.
2. Презимена типичне форме
Типичне форме јесу она презимена која завршавају на -ић. Из овога гнијезда то су: Пећинић, Пекић, Пелајић, Перић и Пешић. Од њих су посебно интересантни Пећинић и Пелајић јер им се испред презименског наставка налази основа изведена од покраћеница Пећо и Пеле. Због тога презиме Пећинић ни у којем случају не треба доводити у везу с именицом пећина значења “спиља”. У другога је презимена основа проширена суфиксом -аја, па је по творбеној структури презиме Пелајић слично презименима Лежајић, Руњајић и Стегњајић. Сегмент испред -ић свих осталих презимена из ове скупине непроширена је покраћеница: Пеко (у Пекић), Перо (у Перић) и Пешо (у Пешић).
3. Презимена форме личног имена
Презимена Перица, Пешељ, Пешут и Пеурача постала су презименима пријелазом из једне врсте у другу врсту властитог имена, мада је овакав карактер њихове форме очигледан само у презимена Перица. Осталим је презименима замагљено поријекло од личног имена и то извођењем покраћеница неплодним суфиксима -ељ, -ут -ача, а у презимена Пеурача још и замукивањем консонанта /ј/ између вокала /е/ и /у/. Непрозирност у настанку њихове форме од личног имена има за посљедицу да презимена Пешељ и Пеурача варирају на сегменталној разини као Пешољ или Пурача, а презиме Пешут сад с дугим, сад с кратким изговором завршетка -ут варира у акценатско-квантитетском дијелу форме.
4. Значењски садржај
Као сва остала презимена ни ова творена од имена Петар немају осим функције да уз лично име буду у именској формули знаковима за идентификацију никакав значењски садржај у данашњој комуникацији. За разлику од презимена надимачког поријекла управо описана презимена нису имала богатији садржај ни на самом почетку, дакле у вријеме кад су настала прије неколико вјекова. У овом би се смислу могло само рећи да су у времену настанка нешто богатији значењски садржај имала тек она презимена којима је у основи лично име слојевитије структуре, као нпр. Пећинић, Пелајић или Пеурача. У поставама им сигнали сугерирају да су људи по којима се презивају њихови садашњи потомци у Корлату, Лишанима Островачким или у Мушковцима били у својој средини давно некад већ обиљежени каквом препознатљивом особином.
5. Завршна напомена
Десетак овдје описаних презимена дио су корпуса од осамдесетак антропонима колико сам их нашао на свом теренском истраживању и забиљежио их у рјечнику антропонима Буковице заједно с личним именима, мушким (Пецика, Печар, Пећар, Пекота, Пепац, Перан, Пероња, Перота, Пешурда, Петрашин, Петрина итд. те женским (Пека, Пекеша, Перанкула, Перина, Перкача, Перова, Петрица, Петровка итд.), с породичним надимцима (Пецотићи, Пејићи, Пелићи, Перанови, Перишини, Перкићи, Пешићи, Петровићи итд.) или с личним надимцима (Печоња, Переро, Перјан, Перлина итд.). Мој је корпус тек десети дио антропонимског гнијезда насталог варирањем личног имена Петар. Толико је мноштво антропонима засигурно посљедица култа апостола Петра у кршћанском свијету, али и митолошког вјеровања родитеља да ће им светачко име штитити потомке на путу кроз живот. Од личног су имена настајали различитим начинима творбе антропоними свих осталих врста. Како казују примјери из рјечника из којих сам исписивао грађу, најиздашније базе за нове творбе биле су двосложне покраћенице какве су и у ових десетак презимена Буковице.