Српска презимена су најчешће настајала по имену оца, доста је и оних који су везана за занимања, личне особине, место порекла, племе из којег потичу.
Узимање презимена потпуно се укоренило у српском народу тек у 18. веку. До тог периода, прошло се кроз неколико фаза. Најпре презимена није ни било. Уместо презимена код Срба је било распрострањено да уз име додају назив племена из којег потичу. Касније су се почели користити тзв. патроними, изведени из имена очева – од Петра су настали Петровићи, од Николе Николићи, од Јована Јовановићи…
Мало је познато да је један Милош Обреновић заправо рођен као Милош Теодоровић, а да је 1810. одлучио да узме презиме по имену првог супруга своје мајке Обрена.
У то време настају и бројна друга презимена по следећим принципима:
1. По оцу – најчешће
2. По племену – Васојевић, Дробњак…
3. По звању – Поповић, Капетановић…
4. По занату – Ковачевић, Мајсторовић…
5. По особинама – Мудринић, Бјелоглав…
6. По месту, завичају – Гламочанин, Личанин…
7. По надимку, шпицнамету – Сурла, Затезало
8. По страној речи – Тинтор, Бомештар…
Како је настало ваше презиме, пишите овде и на Форуму Порекло, а наши чланови ће се радо придружити дискусији, и трудиће се допринети откривању порекла вашег презимена.
26. април 2017. у 21:28
Jelica
Poštovani,
Interesuje me poreklo prezimena Dujović. Moji su iz okoline Pljevalja u Crnoj Gori, slave Đurđevdan, a neki daleki preci su se tu nastanili došavši iz Lijeve Rijeke.
Hvala unapred
1. мај 2017. у 12:10
vojislav ananić
https://djoletovkutak.com/2016/11/07/nasa-prezimena/
2. мај 2017. у 20:30
Jovana
Nemate podatke o Vukovićima iz Crne Gore koji slave Svetog Jovana.
4. мај 2017. у 10:33
Milan Jovanovic
Zanima Me Prezime Jovanovic Iz dobrotina Slava sveti nikola
13. мај 2017. у 13:17
Никола
Помаже Бог. Можете ли ми рећи одакле потиче презиме Ашић? Из Угриноваца смо, општина Земун. Св. Николу славимо.
15. мај 2017. у 01:19
Ранко Раделић
Далеко од тога да сам сигуран, али могуће поријекло презимена је од Ашана, потомака црногорског племена Лучана, иако су они сами себе називали Србљацима а не Ашанима.
18. мај 2017. у 01:21
Никола
Хвала пуно.
15. мај 2017. у 02:34
Мајкл
Презиме: Галчић,
Слава: Св. Јован Крститељ,
Регион: Срем.
Имам сазнања да је ово презиме повезано с презименима Галичић и Галечић, те да је у Херцеговини, на Поповом пољу, постојало село Галчићи и да порелкло сеже чак пре 15. века. Премада за дате наводе никада нисам пронашао релевантан извор. Молим за одговор, уколико ико има правоваљане информације. Хвала!
16. мај 2017. у 01:49
Igor
u popisu imena nisam nasao svoje prezime IgriĆ ili Igric kako se vodilo u austrougarskoj
17. мај 2017. у 10:12
Nikola
Nisam našao prezime Cvetinčanin u listi. Region Srem, slava Sveti Jovan Krstitelj.
20. мај 2017. у 18:04
vojislav ananić
Српска имена и презимена на БАНИЈИ (3):
http://jadovno.com/imena-i-prezimena-banijskih-srba-2/?lng=cir#.WSBlR5LyiUk
1. јун 2017. у 10:31
vojislav ananić
ПРЕЗИМЕ
Најчешће о презименима не разрмшљамо. Сватко од нас, за разлику од наших давних предака, добио је презиме прије особног имена.
Наши давни преци нису га ни имали. Нити им је презиме на ондашњем ступњу друштвеног развитка требало. У почетку бијаше, дакле, само особно име! Кад су друштвене потребе нарасле, показала се нужда за презименом које поступно постаје насљедно. Оно нам је тако задано прије нашега рођења. Њиме су нас уписаии у прве матице, да би нас могли уписати у прве школе, да бисмо се могли верифицирати у друштву. Њиме се потписујемо и свједочимо, обраћамо субесједнику, њиме се препознајемо. Што презимена значе као ријечи, какву поруку носе, зашто добивају такве облике да ми у тексту и у говору, међу тисућама ријечи, препознајемо да је ријеч управо о презименима. На примјер онима на -ић. Није наодмет знати и није неважно у којим се нашим крајевима и у којих народа појављују управо таква презимена (зашто неких облика презимена нема у македонском, бугарском, зашто у руском имају другу намјену, зашто су у словенском ријетка а у Хрвата, и поглавито у Срба и Црогораца, толико честа, готово типична?).
Све одговоре на та питања није потребно знати док се њима служимо у свакодневној упораби. Због тога о презименима и не знамо много!
Уписом у матице и свим даљим уписима у службене и неслужбене списе ми се презименима уводимо у друштво. По њима се зна да постојимо, гдје смо и коме припадамо. По њима се зна да смо једном постојали и кому смо припадали. А какви смо и какви смо некоћ били, акумулира се и сабија у слику, у садржај нашег презимена које је похрањено у меморију, у пријатна или неугодна сјећања наших изравних и посредних познаватеља. Све добре и лоше успомене на нас садржане су у презименима. И то је њихова важна одлика. Свеукупна наша знања о некој особи сабита су у презимену те особе, као у жаришту. Што год боље познајемо дотичну особу, садржај њезина презимена за нас је богатији. Нису дакле у свакога исте количине асоцијација које чине садржај презимена при спомену Гупца, Тесле или А. Г. Матоша, Мештровића … Тако је кад је ријеч и о свима осталима.
Презименом точно идентифицирамо (имамо у памети) управо ту одређену особу у мноштву других особа. Бива то тако од родилишта до радилишта, преко свакодневног боравишта до вјечног почивалишта; на гробној плочи, у разреду, чети, момчади, струковном друштву, на каквој приредби … И те особе бјеже из нашег памћења како блиједе њихова имена и презимена у нашим сјећањима. Многа не изблиједе никада.
Настанак презимена везујемо уз феудални поредак, кад се породица организира као крвна и производна јединица, укључена у сталеж повлаштених или у сталеж потлачених. И ти се сталежи разликују по презименирна. Племићима су она била поглавито потребна зато да осигурају насљедна права, да баштине углед, положај и иметак, да сачувају за потомство стечене повластице. У њих се презимена и најраније јављају. Истакнути људи тога доба, да буду у духу тадашњег хуманизма, своја презимена латинизирају: I. Lucius (= Лучић), B. Cassius (= Кашић), M. Flacius (= Влачић), F. Petricius ( = Петрић ?), G. Crisanio (= Ј. Крижанић); траже генеалогије својега рода у каквој угледној римској обитељи (Зрински и Франкопани), поталијанчују своја презимена да се и у облику изједначе са странима: Lazaneo (= Лозанић), Niseteo (= Нижетић), Zuveteo (= Жуветић), Mladineo (= Младинић). А много касније у доба грађанског друштва, кад се почињу обликовати нације, будити национална свијест у пуку и ширити национални и културни препороди, многи ће прваци тог покрета у нас своја страна презимена преводити на хрватски: Љ. Вукотиновић је био Farkaš (мађарски вук), В. Лисински је био Fuchs (њем. лисица), R. Frohlich постаје Р. Веселић (њем. frohlich = весео), Р. Јоргованић био је Flieder (њем. јоргован) итд. Таква презимена и такве њихове преоблике пуку нису били доступни. Њему су често презимена надијевали господари, свећеници, племићи и зато што је у развијенијем феудализму било све теже надзирати је ли одређена особа платила штибру, извршиила тлаку, одслужила мукотрни рад на галији (Галијотовићи). Пуку је преостајало да се сам организира у разне братовштине и цехове, да се лакше удружен супротстави моћницима. Сваки упис у такве организације више није био могућ само с помоћу особног имена. Ваљало је додати још који придјевак уз име (име очево: Јурјев; занимање: Котар, Узар; поријекло: Загорец, Прексавец, Међгорац, Бошњак). Такви и слични придјевци бивали су зачетком будућих презимена.
Црква је у феудалном поретку била најмоћнији и најбоље организирани феудалац. Она је и с вјерског и са сталешког гледишта била позвана да води надзор и евиденцију над пуком због кривоженства, инцеста раних и неприличних бракова, сваковрсних утаја итд. Тако су се од Тридентског концила (1545—1563) почеле водити матице рођених, вјенчаних и умрлих у којима су се прилично уредно уписивала презимена за све сталеже. Тако су презимена, једном записана постајала стална, непромјенљива и н а с љ е д н а. Та три обиљежја одликују и разликују презимена од особних имена, која у току живота особа које их носе у различитим приликама и у различитим социјалним срединама могу добивати различите облике: Петар, Перо, Перица, Пеак, Пецо, Пећо, Пеић, Пејан, Пеко, Пекан, Перче, Перак, Пераш, Перош, Петриш, Петрач, Перан, Периша, Перић, Перкиш, Пероје, Перота, Перуч, Пешо, Петај, Петан, Петрача, Перко, Перкан, Периша…итд. Ето, нисмо набројили ни пет посто изведеница од имена Петар! А такви изведени облици, најчешће су то имена од драгости, постају основом за стварање нових презимена: Перић, Перичић, Петришевић, Петрачић, Перковић, Перкановић, Пецић, Перишин…итд. Слично је и с надимцима који, међутим, обично не мијењају лик, него се с узрастом особе, или којим другим важним чином у животу својега власника, смјењују, увијек новим и прикладнијим ликовима.
Презиме, напротив, једном фиксирано, не подлијеже промјенама. Зато оно добива службено-правни статус и зато оно има најшири радијус препознатљивости и најшире подручје упорабе. Још је дуго у пуку, на селу, у неслужбеној упораби остало особно име, а презиме је било споредније.
То се види из израза »име и презиме«, гдје је име на првом мјесту те именске формуле, а п р е з и м е [през ( = преко +) име] значи »преко имена именом«, дакле надиме, надимак. Прва презимена и јесу имала улогу надимака, јер су се давала по каквој изузетној особини: Билокосић, Грбић, Хромић, Милеуснић, Носковић, Скрбић (»шкрбина«), Кљаић (»кљаст«), Зубовић, а таква су и наша најстарија презимена из Задра: Петар и Мартин Злурад (1118), Стане Варикаша, Драго Ноздроња (1178), Мирца Богобојша (1040) и друга.
Занимијиво је навести да су врхови феудалног сталежа као папе, цареви, витезови, монаси итд. — код којих су до данас остали стари обичаји одијевања, устоличавања и сав церемонијал у вези с тим — сачували прастари начин именовања само особним именом, које добивају устоличавањем, заређивањем, па их данас више не знамо по презименима: Јекатерина II, сестра Терезија, краљ Твртко, Лав XIII, Иван XXIII, Луј XIV итд.
Све до масовне појаве презимена у XVI стољећу у Хрвата су у упораби била народна имена, а до појаве кршћанства она су била искључиво народна славенска. Довољно се сјетити имена владара старе хрватске династије: Беригој, Бранимир, Домагој, Држислав, Гојслав, Крешимир, Мирослав, Мутимир, Радован, Славац, Светислав, Томислав, Вишеслав, Здеслав, Звонимир. У нашим презименима сачуван је голем фонд старих народних имена којих данас нема у упораби: Свеслав, Десман, Галеша, Малеш, Гржа, Градин, Пиљух, Маст, Мишула, Семигој, Потјеха, Владигој… и многа би било вриједно обновити умјесто данашњих честих помодних, накарадних имена у наше дјеце, која ће малограђанске хирове родитеља, који тиме задовољавају своју таштму, носити као терет у својем имену као биљег најинтимнијег дијела своје особности свега живота.
У презимениима је сачувана и сталешка подвојеност. Насумце наведена презимена: Кнезић, Властелинић, Господнетић, Жупанов, Барунић, Бановић, Генералић, Капурал, Чаушић, Алфиревић, Плебануш, Беговић, Алајбег, Колудровић, с једне стране, и Хлап, Слугановић, Кметић, Наполичар, Биједић, Сиротић, Глад, Метикош, Смичиклас, Мочибоб, с друге стране, то очито показују. Таква имена могу бити и надимачког поријекла и тада носе поспрдни, иронични призвук.
У презименима се огледају многи облици обичајног права: насљедовање имена претка, како би се именом и презименом чувао слијед рода, лозе, кољена. Зато се и јесу по селима више веселили сину првијенцу, него кћерки, јер ће син, међу осталим, и презименом продужити род и огњиште дома. Уосталом већина наших презимена на -ић (овић, -евић), -ас/-ец итд. упућује на десценденцију, потомство, на везу отац — син. У том смислу занимљива су имена по мајци: Анић (: Ана), Јагић (: Јага, Агата), Магдаленић, Магдић итд. У њима се огледа већа улога мајке у задрузи. Каткад је такво презиме настало због ране смрти родоначелника, или је пак било посљедак изванбрачне везе.
У презименима се одражава често и вјерска и национална припадност, али се те двије категорије не покривају и погрешно их је изједначивати. Није тешко (али није увијек ни сасвим сигурно) претпоставити да презиме Ивић, Стјепанић, Шимуновић припадају католичкој, Јовићевић, Симоновић, Стевовић православној, а Мехмедовић, Сулејмпашић, Јусуфбеговић исламској вјероисповијести. У Срба су имена Иван и Степан потврђена раније него имена Јован и Стефан/Стеван, а Немања је потврђен у Хрвата и у Срба истобно. Стога се ни за једно особно име, а готово ни за једно презиме, не може данас рећи да припада одређеној нацији. Једва да би се данас нашло које презиме за које би се могло рећи да је искључиво хрватско, српско или црногорско: Јован Храниловић је хрватски књижевник, Иван Милутиновић црогорски партијски радник и народни херој, Павле Ивић и Иван Поповић српски језикословци. Муслимани данас све више преузимају немуслиманска имена заједничка опћем јужнославенсиком именском фонду, а многа славенска презимена сачувала су се из времена прије исламизације. Има католика и православаца, с друге стране, с изразито муслиманским презименима, чак и у вишој црквеној хијерархији.
Посебно је значајно за презимена да углавном носе завичајни језични израз. Неће бити тешко одредити подручје највише честотности презимена: Стјепановић, Шћепановић, Стевовић, Степанов, Стипић, Стјепковић, Стефек и сл. Ареали презимена покривају се углавном с ареалима шароликог мозаика нашег дијалекатског пејзажа. И све дијалекатске појаве одражавају се у презименима: Билић (: бијел), Медвед (: медвјед), Јубић (: љуба), Чрња (: црн), Валчић (= Вучић), Ајдуковић (: хајдук), (х)Ромац, Ивец (= Ивац) итд. Такав је њихов службени изговор и њихова правна форма јача је од језичне норме. По тим особинама презимена пружају големе могућности језичних истраживања, која су важна изван језичног занимања. Презиме се никад не истражује појединачно, јер се многи од његових носилаца селе, премјештају, изумиру, удају итд. Само на укупности грађе, њезине размјештености, језичних обиљежја могуће је доносити ваљане закључке. Знамо колико је и каквих све миграција било у нашој бурној прошлости. Наша презимена једно су од најсигурнијих врела и највјеродостојнији путови за истраживање поријекла пучанства једног краја и за повијест сеоба. У том смислу вриједан би био труд будућих истраживача повијесних презимена у нашим и страним архивима, свјетовним и црквеним.
Презимена у крајевима којима је господарио туђинац свједоци су отпора однарођивању. Наши језички рубови богати су презименима својих језичних сусједа. Именици чиновника у Хрватској из 1906. обилују махом страним презименима. Нису ли таква врела изванредна грађа за различне социолошке студије!?
Занимљиво би било пратити судбину наших презимена по крајевима камо је исељавао хрватски живаљ већ пола тисућљећа: по аустријском Градишћу, По Мађарској и јужној Словачкој. По многим сеоским гробљима на полуотоку Гаргану у покрајини Молисе читају се имена некад бројне хрватске колоније, која је те предјеле насељавала у средњем вијеку, а особито у XVI стољећу, а данас многи једва знају да су »з оне бан(д)е мора«. Многа наша презимена расута су пространствима Сјеверне и Јужне Америке, Аустралије и Новог Зеланда. Причали су ми како су их пуна гробља у Андама, по пустарама Патагоније, уз хацијенде по Огњеној земљи, на салитреним пољима Антофагасте, на пучини Сан Педра на пустарама Санта Феа… Посвуда. Многи њихови носиоци у временима тешких економских миграција стварали су онамо у раду и поштењу углед и иметак а својим презименима оставили спомен на себе, на част и дику својему потомству и својему народу.
Данас треће и четврте генерације наших исељентка које су заборавиле језик прадједова, и које једва да знају изворно изговорити своје презиме, управо преко презимена траже свој идентитет, своје поријекло, своје коријене. Све више и све чешће. Презимена друге генерације наших економских исељеника по западној Европи, и другдје, само ћу споменути као проблем који буди мучне спознаје о многим изгубљеним сународњацима, што носе још само презиме својих предака.
ИЗВОР: Петар Шимуновић, „НАША ПРЕЗИМЕНА“, поријекло – значење – распрострањеност, Накладни завод Матице Хрватске, Загреб, 1985.