Досељавање народа у Војводину Reviewed by Momizat on . Сарадник портала Порекло Војислав Ананић приредио је текст о и историји националних заједница у Војводини, који је објављен у издању Покрајинског секретаријата Сарадник портала Порекло Војислав Ананић приредио је текст о и историји националних заједница у Војводини, који је објављен у издању Покрајинског секретаријата Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Досељавање народа у Војводину

Досељавање народа у Војводину

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић приредио је текст о и историји националних заједница у Војводини, који је објављен у издању Покрајинског секретаријата за образовање, управу и националне заједнице.

Vojvodina, etnicka mapa

После бурних ратова, подручја кроз која су пролазиле војске била су опустошена. Највише су страдале низије. Велики део некадашње Угарске, тј. њен средишњи низијски део, у демографском смислу био је уништен. Природно је било да се ти предели полако населе, а у економском интересу Хабзбурговаца било је да се што пре населе. Стога, не само да су подржавали, него су и активно учествовали у насељавању тих територија. Интерес власника новоослобођених жупанија тако је је било насељавање становништва.

Насељавање Немаца

На новоослобођеним територијама аустријска државна политика током 18. века започела је насељавање Немаца у Бачку, Срем и Банат. Њих је Бечки двор на југ Монархије насељавао као радне, династичким и државним интересима верне поданике. Немачки досељеници су углавном потицали из Швапске, Порајња, Франачке и Фалачке. У Бачкој су се Немци насељавали од Пожаревацког мира 1718. године. У Петроварадинском Шанцу (Новом Саду) присутни су 1739. године, а у Оџацима, Колуту, Пригревици, Бачкој Паланци и Гајдобри од 1748. године. У Апатин и Букин населили су се 1750. године. Њихов долазак у Оџаке бележи се 1759. године, где су убрзо саградили своју цркву. У периоду од 1763. године до 1768. године насељени су у Гајдобру, Гаково и Каравуково. У годинама од 1784. до 1786. досељеници Немци дошли су у Црвенку, Врбас, Секиц, Буљкес, Сивац, Кулу, Парабуц, Станишић, Чонопљу. Темерински феудалац Арпад Сечењи (Szécsenyi Árpád) населио је Немце у Бачки Јарак.

Прва велика колонизација Немаца у Банат била је током и након завршетка Варадинског рата (1716–1718). Тада је у Банат долазило становништво из Фалачке и Франачке. Немци су 1717. године дошли у Темишвар и Белу Цркву, а 1723. године у Панчево. Међутим, рат од 1737. до 1739. године, разбојници, а поготово велика епидемија куге 1738. године, уништили су немачко становништво у Банату. Друга велика колонизација Немаца (Терезијанска колонизација) догодила се у Банату од 1763. до 1773. године, када је досељено 11.000 породица. Марија Терезија је 1763. године издала Патент о колонизацији којим је регулисала права и обавезе досељеника. И после овог периода настављено је интезивно насељавање Немаца на територију Баната. Тако су 1770. године немачки досељеници дошли у Ковин, 1774. године у Глогоњ, 1776. године у Омољицу, Јабуку и Мариолану, 1784. године у Модош, а 1790. године у Црњу и Наково.

Немачко становништво долазило је углавном на простор Војне границе, где је од 1765. године постојао Немачко-банатски пук, али и на имања спахија. Тако је породица Нако населила на свој спахилук Немце у Наково, Хајфелд и Масторт. Срби из Мартинице су 1781. године отишли су у Војну границу, у Центу. Око 1800. године на имање Лазара у Мартиницу и у ново насеље Лазарфелд дошли су Немци из близине Велике Кикинде (Солтур, Свети Хуберт, Шарлевил). Из Баденске области населили су се Немци 1802. године и свом новом насељу дали назив по министру рата Карлу, Карлсдорф.

Досељавање Срба

Досељавање српског становништва из Лике, Далмације, Баније и Кордуна на подручје Срема, Бачке и Баната било је трајна појава 18.века. Гладне године и бољи услови живота у јужној Угарској утицали су да тај прилив досељеника буде сталан. Војна граница била је подручје насељавања овог становништва, јер оно се и у старом крају налазило у оквирима Војне границе. Најинтензивније насељавање тог становништва било је у Срему, где је свако село тада добило свој рватски или шијацки шор или крај (досељеници из ових крајева називани су Шијацима). У Бачкој, Шајкашки батаљон је био простор усељавања досељеника из западних крајева. Шијаци у Госпођинцима и Чуругу помињу се 1770. и 1786. године. Још до 1848. године многи Шијаци из Мошорина и Вилова су се састајали на међама атара. Ова досељеничка струја допирала је делимично и до Банатске војне границе (Ковин, Омољица, који имају свој рватски крај).

Досељавање Хрвата

Досељавање Хрвата у Бачку, Срем и Банат било је разлицчито када је реч о узроцима, пореклу становништва и структури досељеника. Аутохтоно хрватско сремско становништво за време напада Турака иселило се из Срема. Српска већина тада је у Срему асимиловала католике у неким сремским насељима (Велика Ремета, Манђелос, Вогањ, Добринци, Голубинци). Током 18. века Хрвати су се населили у Срему у оним насељима у којима су раније живели. Тада је дошло до великог прилива шокачког становништва из Босне, па је у западним деловима Срема преовладало икавско наречје. Хрватско становништво у Срему похрватило је досељене Немце и католичке Клименте у Никинцима и Хртковцима.

Јужнословенско католичко становништво у Бачкој разнородног порекла је и времена досељавања. Оно је пореклом из Босне, Далмације и Лике. После 1622. године дошло је до насељавања група буњевачког становништва у крај око Суботице и Сомбора. Друга група истородног становништва доселила се 1686. године под вођством капетана Ђуре Видаковића и Дује Марковића. У доба Великог бечког рата (1683–1699) и после потписивања Карловачког мира, талас шокачког становништва из Босне прелио се из Славоније и Срема у Бачку и населио осам насеља од Бача до Сантова. У 18. и почетком 19. века досељавали су се Хрвати у Банат. Прва група досељеника били су Шокци икавског наречја који су се населили у Војну границу у Перлезу, Старчеву, Омољици и Опову.

Другу групу насељеника чинили су кајкавски племићи. Арондацијом земљишта за потребе карловачког генералитета (1784–1788) Загребачка надбискупија изгубила је земљу дуж реке Купе. Дворски ратни савет тада је Надбискупији понудио земљиште у Банату, што је озакоњено 1801. године када је дошло до насељавања кајкавског племства, надбискупских вазала, у Боку, Неузину, Јарковац, Ботош, Маргитицу, Кларију. Трећа група хрватских насељеника дошла је 1803. године у Банат. Становници из три крашованска насеља населили су се у Карлсдорфу (Банатски Карловац).

Најстарији хрватски досељеници у Банат су Крашовани. Према предањима, доселили су се из Босне у току 16. века. Источно од Темишвара живео је огранак бачких Буњеваца и Шокаца, досељених у 17. веку. Хрвати из Личке и Модрушке жупаније 1765. године селе се у банатско Подунавље (Перлез, Опово, Старчево, Борча, Глогоњ, Омољица). У средњи Банат Хрвати су се населили после преуређења Војне границе. Марија Терезија одредила је да се знатан део поседа загребачког надбискупа и других племића уступи војној управи, а власницима да земљиште на другом камералном поседу. Тако су Хрвати из околине Туропоља добили селишта Сарчу, Модош, Боку и Билед. 1765. године селе се у банатско Подунавље (Перлез, Опово, Старчево, Борча, Глогоњ, Омољица). У средњи Банат Хрвати су се населили после преуређења Војне границе. Марија Терезија одредила је да се знатан део поседа загребачког надбискупа и других племица уступи војној управи, а власницима да земљиште на другом камералном поседу. Тако су Хрвати из околине Туропоља добили селишта Сарчу, Модош, Боку и Билед.

Буњевци, Шокци

Буњевци

Буњевци су велика етничка група која живи на просторима Горског Котара, Лике, Далматинске загоре и на подручју такозваног Бајског трокута, чија се замишљена линија налази на потезу између Баје, Сомбора и Суботице. Буњевци с подручја Бајског трокута називају се бачким Буњевцима. Говор им је икавски, што им је заједничко с Буњевцима из Горског Котара, Лике и Далматинске загоре. Католичке су вере.

Шокци

Слично Буњевцима, Шокци су католичке вере, а њихово досељење водили су фрањевци на крају 17. века из Босне и Далмације. Населили су се у близини Дунава (Вајска, Бачки Брег, Сонта, Бођани, Плавна). Матија Петар Катанчић је целу Славонију, након ослобођења од Османлија, називао Шокадијом, јер су је густо населили Шокци из Босне. Углавном Шокци, а нешто мање Буњевци, од 15. до краја 16. века, поступно долазе у Славонију и Јужну Угарску. Када је реч о називу Шокац (Шокци), најприхватљивија и најреалнија теорија је да су га наследили од племена Сукци (Суцци) које је и претходило Шокцима. Сукци су назив добили по планини Succus. Постоји још низ бесмислених теорија које не вреди ни спомињати. У Босанској Посавини постало је уобичајено да се сви Хрвати у тој регији називају Шокцима.

Досељавање Мађара

Узрок досељавања Мађара у Бачку и Банат током 18. века је обнова угарске жупанијске власти у јужној Угарској и утемељење феуда у Бачкој и Банату. Мађарско становништво досељавано је, пре свега, као радна снага на феудалним имањима, а велепоседници су били главни покретачи колонизације (не само Мађара). Инкорпорирањем Баната 1779. године под власт Угарске и стварањем жупанијске власти у њему, као и спахијских имања, почела су досељавања Мађара у Банат. У Бачкој је досељено мађарско становништво дошло на подручје Бачкободрошке жупаније и Потиског крунског диштрикта. Мађарско становништво је 1746. и 1747. године почело да насељава Суботицу, 1748. године Бездан, 1749. године Кулу.

Гроф Антон Гражалковић задужио је 1750. године Ференца Чизовског (Csizovszky Ferenc) да насели тополску пустару, која је већ 1774. године имала 247 домова насељеника из северне Угарске. После 1751. године мађарски досељеници дошли су у Сенту, од 1751. до 1753. године у Аду и Мол; 1753. године Дворска комора населила је мађарско становништво у Кањижу, а од 1750. до 1762. године досељеници су стигли у Бечеј, Чонопљу, Купусину, Дорослово. Посед Бајшу је 1751. године добио потиски капетан Стеван Зако, који је 1759. продао посед Јакову и Луки Војнићу. У Бајшу су се 1760. године досели Мађари католици, а 1785. године реформатске вероисповести. Мађарско становништво дошло је 1767. године у Петрово Село, 1769. године у Иђош, а 1771. године у Мартонош.

Спахија Миклош Карас (Kárász Miklós) од 1746. до 1772. насељавао је мађарским живљем пустару Хоргош. У Стару Моравицу 1786. године населиле су се 334 мађарске реформатске породице из Кишујсалаша (Kisújszállás), Кунмадараша (Kunmadaras) и Јаскишкера (Jászkiskér). Исте године, становници Кишујсалаша населили су Пачир. Мађарске породице стигле су 1787. године у Фекетић, а 1799. године гроф Сечењи населио је Мађаре на свој темерински феуд. И пре инкорпорирања Баната у Угарску, мање групе мађарског становништва стизале су у Банат. Мађарски живаљ је 1773. године стигао у Нову Кањижу, Мајдан и Крстур, од 1774. до 1776. године досељавали су се Мађари у Оросин (Руско Село) и Торду.

У Чоку је мађарско становништво дошло 1782. године, а 1783/84. у Мађарски Итебеј. Пошто је српски живаљ напустио Дебељачу, из северног Потисја Мађари реформатске вероисповести стигли су 1794. године у ово насеље. Мађарско становништво је 1801. године колонизовало Мађарску Црњу. Досељавање Мађара, иако је била у питању Угарска, није помагала централна власт, јер није постојао план за насељавање Мађара. Напротив, већина мађарског становништва насељавала се без знања и дозволе државе и феудалаца.

Досељавање Румуна

Досељавање Румуна у низијски Банат током 18. века било је слика колонизационих померања, планског и стихијског насељавања румунског становништва са простора Банатских планина и из долине Мориша и Караша. Румунско становништво било је присутно у западном Банату и пре 18. века. Румуни су у низијски Банат досељавани у Војну границу и на имања феудалаца. Након досељавања, румунска насеља могла су се груписати у три типа: села у доњем току Нере и Караша, као и она у долинама Моравице и Месића чији су се становници називали горанима, затим насеља у Војној Граници, у околини Панчева, Алибунара и Беле Цркве, чији становници су се називали граничарима и пет насеља у средњем Банату, чији становници су се називали Румуни са пустаре. После 1740. године интензивира се досељавање Румуна у низијски Банат. Тада се доселило румунско становништво у Маргиту, у Сент Јоан (Барице), а 1744. године у Мали и Велики Гај.

Марија Терезија је 1765. године издала патент да се из свих румунских насеља, у које би требало да дођу немачки колонисти, иселе Румуни. Две године касније, 1767. године, румунски живаљ напустио је своје у села око Темишвара и у долини Мориша и населио насеља око Бегеја: Мали и Велики Торак, Јанков Мост, Ечку, Клек. Становници села Сакалаза код Темишвара населили су Велики Торак, а из села Сердина у долини Мориша Мали Торак. Укупно је у Мали и Велики Торак стигло 340 породица. Румунски живаљ пристигао у Јанков Мост био је пореклом са Мориша. Румунска насеља око Бегеја после продаје у спахилуке (1781–1782) ушла су у посед Луке Лазара и Исака Киша.

Војне власти су, такође, спроводиле колонизацију Румуна у Војну границу. Тако су 1765. године насељени румунским становништвом Банатско Ново Село, Долово, Алибунар, Селеуш и друга места; крајем 18. века румунски живаљ дошао је у Уздин, Ковин, 1805. године у Мраморак, 1807. године у Делиблато, а 1808. године формирано је румунско насеље Владимировац (Петрово Село). Румуни у селима у околини Вршца били су староседеоци. На подручју Баната дошло је до интензивног прожимања српског и румунског становништва.

У веку вере, верска истоветност зближавала је народе, а комуникацију међу њима чинила је лакшом. У периоду од 1713. до 1864. године Румуни су у верском погледу припадали српској црквеној организацији, Карловачкој митрополији, осим оних који су прихватили унију са католичком црквом (од наших насеља Румуни у Јанковом Мосту и Марковцу). Бракови између Срба и Румуна били су чести, као и међусобна асимилација. У источном Банату у 18. веку почела је румунизација српског живља, а у западном асимилација Румуна са Србима. Асимилација је лакше текла код верски истоветних народа (примери: међусобне асимилације Срба и Румуна, германизација Италијана и Француза), јер су контакти међу њима били чешци.

Досељавање Словака

Словачко становништво током 18. века населило се у Бачку, Банат и делимично у Срем. Словачки живаљ долазио је на позив угарских феудалаца, као радна снага на феудима, затим су га насељавали на Коморска имања и Војну границу. Колонизација почиње 1745. године, када је импопулатор Мартин Чањи, на основу договора са власником футошког властелинства Михајлом Чарнојевићем, довео 2000 Словака из Новограда (Новохрада), Ораве, Липтова, Хонта, Зволена, Турца у Петровац у Бачкој. Досељеници су две године потом, 1747. године, склопили уговор са спахијом. Са тог подручја насељеници су 1746. године дошли у Кулпин на имање спахија браће Стратимировић, 1754. године Словаци протестанти насељавају се у Бајшу, 1756. године у Гложан, 1758. године у Селенчу, која је једино мултиконфесионално насеље, протестантско и католичко. Словачки досељеници су 1773. године дошли у Кисач, а од 1790. до 1791. године у Пивнице и у Лалић. Из села Селенче у Бачкој протерано је 1770. године 98 словачких протестантских породица, које су се населиле по специјалној дозволи цара Јосифа II у Пазови, на територији Петроварадинске пуковније.

На посед Кристифора Нака у Банату дошло је 1782. године словачко становништво из Новоградске, Пештанске, Нитранске и Зволенске жупаније. Досељеници су основали насеље Нови Комлош. На њиховом челу били су учитељ Самуел Гершковић и свештеник Матија Барањи, пореклом из липтовацког краја. Матија Барањи превео је 1784. године део насељеника у село Пардањ на имање Габриела Бутлера, а две године потом из Пардања досељеници су стигли у Арадац, код Великог Бечкерека, на имање Исака Киша. Из Пардања је словачки живаљ 1788. године прешао у Ечку, а из Ечке са свештеником Јаном Босиделерским 1802. године у Ковачицу. У овим годинама (1806) словачко становништво дошло је у Падину и Шандорф (Јаношик), а из Шандорфа 30 словачких породица населило се у Хајдучицу. Већа група досељеника 1829. године из Падине такође је населила Хајдучицу.

Досељавање Русина

Прве русинске породице из Закарпатја, тадашње североисточне Угарске, долазе у Бачку четрдесетих година 18. века. На попису становништва Куле 1746. године прво је записано троје Русина, а након њих, исте године, још 11 русинских породица. Први русински колонисти долазили су у Бачку појединачно, као надничари, у време већих сезонских радова, па су се неки од њих ту и населили. Организовано насељавање Русина у Бачку поциње 1751. године: управник коморских имања у Бачкој, Франц Јозеф де Редл (Franz Joseph de Redl) је, на молбу слободњака Михајла Мункачија (Munkácsy Mihály) из жупаније Берег (данас у Закарпатској области Украјине), издао и потписао контракт о насељавању 200 русинских гркокатоличких породица из североисточне Угарске на пустару, ненасељено коморско насеље Велики Крстур. Исте године у селу је основана гркокатоличка парохија, а 1753. почела је да ради школа у којој се настава одвијала на русинском језику.

Русинско становништво је 1751. године насељено на подручје коморске пустаре Руског Крстура, на основу уговора о насељавању који је потписао администратор коморских имања у Бачкој Јозеф де Редл. Две године потом, у Крстур је пристигло русинско становништво из жупанија Шариш, Земплин, Боршод, а насељавање је настављено до почетка седамдесетих година 18. века до када су пристизали нови досељеници са широке територије тадашње североисточне Угарске, из 14 жупанија на којима се простирала црквена јурисдикција Мункачевске гркокатоличке епархије.

Досељавање Русина у Куцуру поцело је 1763. године, када је Франц Јозеф де Редл потписао уговор о насељавању 150 гркокатоличких русинских породица у коморско насеље Куцуру и дао га Петру Кишу из Крстура да прикупи и доведе заинтересоване колонисте из североисточне Угарске. 41 русинска породица дошла је 1763. године, а две године касније још 42. Оне су углавном потицале из парохије Муцењ. Године 1764. русински кнез у Куцури звао се Јанко ордаш, а први гркокатолички свештеник у Куцури (од 1766. године) био је Осиф Кирда. У Куцури су већ живели православни Срби. Русинска школа у Куцури основана је 1765. године, а гркокатоличка парохија 1766. године. На државном попису 1787. године у Крстуру је било око 2200, а у Куцури око 1600 Русина. У доба владавине цара Јосифа II 1786. године у војну службу је примљено око 8000 запорошких козака који су насељени у околину Сенте.

Досељавање појединих русинских породица из Крстура и Куцуре у Нови Сад почело је већ шездесетих година 18. века, а 1780. године у Новом Саду је основана гркокатоличка парохија. У другој половини 178. века Русини су се у мањем броју досељавали и у нека друга насеља у Бачкој: Шову и Обровац, али се нису одржали у њима. Русини који су се од средине 18. века досељавали у Бачку били су гркокатолици, али су од 1751. године били под јурисдикцијом римокатоличке Калочке надбискупије. У почетку су им свештеници Русини долазили из Мукачевске и из гркокатоличке Великоварадинске (Велики Варадин, данас Орадеа у Румунији) епархије. Из те епархије су у почетку Русинима долазили у Бачку први гркокатолички свештеници и доносили најнеопходније црквене ћирилске књиге.

За гркокатолике, унијате у Хрватској и за Русине у Бачкој основана је 1777. године Крижевачка епископија, у оквиру које су Русини остали све до 2003. године, када је основан Апостолски егзархат за гркокатолике у Србији и Црној Гори. Поједине русинске породице, понекад и веће групе, из Крстура и Куцуре током 18. и 19.века пресељавају се у друга насеља и тако формирају нове русинске колоније. Крижевачка епархија је 1777. године добила посед Шид и Беркасово, па је почетком 19. века почело насељавање Русина на тај посед. Насељавање у Шид је поцело 1803. године, а у Беркасово 1810. године. У Бачинце се Русини насељавају од 1834. године.

Јевреји у Војводини

Позиције јеврејског становништва у Срему, Бачкој и Банату биле су одређене положајем Јевреја у Хабзбуршкој монархији. Патент Марије Терезије дозволио је Јеврејима да живе у градовима уз плацање толеранцијске таксе. Реформе Јосифа II омогућиле су Јеврејима рад у државној служби. Јевреји су чинили градско становништво које се бавило трговином. У Новом Саду је 1728. године живело 12 јеврејских породица, 1743. године 26, а 1748. године постојала је јеврејска општина. Породица Јакова Херцела прва се 1775. године стално населила у Суботицу, а 11 година касније основана је јеврејска општина.

Народи о којима (ни)је остало само сећање

У доба када је Банат био највећи колонизацијски простор у Европи, досељена је ту група Каталонаца из Шпаније. Када су Хабзбурзи изгубили Напуљ и Сицилију 1731. године,Каталонци су пристигли у Беч. Четири године лутали су Бечом и аустријским градовима, те су хабзбуршке власти одлучиле да их населе у Велики Бечкерек. Они су лађама стигли на Бегеј и формирали своје насеље Нову Барселону. Први су почели да саде дудове у Банату. Уништили су их напади разбојника, а нарочито куга 1738. године. Од целе насеобине остало је само 30 сирочади која су распоређена по сиротиштима у Угарској.

Уз Немце, досељавали су се и Италијани који су населили околину Темишвара, али су врло брзо били германизовани. Из области Алзаса и Лорене у периоду терезијанске колонизације дошли су и Французи. Они су у околини Велике Кикинде 1770. године основали своја насеља: Солтур, Шарлевил, Сент Хуберт, Молин, која су убрзо германизована. Трагови досељених Француза остали су у презименима банатских Немаца: Шевалије, Дипон, Барту, Леђер, Боасе итд. У време Великог бечког рата, Бугари-католици населили су села Бешенево и Вингу, у близини Темишвара. На посед Лазара у Ечку дошли су 1793. године, а од 1823. до 1825. године населили имање Двор Јосипа Петровића у Банату. Неки од њих су се 1895. године иселили у Иваново код Панцева, а неки су отишли у Бугарску. Феудалац Лудвиг Барац населио је 1838. године пустару бугарским насељеницима и они су је назвали Барацхаза (Барацзхáза), касније Стари Лец. Бугарски насељеници углавном су се бавили баштованством. Трагови Бугара, Италијана, Француза, Шпанаца углавном су нестали, али не потпуно. У Војводини често можемо чути чудна презимена, која нису у складу ни са једним језиком који се данас говори овде. Штавише, могуће је да је неко од наших предака припадао овим народима, те да о њима није остало само сећање.

Досељавање и порекло Рома

Роми су недовољно проучен и познат народ, иако присутан у Европи много стотинагодина. Њихова историја одигравала се тако да је једва била у вези с крупнијим догађајима европске историје, па према томе и историјским догађајима у Угарској или Србији. У свести разних народа, а и у свести самих Рома, постојало је оштро раздвајање настало због разлицитог начина живота, језика и различите културе. Разне групе Рома раздвајају се на основу језика који говоре, обичаја и назива које користе за себе. Многи прихватају назив Роми, који потиче из језика хинду, а данашње значење те речи је мушкарац (територија у Малој Азији где су Роми били присутни у XИ веку називала се у Византији и у време Турака Рома или Рум). Неки користе разне форме назива Циган, који на неким од језика једноставно знаци човек, тј. људско биће. Ова реч је пореклом из грчког језика (атхиганос), али је по мишљењу већине Рома непожељна, погрдна. Карактеристично је да Роми дуго нису бележили податке из своје историје, тако да је то препуштено другима и због тога је она пуна отворених питања, предрасуда или погрешних тумачења.

Мада је то мало вероватно, неки научници мисле да се први талас миграције Рома десио већ за време Александра Великог. Сигурно је да их је пут којим су пролазили учинио да буду још различитији. Неки су се задржали више у Персији, неки на Блиском истоку, неки у северној Африци, неки у данашњој Украјини, Јерменији, у Малој Азији и на Балкану. Балкан је био један од највећих центара одакле су се насељавали у друга подручја Европе. Остали су стигли до Западне Европе и Русије, те је и њихова историја потекла другим путем. Роми који живе у Војводини провели су пуно времена на Балкану и у Средњој Европи. У различитим језицима које говоре присутне су речи из грчког, словенских и мађарског језика, а поједине групе говоре језик који се може окарактерисати као новолатински и који показује карактеристике варијанте румунског језика говореног пре више векова. У 14. веку Роми су били присутни на многим местима на Балкану.

Угарски краљеви Сигисмунд, Матија Корвин, ВладиславII, као и Јован Запоља су издали документе о њима. Владислав II их је називао народом фараона јер се веровало да потичу из Египта, а Јован Запоља им је вратио слободу кретања. По легенди Роми су сковали гвоздени престо, на којем је кажњен Ђерђ Дожа. Током османлијске власти долазак Рома на територију Угарске била је непрекидна појава. Током Ракоцијевог устанка се појављују као свирачи. За време Марије Терезије и Јосифа II извршени су и насилни покушаји да их одврате од сталне селидбе као начина живота.

 

ИЗВОР: ИЗ  ИСТОРИЈЕ  НАЦИОНАЛНИХ  ЗАЈЕДНИЦА  У  ВОЈВОДИНИ. ВЛАДА АУТОНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ ВОЈВОДИНЕ, Покрајински секретаријат за образовање, управу и националне заједнице. Пројекат: АФИРМАЦИЈА  МУЛТИКУЛТУРАЛИЗМА И ТОЛЕРАНЦИЈЕ У ВОЈВОДИНИ. КОЛИКО СЕ ПОЗНАЈЕМО –  из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

Приредио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић


Коментари (41)

  • мирослав стапарац

    Захваљујући неуморном Војиславу Ананићу немамо шта додати сем незаборавних речи Милоша Црњанског из филма „Сеобе“ а односе се на Војводину – Vajdaszag – Woiwodschaft – НЕМА СМРТИ ЈЕДИНО СУ ВЕЧНЕ С Е О Б Е !

    Одговори
  • vojislav ananić

    Срби

    Пред крај XIV века из Србије је кренуо велики талас исељеника на север, у Срем и данашњу Арадску жупанију. Сеоба Срба у Арадску жупанију била је највероватније предвођена Димитријем, сином краља Вукашина, кога је краљ Сигисмунд именовао кастеланом града Вилагоша. У Срему и Банату већину становништва већ 1437. године представљали су Срби.
    Првобитне српске селидбе на та подручја започињу у време пропадања средњовековне српске државе. Деспот Бранковић добио је од угарских владара поседе у Срему и јужној Угарској, да би помагао у одбрани од Османлија. Он је на те поседе први плански насељавао поданике с окупираног простора јужне Србије. Они ту остају и након што су Османлије заузеле Срем, те као мартолоси, заједно с Османлијама, владају бачким и сремским градовима.
    Аустрија је крајем XVII и у XVIII веку ратовала против Турске углавном на територији Србије. У тим ратовима Срби су помагали аустријску војску, сматрајући и то једним од начина да се и сами ослободе турског ропства и створе независну државу. Они су учествовали у Аустро-турском рату од 1683. до 1699. године, а када се Аустрија због ситуације на западу морала повући, дошло је до Велике сеобе Срба.
    Након ослобођења од Турака, на та подручја стиже, у селидбама Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, много Срба с простора Србије.
    Наредна исељавања везана су за колонизацију солунаца-добровољаца у Првом светском рату после 1918. године.
    Након 1945. године, планском колонизацијом координираном од стране државе, углавном се селе Срби из пасивних крајева који су страдали у Другом светском рату, на поседе у Војводини.
    ИЗВОР: Колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.
    Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    Мађари у Војводини (историјски и етнолошки преглед)
    На основу података о средњовековној територији данашње Војводине у периоду пре Мохачке битке, овај део тадашње Угарске краљевине сврставао се у развијеније делове државе.
    Након најезде Турака на овај простор, становништво се због тзв. двоструког опорезивања (обавеза плаћања пореза и дажбина новим и старим властима) помера у северније крајеве, док опустеле крајеве настањује становништво с Балкана, које се првобитно или бави сточарством или се настањује у градовима поред речних токова и бави се трговином.
    После ослобођења од Турака, то јест до периода окончања Ракоцијеве буне (1711), немамо тачних података о броју и саставу становништва данашње Војводине. Познате су сеобе Буњеваца и Срба у поједине делове Бачке, али тачан број становника не може се одредити ни помоћу пописа из 1715. године, јер није пописано становништво које је живело у Војној граници (основана 1702). Ипак, може се установити високи проценат становника с јужнословенским презименима. У попису из 1715. године у Бачкој је пописано 1.267 домаћинстава, од којих су 1.202 домаћинства била српска.

    Настањивање Мађара у Бачкој

    Од свих жупанија на подручју данашње Војводине, од турске власти прва је ослобођена Бачко-бодрошка. Убрзо се формира Потиско-поморишка војна граница, где је становништво углавном било српско, а свега 6,63% становништва чинили су Мађари. Институција Војне границе била је веома примамљива, јер је обезбеђивала ослобођење од знатног дела пореза, те су се становници других делова Империје радо селили у ове крајеве. Након што је расформирана Војна граница, формиран је Великокикиндски диштрикт у који се одселило много бивших граничара, нарочито после 1760. године. Поред тога, од 1768. до 1774. године селили су се у Дунавску војну границу (алибунарски, панчевачки и бечкеречки округ), али и у Шајкашки диштрикт који је добио своје привилегије у то доба.
    Колонизација мађарског становништва у Бачку била је могућа само након што је расформирана Потиско-поморишка војна граница. У осталим деловима Мађари су били проглашени непожељним због активног учешћа у Ракоцијевој буни. Ипак, неки великаши успевају да врате поседе из предтурског периода и да на њима настане кметове из северних делова Империје. Овај процес може се назвати индивидуалним настањивањем или враћањем кметства на старо имање.
    Поред индивидуалног настањивања, ангажују се способне особе (данас бисмо их назвали предузетницима) задужене за врбовање људства. Тако се после 1753. године Ада, Мол, Мартонош, Стара Кањижа, Сента настањују становништвом из данашње жупаније Солнок, из околине Сегедина и из подручја међуречја Дунав-Тиса. Поред већ поменутих индивидуалних колонизација, особе блиске Бечком двору (Антон Грашалковиц, Миклош Естерхази, Шандор Карољи и други) стварају огромне латифундије на које насељавају углавном Немце, а делимично Мађаре и Словаке из северних жупанија. Да би овом процесу дали законски оквир, члан 62. из 1723. године одредио је да поседник има право да поведе своје кметове у другу жупанију само ако нема могућности да им у старој жупанији обезбеди кметску порту.
    У периоду од 1711. до 1730. године пристизали су готово сви слојеви мађарског становништва у јужне жупаније. Долазили су и кметови из пренасељених насеља који су се плашили сиромаштва које је могло настати због наследног права, тј. чињенице да је сваки брат добијао исти део парцеле. Зато је било учестало појединачно бежање на југ.
    Законски члан 101. из 1715. године одредио је обавезу поседовања пасоша приликом одласка у суседне жупаније.
    У другом таласу настањивања Потиско-крунског диштрикта (око 1770) дошли су мигранти из Хевешке, Новоградске, Пештанске и других северних жупанија. Са севера су се досељавали и у остале делове Бачке.

    Реформати у Бачкој

    Након Едикта о верској толеранцији (1781), који је углавном привукао Немце из подручја Горње Рајне, на подручје данашње Војводине долазе и реформати из средњег дела Угарске (Тројни Диштрикт Кумана и Јаса). Оснивају се насеља Фекетић, Моравица и Пачир. Насеља са претежно реформатским становништвом, као што су Дебељача, Руменка, настањују се из више реформатских општина Бекешке и Чонградске жупаније.

    Мађари у Банату

    Општи услови за живот у Банату у XVIII веку били су неповољни: подручје покривено мочварама, познато као нездраво место за живљење није привлачило ново становништво као Бачка. Поред тога, Банат је касније ослобођен од Турака, а и дуже је био мета османлијских упада (до 1738).
    Претпоставља се да је почетком XVIII века у Банату живело око 25.000 становника, углавном Срба и Румуна, највероватније сточара. У то доба Банат је имао већи стратегијски значај, него стварну вредност. Као и по наредбама које су важиле у Бачкој, од 1719. године католици су могли бити државни службеници и у Банату. Пошто су после Ракоцијеве буне Хабзбурговци на Мађаре гледали као на непожељне елементе, њихово масовно насељавање почело је тек средином XVIII века, када је знатан део Војне границе расформиран.
    До смрти Марије Терезије (1780) настањивање Мађара у Банату било је могуће на камералним поседима. Сегедински вртлари основали су Јазово (1760), Торду и Руско Село (1766).
    У доба владавине Јосифа II у насељавању мађарског становништва у Банат истицао се и град Сегедин који је куповао поседе и на њих насељавао део свог становништва. Данас се може закључити да су већина Мађара у Банату потомци ондашњих житеља Сегедина.
    Леринц Марцибањи (Marcibanyi Lorinc) је од 1782. до 1785. године колонизовао Чоку, Црну Бару и Врбицу. Падеј је 1784. године населио Иштван Ормошди (Ormosdy Istvan), а Јанош Тајнаи (Taynai Janos) у периоду од 1806. до 1810. године насељава Сајан. Колонисти су стекли повољнији статус од кметова пошто су склапали уговор са земљопоседником. Вртлари који су стизали током XIX века добијали су од 16 до 20 катастарских јутара земље, тзв. нумерусе за гајење дувана. Ови насељеници нису били у обавези да обезбеђују радну снагу или део рода, него су по уговору давали новац (профит).
    Поред земљопоседника и градова, колонизатор је била и држава: само у Торонталској жупанији је тако настало 43 насеља (нпр. Јерменовци 1817). Скоро свако новоосновано насеље ће постати и место секундарне миграције. Тако ће настати село Мужља 1890. године.
    Док је коњуктура дувана трајала, ова насеља су напредовала. После 1860. године уследио је низ елементарних непогода, због чега је овај осиромашен слој сачињавао главни талас исељеника који ће у XX веку потећи према Аустралији и Северној Америци.

    Колонизација крајем XIX века

    Због нерешеног аграрног питања, као и због све већих социјалних немира, влада је предлагала формирање нових насеља. Тако су настале Будисава и Телечка 1884. године. Током 1882. године дошло је до регулације доњег тока Дунава и насељавања Мађара из Буковине (Румунија). Населили су Војловицу, Скореновац и Иваново (1883). Пошто је њихов наталитет био изразито висок, они ће првобитно тражити посао у Панчеву и Београду као најближим центрима.
    Други талас Мађара из Буковине стигао је 1941. године, када је споразумом између Румуније и Мађарске дозвољено њихово исељење. Касније, Мађари ће бити настањени у Бачкој, на места која су раније додељена добровољцима. Населили су 28 места на територији 14 општина, одакле ће бити прогнани 1944. године.

    Мађари у Срему и Славонији

    Миграције у Срем и Славонију су последње и сврставају се у групу унутрашњих миграција. Ниска цена земљишта и изузетно високе наднице привукле су у ове пределе сиромашни део мађарског становништва, пореклом из Бачке и околине Балатона. Могуће је разликовати два таласа досељавања. Први је кренуо педесетих и шездесетих година XIX века, услед нерешеног питања у вези с укидањем кметства, односно због наде у јефтину земљу, док је разлог другог таласа миграције била филоксера која је упропастила практично целу културу винове лозе. Док је у првом таласу пошло на пут скоро 100.000 људи, у другом је било само 20.000 до 30.000 лица.
    ИЗВОР: Колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.
    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    Румуни

    Румуни у Банату – миграционе струје

    Први помени о Румунима на територији Баната су из XIV века. Прва насељавања Румуна у Банату извршена су током XVIII и у првим деценијама XIX века. То је период планског насељавања. Румунско становништво било је изложено колонизацијама у оквиру политике јачања границе према Турцима, затим и у оквиру настојања да се побољша економска ситуација у земљи. Када је реч о Румунима, постоји традиција двојаког досељавања: спуштање с банатских планина у потрази за испашом за стада и колонизација.
    На основу порекла могу се издвојити три изразите групе банатских Румуна: Банаћани, Ердељци и Олтенци.

    Румуни Банаћани

    Становници брдских насеља за која се може рећи да су најстарија румунска насеља (Мало Средиште, Марковац, Куштиљ, Војводинци, Месић) према одликама материјалне културе и обичајима сроднији су становницима карпатских брегова преко границе. Током XVIII и почетком XIX века, много локалитета насељено је Румунима: Алибунар, Селеуш, Барице, Маргита, Николинци, Владимировац, Уздин, Ечка, Сутјеска.
    Румуна равничара пореклом из Баната има на територији средњег и јужног Баната. Фратуци су Румуни из Алибунара, Селеуша, Николинаца, Барица, Маргите, а по некима и из Великог Торка, Владимировца и Уздина. Сматра се да се назив односи на колонизоване Румуне Банаћане. Претпоставља се да носе назив Фратуци, јер често користе деминутив речи фрате (брат).
    Момрлани (Момирлани) је израз којим у Малом Торку називају Великоторчане. Тако се називају и Румуни сточари под Ретезатом, у горњем току реке Жиул, док се за Великоторчане зна да је већина досељена из Сакалаза, поред Темишвара.
    Мокани је назив за Румуне из Делиблата, Ковина и Мраморка. Иначе, тако се називају пастири из Ердеља.

    Румуни Ердељци

    Узроком насељавања ове румунске групе сматра се феудална власт у Ердељу, као и премештање румунског становништва у време колонизације Немаца у Поморишју, када су добили Мали Торак и Клек. Развојачење Потиско- -поморишке границе и формирање Банатске војне границе довело је веће групе Ердељаца у Јанков мост, Клек, Овчу, Глогоњ, Јабуку.
    Постоји подгрупа Кришанаца (Мали Торак, Јанков Мост, Овча) која спада у појам Ердеља у ширем смислу.

    Румуни Олтенци

    У Банату се три села сматрају олтенским: Локве, Стража и Банатско Ново Село. Први талас Олтенаца довели су Турци у рударске области Баната, пошто су ове области 1552. године напустили рудари Саси. У периоду од 1641. до 1646. године 13.000 фамилија населило се у околину Вршца и Темишвара. После Пожаревачког (1739) и Свиштовског мира (1791) насељавале су се и друге групе Олтенаца. Румуни из Страже, Локви и Банатског Новог Села називају се Буфени или Царани. Тако се у Румунији називају Олтенци насељени у Банату.

    Српска и румунска православна црква

    У доба Матије Корвина, београдски митрополит био је црквени поглавар свих православних верника под краљевом влашћу, али већ 1479. године ослободио је намета мармарошке свештенике. За отцепљење од Карловачке митрополије у XIX веку најзаслужнији је Андреј Сагуна.
    Декретом цара Фрања Јосифа I 24.12.1864. године признато је право православним Румунима на отцепљење од Карловачке митрополије и на оснивање самосталне румунске митрополије у Трансилванији. Седиште јој је било у Сибињу (Сибиу), а имала је и две епископије: арадску и карансебешку.
    Данас румунска православна црква у Банату има три протопопијата (панчевачки, вршачки и протопопијат Мали Торак) са викаријатом у Вршцу, који су канонски везани за румунску патријаршију у Букурешту.
    Румунски црквени календар разликује се од православног и католичког календара: непокретне празнике слави по грегоријанском календару (као католици), а покретне по православном од 1924. године, када су на црквеном сабору у Атини одлучили да уместо јулијанског календара примене грегоријански календар.
    Банатска унијатска епископија, са седиштем у Лугошу, основана је 1863. године, али се унијаћењу оштро успротивило и српско и румунско становништво. Постоје само две парохије: Марковац и Јанков Мост. Унијати (гркокатолици) су под јурисдикцијом бискупије у Крижевцима.

    Архитектура Румуна у Банату

    У време Мерсијеве колонизације (1722-1726) колонисти су сами градили куће, од материјала затеченог у околини. То су биле набијаче покривене сламом. У време терезијанских колонизација колонистима је куће градила држава, према унапред прописаним плановима. У време колонизација Јосифа II долази до подизања стандарда изградње – мењају се планови, окућница, а колонисти сами изграђују куће, материјалом добијеним од државе.

    Ношња

    Могуће је издвојити два типа ношње: равничарска ношња (у Великом Торку) и средњоевропска сељачка ношња (ношња Кришана у Малом Торку).
    Ношња Румуна Банаћана припада типу чији основ чини платно, вунено ткање и сукнена ношња, затим разни типови крзнене одеће. Друга група, Кришано-Ердељци и Олтенци, носе већ споменути тип средњоевропске сељачке ношње (у нас познате под називом војвођанска или мађарска) којој налазимо аналогију с ношњама Мађара, Словака, Немаца. Основни делови ове одеће већ одавно се израђују од фабричког материјала. Жене носе набране сукње, а не скуте, док се у мушкој свечаној ношњи уместо гаћа рано појављују чакшире.
    Основни делови женске ношње Банаћанки су оплећак дугих рукава и скуте од белог домаћег памучног или кудељног платна.
    Скуте се покривају двема тканим кецељама (ово се сматра карактеристиком румунске ношње). Опасују се вуненим тканим појасевима. Преко оплећка носе прслук или крзнени грудњак. Зими главу и груди покривају великим вуненим марамама. Основни део ношње Кришано-Ердељаца и Олтенаца је оплећак дугих рукава. Скуте увек покривају широком набраном и набораном сукњом, преко које се носи кецеља. За овај тип ношње карактеристичне су вунене сукње и ткане вунене кецеље. У свечаној ношњи били су карактеристични оплећци са рукавима везеним златовезом.
    Основни делови женске ношње Банаћанки су оплећак дугих рукава и скуте од белог домаћег памучног или кудељног платна.
    Скуте се покривају двема тканим кецељама (ово се сматра карактеристиком румунске ношње). Опасују се вуненим тканим појасевима. Преко оплећка носе прслук или крзнени грудњак. Зими главу и груди покривају великим вуненим марамама. Основни део ношње Кришано-Ердељаца и Олтенаца је оплећак дугих рукава. Скуте увек покривају широком набраном и набораном сукњом, преко које се носи кецеља. За овај тип ношње карактеристичне су вунене сукње и ткане вунене кецеље. У свечаној ношњи били су карактеристични оплећци са рукавима везеним златовезом.

    ИЗВОР: Колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.
    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    Немци

    Могуће је издвојити три велике колонизације Немаца у XVIII веку: каролиншку, терезијанску и јозефинску.
    На основу података о обиму колонизације у XVII веку, може се утврдити да је у Бачку државним колонизацијама стигло 30.000 људи, а спахијским 5.000. У Банат је државним колонизацијама насељено 73.000 људи, а спахијским око 10.000.
    Порекло тзв. дунавских Шваба је следеће: трећина њих је из Пфалца, трећина из Баварске, а четвртина из Швапске.
    Чатаља и Ново Село била су прва швапска насеља која су насељена 1729. године, а око 1750. године следе Апатин, Букин, Колут, Оџаци, Пригревица, Гаково, Паланка, Гајдобра, Кљајићево, Крушевље, Каравуково. После Едикта о верској толеранцији протестанти су пристигли у Булкес, Јарек, Црвенку, Ловћенац…
    Бачки Немци живели су југозападно од линије Баја-Тител. Њихово насељавање је узело највећег маха у другој половини XVIII века (терезијанска колонизација), али је трајало и у XIX веку. Често су их насељавали на места где су Срби већ били насељени, због чега настају парови села с префиксом Нови- или Стари- у називима села. Већина Немаца у Бачкој су католичке вере, али постојали су изузеци: евангелистичке вере били су Немци који су живели у Црвенки, бачком Јарку, Ловћенцу, док су реформатске вере били Немци из Новог Сивца.

    ИЗВОР: Колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.
    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    СЛОВАЦИ

    Хабзбуршка монархија (Монархија) је територију данашње Војводине, која је била опустошена након турске владавине, настојала населити разним народима, између осталих Немцима, Мађарима, Русинима и Словацима.
    Словаци су се на територију данашње Војводине почели досељавати пре више од 250 (268) година, из Горње земље, како су сами звали данашњу Словачку, која је у то време припадала Монархији. Они су у наше крајеве пристизали у трећем таласу расељавања, који је континуирано трајао од 1690. године на целој територији некадашње Угарске. Словаке су у највећем броју насељавали земљопоседници који су имали поседе и на северу и на југу угарског дела тадашњег Царства.
    У Војводину су први словачки насељеници дошли под вођством Маћеја Чањија 1745. године, на футошко властелинство Михајла Чарнојевића, који их је населио на територију данашњег Бачког Петровца. Наредне године Словаци су населили Кулпин, а затим Бајшу (1754), Гложан (1756. и 1770. године), Селенчу (1758), Кисач (1773), као и друга места, на територији данашње Бачке. Насељавање Словака у Банат је уследило нешто касније. У Арадац су се населили 1786, затим су следили Ковачица (1802) и Падина (1806). У Срем су се Словаци населили унутрашњом миграцијом из Селенче (у Бачкој) у Стару Пазову (1770), а потом су, из Бачке, стигли и у остала сремска насеља.
    Словаци који живе на територији Војводине у највећем броју су пореклом из новохрадске, хонтске жупаније као и других жупанија средње Словачке.
    Словаци насељени у Војводини већином су евангелисти, аугсбуршке вероисповести, али има и оних који су католици.
    У највећем броју баве се пољопривредом и занатством, углавном живе у насељима где су се населили током 18. века. Културна седишта војвођанских Словака су Бачки Петровац и Ковачица.
    Словаци су до данас сачували свој национални и културни идрнтитет. Словачки језик је један од шест службених језика на територији Војводине.
    По попису становништва из 2002. године број Словака у Војводини је 56.637 или 2,79 % становништва.

    ИЗВОР: Колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.
    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    Русини и Украјинци

    Преци војвођанских Русина, као поданици слободног статуса Хабзбуршке монархије (Рутенус Либертинус), доселили су се половином XVIII века из североисточних у јужне крајеве Угарске у данашњу Бачку. У првом таласу у напуштено насеље Керестур доселило се око 200 породица, у другом око 160 у суседно место Куцуру.
    Руски Крстур (1751). Уговор о насељавању Руског Крстура настао је 17. јануара 1751. године. На основу њега, насељеници постају становници са таксом, четири године не плаћају порезе, а после истека тог рока годишње плаћају по 300 рајнских форинти за откуп својих обавеза. Седмину рода дају велепоседнику, а после измиривања дугова могу се слободно селити.
    Редл је имао намеру да Руски Крстур насели са 200 фамилија руских унијата, те су зато врбовали становништво из североисточних делова тадашње државе. Ипак, вероватно је да су прве групе пристигле из оближње Куле. Судећи по списковима колониста поред Русина пристижу и мађарски становници гркокатоличке (унијатске) вере.
    На основу писаних извора, за време Марије Терезије колонизују се насеља Руски Крстур и Куцура, да би колонисти касније пристизали и у Нови Сад и Ђурђево. После неколико година ова насеља постају центри секундарних миграција у Врбас, Бачку Тополу, Ново Орахово, Савино Село, Кулу, Шид, Беркасово, Баћинце, Сремску Митровицу, Инђију …
    На крају процеса досељавања 1765. године било је око 2.200 Русина (у Крстуру 1341, у Куцури 779). Приликом последњег аустроугарског пописа (1910) било их је 13.457, а за време првог пописа у Краљевини СХС (1921) 13.664. Наредних пет деценија бележи се стабилно повећање броја Русина, да би 1971. године био пописан највећи број – 20.109. Након тога, уследило је опадање, па је приликом пописа 2002. године евидентирано само 15.095 Русина.
    Русини су сачували свој идентитет захваљујући и својој унијатској (гркокатоличкој) вери. До бачке експедиције Володимира Хнатјука 1897. године кружиле су разне теорије о пореклу Русина. Према неким мишљењима Русини су потомци козака из Запорожја, док неки сматрају да су они потомци гарде кијевског војводе Сватоплука, који су стигли на тло Угарске са кћерком војводе. Хнатјукова запажања о украјинском пореклу русинског језика изазвала су жустре полемике у оновременој славистици, углавном на украјинско-словачкој релацији.
    Национална припадност Русина често је у прошлости била предмет спорења научника и политичара. Хабзбуршке и аустроугарске власти Русине су називале Рутенима и настојале су да спрече њихово повезивање и поистовећивање са Украјинцима у царској Русији.
    Крајем XIX и почетком XX века, већина Русина у Аустроугарској, упркос притисцима власти, почиње да се назива Украјинцима. Пошто су били удаљени од матице и духовних праваца у њој, војвођански Русини сачували су некадашњи назив. Ипак, везе са постојбином нису прекидали, нити су губили свест о припадности народу који тамо живи. Савремени српски историчари немају дилеме у вези с тим да су Русини део украјинског народа.
    Када је реч о вери, гркокатолици се званично називају католицима византијског обреда. Они нерадо користе назив унијати, због могуће асоцијације на насилно унијаћење православаца у прошлости. Гркокатолици у Србији донедавно су припадали Крижевачкој епархији у Хрватској, али је оснивање егзархата у Србији уклонило препреке у комуникацијама.
    Језик војвођанских Русина разликује се од украјинског књижевног језика. Он је 250 година одвојен од матичног народа, те је у специфичном окружењу примио много српских, мађарских и словачких речи.
    Русин је стари назив за Украјинца. Појављује се пре око 1.000 година у Кијеву. Након што је Московска кнежевина променила назив у Русија, одбачен је у Украјини под влашћу царске Русије. Одржао се у Галицији, Буковини и Закарпатју, тј. у деловима у саставу Хабзбуршке монархије. Након припајања тих области Украјини није се задржао, већ га је заменио назив Украјинци.

    ИЗВОР: Колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.
    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    Јевреји

    Знатан број сефардских Јевреја (пореклом из Шпаније) чинио је део трговачког и занатлијског слоја Османлијске империје, па тако и Баната. После Пожаревачког мира, Банат постаје део Хабзбуршке империје. Јевреји добијају право на точење ракије и пива у Темишвару, а и управљање монополом за дуван поверено је богатом јеврејском трговцу Амиго Меирију. Банат је постао уточиште за Јевреје, због виших намета у осталим деловима Империје.
    Ипак, обећана земља за Јевреје била је само ограничено приступачна, пошто су службено могли да ступе на тло Баната за време земаљских вашара, ради решавања службених обавеза или ако су већ поседовали дозволу за рад код Јевреја који је дуже настањен у Банату.
    Након увођења Едикта о толеранцији (1782), Јевреји су могли да користе хебрејски језик у богослужењу, дозвољено им је насељавање у градовима, бављење земљорадњом и занатством, али пуна грађанска права нису добили. У то доба они држе крчме, тргују кожом… Трговина је углавном била у рукама Грка, Јермена, Цинцара, Срба и Немаца, удружених у еснафе у којима Јевреји нису могли бити чланови.
    На основу примера у Суботици виде се оновремени оквири и могућности живљења Јевреја у Бачко-бодрошкој жупанији. У време када је Суботица била привилегована варош, Градско веће доносило је одлуку да ли ће у град пуштати Грке, Јермене, Јевреје или Роме. Привилегија из 1779. године децидирано је говорила о Јеврејима који су могли трговати кожом и вуном, а била им је дозвољена трговина на мало. Стан су могли изнајмљивати искључиво код самаца, а од 1806. године већ су били у прилици и да купују куће. Касније су одређене улице у којима су могли куповати куће. На основу података из 1843. године, Јевреји су углавном били ситни трговци (80% породица).

    ИЗВОР: Колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год. Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    Др Милан Мицић
    МИГРАЦИЈЕ У БАНАТСКУ ВОЈНУ ГРАНИЦУ ИЗ ДРУГИХ ДЕЛОВА БАНАТА ПО ДЕЛУ Ј. ЕРДЕЉАНОВИЋА „СРБИ У БАНАТУ“

    Сажетак: Рад обрађује микромиграције српског становништва са простора тек основаног Великокиндског дистрикта и са подручја тек купљених банатских велепоседа у последњој четвртини 18. века ка простору Банатске војне границе. Привлачност Банатске војне границе била је условљена жељом дела српских породица из оних делова Баната који нису били у њеном оквиру да сачувају свој војнички статус, као и осећање веће слободе које је произилазило из војничког статуса у односу на сељаке на банатским спахилуцима изложеним свакој врсти насиља.
    У делу Јована Ердељановића „Срби у Банату“, насталом на темељу истраживања Баната у периоду 1922-1928. год., као и на основу проучавања дела архивске грађе, видљиви су трагови поменутих микромиграција, нарочито у надимцима појединих породица и породичним предањима о њиховом пореклу.
    Кључне речи: миграције, граница, Банат, Срби, војнички сталеж, спахилуци, етничке промене, Јован Ердељановић.

    Увод

    Године 1718. када је Банат ослобођен од турске власти аустријске трупе по уласку у њега затекле су земљу разливених река, мочвара и баруштина, ритова и тршћака, где је само на сувим и узвишеним местима, у својим земуницама, живело на широком простору Баната око 50.000 људи, махом Срба. Банат је био обезљуђен дугом турском владавином (1551- 1718. год.), дугим и суровим Бечким ратом (1683-1699. год.), несигурним трајањем на граници двеју империја, Османске и Хабзбуршке, у очекивању наилазећег рата (1699-1716. год.) и Варадинским ратом (1716-1718. год.), у којем је опет био ратно поприште. По заузимању Баната 1718. год. Бечки двор га је у већем делу 18. столећа (1718-1779. год.) ставио под своју непосредну управу немајући поверење у бунтовно мађарско племство после тек угушеног Ракоцијевог устанка (1703-1711. год.) и не желећи да се на простору тек освојеног Баната за Хабзбурге несигурно мађарско племство приближи граници са Османским царством. Зато је Банат већим делом 18. века био експериментално подручје на ком је Аустрија пре свега проверавала сопствену моћ савладавања једног простора који је више од век и по припадао Османлијама као њихов рубни и заборављени простор. Копање канала, градња насипа, исушивање мочвара, регулисање речних токова, градња путева, искорењивање хајдучије, обезбеђење трговине, увођење нових ратарских култура, уношење реда и закона у један ратовима и турском владавином неуређен свет који је носио печат османског, фаталистичког виђења људског и друштвеног трајања били су примарни задаци аустријске државе која је током целог 18. столећа тек градила сопствени идентитет тежећи да хармонизује сопствене националне, верске, језичке, географске, друштвене, привредне и културне различитости. Банат је тако током 18. века био изложен процесима европеизације и модернизације као историјским процесима дугог трајања чија је персонализована појава била личност првог админстратора Баната коњичког генерала Флоримунда Клаудија Мерсија. За подухват потпуне измене привредног, друштвеног и културног кода банатског историјског простора Хабзбурзима на подручју Баната недостајали су људи. Зато је кључ разумевања модерне историје Баната историја његовог насељавања, повест миграција и колонизација које је током 18. и 19. века организовала аустријска држава, њене војне власти, али и племство на својим тек купљеним спахилуцима желећи да на своје поседе доведе радне и послушне поданике.
    Аустријско-турски рат (1737-1739. год.), којим је Аустрија изгубила Београд и северну Србију, Банат је поново поставио на границу империја и светова, на међу додира два царства, две вере и цивилизације. Банат који је трајао као граница два света и својеврсна војна крајина од почетка 15. до половине 16. века поново је 1739. год. добио функцију војног крајишта, али нестабилност Хабзбуршке монархије, која се борила за сопствени опстанак у Рату за аустријско наслеђе (1740-1748. год.) и Седмогодишњем рату (1756- 1763. год.), довело је до тога да се процес трајнијег моделовања банатског историјског простора за аустријску државу остави за другу половину 18. столећа. Зато је године 1764. почео процес формирања Банатске војне границе, 1774. год. од десет насеља у околини Велике Кикинде формиран је Великокикиндски дистрикт као једна врста српске аутономне области која није дошла под жупанијску и спахијску власт, 1779. год. делови Баната који нису припали Банатској војној граници и Великокикиндском дистрикту инкорпорирани су у угарски жупанијски систем, 1780. год. донесен је Банатски урбар, којим су одређени феудални односи на просторима банатских жупанија, а 1781-1782. год. у четири велике лицитације у Бечу и Темишвару, под руководством повереника Бечког двора Криштофа Ницког, банатски поседи продати цинцарским и јерменским трговцима обогаћеним трговином банатском стоком који су куповином поседа куповали и угарско племство и тако улазили у ред друштвене и културне елите. У условима друштвеног, економског, политичког, административног и културног преобликовања банатског простора у последње четири деценије 18. века насељавање Баната постало је кључ успешног функционисања различитих друштвених и привредних модела на његовом простору, а Банат је постао колонизационо подручје у које су се сливали народи из Монархије и ван ње, а које је пресликавало мозаик етничког шаренила средњоевропског историјског простора.

    Узроци и ток миграција

    Банатска војна граница после 1764. год. постала је простор изразитог насељавања народа Средње Европе. Државне и војне власти Хабзбуршке монархије подстицале су колонизацију тежећи да испуне ратовима и болестима испражњен простор ка граници Османског царства и населе становништво које би уласком у специфичан милитаристички систем војне границе представљало верну, јефтину и квалитетну војску коју би Монархија поред границе ка Османлијама користила и на свим војиштима Европе. Колонизација Немаца у Банат интензивирала се после Седмогодишњег рата (1763. год.), а нарочито после велике глади у Немачкој (1770. год.). Године 1765. немачки ратни ветерани инвалиди населили су се у Омољици, у Панчеву и у околним селима око Тамиша, а 1791-1792 год. у Францфелду. Нови прилив немачког становништва догодио се 1803. год. кад су нове групе Немаца дошле у Јабуку, Глогоњ и Ковин; исте године немачки колонисти основали су Карсдорф, а 1820. год. немачки колонисти доспели су у Мраморак. Румунско становништво 1765. год. населило је Банатско Ново Село, 1768. год. населили су Румуни Локве, 1768-1774. год. Селеуш, 1770. год. Делиблато, 1775. год. Уздин, 1808. год. Владимировац, 1805-1810. год. Мраморак. Словачки евангелисти су 1802. год. из Ечке доспели у Ковачицу, 1806. год. населили су Падину, а Мађари из Северног Потисја 1794. год. населили су Дебељачу, чему је свакако допринео Патент о толеранцији из 1781. год. аустријског цара Јосифа Другог, применљивији на простору војне границе него тамо где је постојао угарски жупанијски систем. Хрватско становништво из Личке и Модрушке жупаније и из Банске крајине у поменутом периоду населило се у Опово, Перлез, Старчево и Омољицу. Идеја живљења у војној граници очигледно је била привлачна многим средњоевропским народима јер је једино дом Хабзбурга постављала за господара насељеном становништву, које је на тај начин било изузето из живота на феудалним велепоседима и у оквиру угарског жупанијског система.
    Војнички позив Србима који су се у периоду 15-18. столећа нашли на узбурканом простору Балкана и Подунавља, на додиру сукобљених империја, вера и цивилизација, представљао је могућност очувања слободе и самобитности. У поменутом историјском периоду српски народ мењао је свој идентитет и од статичног сељачког народа постајао динамичан народ ратника и сточара. Расформирање Потиско-поморишке војне границе, која се после Београдског мира 1739. год. нашла далеко од додира с Турском, и превођење тог простора у феудални и жупанијски поредак показао је укорењеност знатног дела српског народа у дух и идеологију војничког сталежа. Из Поморшја 1751-1752. год. под командом пуковника Јована Шевића и Јована Хорвата српске породице које су се определиле за војнички сталеж иселиле су се у Русију, где су формирале своје засебне војничке насеобине попут Славјаносербије и Нове Србије и руској војсци у другој половини 18. века дале 25 генерала и 17 пуковника. Из Потисја и Поморишја 1751-1752. талас српских насељеника прешао је у Банат тежећи да сачува свој привилеговани војнички положај. Из Поморишја (Чанад, Семлак, Надлак, Брежан, Батања) становништво је населило Велику Кикинду, а Меленце из Печке и Павлиша. Из Потисја је ново становништво стигло у Карлово (Ада, Мол), Врањево (Бечеј, Бачко Петрово Село), Тараш (Жабаљ), Мокрин (Сента) итд. Насеља око Велике Кикинде нису у даљем процесу преобликовања банатског простора задржала војнички статус услед удаљености турске границе, али су путем оснивања Великокикиндског дистрикта 1774. год. добила извесну аутономију и гаранцију да никад неће доћи под спахијску власт. Међутим, без обзира на привилеговану позицију Великокикиндског дистрикта, известан број породица из њега 1775. год. кренуо је у сеобу ка Банатској војној граници желећи да задржи свој војнички статус. Дворски ратни савет 1775. год. одобрио је насељавање 704 породице из простора Дистрикта у Банатску војну границу (Велика Кикинда – 201, Меленци – 114 итд.). У насеље Сакуле у Банатској војној граници тад су насељени становници из Врањева и Меленаца и унутар насеља формиран је врањевачки и меленачки крај. Укупно 212 породица населило се тада из Великокикиндског дистрикта у Сакуле. Досељеници из Кикинде населили су Баранду, а у Баранду је приспело укупно 240 породица из Дистрикта, док су досељеници из Тараша пристигли у Фаркаждин.
    Цинцарски и јерменски трговци стоком на великим лицитацијама у Бечу и Темишвару 1781-1782. год. купили су банатске поседе. Христифор и Кирил Нако купили су посед у Накову и Великом Сент Миклушу за 700.000 форинти. Михај и Богдан Карачоњи купили су властелинство Беодру и Тополу за 103.000 форинти, Михаило Хаџи Сисањи – Нови Бечеј, Андрија Касоњи – Сечањ, Игњац Бутлер – Пардањ. Лука Лазар за 217.000 форинти купио је посед Ечка, који је обухватао и насеља Клек и Јанков Мост, а Исак Киш елемирско-итебејско властелинство, које је поред ова два насеља обухватало и насеља Бегејски Свети Ђурађ, Велики Торак и Арадац.
    На спахијским имањима непосредно по њиховој куповини дошло је до насиља над локалним становништвом, њихових побуна и расељавања дела српског становништва највише ка простору Банатске војне границе. Уместо расељеног српског становништва из насеља који су дошли под властелинску власт велепоседници су насељавали друго становништво (Немце, Мађаре, Бугаре), тако да је долазило до крупних етничких промена на властелинским поседима у Банату.
    „Понизно јављамо с поштовањем племенитој жупанији да нас толико грозно туку да нам се кошуље с леђа у рите распадају“, жалили су се сељаци из Клека са поседа Л. Лазара 8. августа 1782. год. „Спахија сав запенушан, грдним псовкама скочио је на мене, извукао ме у ходник, наредивши да се донесе дугачко уже, и дао ме везати. Један брк ми је везао за један крај ужета, а други за други крај ужета, те ме њиме обесио за два ексера, високо на зиду“, сведочио је извесни Јеремија Непот из Великог Сент Миклуша, на поседу породице Нако 7. септембра 1782. год. Исте, 1782 год. дошло је до побуне на имању И. Киша са центром у Итебеју коју је угушила једна виртембершка чета, а вође побуне добиле су затворске казне. Са елемирско- итебејског властелинства као последица ових догађаја дошло је до исељавања становништва. Од 1784. део Срба из Итебеја иселио се у војну границу, а 1786. И. Киш населио је у Итебеј мађарске колонисте – калвине из Бекешке жупаније. Из Бегејског Светог Ђурђа 1789. год. део српског становништва иселио се у Баранду у војној граници, где је настао шенђураћки крај, а други део становништва у Ченти формирао је шенђурађски сокак. Становништво Бегејског Светог Ђурђа иселило се и у Гај, Долово, Опово, Црепају, Сакуле, Фаркаждин и Идвор, где се као надимак читавих породица у истраживањима Јована Ердељановића помиње придев „шенђураћки“. Уместо српског становништва 1800-1805 год. властелин Киш у Бегејски Свети Ђурађ доселио је Немце, а 1794. год. у близини села основао насеље Катарину од Немаца из немачких насеља из околине Велике Кикинде. Део Срба из Елемира, такође са спахилука И. Киша, 1783-1784. прешао је у насеља Банатске војне границе, а уместо њих спахија је 1796. год. у Елемир довео немачке колонисте. Са ечанског властелинства 1783-1784. такође су ишле сеобе ка војној граници, што је последица куповине тих села од јерменског трговца Л. Лазара. Из Ечке део српских становника отишао је у Ченту, где је настао ечански део села, а део у Фаркаждин. Већ 1785. год. властелин Лазар од колониста Мађара, узгајивача дувана, основао је насеље Лукино Село, 1788. год. населио је на властелинство словачке колонисте, 1784. год. насељене у Пардању, на велепоседу Бутлера, а 1793. год. из Винге и Бешенова, код Темишвара, населио је на свој посед Бугаре католике. Године 1800. формирао је насеље Лазарфелд од Немца из Солтура, Светог Хуберта и Шарлавила, села источно од Великокикиндског дистрикта. Немце из околине Темишвара и из Немачке населио је у Ечку 1802. год., а 1809. на пустари Мартиница основао је Сигмундфелд од немачких колониста из насеља Ечка, Катарина и Шупљаја. Уместо расељеног српског и румунског становништва (Румуни одсељени у Овчу, у војној граници) из села Клека 1822. год. породица Лазар је у то село населила Немце. Имање Бутлера у Пардању место исељених Срба населили су 1790. год. Мађари, а 1801. год. Немци. Са поседа Касоњија у Сечњу масовно су 1806. год. отишли Срби који су заједно с досељеницима из Чавоша формирали насеље Самош у Банатској војној граници. Померање српског становништва са простора Провинцијала ка војној граници изазвало је тако крупне етничке промене у деловима Баната који су дошли под спахијску власт.
    Етнолог Јован Ердељановић обавио је теренска истраживања у српским насељима Баната у периоду 1922-1928. год. у којима је непосредним посматрањем на терену, усменим анкетирањем и коришћењем примарних историјских извора (архиве православних црквених општина и документа Вршачке епархије и Торонталске жупаније) дошао до нових сазнања из етнологије и историје српског банатског становништва. Ј. Ердељановић истражиоје укупно 81 банатско насеље у којем је живело српско становништво и за сваког од њих забележио предања о њему, старине, топониме, као и податке о родовима и породицама (изумрлим, познатим, досељеним и одсељеним). У изнетим подацима могуће је пратити траг српских миграција које су ишле ка Банатској војној граници. Уз доминантне миграције које су текле са подручја данашње северне Србије ка српским селима, нарочито у јужном Банату, уочљиво је кретање српских породица из Провинцијала ка насељима Банатске војне границе подстакнуто разлозима социјално- економске природе и преласка из простора жупанијске администрације у простор милитаристичког административно-социјалног устројства, као и танка миграциона линија чији је извор такође војно-крајишки простор (Лика, Банија) ка појединим банатским насељима (Ковин, Старчево, Фердин, Чента итд.).
    Порекло породица које су досељене са спахилука у села Банатске војне границе могуће је пратити и путем надимака појединих породица и родова (Каначки, Пардањски, Сечански, Модошки, Шенђурађски, Бокинац, Неузински, Црњанин, Дињашки, Варјашки). Поред линија миграција које су отвориле процес пражњења, услед куповине спахилука, појединих насеља нарочито у околини Великог Бечкерека и етничких промена које су донеле миграције условљене спахијским колонизационим напором (Ечка, Клек, Итебеј, Бегејски Свети Ђурађ Сечањ, Елемир), као и појединих насеља Великокикиндског дистрикта (Велика Кикинда, Меленци, Врањево, Тараш) и које су у већем обиму ишле као одређеним насељима у Банатској војној граници (Чента, Фаркаждин, Сакуле, Баранда, Самош) из насеља у Провинцијалу ишле су и појединачне сеобе. Тако из Бегејског Светог Ђурђа (данашње Житиште) Ј. Ердељановић у свом истраживању забележио је досељенике у Панчеву, Сакулама, Фердину (данашњи Нови Козјак), Идвору, Орловату и Јарковцу. Из Модоша (данашњи Јаша Томић) насељеници су пристигли у Панчево, Јарковац, Уљму, Фердин и Црепају. Из Неузине поједине породице населиле су Панчево, Сакуле, Томашевац, Фердин и Црепају, из Сечња Јарковац, Томашевац и Орловат, из Боке Јарковац, Томашевац, Фаркаждин, Добрицу, а из Црње, с велепоседа породице Чеконић, шест породица доспело је у Уљму. У истраживањима Ј. Ердељановића као место претходног боравка српских банатских породица такође су забележена насеља: Павлиш, Гилад, Велики Сент Миклуш, Башаид, Велико Средиште, Велики Гај, Ченеј, Батања, Дента, Чаково, Чавош, Маково, Торња, Кумане, Влајковац, Шурјан, Рудна, Ђир, Комлош, Елемир, Иванда, Печка, Беодра. За поједине породице насељене у српским селима Банатске војне границе Ј. Ердељановић, на темељу породичних предања, једино наводи „дошли из Диштрикта“ или „дошли из Паорије“. Драгоценост овог Ердељановићевог истраживања јесте, поред осталог, и у откривању поменутих микромиграција незабележених у архивској грађи, сачуваних у породичним предањима и невидљивих историчарима и етнолозима који се баве крупним миграционим померањима.

    Закључак

    Кључ за препознавање модерне историје Баната и Војводине садржан је у откривању, препознавању и праћењу миграционих кретања који су моделовали етнички мозаик овог историјског простора и у знатној мери обликовали историјске процесе, садржаје и појаве на подручју Баната и Војводине.
    Миграционим токовима после ослобођења Баната од турске власти (1718. год.) управљале су аустријске државне и војне власти, трговци који су куповином банатских поседа (1781-1782. год.) ушли у ред угарског племства, али и ратови (1737-1739. год. и 1788-1791. год.) и болести (куга 1738-1740. год.) Банат је током 18. столећа био изложен процесу модернизације и европеизације, а основни услов за то било је његово насељавање. Тако су током 18. века и у 19. веку у Банат долазили Срби, Немци, Мађари, Румуни, Словаци, Хрвати, Бугари, Италијани, Французи, Шпанци.
    Срби на простору Подунавља у периоду 15-18. века основу своје биолошке егзистенције и свог идентитетског бића потражили су у очувању православне вере и у војничком позиву. Војнички позив значио је да су Срби у његовом оквиру тражили излазак из феудално-спахијског система, да су изласком ван угарске жупанијске власти, а у оквиру војних граница, у специфичном милитаристичким систему трагали за могућношћу слободног живота (што је и облик колективне илузије) чија је персонификација аустријски цар, једини за сталеж „милитара“ феудални господар.
    На простору Баната за српски народ Банатска војна граница, после почетка њеног формирања 1764. год., била је једини апсолутно прихватљив простор за колективно трајање. Великокикиндски дистрикт био је једна врста историјског компромиса у којем непокорна банатска села уз Тису нису остала у војничком статусу, али нису доспела ни под власт тек створених банатских велепоседа. Незадовољство дишкрићана својом позицијом манифестовала се и у њиховој масовној сеоби ка Банатској војној граници 1775. год., којом је део новодосељених породица у Банат (сеоба 1751-1752. год. из Потисја и Поморишја у Банат) кренуо у нову сеобу, на југ Баната, да би очувао милитарски статус и продужио дотадашњи начин живота у којем се потпуност колективног историјског трајања видела једино у војничком позиву.
    Одлуком да део Баната уђе у оквире жупанијског административног система (1779. год.), увођењем Банатског урбара (1780. год.) и продајом банатских поседа (1781-1782. год.) цинцарским и јерменским трговцима обогаћених трговином стоком са банатских пустара, део Баната није само доспео у окриље угарских жупанија већ је и на новим банатским велепоседима отворен процес претварања дотад слободног становништва у спахијске подложнике праћен сваковрсним насиљем. „Да све ово није остало без одјека сведоче честа исељавања која су у неким селима као што су Ечка, Елемир, Итебеј, Клек и Житиште добила обележја масовних бекстава. Сељаци из тих села су се делом населили на територији Војне границе“, закључак је историчара А. Форишковића о процесу превођења слободног становништва у кметовске подложнике на велепоседима у околини Великог Бечкерека. Пражњење дела српских банатских насеља која су дошла под спахијску власт значило је нове етничке промене јер су велепоседници крајем 18. и почетком 19. века у њих доводили ново становништво, углавном Немце, али и Мађаре и Бугаре католике.
    Правац сеобе српских породица са банатских спахилука водио је у Банатску војну границу. На том простору банатски човек у окриљу милитаристичког устројства могао се осетити слободнијим него на спахилуцима на којима се ново угарско племство није устезало од насиља над новим поданицима. Сеоба у Банатску војну границу није значила веће географско померање за српске породице које су се са спахилука померале сеобом међу милитаре (иако је у 18. веку појам географске удаљености био различит од поимања простора савременог човека), већ је значила прелазак из једног социјално-економског система у други, прелазак из једног света у други, из неслободе у слободу (или сопствену представу о њој). Зато је свет банатских граничара био свет у којем су се они осећали слободније, „бољи и виши“ од оног света који је живео на банатским велепоседима, на спахилуцима, у „Паорији“.
    Јасан траг тих сеоба, из једног дела Баната у други, видљив је у делу Ј. Ердељановића Срби у Банату, у етнографском истраживању о пореклу српског банатског становништва, предањима и топонимима српских банатских насеља. У њему су јасно видљиве линије масовних сеоба из „Дистикта“ и „Паорије“ у последње две деценије 18. столећа, али и линије историчарима и етнолозима једва видљивих микрокретања појединих породица на истим правцима сеоба и са истим хтењем у потрази за слободнијим, милитарским начином живота.

    ИЗВОР: ВОЈНА ГРАНИЦА У БАНАТУ И БАНАТСКИ МИЛИТАРИ У 18. И 19. ВЕКУ, тематски зборник, НОВИ САД, 2014.

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    Носиоци Партизанске споменице 1941. године колонизирани из Слуња

    1. Бајић Данила Милић
    Рођен у радничкој породици 18.8.1914. године у Беснердији, Сједињене Америчке Државе. Учесник је побуне у пјешадијском пуку 1939. године у Карловцу због лоших односа према војницима.
    2. Бунчић Радована Михајло
    Рођен у земљорадничкој породици 2.10.1921. године у селу Двориште, Горњи Скрад. Прије рата био је активни подофицир.
    3. Блануша Владимира Миле
    Рођен је у земљорадничког породици 5.5.1921. године у Боговољи, Слуњ. Прије рата био је радник у каменолому код Раковице, члан је синдикалног покрета од 1939.
    4. Банда Ђуре Ђуро
    Рођен је у земљорадничкој породици 7.3.1919. године у Цвијановић Брду, Слуњ. Прије рата био је радник.
    5. Бунчић-Рауш Бара
    Рођена је у породици земљорадника 20.5.1910. године у Цвитовићу, Слуњ. Прије рата се бавила земљорадњом. Као кандидат за пријем у КПХ растурала је партијски про- пагандни материјал, организовала активност жена, чувала стражу приликом одржавања партијских састанака и чувала партијске раднике од провале и хапшења. Сакупљала је и добровољне прилоге за шпанске борце.
    6. Бартулин-Сикирица Анка
    Рођена је у земљорадничкој породици 15.6.1919. у Вођевцу, Вељун. Прије рата зани- мала се земљорадњом.
    7. Бунчић Симе Милош
    Рођен је у породици земљорадника 1.9.1904. године у Чатрњи, Карловац, Прије рата је био земљорадник и финанс.
    8. Драговић Симе Раде
    Рођен је у породици земљорадника 25.7.1900. године у Цвијановић Брду, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
    9. Дејановић Милића Милош
    Рођен је у земљорадничкој породици 13.10.1909. године у Клокочу, Војнић. Прије рата био је радник. Учесник је штрајка радника 1929. године у Карловцу, којом приликом је отпуштен са посла, а 1940. године кажњен је због активности везане за прославу Првог маја. Прије рата постао је члан КПЈ.
    10. Дерета Милутина Драган
    Рођен је у земљорадничкој породици 6.7.1921. године у Буковцу, Дуга Реса. Прије рата се бавио земљорадњом.
    11. Докмановић Миладина Раде
    Рођен је у земљорадничкој породици 28.1.1914. године у Мочилима, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
    12. Дерета Милована Никола
    Рођен је у земљорадничкој породици 18.12.1902. године у Буковцу, Дуга Реса. Прије рата се бавио земљорадњом.
    13. Ђермановић Милована Јован
    Рођен је у земљорадничкој породици 20.3.1921. године у Броћанцу, Слуњ. Прије рата био је најамни радник, а непосредно пред сам рат радник у Земуну. Био је члан Удружених радничких синдиката.
    14. Ерор Драгића Раде
    Рођен је у земљорадничкој породици 4.10.1915. године у Клокочу, Војнић. Прије рата се бавио земљорадњом, а повремено је био и радник. Постао је прије рата члан КПЈ у сеоској партијској ћелији у Клокочу.
    15. Гргић Илије Раде
    Рођен је у земљорадничкој породици 15.9.1921. године у Садиловцу. Прије рата се бавио земљорадњом.
    16. Галац-Циндрић Бара
    Рођена је у земљорадничкој породици 25.8.1921. у Гнојницама, Слуњ. Прије рата била је радник. Учествовала је у растурању партијског пропагандног материјала (летака и брошура) заједно са својим мужем који је био члан КПЈ.
    17. Илић Милоша Светозар
    Рођен је у породици земљорадника 26.7.1910. године у Примишљу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом. Био је симпатизер и пропагатор КПЈ (истицање црвених застава, растурање летака и штампе, протести због забране повратка шпанских бораца у зе- мљу). У свом родном мјесту био је члан организације «Сељачко коло» и члан земљо- радничке задруге. Прије рата примљен је у КПЈ.
    18. Косовац Милована Миле
    Рођен је у земљорадничкој породици 3.3.1915. године у Збјегу, Слуњ. Прије рата био је земљорадник, а повремено и радник. Учесник је штрајка радника у Макишу код Београда 1939.године ради повећања плаћа и скраћивања радног времена. Био је члан Удружених радничких синдиката.
    19. Квочка Милована Милан
    Рођен је у породици земљорадника 28.11.1919. године у Броћанцу, Слуњ. Прије рата био је индустријски радник. Учесник је штрајка радника у Дрвном комбинату «Ма- кић» 1938. године ради повећања плаћа. Био је члан Одбора Удружених радничких синдиката.
    20. Котур Ђуре Дане
    Рођен је у породици земљорадника 18.3.1916. године у Љупчи, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
    21. Копреница Михајла Миле
    Рођен је у земљорадничкој породици 17.8.1900. године у Трупињаку, Карловац. Прије рата се бавио земљорадњом.
    22. Карамарковић Милоша Ђуро
    Рођен је у земљорадничкој породици 12.5.1909. године у Кестеновцу, Војнић. Прије рата се бавио земљорадњом, а повремено је био и радник.
    23. Косановић Симе Милован
    Рођен је у земљорадничкој породици 9.10.1905. године у Мочилима, Слуњ. Прије рата био је шумски радник.
    24. Косовац Милована Милан
    Рођен је у земљорадничкој породици 17.11.1910. године у Збјегу, Слуњ. Прије рата био је радник. Учесник је штрајка радника 1919. године у Макишу код Београда ради повећања плаћа. Био је члан Удружених радничких синдиката.
    25. Кукић Милоша Раде
    Рођен је у земљорадничкој породици 15.2.1914. године у Кордунском Љесковцу, Слуњ. Прије рата био је трговачки помоћник и радник. Учесник је штрајка радника 1938. године у Земуну ради повећања плаћа. Члан СКОЈ-а постао је 1937. године. Због учешћа у напредном покрету ухапшен је 1938. године у Земуну и осуђен на 3 мје- сеца затвора.
    26. Крмар Драгана Симо
    Рођен је у земљорадничкој породици 20.1.1920. године у Комесарцу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
    27. Кукић Ђуре Драган
    Рођен је у земљорадничкој породици 27.10.1920. године у Примишљу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом. Уочи избијања рата постао је члан СКОЈ-а.
    28. Кукић Боже Ђуро
    Рођен је у породици земљорадника 4.4.1897. године у Примишљу, Слуњ. Прије рата био је земљорадник. Предратних година примљен је у КПЈ и постао секретар партијске ћелије за Горње Примишље.
    29. Кукић Радета Пане
    Рођен је у земљорадничкој породици 10.3.1917. године у Кордунском Љесковцу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом, а био је и радник. Учесник је штрајка радника 1937. године у Каменолому «Парагово» ради повећања плаће.
    30. Крмар Марка Никола
    Рођен је у земљорадничкој породици 5.10.1907. године у Бухари, Слуњ. Прије рата био је трговачки помоћник.
    31. Ковачевић Миле Илиј а
    Рођен је у породици земљорадника 11.7.1941. године у Мочилима, Слуњ. Прије рата бавио се земљорадњом, а повремено је био и радник. Учесник је штрајка радника у Стругари Макиш 1940. године. Био је члан синдиката.
    32. Косановић Новака Никола
    Рођен је у породици земљорадника 16.12.1923. године у Љупчи, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
    33. Крајачић Симе Гојко
    Рођен је у породици земљорадника 25.1.1923. године у Шљивњаку, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
    34. Косановић Новака Владо
    Рођен је у земљорадничкој породици 1.2.1919. године у Љупчи, Слуњ. Прије рата био је земљорадник.
    35. Ливада Луке Илија
    Рођен је у занатској породици 21.6.1896. године у Примишљу, Слуњ. Прије рата бавио се земљорадњом. У времену од 1939. до 1940. године био је предсједник организације «Сељачко коло» и предсједник набавно-продајне задруге. Саслушаван је од полициј- ских органа старе Југославије због своје активности и подршке за повратак шпанских бораца у земљу.
    36. Ловрић Милића Драгић
    Рођен је у земљорадничкој породици 5.5.1916. године у Цвијановића Брду, Слуњ.
    Прије рата се бавио земљорадњом.
    37. Ловрић Нинка Миле
    Рођен је у земљорадничкој породици 14.4.1911. године у Цвијановића Брду, Слуњ. Прије рата се бавио обућарским занатом.
    38. Мазињанин Милића Ђуро
    Рођен је у земљорадничкој породици 19.12.1920. године у Примишљу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
    39. Момчиловић Ђуре Божо
    Рођен је у земљорадничкој породици 25.12.1915. године у Мочилима, Слуњ. Прије рата био је индустријски радник.
    40. Миљковић Симе Милан
    Рођен је у земљорадничкој породици 25.12.1927. године у Збјегу, Слуњ.
    41. Момчиловић Душана Бранко
    Рођен је у породици земљорадника 10.10.1920. у Мочилима, Слуњ, Прије рата бавио се земљорадњом.
    42. Марковић Јована Перо
    Рођен је у земљорадничкој породици 10.7.1900. године у Понорцу, Карловац. Прије рата се бавио земљорадњом.
    43. Милинковић Милутина Милош
    Рођен је у породици земљорадника 22.5.1908. године у Перјасици, Дуга Реса. Прије рата био је земљорадник.
    44. Милковић Петра Душан
    Рођен је у породици земљорадника 20.7.1943. године у Тоболићу, Слуњ. До 1935. године бавио се земљорадњом, а од тада до 1941. године био је опћин- ски редар.
    45. Михајловић Петра Саво
    Рођен је у земљорадничкој породици 15.2.1900. године у Милошевцу, Дуга Реса. Прије рата се бавио земљорадњом.
    46. Матијевић Николе Милан
    Рођен је у земљорадничкој породици 15.2.1921. године у Трупињаку, Војнић. Прије рата се бавио земљорадњом.
    47. Момчиловић Петра Милић
    Рођен је у породици земљорадника 12.11.1902. године у Мочилима, Слуњ. Прије рата био је физички радник у фабрици. Учесник је штрајка радника у Макишу 1926. године ради повећања надница. Био је члан синдиката.
    48. Момчиловић Милана Радиша
    Рођен је у породици земљорадника 15.5.1917. у Мочилима, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
    49. Нинковић Симе Стеван
    Рођен је у земљорадничкој породици 1.5.1921. године у Цвијановић Брду, Слуњ. Прије рата бавио се земљорадњом.
    50. Новаковић Мојсија Милутин
    Рођен је у земљорадничкој породици 1897. године у Вељунској Глини, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
    51. Никшић Гњ атија Јован
    Рођен је у породици земљорадника у Кланцу, Дуга Реса. Прије рата се бавио земљорадњом.
    52. Поповић Тодора Душан
    Рођен је у породици земљорадника 15.10.1920. године у Збјегу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
    53. Поповић Нинка Милић
    Рођен је у породици земљорадника 2.10.1912. године у Шљивњаку, Слуњ. Прије рата бавио се земљорадњом.
    54. Павловић Симе Петар
    Рођен је у породици земљорадника 8.7.1907. године у Мрачају, Војнић. Прије рата се бавио земљорадњом.
    55. Пјевац Милића Душан
    Рођен је у породици земљорадника 2.2.1919. године у Горњем Примишљу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
    56. Продановић Стевана Миле
    Рођен је у земљорадничкој породици 8.6.1909. године у Туку, Слуњ. Прије рата био је индустријски радник.
    57. Покрајац Николе Никола
    Рођен је у породици земљорадника 23.12.1914. године у Горњем Скраду, Карловац. Прије рата био је конобар.
    58. Пајић Станка Душан
    Рођен је у земљорадничкој породици 4.1.1904. године у Точку, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
    59. Поповић Јована Нинко
    Рођен је у земљорадничкој породици 20.10.1914. године у Мрежници, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
    60. Пеурача Милића Никола
    Рођен је у земљорадничкој породици 9.7.1909. године у Клокочу, Војнић.
    Прије рата био је пољопривредни радник.
    61. Радаковић Митра Миладин
    Рођен је у земљорадничкој породици 20.1.1900. године у Старој Кршљи, Слуњ. Прије рата био је радник.
    62. Рашић Ђуре Мирко
    Рођен је у породици земљорадника 16.5.1901. године у Клокочу, Војнић. Прије рата био је радник.
    63. Рајковић Николе Милан
    Рођен је у земљорадничкој породици 8.9.1922. године у Својичу, Дуга Реса. Прије рата се бавио земљорадњом.
    64. Ралић Николе Милован
    Рођен је у земљорадничкој породици 21.10.1924. године у Примишљу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
    65. Секулић Милета Ђуро
    Рођен је у земљорадничкој породици 15.4.1917. године у Тоболићу, Слуњ.
    Прије рата се бавио земљорадњом.
    66. Судар Тодора Милић
    Рођен је у земљорадничкој породици 21.6.1910. године у Коранском Селу, Дуга Реса.
    67. Смиљанић Арсена Илија
    Рођен је у породици земљорадника 15.7.1907. године у Кордунском Љесков- цу, Слуњ. Прије рата био је радник.
    68. Смиљанић Арсена Раде
    Рођен је у земљорадничкој породици 23.7.1905. године у Кордунском Ље- сковцу, Слуњ. Прије рата био је радник.
    69. Секулић Ђуре Миле
    Рођен је у породици земљорадника 20.1.1907. године у Тоболићу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
    70. Сикирица Милића Милош
    Рођен је у земљорадничкој породици 24.12.1922. године у Понорцу, Карловац. Прије рата се бавио земљорадњом.
    71. Секулић Милета Гавро
    Рођен је у породици земљорадника 1.1.1919. у Тоболићу, Слуњ. Прије рата био је обућарски радник. Учесник је штрајка радника 1934. године у Новом Саду због ниских плаћа.
    72. Секулић Манета Бранко
    Рођен је у земљорадничкој породици 19.11.1925. године у Тоболићу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
    73. Савић Николе Ђуро
    Рођен је у земљорадничкој породици 27.3.1908. године у Примишљу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
    74. Савић Богића Станко
    Рођен је у земљорадничкој породици 7.9.1907. године у Гаћешком, Дуга Реса. Учесник је побуне у тридесет шестом пјешадијском пуку у Карловцу 1936. године због лоше исхране и прекоманде на удаљена подручја.
    75. Савић Милоша Станко
    Рођен је у земљорадничкој породици 31.3.1912. године у Примишљу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
    76. Секулић Василија Славко
    Рођен је у земљорадничкој породици 15.1.1918. године у Тоболићу, Слуњ.
    77. Топић Ђуре Драган
    Рођен је у земљорадничкој породици 15.8.1914. године у Броћанцу, Слуњ. Прије рата био је радник у Земуну и Макишу код Београда. Учесник је штрајка радника 1937. и 1938. године због ниских плаћа. Био је члан синдиката.
    78. Трбојевић Раде Душан
    Рођен је у породици земљорадника 11.2.1916. године у Боговољи, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
    79. Тепшић Петра Никола
    Рођен је у породици земљорадника 22.7.1910. године у Гаћешком, Дуга Реса. Прије рата се бавио земљорадњом.
    80. Тумбас Драгића Илија
    Рођен је у земљорадничкој породици 19.7.1919.године у Шљивњаку, Војнић. Прије рата био је столарски радник. Био је члан синдиката у Карловцу.
    81. Тарбук Мојсија Станко
    Рођен је у породици земљорадника 1.6.1921. године у Горњој Височкој,
    Дуга Реса. Прије рата био је земљорадник и радник на сезонским пословима.
    82. Тумбас Милета Миле
    Рођен је у породици земљорадника 20.4.1920. године у Шљивњаку, Слуњ. Прије рата бавио се земљорадњом.
    83. Трбојевић Радета Миле
    Рођен је у земљорадничкој породици 8.5.1913. године у Збјегу, Слуњ. Прије рата био је радник. Учесник је штрајка радника 1937.године у Макишу код Београда.
    84. Торбић Игњатија Ђуро
    Рођен је у земљорадничкој породици 17.4.1910. године у Тржићу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
    85. Узелац Данета Саво
    Рођен је у земљорадничкој породици 22.4.1920. године у Смољанцу, котар Слуњ. Прије рата био је радник уљаре у Врбасу и стругаре у Макишу. Учесник је штрајка радника у стругари «Макиш» код Београда 1939.године, ради повећања плаћа.
    86. Вукелић Уроша Милош
    Рођен је у земљорадничкој породици 17.10.1916. године у Кордунском Ље- сковцу, Слуњ. Прије рата бавио се земљорадњом.
    87. Вучковић Богдана Милутин
    Рођен у породици земљорадника 8.1.1910. године у Бандином Селу, Слуњ. Прије рата бавио се земљорадњом.
    88. Вујаклија Томе Никола
    Рођен је у породици земљорадника 15.4.1902. године у Цвијановић Брду, Слуњ. Прије рата био је земљорадник.
    89. Вукас Петра Ђуро
    Рођен је у земљорадничкој породици 15.5.1920. године у Мочилима, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом као надничар, а повремено је био и радник. Учесник је штрајка радника 1939. године у Врбовском на изградњи пруге ради повећања плаће.
    90. Вулетић Радета Милић
    Рођен је у земљорадничкој породици 1.5.1905. године у Маљевцу, Слуњ. Прије рата био је финанцијски службеник. Јула 1939. године примљен је у КПЈ.
    91. Вукојевић Илије Љуб омир
    Рођен је у земљорадничкој породици 24.3.1913. године у Боговољи, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом, а повремено је био радник и на другим пословима. Учесник је штрајка радника 1935. године у Каменолому «Мајдан» у Фрушкој гори.
    92. Велимировић-Вучковић Љуба
    Рођена је у породици земљорадника 9.1.1908. године у Вељуну, Слуњ. Прије рата се бавила земљорадњом. Учесник је у прикупљању добровољних прилога за шпанске борце.
    93. Војводић Илије Никола
    Рођен је у породици земљорадника 13.3.1917. године у Новој Кршљи, Слуњ. Прије рата био је радник.
    94. Вучковић Николе Милан
    Рођен је у земљорадничкој породици 15.7.1922. године у Цвијановић Брду, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
    95. Вујаклија Николе Драган
    Рођен је у земљорадничкој породици 9.9.1910. године у Цвијановић Брду, Слуњ. Прије рата био је пекарски радник.
    96. Вукдраговић Петра Васо
    Рођен је у земљорадничкој породици 1.2.1920. године у Горњем Скраду, Карловац. Прије рата био је кројач.
    97. Вукобрат Николе Никола
    Рођен је у породици земљорадника 25.12.1896. године у Понорцу, Дуга Реса. Прије рата бавио се обућарским занатом.
    98. Вукелић Јована Миле
    Рођен је у земљорадничкој породици 21.7.1920. године у Кордунском Ље- сковцу, Слуњ. Прије рата био је радник у каменолому. Био је члан Удружених радничких синдиката.
    99. Зинајић Јована Никола
    Рођен је у земљорадничкој породици 27.12.1906. године у Машвини, Слуњ. Прије рата бавио се земљорадњом.
    100. Зорић Петра Светозар
    Рођен је у породици земљорадника 30.1.1923. године у Примишљу, Слуњ. Прије рата био је радник плетач.
    101. Здјелар Ђуре Дане
    Рођен је у земљорадничкој породици 1.6.1902. године у Фурјану, Слуњ. Прије рата био је радник.
    102. Жрвнар Николе Миле
    Рођен је у земљорадничкој породици 9.10.1911. године у Новом Селу, Дуга Реса. Прије рата се бавио земљорадњом и грађевинским радовима.

    ИЗВОР: С В Е Т О З А Р Л И В А Д А, ДУШАН ЛИВАДА • МИЛКА ИЛИЋ ЛИВАДА • ЂУРО ЗАТЕЗАЛО • ДРАГАН ЦВЈЕТИЋАНИН • МИЛАН МИЛКОВИЋ, К О Р Д У Н С К И Р Е К В И Ј Е М, ЕУРОКЊИГА, Загреб, 2008.

    Одговори
  • vojislav ananić

    СТАРИ НАЗИВИ МЕСТА СРПСКИ, МАЂАРСКИ, НЕМАЧКИ, ЛАТИНСКИ

    Bačka Palanka – Báčska Palanka – Бачка Паланка Ó-Palánka, Új Palánka Alt Palanka, Neu Palanka
    Bački Petrovac – Бачки Петровец – Báčsky Petrovec – Бачки Петровац Petrőc Petrovac
    Bečej – Óbecse – Бечеј Ó-Becse Alt-Becse
    Bela Crkva – Била Церква – Biserica Albă – Fehértemplom – Бела Црква Fehértemplom Weisskirchen
    Crvenka – Червинка – Црвенка Cservenka
    Čelarevo – Čelarevo – Челарево Dunacséb
    Futog – Futak – Футог Futak Alt Futak, neu Futak
    Kanjiža – Magyarkanizsa – Кањижа Ó-Kanizsa, Magyar Kanizsa Alt Kanizsa
    Kikinda – Nagykikinda – Кикинда Nagykikinda Gross-Kikinda
    Kovačica – Kovačica – Antalfalva – Ковачица Antalfalva Kowatschitza
    Novi Sad – Nový Sad – Újvidék – Нови Сад Újvidék Neusatz Neoplanta
    Pančevo – Panciova – Панчево Pancsova Pantschowa
    Petrovaradin – Pétervárad – Петроварадин Pétervárad Peterwardein
    Senta – Zenta – Сента Zenta Senta
    Sombor – Зомбор – Zombor – Сомбор Zombor
    Sremska Mitrovica – Сримска Митровица – Сремска Митровица Mitrovicza Mitrovitz Sremski Karlovci – Сримски Карловци – Сремски Карловци Karlócza Karlowitz ili Carlowitz
    Subotica – Szabadka – Суботица Szabadka Maria eresiopel Maria eresiopolis
    Vršac – Вершец – Vârşeţ – Вршац Versecz Wersecz
    Vrbas – Врбас Ó-Verbász, Új- Verbász Alt-Verbasz, Neu-Verbasz
    Zemun – Земун Zimony Semlin
    Zrenjanin – Nagybecskerek – Zreňanin – Zrenjanin – Зрењанин Nagybecskerek Gross-Becskerek

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ПРОМЕНЕ ЕТНИЧКОГ САСТАВА СТАНОВНИШТВА НА ТЛУ ДАНАШЊЕ ВОЈВОДИНЕ 1526 – 1910. ГОДИНЕ

    У вези са изучавањем промена етничке структуре становништва на тлу данашње Војводине јављају се тешкоће карактеристичне за демографска истраживања усмерена на даљу прошлост. Примарна околност коју морамо имати у виду је чињеница да етничка или национална припадност становништва за државну власт све до друге половине XIX века није била од посебног значаја. Власти су се због фискалних и одбрамбених разлога интересовале првенствено за бројност, економску моћ и евентуално за верску припадност становништва, те је карактер већине средњовековних и нововековних пописа био у складу са поменутим приоритетима, о чему сведоче бројни војни, порески, урбаријални и црквени пописи. Даљи проблем представља чињеница да су релативно малобројни пописи обухватали целу истраживану област, спровођени ca јединственом методологијом и циљем. Стога можемо констатовати да, сем последње три деценије XIX века и пописа из 1910. године, до савременог доба постоје само пописи становништва која пружају посредне, парцијалне, повремене и несистематичне податке о предмету нашег истраживања, те демографске и етничке промене не можемо пратити са сигурношћу и прецизношћу.
    Проблем представља и околност да Војводина као административна или историјско-географска област није постојала – сем 1849-1860. године и периода иза Другог светског рата. На простору данашње Војводине у новом веку налазиле су се жупаније Бачко-бодрошка, Торонталска, Сремска и део Тамишке жупаније, а јужни делови припадали су Војној граници. У историјском, географском и економском смислу целину је представљала шира област од данашње Војводине, која се простирала на већ поменуте жупаније као и на комплетну Тамишку и Крашовско-северинску жупанију.
    Период дo Мохачке битке
    Од краја IX века, па наредних шест векова, етничку слику Карпатске котлине одређивало је присуство и бројчана доминантност Мађара. Затечено спорадично аварско и словенско становништво претежним делом је доста брзо асимиловано. На основу папских децималних пописа из 1332-1337. године, пореских пописа са краја XV и почетка XVI века, и на основу топонима процењује се да је од приближно 3,3 милиона укупног броја становништва Краљевине Мађарске пре Мохачке битке, 75-80% (око 2,5 милиона) припадало мађарском етникуму. При томе, католици су чинили 80-85% становништва, док је друга конфесија по бројности била православна (претежно Румуни и Срби). Број оних који су припадали разним „јеретичким“ вероисповестима или јеврејској конфесији био је занемарљиво мали. Поменутих 20-25% (око 700.000) становништва чинило je аутохтоно словенско, npe свега хрватско и словачко становништво, као и Румуни, Срби, Немци, Кумани, Јазиги, Печенези, Французи и Италијани, који су се доселили после формирања мађарске државе.
    У областима данашње Војводине Мађари су се населили почетком X века, у највећем броју у најплоднијим, јужним областима данашње Бачке. Према резултатима археолошких истраживања, топонима и архивске грађе, може се утврдити, да су се Мађари у повезаном етничком блоку, сем већ помињаних области, населили претежно дуж Дунава и Тисе, у Банату северно од линије Вршац-Зрењанин. Јужно од поменуте линије, као и на територији данашњег Срема, Мађари су живели измешано са Словенима. Области лесног платоа северне Бачке Мађари су населили веома ретко, а мочварно подручје у области данашњег Алибунара и Вршца (мочвара Иган) као и Делиблатска пустара (пустара Максонд) остале су ненастањене.
    У наредним вековима ширење мађарског етничког простора се, генерално гледано, настављало без обзира на одређене демографске и историјске околности које томе нису ишле у прилог. До сужавања етничког блока Мађара дошло је најпре управо у нашим областима, у вези са турским нападима и усељавањем Срба у Мађарску. Миграције Срба постале су приметне и динамичне после Косовске битке, а око средине XV века дошло је до померања становништва ширег обима: с једне стране становништво испод Саве и Дунава, пред већим турским налетима, повлачило се у Мађарску, а с друге стране турска војска је са похараних територија одводила становништво у робље. Миграције су углавном текле из правца Србије у јужну Мађарску, а од почетка XVI века и у правцу Хрватске, Далмације и Славоније. Рачуна се да се из српских земаља до почетка XVI века иселило у Мађарску (пре свега у Ердељ, Бачку, Банат и Срем) и Влашку око 200.000 људи. С друге стране, цариградски фрањевци су (вероватно претеравши) процењивали да је 1436-1442. године из Ердеља, Србије и других области југоисточне Европе од стране Турака одведено у ропство око 400.000 хришћана. У прилог динамичности миграционих кретања говори чињеница да се у областима Поморавља, Срема и Посавине током једног века три пута сменило становништво. Сеобу Срба у Мађарску у XV веку, по речима Радована Самарџића, карактеришу два тока: постепено мање приметно пресељење обичног света, и у историјским изворима документовано пресељење српске властеле. Сеобе су текле у више таласа.
    Вођени одбрамбеним и економским разлозима, краљеви Мађарске су подстицали усељавање Срба. Мигранти су стизали индивидуално или у мањим односно већим групама, што добровољно, што под силом – ово последње нарочито за време Матије I који је приликом својих противтурских похода редовно одводио турске поданике у Мађарску. Њих је насељавао на територије опустошене од стране Турака, на властелинства мађарских или српских феудалаца. Само 1480-1481. године преселио је из Крушевачког краја у област око Темишвара преко 50.000 Срба. Они су у Мађарској имали иста права и обавезе као староседеоци, а 1481. године им је даривано право на слободно исповедање вере и ослобођеност од десетка, са образложењем да ће добар положај православних у Мађарској да подстакне на усељавање већи број њихове сабраће из суседних области. У складу са оваквим размишљањем, краљ Матија I је 1477. године код папе Сикста IV успео испословати енциклику која је католички клер и свештенике позивала на толеранцију према православнима, захтевао је да их у проповедима не вређају, да им не ускраћују обреде, да их сахрањују у католичка гробља и примају у католичку цркву уколико то они изричито траже. Уосталом, толерантан приступ могао је олакшати њихов прелазак на католичку веру. Брана томе била је чињеница да је верски старешина угарских Срба био београдски митроплит. Срби су се најрадије насељавали у градовима дуж транзитних путева, те их пре Мохачке битке, сем у јужним крајевима земље, налазимо у Толни, Дунафелдвару, Српском Ковину, Будиму, Пешти, Вацу и Сентандреји.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ПРОМЕНЕ ЕТНИЧКОГ САСТАВА СТАНОВНИШТВА НА ТЛУ ДАНАШЊЕ ВОЈВОДИНЕ 1526 – 1910. ГОДИНЕ

    У вези са изучавањем промена етничке структуре становништва на тлу данашње Војводине јављају се тешкоће карактеристичне за демографска истраживања усмерена на даљу прошлост. Примарна околност коју морамо имати у виду је чињеница да етничка или национална припадност становништва за државну власт све до друге половине XIX века није била од посебног значаја. Власти су се због фискалних и одбрамбених разлога интересовале првенствено за бројност, економску моћ и евентуално за верску припадност становништва, те је карактер већине средњовековних и нововековних пописа био у складу са поменутим приоритетима, о чему сведоче бројни војни, порески, урбаријални и црквени пописи. Даљи проблем представља чињеница да су релативно малобројни пописи обухватали целу истраживану област, спровођени ca јединственом методологијом и циљем. Стога можемо констатовати да, сем последње три деценије XIX века и пописа из 1910. године, до савременог доба постоје само пописи становништва која пружају посредне, парцијалне, повремене и несистематичне податке о предмету нашег истраживања, те демографске и етничке промене не можемо пратити са сигурношћу и прецизношћу.
    Проблем представља и околност да Војводина као административна или историјско-географска област није постојала – сем 1849-1860. године и периода иза Другог светског рата. На простору данашње Војводине у новом веку налазиле су се жупаније Бачко-бодрошка, Торонталска, Сремска и део Тамишке жупаније, а јужни делови припадали су Војној граници. У историјском, географском и економском смислу целину је представљала шира област од данашње Војводине, која се простирала на већ поменуте жупаније као и на комплетну Тамишку и Крашовско-северинску жупанију.
    Период дo Мохачке битке
    Од краја IX века, па наредних шест векова, етничку слику Карпатске котлине одређивало је присуство и бројчана доминантност Мађара. Затечено спорадично аварско и словенско становништво претежним делом је доста брзо асимиловано. На основу папских децималних пописа из 1332-1337. године, пореских пописа са краја XV и почетка XVI века, и на основу топонима процењује се да је од приближно 3,3 милиона укупног броја становништва Краљевине Мађарске пре Мохачке битке, 75-80% (око 2,5 милиона) припадало мађарском етникуму. При томе, католици су чинили 80-85% становништва, док је друга конфесија по бројности била православна (претежно Румуни и Срби). Број оних који су припадали разним „јеретичким“ вероисповестима или јеврејској конфесији био је занемарљиво мали. Поменутих 20-25% (око 700.000) становништва чинило je аутохтоно словенско, npe свега хрватско и словачко становништво, као и Румуни, Срби, Немци, Кумани, Јазиги, Печенези, Французи и Италијани, који су се доселили после формирања мађарске државе.
    У областима данашње Војводине Мађари су се населили почетком X века, у највећем броју у најплоднијим, јужним областима данашње Бачке. Према резултатима археолошких истраживања, топонима и архивске грађе, може се утврдити, да су се Мађари у повезаном етничком блоку, сем већ помињаних области, населили претежно дуж Дунава и Тисе, у Банату северно од линије Вршац-Зрењанин. Јужно од поменуте линије, као и на територији данашњег Срема, Мађари су живели измешано са Словенима. Области лесног платоа северне Бачке Мађари су населили веома ретко, а мочварно подручје у области данашњег Алибунара и Вршца (мочвара Иган) као и Делиблатска пустара (пустара Максонд) остале су ненастањене.

    Одговори
  • vojislav ananić

    II
    У наредним вековима ширење мађарског етничког простора се, генерално гледано, настављало без обзира на одређене демографске и историјске околности које томе нису ишле у прилог. До сужавања етничког блока Мађара дошло је најпре управо у нашим областима, у вези са турским нападима и усељавањем Срба у Мађарску. Миграције Срба постале су приметне и динамичне после Косовске битке, а око средине XV века дошло је до померања становништва ширег обима: с једне стране становништво испод Саве и Дунава, пред већим турским налетима, повлачило се у Мађарску, а с друге стране турска војска је са похараних територија одводила становништво у робље. Миграције су углавном текле из правца Србије у јужну Мађарску, а од почетка XVI века и у правцу Хрватске, Далмације и Славоније. Рачуна се да се из српских земаља до почетка XVI века иселило у Мађарску (пре свега у Ердељ, Бачку, Банат и Срем) и Влашку око 200.000 људи. С друге стране, цариградски фрањевци су (вероватно претеравши) процењивали да је 1436-1442. године из Ердеља, Србије и других области југоисточне Европе од стране Турака одведено у ропство око 400.000 хришћана. У прилог динамичности миграционих кретања говори чињеница да се у областима Поморавља, Срема и Посавине током једног века три пута сменило становништво. Сеобу Срба у Мађарску у XV веку, по речима Радована Самарџића, карактеришу два тока: постепено мање приметно пресељење обичног света, и у историјским изворима документовано пресељење српске властеле. Сеобе су текле у више таласа.
    Вођени одбрамбеним и економским разлозима, краљеви Мађарске су подстицали усељавање Срба. Мигранти су стизали индивидуално или у мањим односно већим групама, што добровољно, што под силом – ово последње нарочито за време Матије I који је приликом својих противтурских похода редовно одводио турске поданике у Мађарску. Њих је насељавао на територије опустошене од стране Турака, на властелинства мађарских или српских феудалаца. Само 1480-1481. године преселио је из Крушевачког краја у област око Темишвара преко 50.000 Срба. Они су у Мађарској имали иста права и обавезе као староседеоци, а 1481. године им је даривано право на слободно исповедање вере и ослобођеност од десетка, са образложењем да ће добар положај православних у Мађарској да подстакне на усељавање већи број њихове сабраће из суседних области. У складу са оваквим размишљањем, краљ Матија I је 1477. године код папе Сикста IV успео испословати енциклику која је католички клер и свештенике позивала на толеранцију према православнима, захтевао је да их у проповедима не вређају, да им не ускраћују обреде, да их сахрањују у католичка гробља и примају у католичку цркву уколико то они изричито траже. Уосталом, толерантан приступ могао је олакшати њихов прелазак на католичку веру. Брана томе била је чињеница да је верски старешина угарских Срба био београдски митроплит. Срби су се најрадије насељавали у градовима дуж транзитних путева, те их пре Мохачке битке, сем у јужним крајевима земље, налазимо у Толни, Дунафелдвару, Српском Ковину, Будиму, Пешти, Вацу и Сентандреји.

    Одговори
  • vojislav ananić

    III
    Време турске власти
    Без обзира на усељавање Срба и других народности, непосредно пред Мохачку битку претежан део становништва Угарске, па и јужних крајева, чинили су Мађари. Ту констатацију потврђује анализа децималног пописа из 1522. године који је обухватао данашњу Бачку. На основу тих података се може закључити да су бар две трећине становништва јужне Бачке чинили Мађари. Са друге стране, Срем и јужни Банат су у то време имали претежно српско становништво, што се без обзира на велике друштвене и историјске промене и промене становништва, показало као историјска константа.
    Бурне промене у демографским и етничким одликама јужне Мађарске одиграле су се у мутним временима иза Мохачке битке. Судбина Бачке била je запечаћена већ у недељама непосредно иза Мохачке битке, пошто ce огромна турска војска повлачила из Мађарске управо у међуречју Дунава и Тисе. Правац кретања те војске обележавала су спаљена насеља и побијено локално становништво. Становништво Бачке је само на три места, код Суботице, Бача и на простору између Футога и Плавне, успело пружити озбиљнији отпор. Последице харања турске војске биле су страховите: према међусобно сагласним констатацијама турских и мађарских историјских извора Бачка, пре тога густо насељена, напредна и богата област, претворена је у пустињу. Велики део становништва је изгинуо, многи су отерани у ропство, а бројни су избегли из походом погођених области. Према несумњиво претераним савременим проценама, на простору између Дунава и Тисе је изгинуло око 400.000 људи. Они који су опстали, побегли су у мочварне и друге тешко приступачне области.
    После повлачења турске војске, Бачку су запосели Срби под вођством Јована Ненада, те се бројне мађарске избеглице нису могле вратити својим домовима. Иако је очекивани велики турски поход 1527. године изостао, број становника територија данашње Војводине је у наредним годинама и деценијама опадао. Смањивању броја становништва придонео је грађански рат између двојице угарских краљева Јована I и Фердинанда I 1527-1538. године, велики турски походи 1529, 1532, 1539, 1541-1547, 1552-1556, као и готово непрестано погранично ратовање после 1541. године. Услед наведених разлога територије Бачке и Баната су до средине XVI века добрим делом опустеле. На Касталдијевој (Castaldi) карти из 1566. године Бачка је означена: Bachmegh deserta. Према оновременим историјским изворима, пре пустошења Турака у једном бачком селу је било више становника него у тридесетак села средином XVI века.
    У демографском погледу посматране области је у време туркократије карактерисало опште драстично опадање броја становника, уништење и исељавање мађарског становништва и континуирано усељавање српског становништва. Турци су у овој области били присутни у малом броју, претежно као виши официри, чиновници, трговци и занатлије и настањивали су се у градовима и утврђењима. Већи део муслиманског становништва били су Словени са Балканског полуострва, Срби, Бугари, Босанци. Претежну већину хришћанског становништва представљали су Срби који су се већином бавили узгојем стоке, те су били веома покретљиви. Они су се насељавали у напуштена насеља или поред спаљених села. Поред Срба, у помињане области у мањем броју пристигли су и Грци, Цигани и Јевреји.
    Слични процеси су се одиграли и на територији данашњег Баната, с тиме да су Османлије овде успоставили своју власт после заузећа Темишвара 1552. године и да су ове области више настрадале у грађанском рату него Бачка. Мађарско становништво Баната такође су заменили српски досељеници.
    Од шездесетих година XVI века до Дугог рата на посматраним областима углавном је владао мир. Њену територију нису погађали већи турски походи нити страначки сукоби, те je Бачка за време турске владавине у периоду 1570-1590. године имала највећи број становника. Овај период консолидације прилика прекинуо је Дуги рат, који се показао судбносним на више начина. Обим и тежина разарања мреже насеља и привреде превазишли су укупну разорну снагу свих ратовања са Турцима током XVI и XVII века и битно одредили ток историје Угарске у наредним вековима. О катастрофалним размерама уништења говори податак да је од стране Татара највише похарана јужна област земље и деценијама касније била готово потпуно ненастањена, некултивисана и да је на „срећнијим“ областима у северним деловима међуречја Дунава и Тисе оживела само једна трећина села из XVI века. Насеља на којима је живот после завршетка рата обновљен била су мања, неотпорнија и сиромашнија него пре Дугог рата.
    Петнаестогодишњи рат је на територији данашње Војводине узроковао даље проређивање становништва, као и изразито опадање броја насељених места. Међутим, бројчану доминантност српског становништва у јужним крајевима некадашње Угарске није нарушило ни пресељавање релативно већег броја Срба у околину Естергома (Острогон) 1598. године, нити чињеница да су османске власти баш у вези са овом миграцијом Срба, од почетка XVII века подржавале усељевање Буњеваца у области Бачке.
    Ратовања 1663-1664. и 1683-1699. године довела су до даљих тешких пустошења и становништво се у тим приликама, по ко зна који пут од Мохачке битке, склањало у мочваре и друга забита места. Ни мирно доба није доносило сигурност: мађарска погранична војска и мађарски хајдуци су често продирали дубоко на турску територију – и до Суботице. Последице ових продора биле су стагнирање броја становника и успоравање привредног живота.
    Следећа велика померања становништва била су повезана са догађајима из Бечког рата (1683-1699), током којег је ослобођен већи део Краљевине Мађарске, сем Баната. За посматране области је карактеристично да је током овог ратовања њих напустило целокупно муслиманско и део православног становништва. Кретање становништва у супротном смеру јавило се 1690. године када је услед повлачења хришћанске војске са Балкана, под вођством пећког патријарха Арсенија III Чарнојевића, четрдесетак хиљада српских породица напустило своје домове и уселило се у Краљевину Мађарску. Временом, већина Срба се сместила на територију Војне границе организоване уз Саву, Тису и Мориш. Области источно од Тисе и јужно од реке Мориш ослобођене су османске власти Пожаревачким миром из 1718. године, када се цела територија средњовековне Краљевине Мађарске нашла под влашћу Хабзбурга. У то време број становника Мађарске је једва достизао 6poj становника из средњег века, a њен етнички састав je битно измењен: у противтурским и противаустријским ратовањима број Мађара је опао, а услед усељавања број немађара порастао, те је сразмера Мађара спала на свега педесетак одсто! На територији данашње Војводине после Карловачког мира једва да је било мађарског становништва.

    Одговори
  • vojislav ananić

    IV
    1699-1918.
    После протеривања Турака и усељавања Срба, територија данашње Војводине била је ратним дејствима опустошена, ретко настањена област, чије је земљиште већ деценијама било необрађивано, запуштено па и мочварно. Од многобројних предтурских насеља нека су и у турско доба задржала значајне управне, војне и привредне функције, али већина насеља је уништена или пропала. Размере девастације мреже насеља илуструју и следећи подаци: док је у средњовековној Бачкој постојало близу 500 насеља, у истој области 1828. године, 130 година после ослобођења од Османлија и после колонизације ових области, било је свега 107 насеља са 422.000 становника.
    Насељавање неколико десетина хиљада Срба 1690. године није битно утицало на чињеницу да су ове области са почетка XVIII века биле веома ретко насељене и са малобројним становништвом. Први попис становништва иза турског периода, из 1715-1720. године, пружа нам одређену представу о демографским односима. Морамо приметити да по мишљењу савремене историографије попис садржи недовољно прецизне, умањене податке о реалном броју становника. Према тим подацима, на пространим областима Бачке, историјског Баната и Срема живело је приближно свега 90.000 људи. Од поменутог броја, на територији Бачко-бодрошке, Торонталске, Тамишке и Крашовске жупаније било је свега 61.000 људи (од тога у Бачкој око 31.000). Већину овог малобројног становништва чинили су Срби. У Бачкој 72% становника били су Срби, а 22% Буњевци и Шокци, у Банату 96% становништва били су Срби, а остали углавном Румуни.
    После Велике сеобе, Срби су се настанили пре свега у јужним деловима Мађарске, али је било Срба раштрканих и у другим областима Мађарске. По расформирању Потиско-поморишке војне границе (1741-1750) Срби су се из Поморишја и Потисја, али и из северних делова Бачке преселили у новоформирану Банатску војну границу, у Великокикиндски диштрикт (основан 1774) и Шајкашку област. Бројчаном јачању Срба у XVIII веку приметно је допринео долазак српских избеглица после аустро-турских ратова 1737-1739. и 1788-1791. године, а током XVIII века је било и социјално мотивисаног усељавања Срба, мада у мањем обиму. Поред њих, у Срем су стизали Срби из западних делова Хрватске, пре свега из Лике, Баније и Кордуна, у нешто мањем броју Срби из Славоније и пожешког краја, Будима и северне Мађарске. Генерално гледано, границе Монархије су током XVIII века биле отворене појединачном, групном, а у посебним случајевима и масовном усељавању Срба из Османске царевине. За време владавине Марије Терезије, због обзира према Порти, пресељавање није директно подстицано, али су власти добровољне мигранте ослобађале пореза и других дажбина, давана је помоћ за дизање кућа и вођење економије. Избеглице су стизале пре свега за време руско-турског рата 1768-1774. године, када су недисциплиноване турске трупе лутале и пљачкале по Србији. Из економских и верских разлога средином седамдесетих година готово 5.000 људи пребегло је у Хабзбур- шку монархију из млетачке и турске Далмације, а на хиљаде миграната из истог правца стигло је и осамдесетих годинама у Банат, Немачко-банатску регименту и у Шајкашку. Неколико хиљада људи седамдесетих година сти- гло је из Босне. Они су размештени по Градишкој регименти, Срему и ШајкашкоЈ.
    У првим годинама владавине Јосифа II из Србије су у Монархију стизали мигранти појединачно или у мањим групама. Према изворима 1785. године прешле су „многе породице“. Наредне године међу избеглицама са нашла породица Карађорђа Петровића, а међу око 150 избеглица, колико их се сместило у Новом Саду на почетку аустро-турског рата, била је и шира родбина Коче Лнђелковића. Од почетка рата нагло је порастао број избеглица из Србије: већ два дана по почетку рата имигрирали су становници Гроцке, Болеча, Винче и других места. Избеглице су прелазиле у Банат и Срем на хиљаде. Сматра се да је у првој години ратовања у Угарску прешло преко 80.000 избеглица – од којих се близу 50.000 овде и трајно задржало.
    Немиле сцене избеглиштва поновиле су се и за време Првог српског устанка, када је према аустријским изворима преко контумаца на Сави и Дунаву прешло 110.000 Срба, односно кад је кроз избегличке логоре прошло чак 200.000 избеглица! Од тога броја преко 20.000 се настанило у Срему, Бачкој, Новом Саду, док су се остали вратили у домовину.
    За непуних 70 година од 1720. године, број становништва на посматраним областима се удесетостручио и 1787. године се кретао око 950.000 људи. Највише ce повећало становништво Баната и достигло je 565.070 душа (повећање за 18 пута), број становника Срема je превазишао 150.000 (повећање од око 5 пута), а број становника Бачке био је 227.147, односно порастао је приближно за 6,5 пута.
    Четрдесет година касније, попис становништва Лајоша Нађа из 1827. сведочи о значајним промена у верској и етничкој структури на територијама данашње Војводине: на територији Бачко-бодрошке, Торонталске, Сремске жупаније као и Петроварадинске и Немачко-банатске регименте, односно Шајкашког батаљона у три града, у три војна комунитета, 54 трговишта и 430 села, у 156.737 кућа, пописано је укупно 1.090.886 лица. Од поменутог броја становника православне вероисповести било је 51%, с тиме да је су већину представљали (31-33%) Срби, Румуни су били заступљени са 6-7%, а православних припадника других етничких заједница 1-2%. Католичкој вероисповести припадало је 43% становништва, 5% реформатској и лутеранској и 1% јеврејској конфесији. У три четвртине насеља 90% становника припадало је истој конфесији, а у преко 99% насеља припадници исте вере представљали су барем 51% становника – што значи да су за војвођански простор била карактеристична насеља са претежно једноверним становништвом, са мањим бројем иноверних. Заправо, постојала су само три насеља у којима ниједна конфесија није достигла заступљеност од 51%: Бачка Паланка, Селенча и Бајша. Од свих насеља територије данашње Војводине православни верници су чинили већину у 282 (59%) насеља, католици у 174 (36%), а протестанти у 24 насеља (5%). Нижи однос католика од сразмере у укупном становништву објашњава се појавом да су они живели у мањем броју већих насеља, а православни у већем броју мањих насеља. Приметимо да су католици били заступљени у 96% насеља, православни у 86%, протестанти у 35% а Јевреји у 31% насеља. Верска структура се није подударала са етничком: православних је било Срба, Румуна, Грка и Цинцара, а католика и протестантна Мађара, Немаца, Словака.
    Веома сигнификантно повећање становништва, као и промена његовог етничког састава, били су последица спонтане и организоване колонизације становништва и карактеристика природног прираста. Процес колонизације који је трајао у XVIII и у мањем обиму у XIX веку одредио је етничку структуру становништва, а тиме и трасирао карактеристичне међуетничке и по- литичке односе – до данашњих дана. Спонтано усељавање имало је двојак карактер. С једне стране, радило се о унутрашњој миграцији из гушће насељених западних и северних делова Мађарске мотивисаних социјалним и економским разлозима. С друге стране, дошло је до имиграције Румуна из румунских кнежевина притиснутих фанариотском влашћу, односно из Београдског пашалука и других српских области погођених реторзијама турског политичког система.

    Одговори
  • vojislav ananić

    V
    Колонизациона политика Бечког двора имала је далекосежније циљеве и због тога потенцијално већи значај од спонтане миграције Румуна и Срба из иностранства и унутрашње миграције Мађара, Русина и Словака из других крајева земље. Приоритетним задатком државна власт је сматрала ревитализацију ратови и турском влашћу опустошених јужних делова Угарске. Поред економских и фискалних разлога, Двор је колонизацију сматрао важним инструментом германизаторске и рекатолизацијске политике, али и начином којим се може веома ефектно постићи умањење економске, политичке и етничке тежине ребелних Мађара. Колонизација је из поменутих разлога била најкарактеристичнија за јужне области: према Јасијевим подацима 1711-1780. године само у Банату било је 800, а у периоду 1786- 1846. нешто више од 400 акција колонизације. Усељавање Немаца и делимично Срба текло је у организацији Двора – а Мађара, Словака и Русина у режији Мађарске дворске коморе и приватних земљопоседника.
    Колонизација је започета двадесетих година XVIII века и пуни замах је добила 1763, када је у Мађарску – претежно у јужне крајеве – стизало годишње по 5.000 колониста. Током XVIII века у Мађарску се уселило око милион и по (према неким подацима знатно више од два милиона) људи, од чега више од 500.000 Румуна, 300.000-400.000 Срба, преко пола милиона Немаца на хиљаде Бугара, Јевреја, Јермена, Цинцара, Климента, Цигана, Француза, Шпанаца и других, чиме је етничка и конфесионална структура становништва земље битно измењена. Већина колониста насељавала се у јужним жупанијама земље, те је ова област постала у етничком и конфесионалном смислу најшаренија у европским размерама. Области јужно од Мориша и источно од Тисе до подножја Карпата и Дунава организоване су у Темишварски Банат (Banatus Temesvariensis), који је био изузет испод јурисдикције мађарских државних органа и налазио се у поседу Бечке коморе и под војном управом из Беча. Током колонизације јужних области земље Двор је преферисао пре свега двору лојалне Србе и Немце и у мањој мери Румуне. Реколонизацију Мађара династија је деценијама избегавала па и спречавала, аргументујући то склоношћу Мађара буни, њиховим наводним туркофилством, нелојалношћу према династији, али и тиме да би њиховом реколонизацијом признала да се ради о мађарским земљама а не новоосвојеним територијама.
    У односу на средњовековне етничке односе знатну промену значило је освајање етничког простора од стране Румуна у Ердељу и Банату, који су, попут Немаца, представљали нов етнички елеменат на територији данашње Војводине. Румуни су се још за време Османлија у великом броју населили у Ердељу и од стране Турака окупираним областима Мађарске. Ипак, њихово напредовање je било веома упечатљиво током XVIII века. У Банат они су ce досељавали делом из Брдеља, делом из Влашке. Услед њиховог досељавања у источним деловима Баната Румуни су од средине XVII до средине XVIII века бројем претекли Србе, штавише њихово присуство било је све осетније и у западним деловима Баната. У другој половини XVIII века Банат се у етничком смислу већ делио на два дела: на источни, планински део, насељен претежно Румунима и на западни, низински део, насељен Србима, Немцима, итд. Током новог века број Румуна се на територији данашње Војводине кретао од 5.000 до 100.000.
    Бечки двор је подржавао пре свега организовану колонизацију Немаца. Немачки насељеници су пристизали у Мађарску од почетка XVIII века, пре свега у Подунавље и у Банат. Нешто касније, у већем броју насељавали су се дуж Францовог канала. Њихова прва насеља настајала су у вези са опскрбом војске у Војној граници, те је становништво насеља било састављено претежно од чиновника, трговаца, занатлија, слуга и превозника и њихових породица. Најстарија насеља поменутог карактера и са најчистијим немачким становништвом били су Осијек и Петроварадин. Немци су се у Земун почели насељавати после 1716. године, у Темишвар и Белу Цркву око 1717. године. Немци су у Панчеву 1723. године већ имали свој кварт (Deutsch Pancsova). Најстарије немачко насеље у Бачкој била је Чатаља, основана 1729. године. Прва фаза колонизације Немаца у Банат завршена је смрћу првог гувернера Баната 1734. године. Насеља која су настала до тог времена добрим делом су пропала током аустро-турског рата 1737-1739. године од куге и напада румунских пљачкаша. У то време Банат су називали гробљвм Немаца.
    Упркос поменутим тешким искушењима, настављена је колонизација Немаца, нарочито после 1756. године, када је колонизација постала систематска и узела масовне размере. У периоду 1756-1766. године одвијала се колонизација области дуж реке Тамиш. Колонизациона уредба Марије Терезије из 1763. године дала је нов полет насељавању. Владарка је планирала колонизацију 20.000 породица у Банат, међутим, план је половично испуњен насељавањем 11.000 хиљада породица, односно око 42.000 душа. Цар Јосиф II такође је фаворизовао насељавање Немаца, с том разликом да су у сагласности са његовим патентом о верској толеранцији, у колонизацији могли учествовати и протестанти. За време његове владавине, само са немачких територија пристигло је 40.000 колониста у Мађарску. За разлику од мађарских и других колониста, Немци су добили осетну државну подршку: у Бачкој и Банату очекивала су их готова села, земљорадници су добијали шест, а занат- лије петнаест година поштеде од плаћања пореза, док су мађарски мигранти, примера ради, „уживали“ једногодишњу поштеду од плаћања пореза.
    Beh смо спомињали да je бечка камарила отежавала реколонизацију Maђара у јужне крајеве земље. Ту политику најдоследније је могла спроводити у Банату, који је био под ингеренцијама Дворског ратног савета и Коморе до 1778. године, а мање у Бачкој, у којој је обновљен рад мађарске државне администрације и жупанијског система. Из тих разлога, у Бачкој се могла одвијати реколонизација Мађара, због чега се у Бачкој временом створила доста различита етничка структура од оне у Банату. Прве колонизације Мађара вршио је калочки надбискуп Имре Чаки, чији пример је следила и коморска дирекција: Мађари су се 1731. године населили у Јаношхалми, Јанковцу, Матеовцу, Мељкуту и Алмашу. У настанку насеља у Бачкој значајну улогу је имао гроф Антал Грашалкович главни тужилац Коморе, који је, супротно политици Двора, уместо насељавања Немаца, подржавао колонизацију Словака и Мађара. По његовим замислима, насељавањем Мађара у Потисју и Подунављу требало је физички раздвојити банатско и бачко Српство. Насељавање Мађара поред Тисе могло је отпочети после расформирања Потиско-поморишке војне границе.
    Реколонизација Мађара у ве^ем обиму одвијала се у периоду 1746-1770. године, с тиме да је у том периоду била усмерена према Бачкој и до седамдесетих година једва да је било Мађара у Банату. Досељеници су ве^ином долазили из Јаско-куманских области, Прекодунавља и Чонградске жупаније, али их је било и из других крајева Мађарске. У Банат први досељеници стизали су на почетку седамдесетих година: 1773. године у Нови Кнежевац, Мајдан и Крстур, 1774. у Дебељачу, 1776. у Торду, Јабуку и Оросин. Значајније мађарско насељавање Баната одиграло се после 1778. године, када је – сем делова који су били у саставу Војне границе – извршена реинкорпорација Баната у Краљевину Мађарску. Досељавање Мађара у Банат било је делимично у вези са надалеко познатом сегединском производњом дувана: када је производња житарица у атару Сегедина ограничила тамошње ширење дуванских плантажа, произвођачи су почели да мигрирају у правцу Баната, где су нашли одговарајуће околности за своју делатност. Насељавали су се до 1810. године пре свега у Мађарски Мајдан, Нови Кнежевац, Чоку, Оросламош и Сајан.

    Одговори
  • vojislav ananić

    VI
    Још у средњем веку мађарско становништво Срема се већином преселило северно изнад Дунава или пало под налетима турских војски. У новом веку Срем је припао Славонији, односно Троједници, па у том правцу није било насељавања Мађара. Интересантна је чињеница да је у западном Срему од средњег века опстала мађарска популација у Ласлофалви (Ласлово), Корођу и Копривници, чије је становништво пописано ве^ 1697. године.
    За непуних сто година број Мађара у Бачкој, Банату и Срему премашио је 280.000 људи, од којих је око 220.000 живело у Бачкој, а у Срему једва више од 3.000. Ово значајно повећање њиховог броја, сем реколонизацијом било je узроковано и већим природним прирастом од немачке и српске популације. У периоду иза Револуције темпо пораста мађарског становништва je видно опао, несумњиво и као последица губитака у четрдесетосмашким до- гађајима. Међутим, друштвена и политичка консолидација и привредни развој после склапања Нагодбе погодовале су повећању броја Мађара, те се до 1910. године њихов број у овој области поваћао на преко 525.000 људи, а сразмера у укупном становништву на 28%.
    Поред Срба, Немаца, Румуна и Мађара на територију данашње Војводине су се у XVIII веку у мањем обиму населили Словаци, Русини, Јевреји и представници других народа. Њиховим досељавањем је даље повећаван мултиетнички, мултикултурални и мултиконфесионални карактер регије. Мађарска краљевска комора је у Бачку насељавала сем Мађара и Словаке: у Бајшу 1720, у Бачки Петровац 1740. у Бездан 1742, у Лалић 1760-те, око 1770-те у Кисач и Гложан, 1790/91. године у Пивнице. Најстарије словачко насеље у Банату било је Арадац (1781. ), а до деведесетих година XVIII века населили су се Словаци у Пардањ и Чоку.
    Русини су се насељавали од средине XVIII века, пре свега у Дорослово, Кулпин, Куцуру и Крстур. Насељавали су се и у појединим сремским местима, највише у Шиду.
    Након аустријског губитка Београда 1739. године у Нови Сад су се доселили Јермени. Убрзо (1743. године), организовали су своју црквену општину. Бавили су се првенствено трговином стоком. Потпуно нов етнички елемент у Војводини били су Клименти, припадници католичког северноалбанског племена, који су такође 1739. године избегли пред очекиваним турским репресалијама, због свог учешћа у борбама против Турака.
    После 1786. године у насеља са претежно православним становништвом насељавале су се богате цинцарске избеглице. Пошто су њихове вера и култура биле исте као српска, они су се временом асимиловали у српство, јачајући на тај начин ту етничку заједницу – не толико бројчано колико у материјалном и културном смислу. Цинцарска популација је на прелазу XVIII и XIX века допринела настанку имућног српског занатлијског, трговачког и грађанског слоја.
    По тврдњи Мелхиора Ердуљхељија, Јевреји су живели на територији Варадинског Шанца већ крајем XVII века. Убрзо су се појавили у Баји и Темишвару (1712). У Бачкој их је 1720. било 90, а три деценије касније 102 Јевреја. До краја двадесетих година XIX века на територији данашње Војводине било их је више од 7.500. Приближно три четвртине Јевреја населило се у Бачкој. Било их је највише у Новом Саду (705), затим у Баји (593), Бач- кој Паланци (353), Великом Бечкереку (303), Земуну (289) Јанковцу (256), Суботици (201), Кикинди (298), Ади, Кањижи и Сенти (163, 164, 151). У Земун су ce 1739. године доселили бројни Јевреји, шпанског и немачког порекла, из Београда.29
    Историјска наука располаже демографским подацима који потичу из времена непосредно пред револуцију 1848/49. године. Подаци статистичара Елека Фењеша су генерално гледано поуздани, али с обзиром да нису настали радом одговарајуће стручне и званичне установе којој би били доступни одговарајући систематски подаци, њима треба приступати са дозом разумне обазривости. Фењешови подаци су ипак вредни, јер осликавају етничку шароликост наше области и могу послужити за поређења са претходним и каснијим статистичким подацима. Може се уочити да је услед колонизационог процеса сразмера Срба од краја XVII века до средине XIX века опала за 50% и да је износила нешто више од 40% свег становништва. Супротно томе, сразмера Немаца и Мађара значајно се повећала на 21, односно 16, 5%. На тај начин област је изгубила словенски и српски етнички карактер и постајала је етнички, конфесионално и културно све шаренија уз пораст становника неславонског порекла. Ова тенденција била је карактеристична за етничке прилике посматраних области до 1918. године. Специфичност је представљала и околност да су Срби, Немци и Мађари од средине XIX века представљали претежну већину (77, 5%) становништва територије данашње Војводине, уз све уједначенији однос између та три етникума. За њима су следили Румуни (9%), Буњевци и Шокци, (6,6%) и Словаци (2,7%) који су чинили укупно 18% свег становништва, а остале народности су представљале 4% популације.
    После пораза мађарске револуције и ослободилачког рата 1848/49. године, цар Фрања Јосиф I је уредбом од 18. новембра 1849. формирао круновину под називом Војводина српска и Тамишки Банат која се састојала од територије Бачко-бодрошке, Торонталске, Тамишке и Крашовске жупаније као и илочког и румског среза Сремске жупаније. Војводина је опстала до краја децембра 1860. године. Војвода је постао сам цар, а Војводином је управљао гувернер са седиштем у Темишвару. Званичан језик школа и администрације био је немачки. Иако прокламована Војводина у политичком смислу није задовољила захтеве Срба, нити је у етничком погледу била српска, она је касније постала снажан историјски основ и преседан за територијалне аспирације Срба у јужној Мађарској.

    Видимо да је територија Војводине српске била изразито мултиетничка, са већином четири народности, сукцесивно: румунска, немачка, српска и мађарска, које су чиниле више од 90% становништва круновине. Подаци, међутим, не могу верно послужити за илустрацију етничког састава територије данашње Војводине, jep од ње обухватју знатно ширу област, a с друге стране због тога što u popis нису укључене области Војне границе – које су географски и економски ррирадали региону. Тако, рорис се није односио на око 110.000 Румуна и 210.000 Срба који су живели у Војној граници. Порис не пoмиње ни Јевреје, а знамо да их је у то време на роменутој области било више од 10.000; сем тога не ромињу се ни Грци којих је било барем 2.000.
    Као што видимо, етничка структура становништва Војводине сррске битно се разликовала од структуре становништва росматраних области рре и росле ростојања те круновине, po томе што је имала румунску релативу већину, су већину представ^ала четири, а не три роменута народа, те је сразмера несловена била већа (рреко 64%).
    После укидања Војводине сррске и Тамишког Баната, на теритријама данашње Војводине настављени су рроцеси који су карактерисали ову област и рре 1848. године, уз повећан степен ненасилне асимилације немађара у мађарску нацију иза 1867. године. Приметимо да је број Румуна, Русина и Словака био углавном у благом рорасту и да је био стабилан до 1918. године, па и до 1991, од када – сем Русина – њихов број опада.

    Одговори
  • vojislav ananić

    VII
    Државни попис становништва из 1910. године осликава рромене које су се одиграле у етничкој структури становништва територије данашње Војводине од средине XIX до рочетка XX века. Уз рриметно умножавање укурног становништва, видљиво je опадање сразмере Срба ca 40 на 29%, док ce сразмера Мађара и Немаца повећала у идентичном темпу, са 21 на 27%, односно са 16,5 на 23%. Срби, Мађари и Немци чинили су 1910. године 80% укупног становништва. Хрвати и Румуни заједно, следећих 11%, док се преосталих девет одсто делило између Словака, Русина, Јевреја и других народности. Апсолутну већину становништва од 57-58% чинили су народи несловенског порекла (Мађари, Немци, Румуни, Јевреји, итд).
    Подаци на нивоу жупанија верније одсликавају етничке карактеристике становништва посматране области. У Бачкој је 1910. године 45% становништва било мађарско, 23% немачко и 18% српско, близу 9% чинили су Буњевци. Срем је имао сасвим другачији етнички карактер: овде су Срби чинили 44%, Хрвати близу 26%, Немци 16%, Мађари 7%, а Словаци 3%. У Банату готово једна трећина (32%) становништва је била српске, 28% немачке, више од 20% мађарске и близу 14% румунске народности. Можемо приметити да су у Бачкој припадници словенских народа били у мањини од једва 32%, а слично је било и у Банату где нису достизали 38% свег становништва. С друге стране три четвртине становништва Срема било је славонског порекла.
    Становништво градова је такође било етнички шарено, али је и у њима преовладавала српско-мађарско-немачка већина. Мађари су 1910. године били у релативној већини у Суботици и Новом Саду, у Вршцу и Земуну то су били Немци, а у Сомбору и Панчеву Срби.
    После распарчања Краљевине Мађарске 1918. године и прикључења територија данашње Војводине Краљевини Срба Хрвата и Словенаца, почели су се одвијати од горе описаних демографских промена супротни процеси. Они су делом мотивисани спонтаним, али више политичким разлозима. Сразмера Словена, а унутар њих Срба почела је да расте, а несловена и несрба да опада. Колонизације вршене у претходним вековима настављене су и у XX веку, али су биле подстакнуте пре свега национално-политичким, а мање фискалним, економским или популационим разлозима (број становника на посматраном простору 1910. и 2002. године не разликује се битно). Најрадикалније промене одиграле су се после Другог светског рата, када се први пут десило да једна велика етничка скупина (Немци) буде готово у потпуности одстрањена из ових области. Протеривањем немачке мањине и колонизацијоме преко 220.000 Срба, Хрвата, Црногораца, Македонаца, Словенаца у периоду 1945-1947. године осигурани су словенски и српски ет- нички карактер Аутономне Покрајине Војводине, уз опстајање мађарске, као највеће и бројних мањих етничких заједница.
    Према подацима пописа становништа из 2002. године готово две трећине (65%) становништва Војводине се изјаснило као Срби, нешто више од 14% као Мађари; као Хрвати, Словаци, Црногорци, Румуни, Роми, Русини и Македонци изјаснило се 11,6% испитаних и иста толика сразмера становништва припада осталим националностима или се национално није изјашњавало. Пописано је 3.154 Немаца. До суштинске промене средњовековне етничке слике Војводине дошло је у вези са турским освајањима на овим просторима, када су релативно стабилни етнички односи (са претежним мађарским становништвом уз српску већину у Срему, јужним областима Бачке и Баната) узбуркани. Турска власт је на овим просторима донела релативно брзо ишчезавање мађарске популације и настајање српске етничке већине. После ослобођења од Османлија дошло је до промене у тој ситуацији: уз сталан раст апсолутног броја Срба, њихов однос у укупном броју становништва је због пристизања нових колониста различите народности опадао до периода иза Првог светског рата. Карактеристична црта нововековне историје Војводине је њена мултиетничност, мултикултуралност и мултиконфесионалност, која је била нарочито осетљива од XIX века до завршетка Другог светског рата. Карактеристично је и да је неколико пута дошло до суштинске промене етничке слике области и да у томе није била мала улога државних власти, које су, са различитим циљевима, спроводиле колонизациону политику. У посматраном периоду у политичком, историјском и етничком смислу највећи утицај на судбину овог простора имали су српски и мађарски народ, уз незаобилазан и растући економски, етнички и културни значај немачког становништва као и представника других народности, што је све резултирало специфичним војвођанским сентиментом и схватањем историје фомулисане у мисли да смо oede сви дођоши.
    Zoltan Gyore MA

    ИЗВОР: Мр Золтан Ђерђ, Скица промена етничког састава становништва на тлу данашње Војводине 1526 – 1910. године

    Одговори
  • vojislav ananić

    КОЛОНИЗАЦИЈА МАђАРА

    Све до катастрофе Угарске код Мохача 1526. Мађари беху бројно најјачи Живаљ на територији данашње Војводине, што важи и за Банат, где су Срби према осталим покрајинама Војводине били највише насељени. За време св. Стевана, па још и за време првих краљева све до Беле 3. и устројства жупанија, Мађара није много било у Банату, али већ у првој половини 14. века бројно њихово стање знатно је повећано: не толико самих Мађара колико насељених Печенега и Кумана, који су се доста брзо претопили у Мађаре. Имена њихова су још у топонимима Баната /Бешеново, Кумане/. Искази папског десетка из времена 1332-1337. показују већ око 200 римокатоличких парохија у Банату.
    После мохачке битке мађарске насеобине већином су нестале јер су се Мађари склањали испред Турака преко Мориша. За време турске власти могло се још одржати неко насеље на Моришу и Тиси под заштитом тамошњих мртвеља и мочвара, али о њима имамо мало података. После аустријског освајања Баната у њему нема Мађара, а и Мерсијева, па и терезијанска колонизација с планом спречава њихово досељавање, једно, из неповерења према њима, а друго, да краљевинска Угарска привредно не би слабила. Тек за јозефинске колонизације почиње се рачунати на њихову колонизацију, али спахије Угарске спречавају је. Тек 1790. дошло је свега четрнаест младих породица из Ердеља /абаујварска Жупанља/. При том и неоаквистичка комисија у Бечу и Темишвару настојале су да што мањи број Мађара купи спахилуке у покрајинама које је Аустрија преотела од Турске,а нарочито у Банату, у царској покрајини која се налазила на удароу турске империје.
    У Вачкој је досељавање Мађара много лакше спровођено услед успостављања жупанијске управе, па је племство ове жупаније стално настојавало да привуче на своје поседе што више мађарских јобађа. У том предњаче калочки надбискупи, који су као велики жупани осамдесет година стајали на челу уједињене бачко-бодрошке жупаније. Гроф Имре Чаки доводи још 1712. и мађарске јобађе на своје надбискупске поседе, а њему следују и друге спахије, нарочито кнез Гражаиковић, па и сама Комора. Тако је управник бачких поседа Угарске Габор Гомбош 1731. населио на предији Јанковац мађарске колонисте из Прекодунављља /Dunžnfcul/ и Алфелда. Тада постадоше насеобине Matetelke, Melykut, Janoshalma, Bаch-Almfis, а 1745. стижу колонисте и у Сенту. Потом, 1748. насељава коморски надзорник Франо Редл мађарске јобађе из прекодунавских жупанија /Толне, Барање, Веспрема, Шомођа/на предијама Пак, Мркопањ, Штрбац и Бездан. Тада и сам кнез Гражалковић руководи колонизаоијом већег размера настојећи свим силама да Бачкој поврати њен ранији мађарски етнички карактер, Пошто је тешко било придобити довољан број Мађара, то кнез покреће Словаке и Русине, који, живећи кроз векове са Мађарима, беху већ на путу да се претопе у ове. Србе нерадо гледа, јер зна да се они неће асимиловати са Мађарима, а као Словени могли би неповољно утицати на Словаке и Русине. Стога је смислио план колонизације Вачке тако да се Мађари, Словаци и Русини насељавају у Подунављу и Потисју, а Срби да се повуку у средишни део Бачке, како би на тај начин били изоловани од својих сународника у Барањи и Банату, а политички и културно ослабљени при том принуђени на земљорадњу, којом су се до тада само мало бавили, живећи више као сточари. То се, истина,није могло лако и стриктно спровести, јер се са расположењем Срба морало озбиљно рачунати. Срби, пак, беху тада бројно толико јаки у Бачкој да су је куруци називали само именом Racorszag, које је уобичајено од пре 16. века.
    Гражалковић насељава 175о. Мађаре у Тополи, а 1752.У Дорослову. Године 1753. требало је Србе преселити из Богојева у Парабућ, па у Богојево доселити Немце. У томе се није успело, једно,због отпора Срба, а друго, што је недостајало немачких колониста за извођење тога плана. Ипак Гражалковић је довео исте године Мађаре у Каравуково /Bacsordas/, а 1764. и Немце. Пошто се Мађари и Немци ни овде као ни другде, нису слагали, што се показало већ и при одбрани села од поплаве, када је требало сложно бранити село и околину,то су Мађари 1772. пресељени у Богојево међу Србе, са којима су живели у слози. Кад већ није успело пресељење Срба, онда се пришло њиховој мајоризацији путем досељавања што већег броја Мађара без обзира којој вероисповести припадају. Тако се досељавају Мађари у Стару Кањижу 1760, у Давод 1762, у Иђош 1764, у Петрово Село 1767, у Мартонош 1776, у Пачир 1786, у Турски Senmiklos 1786, у Пирош 1787, и у Фекетић 1789. Поред Мађара реформатске вероисповести досељавају се ројеви исте вероисповести у Црвенку и Стару Моравицу у размаку 1782-1786. године, а Мађари римокатоличке вероисповести у Кулу 1794. У том периоду су, у мањем броју, насељавани заједно са Словацима у Тополи,Бајши, Кулпину и Фетровцу. Мадјари католичке вероисповести потичу махом из Прекодунавља /Dunantul/, а реформати са Алфелда,махом Јасшага и Куншага. Најглавније жариште мађаризације Бачке требало је да буде општина Немеш Милатић /сада Српски Милетић/.

    Одговори
  • vojislav ananić

    II
    Поводом укидања Потиске границе 1745. настојавала је жупанијска Комора да Сомбор постане средиште бачко-бодрошке жупаније. До тада су, а и касније све до 1760,жупанијски сабори одржавани наизменце у Баји, Бачу и Новом Саду. Да би Сомбор постао стално средиште Бачке, требало је његове простране пустаре у околини што јаче населити мађарским племићима, нарочито две највеће пустере, Велики Милетић /данашње село/ и Милетић јужно од сомборске Шикаре. Још 1740. доселиле су се овамо неке буњевачке племићке породице, а потом све више сиромашне мађарске племићке породице /bocskoros nemeseg/ из разних крајева Угарске, путем акције неколико мађарских племића под руководством Гражалковића. У почетку једва су се могле издржавати, те су још 1752. тражиле помоћ од жупаније. Главно место становања беше им Немеш Милетић, где су под управом свог хаднађа добили 1758. своју аутономију и постали привилегована општина у оквиру жупаније, којој је требало дати мађарски етничко-политички карактер. Тим је ова општина привукла још знатан број досељеника, тако да је 1771. бројала већ шездесет племићких породиоа. Упоредо са насељавањем Мађара у Сомбору и његовој околини настоји Комора да и Потисје насели што већим бројем мађарских колониста. Услед укидања тамошње Војне границе многи Срби су се иселили. То је омогућило досељавање Мађара у бачко Потисје. До 1751. камерална, потом крунска територија, та је покрајина уживала повластице Марије Терезије,које су поред тамошњих Срба, и досељени Мадјари уживали све до 1848, кад су оне укинуте.
    Главно место те покрајине, Стари Бечеј, као главно упориште у овом крају Бачке, требало је највише населити Мађарима. Место је познато још из доба св. Стевана, који га је даровао фтанцуским породицама Бецхе и Грегор. По имену Бецхе спомиње се то место и касније Бецхе и Wецхеy. Породица Бецхе проширила је своје поседе и на Банат, те је по њој вероватно и Бечкерек /Беохе – керек – Бехеова греда/ добило своје првобитно име. Комора доводи мадјарске колонисте 1 у ову покрајину са Алфелда, из Сегедина,Чонграда,Алпара, Ходмезевашархеља,Дорожме,Кунсенмартона,Кунфелеђхаза,Таплођерђа,Нађкереша,Мајше и Нађбакоња.
    Ти досељеници насељавају Сенту као друго главно место ове покрајине, затим Стару Кањижу /код Анонлмуса за време Беле 3. Кенесна – Кнежина?/ и Мартонош. Сва та места са срезовима сенћанским, старобечејским и жабаљским, сачињавали су посебну крунску територију сличну великокикиндском дистрикту у Банату.
    Комора и даље наставља колонизацију Мађара. Између 1751- 1753. доводи нове ројеве са Алфелда у Мол и Аду, већином из Сегедина и са Јасшага. Седмогодишњи рат прекинуо је за дуже време ту акцију, али после његовог завршетка 1764-1767. насељава Сентмарију /Суботицу/, Бајмок и Чантавир, а 177о. поново насељава Мађаре са Јасшага, као и Мађаре и Словаке из жупанија Хонт, Хевеш и Ноград и насељава села Кањижу, Мартонош, Мол, Аду, Фелдварац, док један део насељава и у унутрашњости Бачке: у Сентомашу, Турији, Петровом Селу. За северну Бачку ствара Комора јак мађарски центар у селу Szent- Maria, чонградска жупанија тражи своје старо право на то насеље и околна места северне Бачке, но, Марија Терезија их не враћа, а Сент – Марију подиже 1779. на степен слободног краљевског града, који од тада носи њено име Мариа Тхерезиополис.
    Колонизација Мађара у Вачкој нарочито је појачана после урбаријалног едикта Марије Терезије и Јосифа 2. Ти едикти имали су, поред осталог, за циљ да привуку Мађаре са северних брдских кгајева куда су се повукли после пада Бачке под Турке. Исељавањем из тих крајева Беч је у исти мах утицао на војничко слабљење тих природно утврђених крајева, на чији отпор су се наслањали сви устанци под ердељским кнезовима, а нарочито под Текелијем и Ракоцијем. Исти такав отпор могао је дати и равни Алфелд са својим тада још огромним баруштинама, трскарама и шикарама. Томе треба додати и финансијски разлог Беча, који је тежио за привредним подизањем Угарске, нарочито Бачке и Баната, да би платио огромне дугове које је седмогодишњи рат нанео Монархији, као и због подизања привредне моћи ради успешног вођења предстојећих ратова против Турске.
    За такву политику били су загрејани и сами Мађари, Када знамо да је Угарска за време проглашења прагматичке санкције бројала само два и по милиона становника, онда се баш од тог померања Мађара из брдских крајева севера у равнице око Тисе и Дунава могао очекивати прираст мађарског народа. Уколико прираст доведе до пренасељености, што је неминовно код његова-претежно агрикултурног карактера, тада ће мађарски етнички вишак све више насељавати северне крајеве и тако претапати странце у мађарски етникум. Мађаризација Угарске, сматрало се, на тај начин би спонтано и без икаквих присилних мера текла својим природним током. Тим предвиђањима следоваше Комора и при колонизацији Бачке, али да би ве спречила навала олоша у њу, решено је да се могу доселити само они који су све своје дажбине и дугове измирили, и да се из сваке породице може доселити само један од синова. Међутим, такво селективно доеељење Мађара у Бачку и Банат, није радо гледано у Бечу, те је неоаквистичка комисија чинила многе сметње. Ова комисија свим силама отежавала је међарским племићима куповину земаља на камералним предијама. Радо је, напротив, давала земљопоседе и племство Србима, Буњевцима, Немцима и Румунима, рачунајући да ће тако спречити масовну колонизаоију Мађара у обема покрајинама.

    Одговори
  • vojislav ananić

    III
    Те прохибитивне мере примењене су нарочито на Банат, где је колонизација Мађара стога много тежа ишла него у Бачкој. Међутим,како је и овде, сем Границе у јужном Банату, успостављена жупанијска организација, није било могуће спречити колонизацију Мађара. Угарска комора је настојала да нарочито Потисје насели Мађарима, како би их на обема странама Тисе што јаче ужлебила у компактну масу Срба у Бачкој и Банату. Ма колико се Марија Терезија ограђивала од тога плана, па и Јосиф 2, насељавање Мађара није се могло спречити ни у Банату, јер се овде морало радити највише. на регулисању река, одводњавању мртвеља и баруштина, за који су Мађари као опробани кубикаши били једини радници. Па и сама та водом натопљена низија, нарочито подесни за вртарство и сађење дувана, изискивала је опробане и истрајне раднике као што беху Мађари. Гроф Игнац Бачањи, архиепископ ердељски, пресељава их 1782. из Ердеља и Сегедина у Стару Бебу на имање грофа Јосифа Баћањија и на своје поседе, Оромош /Oroszlanos из доба Ахтума/ Крстур /Papkeresztur/ и Валкањ, док је вишак населио у новом насељу, Новом Оросламошу. Сва та некадашња насеља из доба пре турске најезде беху у време доаељавања пустаре. Пустару Стари Сентиван откупио је град Сегедин од Коморе населивши ту Мађаре 1783. Староседеоци Срби пређоше одавде на суседну пустару, где основаше Нови Сентиван исте године.
    Године 1784. населила је Комора Мађаре из околине Сегедина на оближњој пустари Падеј ради производње дувана, пошто је још 1777. чанадски заступник Коморе са Мађарима досељеним из истих крајева показао добре успехе на том пољу на еуседној пустари Раб. Гроф Јован Бутлер доводи 1785. Мађаре из хевешке Жупаније у УјВар, одакле прелазе Срби у Отелек, које је место било безбедније од честих поплава. Још 1776. населила јфе Комора на пустари Торди Мађаре из околине Сегедина. Пошто је гроф Јосиф Пејачевић то земљиште откупио од Коморе, населио га је његов син Жигмонд 1797. новим мађарским ројевима из околине Сегедина, Чонграда и Сентеша. У Итебеј / Доњи Итебеј/ доселио је Исак Киш Мађаре реформатске вероисповести из бекешке жупаније 1786, пошто су Срби тога села, не желећи да потпадну под мађарског спахију још 1785-1784- добрим делом прешли у Милицију.
    У Беодри /Boldre – Брод, названој званично по прелазу преко старог Тисиног корита/ на поседу Богдана Карачоњија, који је 1781. купио , насељавају се Мађари 1796, а у Чоки на поседу Леринца Марцибањија насељавају се истовремено као и у Беодри из отолине Сегедина.
    Сви ти досељеници долазе, углавном, као вртари из чувеног вртарског краја на сливу Тисе и Мориша. Њих је као тскве населио Лајош Марцибањи 1782. и у Моноштору, а генерал Јосиф Чеконић 1798. у Мађарској Црњи. На тој територији и на Хуншагу познати су Мађари и као одгајивачи дувана, те их чанадеко намесништво Коморе 1775. насељава и на пустари Крстур и Мајдан, а у Накову населио их је наместо исељених Француза из Лотарингије Криштоф-Нако 1784-, углавном из Orosheze. Међу њима било је и неколико словачких породица, које су се раселиле, а на њихово место дошли су 179о. Немци.
    За владавине цара Јосифа 2, када се колонизација Мађара и у Банату спроводи у све већем размеру, насељавају се Мађари и у самој Војној граници, где им до тада није било приступа. Тако се они насељавају и у старом српском селу Опави, које се састојало иа два блиска насеља. Од 1?69. Опава се поделило на две општине, Каљугу и Желце. За време Јосифа у Каљугу се досељавају спорадично и Мађари. Највеће мађарско насеље из тог доба, Дебељача, постало је на предији познатој под именом Девелак. Први досељеници настањују се овде 1774. на месту где су једно време становали Срби који су се одавде преселили у суседна села. Мађарско село на том месту, које су већ Срби назвали Дебељачом, постало је тек након досељења јачих ројева 1794, истодобно са насељењем Мајдана у Турском /Новом/ Бечеју. Досељеници оба споменута места углавном су јобађи, који су побегли због тешких спахијских намета из Ходмезеварархеља и околине.
    Од банатских градова прво је Бечкерек насељен Мађарима , који су досељавани још 1755-1760. из Београда, а 1768. из Барање и настањиваху се у посебној улици, по њима прозваној Мађарској улици.Као надничари долазе 1766 – око шездесет људи – и у Вршац,махом из Брдеља. Они су се временом претопили у тамошње Немце. Истодобно населили су се такви надничари и у оближњим селима Павлишу, Маргити и Уљми.

    ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у XVIII и XIX веку, Нови Сад, 1961.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Колонизација Мађара у Бачкој

    Још од почетка 19. века у Бачку стално долазе појединци и омање групе из Алфелда, само један већи транспорт долази, пре уставне ере, још 1810, на позив бечког банкара Стамеоа на нову насеобину Кишсалаш у бачалмашком срезу. Још у првој половини 19. века настањују се већи и мањи ројеви у Молу /18о5/, у Фелдварцу, Бачком Градишту, Темерину и Новом Саду /18о6/. Године 1884. насељава Комора, према законом предвиђеном плану, Шајкашку, где је државни интерес највише налагао насеље Тиса Калманфалва код Горњег Ковиља. Истодобно ствара Комора друго јако насеље, Бао Ђулафалва, или Стапар у сомборском срезу, названо по министру финансија Ђули Сапарију. Насеље је првобитно припадало Крњаји, а од 1894. сачињава засебну општину. Трећа насеобина основана је 1889. у Силађију /Свилојеву/ у апатинском срезу. Раштркане Мађаре, вировитичке жупаније, који беху већ на путу да се однароде, прикупља Комора и насељава их 1892. године у компактној маси у Гомбошу, куда шаље 1898. нове насељенике, који ће се овде под утицајем мађарске школе боље одржати. Многи су се из Гомбоша и других мађарских насеља преселили у Бачку Паланку, где су у саставу ове општине основали посебну чикошку насеобину. После укидања Војне границе насељава Комора мање транспорте у Потисју, у Чуругу, Жабљу, шајкашком Св. Ивану, Тителу и Мошорину ради појачања раније већ постављеног етничког кордона који дели бачке Србе од банатских. Сем ових населило се 1883. године на пустари код Куле око 1ооо сикулских кубикаша,који су се потом преселили већином у Кулу, Стару Кањижу, Стари Вечеј и Тител.

    ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. И 19. Веку, Нови Сад, 1962.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Колонизација Мађара у Банату

    Године 1800. досељавају се омањи ројеви са Дунантула /Прекодунавља/ у Чоку, а потом скоро истодобно насељава Јосиф Чрконић мађарске вртаре из Чанадске и чонградске жупаније на греди итебејског и црњанског хатара, где су једно време пребивали на расејеним вртарским насеобинама, затим су зе удружили и населили у збијеном насељу, у Мађарској Црњи. Касније, 1824. године досељава Чеконић и један рој ва свог спахилука у Честерегу. Један део ових колониста иселио се 1829. а на њихово место дошли су Немци из Жомбоља и Немачке Црње. Истовремено досељавају се са Немцима и Мађари у Мокрин, а 1880. пристижу Мађари у још већем броју у ову општину. Нешто касније, 18о4. године досељава Марко Червицки мађарске колонисте из чонградске жупаније на своју пустару Фириђхаза, која је потом спојена са Турском Кањижом /Нови Кнежевац/, гроф Карачоњи у Сајан, а гроф Пејачевић у Торду. Сви ти Мађари долазе као вртари и садиоци дувана. Сем ових, пристигао је 18о4. још један већи транспорт чонградских Мађара у најјаче јужнобанатско мађарско насеље Дебељачу, где су, поред вртарства, преузели производњу свих врста жита. Насељеници ове општине, квалитативно најврснији, потичу из агрикултурно најнапреднијих средишта, Ђале, Сегхалома и Ходмезевашархеља. После дужег времена 1817-1818. насељава лазар Карачоњи уз Немце и Мађаре на свом поседу у Великом Бикачу, а у међувремену 182о-184о. насељавају се у Врањеву омањи ројеви Мађара, вртара и бродоградитеља. Досељеници из Јасшага и Куншага насељавају 1826. пустару Арач код Беодре, одакле се расељавају у суседне општине. Године 183о. насељавају Мађари из разних општина Алфелда Велики Лец, 1831, годлне Тисасентмиклош /Остојићево/, 1832, помешани са Немцима Маленцзифалва /Маленчино село/ код Великог Гаја, 1839. и 187о. Падеј, 184о. Јерменовце и Мађарски Сентмихаљ, 184о-1841. Сележудварнок/Душановац/, 1841. Тамашфалва /Хетин/, 1844. Кибекхаза, 1859. Санад, а 189о. Горњу Мужљу. Сви ти колонисти долазе у Банат већином као вртари, садиоци дувана и кубикаши, чијим радом је знатно унапређена по љопривреда средњег Баната. Као кубикаши, веома отпорни према маларији, имају великих заслуга у погледу загаћења и канализације пространих баровитих низија Војводине, нарооито Баната.
    Од највећег значаја за мађаризацију јужног Баната била је колонизација Сикулаца, познатих и под именом Чангова. Име Сикул /Секелy/ значи „граничар“, али порекло њихово није још довољно објашњеноу било да су дошли пре, било после досељења Арпадових Мађара у Панонију у данашњи угао Ердеља, они су одвојено племе са најранијом и најјачом примесом словенства. У том углу сачували су своје старинско право имовине, право освојене а не краљевском дотацијом стечене имовине. Језик њихов показује и данас још најјачу мешавину старословенског језика, нарочито назала а и фолклор њихов садржи највише словенских мотива.
    Због тешке граничарске службе Сикулци прелазе 1764. године у Буковину. Како су се многи од њих овде претопили у Румуне и Русине, то је угарска држава 1883. покренула акцију да их сачува од даљег однарођавања и пресели у јужни Банат, где је, с обзиром на јаке везе Срба с обе стране Дунава, требало што више појачати мађарски скоро искљуоиво чиновнички живаљ тог краја. Пристигао је 4.априла 1883. први транспорт од 382 душе у новоосновану општину Хертелендифалва /садашња Војловица/ названу по имену великог жупана Јосифа Хертелендија. Овамо су већ раније прешли Немци и Словаци из поплављених ритских насеобина Маријенфелда и Иванова. Колонизација је скоро пропала услед малверзација чиновништва, па тек након спроведене истраге поджупана Беле Талијана, када је Дезидерије Громон као владин котесар преузео доњодунавску колонизаторску акцију, упућена је колонизаоија у свој нормални правао. Установљен је колонизациони одбор под вођством Сустава Визкелетија, потом Агоштона Јанкоа, који 1. јула 1883. ступа у акцију. Колонисти, чији број је порастао са још 799 душа, сместили су се на узвишеном од поплаве заштићеном терену у Хертелендлфалва /Војловица/, Секеликеве /Скореновац, раније Шандоређхаз/ и Нађђерђфалва /Ђурђево/. Други транспорт насељен је у Ђурђеву, а трећи од још 158 душа и новији мањи транспорт размештени су на све три општине. Укупно је насељено 352о душа. Војловички насељеници доблли су 45о јутара земље, 26о q пшеничног семена, боо q брашна, 49 q соли и 4о q сланине. Куће су им изграђене по минималној цени уз накнадну исплату. Свака општина добила је општинску кућу и школу, а по вероисповести додељени су реформати панчевачкој, а римокатолици омољиЧкој парохији. Село Скореновац пропало је услед поплаве Дунава 1887. после_чега је ново подигнуто на данашњем узвишенијем месту.

    ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. И 19. Веку, Нови Сад, 1961.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Колонизација Мађара у Барањи и Срему

    Угарска комора узела је у пројект и колонизацију Срема и Славоније, али тек након завршетка колонизације у Бачкој и Банату и транспопулација у тим покрајинама. Срем је нарочито био важан са стратегијског, као и са привредног гледишта. Срем је требало да постане бедем Угарске према југу, као и Ердељ према истоку. То је један разлог зашто Срем улази у план мађарске колонизације у уставној ери. Други разлог је привредни. Угарска је у том добу, још од Марије Терезије, нека привредна колонија Аустрије и тежи за привредном еманципацијом, те сасвим природно иде и за присвајањем дунавског базена као главне артерије која је спаја са западом и истоком. У њеном при вредном плану је и канал који би преко Босута водио ка Сави а од Саве преко меког кречњака на Јадран. Та тежња за привредном еманципацијом изискивала је и насељавање Мађара с обе стране Дунава, у
    Барањи, Бачкој, Срему, Славонији и јужном Банату. Пре свега Барања је изискивала колонизацију Мађара. После освојења од Турака у Барањи насељавају Немце Леополд 1, потом спахије овог краја, принц Евгеније и генерали Капрара, Ветерани и др., нарочито око Печуја и Пчварада. Уз Немце придолазе и Мађари, нарчито са Дунантула,од којих је највише у сентлериноком срезу, а у мањем броју и у подунавском базену, куда су доспели на место исељених Срба. Због пустошења куруца и лабанца, због исељавања становника у Америку и због ограниченог рађања деце, та је покрајина нарочито изискивала колонизацију. Иако није ни у другој половини 19. века колонизација плански изведена, ипак су се Мађари стално усељавали у Барању као и у Срем.
    Први досељеници у Срему потичу из шездесетих година из суседних жупанија, нарочито Бачке. Такво спорадично досељавање наставља се и надаље, а највећим делом придолазе колонисти са територије развојачене Војне границе користећи се јефтином куповином земље како овде тако и у Славонији. То су Мађари у Иригу, Руми, Илоку, Шиду, Вуковару, већином надничари и винцелири. Тако су због јефтине куповине земље у другој половини 19. века, прелазили омањи ројеви Мађара са Дунантула и у вировитичку, пожешку и беловарску жупанију.

    ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. И 19. веку, Нови Сад, 1961.

    Одговори
  • vojislav ananić

    КОЛОНИЗАЦИЈА АРБАНАСА

    Сеоба Срба под пећким патријархом Арсанијем Чарнојевићем III 1690. повукла је великим делом српски народ са Косова и Метохије у ове покрајине. После ове сеобе почели су се насељавати Арнаути. Сем Срба доселило се тада и нешто Грка, Цинцара, Цигана и Бугара. Аустријско-турски рат 1737-1739. године покренуо је и другу сеобу српског народа под патријархом Арсенијем IV Јовановићем а тада, 1737. прелазе, заправо пребегоше из Ваљева у Срем око 1600 римокатоличких Арнаута Климената, од племена Клименти. Они су се настанили у сремским селима Хртковцима и Никинцима.

    ИЗВОР: др Борислав Јакулов – Преглед колонизације Војводине у 18. И 19. Веку, Нови Сад, 1961.

    Одговори
  • vojislav ananić

    КОЛОНИЗАЦИЈА НЕМАЦА

    Привредно подизање немачклх колониста

    Немачки колонисти у 18. веку, а нарочито у ранљим деценијама тога века, још неуки у земљорадњи и сточарству, постепено се привикавају и усавршавају у тим занимањима, а у 19. веку не само да су вични пољопривредним него и у имовном погледу предводници међу осталим народностима Војводине. Срби, испрва учитељи немачких колониста у пољопривреди, у 19. веку у много чему угледају се на њих; не само у раду него и у погледу изградње кућа,становања и исхране. Нема сумње да је том напредовању немачких колониста много допринело велико старање власти и обилна материјална помоћ од власти која им је указана за почетак њихове егзистеноије, док су Срби немајући такве помоћи, сами стварали своју егзистаноију. При свем том, њлхову напредовању доста је допринела и њихова виша наобразба, стечена у старој домовини, у западној Европи, те према томе и њихова јача диациплинираност у раду уопште. Треба имати у виду да су већ и јозефински колонисти добрим делом били занатлије, који су имали јаку дисоиплину еснафских организаоија. Као ученици, навикнути нд сталан рад, такмичења за првенство, изналажења новина,у својој струци, они су те своје особине пренели и на пољопривреду. Као калфе они су се подвргавали трогодишњем путовању или „вандровању“ Wanderbursoh – вадролташ/ на западу и на истоку до Цариграда, ради усавршавања у својој струци, те су тако стекли шири видокруг. Најпосле, и сама промена постојбине, природне и социјалне средине у новој домовини, стварање нове егзистенције, – све то утицало је да се свим силама одају раду и стварању што повољнијих услова живота. Многи су се и поред пољопривреде, бавили и својим занатима, па тако и њихови потомци. Они су дуго били под утицајем српског еснафског /“руфетског“/ занатства у нашим крајевима. Без тих заната не даје се ни замислити њихово напредовање и у домаћинству, грађење све хигијенскијих кућа, зготовљавање разноврсне хране, уопште стварање све удобнијег живота. Томе треба додати и њихову трезвеност, скромност у одевању, нарочито код женских. То је узрок што туберкулоза не коси ни приближно толико Немце као и осталње народности, особито Србе.

    ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. И 19. веку, Нови Сад, 1961.

    Одговори
  • vojislav ananić

    НАСЕЉАВАЊЕ НЕМАЦА У БАНАТУ

    У знатно већој мери Банат су населили Немци у току 19. Века. Још око 1800. Насељавају Немци Торак и Бегеј св. Ђурађ, куда долазе на места исељених Румуна. У оба места доводи их спахија Исак Киш. Касније,1802. насељавају Бчку, имање истога спахије Киша. Једно од највећих немачких насеља у јужном Банату,Францфелд, населило је око четрдесет породица Немаца евангелистичке вероисповести из јужне Немачке 1802-1803. Истовремено 18оЗ. добили су свој додатак немачких становника Јабука, Глогоњ и Ковин, а 182о, и Мраморак у јужном Банату. Године 18оЗ. насељавају Немци и друго велико јужнобанатско насеље Карлсдорф /данас Банатски Карловац/. Оснивачи ове општине беху Немци из Алибунара, где су се населили око 178о.Те исте године насељава Игнац Алдаши седамдесет немачких породица на свом спахилуку цу Санаду. Године 18о1,насељава загребачки каптол Немце у Сарчи, а 18о6, /са додатком из 1824 / насељава их и у суседном Сечњу. У ово село долазе они 18о6-181о. наместо Срба који су се одавде преселили већим делом у Самош, а мањим делом у суседни МодоШ. Загребачки каптол – добивши још 1781, у замену за изгубљене поседе у банатској Граници, место Модош, тада још чисто српско место – спроводи 1784.колонизацију Немаца у Модошу из околних немачклх општина. Изгледа да је каптол првобитно намеравао да Мађаре и Словаке насељава на својим поседима, јер се у најстаријим парохијским матицама спомињу мађарска и словачка имена; тек пошто су се ти први досељеници убрзо иселили, настањиваху се онде Немци,и то на јужној периферији села у засебној општини, у Немачком Модошу, као мањина према бројно јачем Српском Модошу. Године 1838, бројао је Српски Модош 2364 српска и 94 немачка становника, а Немачки Модош 892 немачка и 2 српска становника. Тај размер у бројном стању становништва изменила је касније мађаризација јужне Угарске, а ову је потпомагао и каптол, који је у близини бачких, мађарских,потом селу Честерегу /поред раније насељених Мађара/ Немце из Жомбоља и Немачке Црње, којл долазе 1929, наместо исељених Мађара. Године 1825. оснива Јоаиф Петровић немачко насеље Банатски Двор /Идворнок/, а 1829. гроф Бетлер /Буттлер/ Јоханесфелд /Јафношфалва/. Године 1828. итебејски спахија Киш чисто немачко насеље Ернестхаза /садашње Бан. Деапотовап/.Око 1826. досељавају се Немци у Пардањ наместо исељених Словака, а 1832. насељава гроф Фрања Зичи Молидорф,а гроф Нако Наково. Једно од најугледнљих насеља Јужног Баната Рудолфсгнад /садашњи Книћанин/, постало је од немачких исељеника из Ечке. Пошто је истекао уговор Агоштона Лазара са Немцима у Бчки,склопљен 1825, на Зо година закупа ечканске земље, остали су тамошнии Немци без земље, те су добили на територији Војне границе ритско земљиште прекопута Титела, које су великим трудом спасли од поплава и онде основали 18б5. данашњи Книћанин, Колонистима из Ечке придружио се и један део Немаца из Жигмондфалве /Мартиница/, коју су још 18о9. населили Немци.У северном Банату насељава Ладислав Карачоњи почетком 19. века Немце у Тополи код Кикинде. Тада добија и Мокрин своје немачке насељенике, а 1883. оснива Вилма Тајнаји немачку насеобину Вилматер, која је потом због учесталих поплава спојена са Сајаном. Године 182о, и 1821, доводи Јосиф Хертеленди Немце из Великог Бечкерека и Жомбоља у Бочар, године 1838, насељава спахија Баћани насеобину Баћанхаза, а спахија Лазар насељава исте године ранију румунску насеобину Клек немачким досељеницима. Удова Исака Киша оснива 1814. немачко насеље у Бегеј св. Ђурађ а спахија Рогендорф допуњава 184о. своје насеље Рогендорф /Сзолосудварнок/ немачким колонистима.
    Градови примају своје насељенике из околних села, само Панчево још из Бачке. То су Немци евангелистичке вероисповести, циглари пореклом из Хановера,које је Фридрих Кверфелд, око шездесет породица, доселио из Црвенке; а поред ових и око пет стотина калдрмских радника из Врбаса и Сивца. Већина зе вратила у Бачку, а остали су основали 1841. у Панчеву евангелистичку црквену општину. Око 18оЗ. насељавају Немци Велики Жам, одакле су Румуни прешли у Владимировац и Уздин.
    Све те банатске насеобине, основане на спахијским имањима, имају претежно привредни карактер; но при свем том изведене су од мађарских спахија у интересу Угорске са тенденцијом да се српски живаљ Баната, до тада скоро компактна етничка целина,поллтички и економски што више ослаби.

    ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. И 19. веку, Нови Сад, 1961.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Колонизација Немаца у Бачкој

    У Бачкој нису Немци у 19. веку у толикој мери насељавани као у 18, веку. Од досељеника из Царевине први су Тиролци као емигранти испред надирања Француза под Наполеоном за време италијанске војне. Као своје најоданије поданике цар их радо прима, те тако Угарска комора по жељи двора насељава породице 18о1. у Новом Сивцу, који су 1796. основаи Немци, пошто су се одвојлли од старосивачких Срба. Приватном иницијативом досељено је нешто касније неколико породица у Чиб и Дероње, а године 18о7. преселили су се Немци из Старе и Нове Паланке у Немачку Паланку. По броју колониста следи насеље Фекетић, где су Немци записани у матицама општине Секич још 1818. године. Главни рој Немаца, међутим, могао је доспети овамо већ наредне две године, евангелици и реформати. Реформати немачке и мађарске народности беху 1826. бројно већ толико надмоћни да су се те године организовали у посебну црквену општину. Први рој Немаца прешао је из Секића, а већина из осталих суседних општина, и то већим делом као земљорадници, а мањим делом као занатлије. Први досељеници настанили су се у околини Секића, а касније раштркано по целом селу. Последњи рој населио се нешто пре 185о. Године. Немци реформатске вероисповести претопили су се помоћу мађарске школе у Мађаре, док су се евангелисти и један део реформата који су похађали евангеличку школу одржали као Немци. Касније, 1881. године насељавају Немци из Филипова, Оџака, Каравукова, Букина, Новог Села и Гајдобре раније већ насељено село Парабућ. Нешто касније после укидања Војне границе основано је 1884. у Шајкашкој ново насеље немачких и мађарских колониста Тисзакшлминфалва /Будисава насеобина код Горњег Ковиља/, потом 1894. Векерлефалва – Бачко Ново Село /насеобина недалеко од Бачке Паланке/.

    ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. и 19. веку, Нови Сад, 1961.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Колонизација Немаца у Срему

    Наполеонски ратови кроз четврт столећа јако су проредили граничарско становништво у Срему, као и у другим крајевима Војне границе. Упражњене земљопоседе требало је попунити колонизацијом, при чему су у првом реду Немци узети у обзир, према колонизационом плану Веба, по којем је требало у целој Милицији, а нарочито у Срему, компактне масе Срба што више ослабити. Пошто је важио хрватако-словенски закон, и после наредбе Јослфа 2. и Леополда 2. о верској толеранцији, све до 1859. и забрањивао протестантима слободу вероисповести, то су и Немци протестантске вере могли бити насељавени само на територији Војне границе. Требало је првенствено населити околину Земуна, те тим што више појачати стратегијски и привредни значај овог града у непосредној близини Србије. Оптанти су се сви пријавили петроварадинакој команди за Пазову, где су ранији насељеници, махом пуки сиромаси, благодарећи близини Земуна, убрзо доспели до благостања /као и у Банату Лазарфелд – садашње Лазарево благодарећи близини Бечкерека/. Петроварадинска команда, међутим, налази за потребно да се немачки насељеници разместе на разним местима Срема и Шајкашке; при свем том прихваћа молбу земунске општине да се у непосредној близини овог града оснује посебна паорска колонија ради снабдевања града шивотним намирницама. Тако је 1816. основана код Земуна немачка насеобина Франотал названа по имену цара Франца. Досељеници су пореклом из Лазарева и разних општина Баната, Бачке и Срема, највлше из Бежаније, Нових Бановаца и Нове Пазове. Омањи ројеви насељавају Инђију 1828-1840. годлне.

    ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. И 19. веку, Нови Сад, 1961.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Колонизација Тиролаца и чешких Немаца /Deutsohbohmen/

    Кад је Наполеон 18о9, после слома немачког Рајха, свом силом прегао да скрха Аустрију, Тирол је дао најјачи отпор у одбрани Аустрије. Исељавање испред француских окупатора захватило је и овај крај Аустрије, а сви ти исељеници упућени су у источни Банат, где су као храбри и искусни борци могли најбоље послужити одбрани Монархије. Царским решењем од 1о. јуна 181о, добили су сем путног трошка по једну сесију оранице, по два јутра влнограда, као и право на сопствену народну ношњу са оружјем. Сем тога, дато им је право да у новонасељеним крајевима само њихови рођени синови обављају регуларну војну дужност. Насељени су у Физешу и Сечењфалу. Нису дуго пребивали у својим насеобинама, јер се нису могли аклиматизирати у својој новој постојбини, те су се убрзо вратили у своју алпску домовину. Један мањи део настанио се у Кенигсгнаду 1814, али већ 1816. вратила се и ова у Тирол, а на њено место досељени су емигранти из Виртенберга. Само појединци у незнатном броју раселили су се по градовима Баната.
    Највећи део немачких емиграната доспева после бечког мира 181о. у наше војвођанске крајеве, махом из опустошених крајева јужне Немачке, из Виртенберга, Бадена и Хесена, а један део и из Готшеа – Кочевје /Кучебри/ и околних места у Крањској. Комора их највећим делом насељава у рудничким крајевима источно од Темишрара.Крањци су се убрзо иселили из тих крајева, а највећи део настанио ве у Дарувару 1812, године.
    Колонизациона политика Беча обраћа за време Метернихова апсолутизма нарочиту пажњу подизању индустрије у Рајху, а исто тако и у Војводини, нарочито у Банату. Не само зато да надокнади дуготрајним ратовима проузроковану штету него и ради бољег наоружања веће војске у служби Свете алијансе. Уз то и из политичких разлога, као сваки апсолутлстички режим, да организацијом рада и подизањем општег благостања учврсти мир и ред у земљи.
    Банат је био подељен на две привредне сфере, западну пољопривредну и источну индустријску сферу са богатим, поглавито железним и угљеним мајданима. Источну сферу требало је нарочито густо населити и дати јој изразито немачки карактер. За то су били предвиђени Тиролци, но како ова колонизација није уопела, то су узети у обзир исто тако брђани и вешти рудари, индустријски радници Немци из Чешке /Деутсохбохмен/.
    Насељавање ових Немаца извођено је у међувремену 1824- 1828. Судбина ових колониста била је врло тешка. Први рој био је жртва несавесне пропаганде. Врбовани као дрводеље, долазе у шумовити крај Банатског горја, где су им обећани потпуна егзистенција и сва средства за рад. Под тим условом они приступају оснивању својих насеобина, Санкт-Хелене и Елизабетфелда, улажу сву евоју уштеђевину у домове са чврстом надом да ће се својим радом обогатити, али обећана средства за интензиван рад никако не пристижу. Најзад,после две године чекања попуштају у нади и раду. Немајући могућности ни средства за повратак у своју стару домовину, расељавају се по целом Банату, неки као радници, неки, нарочито жене, као служлнчад, а неки као просјаци. Како је колонизација Немаца одувек имала и свој војнички смер, то је сада команда влашко-илирске регименте сама предузела колонизацију источног Баната, где се, уелед слабе насељености подручја ове регименте, осећала стална несташица војничког контингента.
    По захтеву ове команде Дворски ратни савет врбује под још повољнијим условима у Чешкој, а како се за судбину првог транспорта није ништа знало, то су овог пута упућена два нова транспорта, један 1827. а други 1828. Тако постадоше југоисточно од Карансебеша нова насеља чешких Немаца, Волфсберг, Вајдентал, Волфсвлзе и Ланденфелд.
    Међутим, поред свег труда и истрајности у напорном раду није ни овим насељеницима успело да себи остваре трајну егзистеноију. После дугог стрпљивог потраживања од команде регименте најзад су прибегли крајњој мери, побуни, те су тако издејствовали своје исељење 1833. Због строге забране исељења из подручја Војне границе једни су таворили као слуге и слушкиње у границама Млиције, други као радници на спахилуцима Провинцијала. Од тих исељеника највише се очувало у Ернестхази у Банату и у Сенти и Сомбору у Бачкој. Потом разочарани у нади да ће као слободни радници створити себи бољу будућност, већином се враћају на своја напуштена насеља, изузев Волфсвизе, које је донекле остало насељено.

    ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. и 19. веку, Нови Сад, 1961.

    Одговори
  • vojislav ananić

    КОЛОНИЗАЦИЈА РУСИНА (МАЛОРУСА) И КОЗАКА

    Русини су огранак Источних Словена, по говору најближи Русима, а као Малоруси Украјине један огранак ових под именом Рутени или Рушњаци. Они долазе у Панонију још са Арпадовим Мађарима, потом се током 13. и почетком 14. века због немира после Јарослава I досељаваху из кијевске, полтавске и черниговске губерније у североисточну Угарску /жупаније Мармарош, Берег, Унг, Земплен, Угоча, Шагоб/ а сви се претопише у Мађаре. Највећи део превео је 1597. кнез Подолије Теодор Коријатовић, који је покушао да се учини независним у Подолији, али га је његов рођак литавски кнез победио и утамничио. Ослободивши се тамнице пребегао је са мноштвом породица у североистичну Угарску, где му је краљ Зигмунд даровао 1397. град Мункач, у чијој близини је Теодор подигао православни манастир. Њему је следовало мноштво Рутена у Угарску. Марија Терезија спровела је унију међу Рутенима у Угарској, па као римокатолике народног обредног језика, уз то и вредан и поверљив народ, препоручује их колонизатарским властима. Од раније помађарених Русина остали су многи топоними Оросзи, нарочито у Панонији, а и у Банату парцела Расово, негда село Оросци код Модоша. Угарска Комора их као мирољубиве људе радо насељава у Бачкој, рачунајући и са њиховим вековним пријатељским односима са Мађарима у североисточним жупанљама Угарске, као и са њлховим лаким претапањем у Мађаре. Гражалковић их насељава 175о. у Дорослову, 176о. у Кулпину и Крстуру, 1765. И 1765-1767. у Куцури и Кули.Још раније, 1746. доселио их је, пошто су пристали да приме римокатоличку вероисповест, калочки надбискуп у Срему, у Петровце, Миклошевце, Бачинце, а највише у Шид и потчинио их је крижевачкој епископији. Кссније, 178о. долазе нови ројеви из земплинске жупаније у Нови Сад, Куцуру и Крстур. Нешто касније придружују им се новији досељеници, нарочито у Новом Саду, где је 1784. основана русинска црквена општина. У околини Сенте насељава око 1781. породица Латиновић запорошке Козаке уз Мађаре из Јасшага и Куншага, у чему га и влада /хелyтартотанаца/ помаже. На позив Латиновића пријавило их се више хиљада, али је само један део од њих досељен, да би појачао коњицу и поучио Мађаре у тактици те савршене лаке коњице. У мађарској средини Козаци су се убрзо помађарили.

    ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. И 19. веку, Нови Сад, 1961.

    Одговори
  • vojislav ananić

    КОЛОНИЗАЦИЈА СЛОВАКА И ЧЕХА

    Словаци су огранак Западних Словена у блиском сродатву са Чесима и Моравцима, а као староседеоци у Словачкој, старији су од Мађара. Око њих се отимаху три суседне државе, Чешка,Пољска и Угарска, док најзад нису потпали под Угарску 1о18. у којој су сачињавали, поред Ердеља, посебну повлашћену теритоирљу /тертиа рагв регни/ Тај свој положај задржала је Словачка до 14. века под последњим својим поглавицом Матијом Чак /1365-1321/. Тада је под Робертом Карлом Анжујцем потпуно утеловљена у Угарску. Словаци и Мађари живели су на тој територији у пријатељским односима, укрштавали се и претапали једни у друге, нарочито Словаци у Мађаре.
    Кршевита земља није довољно исхрањивала своје становништво, те су се Словаци издржавали и као торбари, крећући се по целој држави као зенатлије и трговчићи доскоро познати и у Војводини као пенџераши, чашари, плетнари. Народ је спор али вредан,мирољубив и задовољан с малом зарадом. Као добро склониште испред навале Турака Словачка је била уточиште не само за Мађаре, него и за Србе. Један део босанских Срба /Босеер – извргнуто у Wассер – Кроатед/ доспео је преко Дунантула све до Словачке и утопио се онде у Словаке. Реформација, нарочито хуситизам, доспела је и у овај крај и проузроковала верску подвојеност народа на римокатоличку и протестантску /евангеличку/ половину. Путем реформације почело је и код Словака буђење народне свести. Први књлжевни представник тог покрета био је у 18. веку Антон Берчолак 1788. баш у доба колонизације Словака у Војводини.
    Вредни, истрајни, поверљиви и мирољубиви Словаци нису могли остати незапажени при колонизацији јужне Угарске ни аустријским ни мађарским влестима, за Аустрију као поуздани радници и тачни порезници, а за Угарску као вековни приврженици мађарске државне идеје и неки њихови сродници /атyафи/ на путу да се претопе у Мађаре. Једној и другој странци много је стајало до тог да се Словаци у што већем броју насељавају у слабо насељеном Банату и Бачкој са великим количником морталитета услед честих ратова и мијазматичке климе а Словаци у многом погледу беху чувени са своје плодности, као и лаке домицилизације на сваковрсном терену. Од њих се с правом очекивало много војника и много порезника. Трезвени, задовољни са мало хране, они беху више произвођачи него потрошачи, на што су колонизаторске власти тада нарочито обраћале пажњу. То је разумљиво јер су ти јужни крајеви стварали привреду, а притом били одређени да издржавају велике контигенте војске и да привредно подупиру учестале дуготрајне ратове Монархије. Поред тога, колонизаторске власти руководе се при колонизацији и етнопсихолошким мотивима. У те крајеве треба довести верски толерантне колонисте, а такви су Словаци, те тако и остале вероисповести постепено, опрезно привести Унији. У сваком случају ограничити број других вероисповести, како би римокатолици били у знатној већини. Није то у Марије Терезије нека верска хипокризија, већ политичко начело. У земљи која лежи на ударцу Турске империје, чија стратегија беше кроз векове подржавање верских раздора у Угарској и помагање некатолика, нарочито протестаната, против римокатолика, није смело доћи до верских размирица, којима би се могла користити једино турска инвазија.Од народа јужне Угареке једини Срби беху упорни у својој правоалавној вери, да их никаква сила није могла привести унији; али живећи у својој светосавској цркви, они нису били агресивни према осталим вероисповестима. Ако је протестантима под Маријом Терезијом и био у начелу ускраћен долазак у те покрајине, то се односило више Немце и Мађаре, код којих је антагонизам између римокатоличанства и протестантизма био увек жучан и екстреман. Словаци, Бугари и Румуни беху као народи верски далеко толерантнији, донекле и индиферентни. Рачунало се да ће се они истргнути из своје домовине и нацинналне средине, услед ослабљених традиција у новој средини лако пристати уз Унију.
    Први колонисти доиазе из околине Татре у Бачку баш због прогањања протестаната и то још за време Карла 1, 172о, у Бајшу, 174о. у Петровац, а 1742. са Марије Терезије у Бездан. Пошто нису добили довољно земље,која се онде већим делом налазила у српским рукама, то су добрим делом прешли преко Илока у Срем, већином као виноградари на имање кнеза Одескалкија. Њима је, међутим, више стало до ораница, које су тада услед наглог пропадања винограда могли будзашто покуповати, а винограде претворити у оранице. Још 1740. када је футошко добро узео у закуп Михаило Чарнојевић, долазе овамо Словаци евангеличке вероисповести из разних крајева северне Угарске и пештанске жупаније као земљорадници, а истодобно насељавају се и у Петровцу. Касније, 176о, насељава калочки надбискуп Адам Патачић 12о породица Словака евангелистичке вероисповести на своја добра Бач-Селенче у Бачкој, под условом да пређу у римокатоличку веру.То беше већ почетак покушаја католичења Словека, али без успеха,јер су ови Словаци напустили та добра и преселили су се у Срем, у Стару Пазову, где су своју улицу назвали Селеначком улицом. То беше старо село /Шанац Пазуха/ Личана, у које је Јан Бон населио те и друге Словаке пештанске, звоненске, липовске и турчанске жупаније до две хиљаде душа. Касније, 1791. придођоше овамо и Немци, које они лепо примише. Но Немци своје одвојено насеље, за разлику од старог села, назваше Нова Пазова.
    Друго веће словачко насеље јесте Петровац, куда их је из пештанске жупаније као припаднике евангеличке вероисповести довео 1745. Матија Чањи, по пуномоћи власника Футога. Насеље је постало на предији Петровца, на месту ранијег српског села, чије су име Словаци задржали. Пештанска жупанија се поводом тог исељења жалила бачкој жупанији, што јој је одузела потребне јобађе. На то јој бачка жупанија 1747. враћа 48 јобађа а већи део задржава у Петровцу.У још већем броју насељавају се Словаци у доба Јосифа 2. после едикта о верској толеранцији. Тако долазе 1783. ројимлце евангелисти из пештанске,звоненске, турчанске и новоградске жупаније на приватна имања Кавријанија у Кисач, Пепровац, Гложан, Тополу. Истовремено добија Бајша нов рој Словака евснгелистичке вероисповести, а за време Леополда 2. насељавају се из истих жупанија Словаци евангеличке вероисповести у Пивницама 1790-1791, а у Старој Паланци 1792, та словачка насеља још из времена Марије Терезије беху додељена футошкој римокатоличкој парохији, но Словаци су истрајали у својој евангеличкој вероисповести,до ступања на престо Јосифа 2. Од тада су по едикту цареву слободно могли исповедати своју веру, и уређивати своје парохије и градити храмове.
    У Срему у Новом Сланкамену 1793. населио је Јосиф 2. Словаке евангелике.
    Прво словачко насеље евангеличке вероисповести у Банату налазило се бллзу Модоша, Словански Бардан /Фордањ пре турске окупације по српском изговору Фардањ/. Населило се око хиљеду Словака колониста из Северне Угарске, за владавине Јосифа 2. 1784-1787. Тежећи за бољом земљом и удобнијим животом, преселили су се 1788. добрим делом у Арадац и Бчку на Лазарево имање. Међутим, те године провалили су Турци преко Панчева у средњи Банат, где су све до Орловата страховито пустошили. Застрашени том провалом Турака против које их спахије нису могле заштићавати, уз то и злостављани од својих спахија, кренули су неки у Лалић, а многи, међу другима и Словаци, у Војну границу, где су као граничари очекивали више заштите и повољније услове него као спахијски јобађи. Том исељењу допринела је и куга, која је тада нарочито у том крају беснела па је и Словаке доста покосила..
    Чеси су углавном удружени са Словацима прелазили у наше крајеве, а као људи вични земљорадњи и занатству радо су прихваћени од колонизаторских власти. Још у средње терезијанако доба 1762. насељени су уз Словаке у Бездану, уз Србе у Купусини, а и гроф Хадик примио их је на своје имање у Футогу. За време цара Јосифа 2. насељени су Чеси са Словацима и у Срему, у Новом Сланкамену 1793. године.

    ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. и 19. веку, Нови Сад, 1961.

    Одговори
  • vojislav ananić

    КОЛОНИЗАЦИЈА ЈЕРМЕНА

    Јермени су један од најстаријих народа познати под именом Ката или Гута у земљи Гуциум или Урарту, Арменији. Покорени од Асираца, Кимеријаца, Арапа, Селџука, потом од 1080, слободна Арменија потпада под власт Монгола и Османлија. Прогањани од свих завојевача, они се још у старом, потом и у средњем веку исељавају из своје домовине /града Ани/ и насељавају се на Балкану и у Пољској.Тако су доспели једни већ као хришћани /покрштени око 28о.н.е, други као мухамеданци /Исмаилити/ преко Сирије у Цариград, а преко Бугарске у Угарску /босзорменyек/, највећим делом у Ердељ, где су још за време првих краљева Арпадовића познати као посредници трговине /наготиа – торес/, мењачи, продавачи соли и закупци пореза, и абог тога пословања толико су били омражени да су навукли на себе осуду Златне повеље од 1222. Једни су се поримокатоличили и претопили у Мађаре, а остали, нарочито ренегати, већим делом су се иселили. Као исмаелити налазили су се још и за време турске окупације као трговци по већим градовима, па и у Банату као „купеци“ предијске стоке.
    0 некој планској колонизацији Јермена не може се говорити, па ни њихово досељење из Београда /након пада Београда/ у Нови Сад за време турског рата 1737-1759. не може се назвати планском колонизацијом, иако их је Комора као умешне трговце радо примала.Ту су себи цркву саградили, а као римокатолици јерменског обреда имали су и своје свештенике. Услед сталног исељавања њихов број је стално опадао, тако да их је онда већ скоро и нестало. Још раније, одмах после ослобођења Баната, населио је Мерсин неколико породица /2оо особе/ у околини Бечкерека, да би их онда на територији највеће предије Максонд /предија Максонд пружала се од Панчева до Бечкерека/ могао искористити као искусне трговце стоке.

    ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. и 19. веку, Нови Сад, 1961.

    Одговори
  • vojislav ananić

    КОЛОНИЗАЦИЈА ИТАЛИЈАНА, ШПАЊОЛАЦА И ФРАНЦУЗА

    Негда су Италијани и Франоузи у Угарској били од доста великог значаја. Манђелос у Срему /Хагyоласз/, Оласзи на Бегеју близу Ченеја беху јамачно италијанска насаља и Герхард од Сегреде /Геллшрт/, први чанадски епископ, Пипо Спано из Флоренције /Филип од Ороре беху истакнуте личности у историји Угарске. Италијана хуманиста било је и на двору краља Матије, а и раније на двору Анжујаца Карла 1. и Лајоша Великог, али су се они иселили или су се претопили у Мађаре. Као колонисти улазе Италијани прво у Мерсијев план колонизације, првенствено као произвођачи свиле и ориза. Мерсидорф је прва италијанска колонија из 1728. године, а 1763. место је већ чисто немачко без иједне италијанске куће од 14-5, колико их је тада од Немаца насељено. Италљанска села под Мерсијевом управом беху још и Ђармата, Гирода, Дета, Омор, али досељеници њихови су махом помрли од маларије,а остаци су се понемчили и понегде, само у презименима Немаца, оставили успомене. Исто тако важну улогу имали су и Французи у прошлости Угарске. Још за време Стевана 1. налазимо их џ чанадској катедралној школи. За време Беле 3. доселили су се вероватно са цистерцитима и неколико породица, међу којима и браћа Бехе /Веоће/ и Грегор,два бра- та из Франоуске, који су примили пространо имање с обе стране Тисе названо по првом Бехе /Бечеј/ и Бецхе – Кереки /Бечејска шума, Бечкерек, у чијем имену „керек“ означује и греду, корсанц, ону греду на којој је изграђен Бечкерек, Греднулица. Керек као у нар.песми: Езт а керек ердот јаром ен, значи ограду или греду/. Нарочито са француским монашким редовима, цистерцитима, премонтрејцима и темплароима долазили су и касније Французи у Угарску, па и у Банат, као у Арачу /Фрањево, Врањево/ названо по фрањевцима који дођоше овамо после темплараца. Колонизацију Француза спровео је касније и Нојман / Неуманн/, камерални саветник Марије Терезије, 1769-1771. у банатским селима; С. Хуберт, Схарлевилле и Солтоур. Сем ових насељава уз Немце и Французе из Лотарингије у селима Триебсветеру /Трубеwеттер/,Остерну, Хацфелду, Малој Јечи /Клеин Јецса/, Албрехтсфлуру, Мариенфелду, Хајфелду /Хеуфелд/ и др. Сви ти колонисти утопили су се временом у тамошње Немце, само су многе франоуске речи и презимена у понемченом облику остала у говору Немаца. Као француски, тако и шпањолски колонисти из Бискаје и Барцелоне насељени су још за управе Мерсија као изврсни вртари, виноградари и занатлије у Новој Барцелони, у саставном делу Бечкерека. Услед маларије ту су брзо изумрли, а њихова деца која су преживела болест утопила су се у тамошње Немце.

    ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. и 19. веку, Нови Сад, 1961.

    Одговори
  • vojislav ananić

    КОЛОНИЗАЦИЈА БУГАРА

    „У доба доласка Међара у Панонску ниаију Бугари су владали Банатом. Код византијских писаца познати су као турски народ под ишвпот Бллира, Филире и Булара још у 5. веку на Понту, одакле су доспели на средњи ток Волге и онде основали град Булгар. Док је један део и даље остао онде, главни ројеви су се при крају 5. века померили на Балкан и као коњички народ брзо поплавили Тракију и Илирију до Дунава и Саве, потом су прешли Дунав и поплавили Банат. Одавде су доспели до Пеште, коју су јамачно тамошњи Словени назвали тим именом /пештера на Гелертову брду/. Ту су их затекли и покорили Авари. Већ на Понту а нарочито на Балкану мешали су се са Словенима и претапали се у њих. У савезу са Словенима стресли су аварско иго са себе 64о. године и створили су велику бугарску државу.
    Бугари су као мањина владали над масом Словена, а као номади упућени на агрикултуру, претежно занимање Словена. Постепено су се сјединлли с њима и до 9. века пословенили су се путем кирилометодског православља и с њим повезаног словенског језика и писма,те су се и културно изједначили са њима. Тај процес славизације отпочео је у другој половлни 9. века. При свем том, Бугари су доста задржали свој исконски антрополошки и духовни генотип. Мађари су их затекли у Банату као турски народ, а тек под св. Стеваном покорлли их као пословењен народ у тој покрајини о чем сведоче и имена великосенмиклушког блага. Већина је напустила тада овај крај а само незнатна мањина се још у 14. веку одржала у Ковинској жупанији, где се постепено претопила у тамошње Србе.
    За време Лајоша 1. Анжујца придолазе нови ројеви Бугара испред опасности од турске провале на Балкан, у Оршаву, Земун, Слатину, Карансебеш, Крашову, Рекаш, Липу у толиком броју, да је Жигмунд сматрајући их као добродошле војнике против Турака, признао и за војводу неког поглавара њихова, Фрушину и дарОвао му град Липу. Даља судбина ових досељеника у Банат није позната ни пре ни за време окупације Турске. Као народ нису се организовали, а живећи у верској, језичкој и културној заједници са Србима, лако су се утопили у масу Срба, досељеника у те крајеве после косовске погибије.
    Данашњи банатски Бугари немају никакве везе са тим бугарским досељеницима пре турске окупације.
    После слома армије Лудвига Баденеког код Ниша 169о. и после неуспелог ћипровског устанка 1688, иселили су се први ројевл Бугара из Ћипровца, Никопоља, Свиштова, Лежана и Панчевице у Крајову, а после освојења Баната од Турака 1718. године населили еу се 1723, три породице у Винги на месту где су пре њих обитавали Румуни. Као избеглице римокатоличке вере испред Турака доселиле су се 1726.многе породице у Влашку у околини Крајове и Римника,коју су аустријске трупе окупирале, спремне да се по нужди преселе и одавде у Банат. Међутим, несрећни рат 1737-1739. по Аустрију покренуо је и остале Бугаре римокатоличке вероисповести на досељење у Банат, јер су ови као римокатолици сумњичени да су приврженици Беча, те су зато највише били изложени обести турске војске и управе, а као римокатолици могли су тако једино бити примљени за колонисте у Банату. У Бугарској је тада доминантна вероисповест православна, поред које је незнатна мањина протестантска, а другу незнату мањину сачињаваху павликијани, потомци негдашњих богумила, 14-15ооо душа око Једрена и Никопоља. Њих су босански фрањевци фра Петар, тузлански фрањевац и други босански и дубровачки фрањевци друге половине 14. века, пре ћипровачког устанка и њихова исељења покрстили у католике. Узрок томе католичењу беше притисак грчког свештенства у доба опадања турске царевине, које је нерадо гледало бугарску књигу и народност, а нарооито се прогањало павликиијанство. Према томе, њих је лако било приволети на досељење у Банат, јер после неуспелог устанка нису се могли вратити у Бугарску а после страхотне провале Татара 169о, потом пада Мале Влашке у турске руке 1737. не беше им више опстанка ни у Крајови, те кренуше у Банат. Као досељеници, иако већ римокатолици, задржали су своје старо име павликијана, које некоји још и данас носе као надимак. Од далматинских фрањеваца примили су молитвенике штампане икавштином, којима се и данас још понегде служе. Када 1757. дођоше под никопољским /потом чанадским/ епископом Ник. Станиславићем, било их де око Зоо породица, од којих се 172 породице населише 1738. у Старом Бешенову на предији Бодрог-Сзоллос и Санад, остали у Винги. Нису дошли празнлх руку, већ са приличном имовином, нарочито стоком. Исте године примише од цара Карла 1. и своје привилегије, које је допунила Марија Терезија. Као вредне земљораднике, нарочито вртаре, вичне вештачком /долапскон/ наводњавању земље, а и као добре борце, опробане и под Евгенијем Савојским, Марија Терезија их је врло ценила. Плаћали су по породици десет форината у ратама, а били засвагда ослобођени пореза, кулука и уконаћења.
    Из наведена два горњобанатска села постепено су се расељавали. Тако су 1777. дошли у Ловрин, а 1779. досељени су у Модош, где их данас има око 35о душа. Поводом исељења Срба из Ечке на имање Луке Лазара и у Војну границу, долазе 1783-1784. на њихово место Бугари. Расељавање по другим местима спада већ у 19. век.

    ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. и 19. веку, Нови Сад, 1961.

    Одговори
  • vojislav ananić

    К0Л0НИЗАЦИЈА РУМУНА

    Румуни су у историји познатл под именом виаси /Блаохи/ и Румуни. Румунски језик је мешавина разних балканских и оријенталних језика /српског, латинског и др./. Генезу румунског народа треба тражити на Балкану, и то на југу балканског блока, где га је и романизација јаче захватила, а не у Ердељу /Дацији/ и западном подручју Понта, како је то романска историографија тврдила, донекле и данас тврди. Познато је да је римска колонизација трајала близу двеста година /1о6 – 274/, као и то да колонисти нису у већем броју били Римљани већ досељеници из разних крајева Империје, а поготову легије су тада биле по своме саставу прави хаос етничких група које је спајао култ цара и званични латински језик. Познато је да је цар Аврелијан због све јаче навале варвара напустио Дакију и повукао све легије, углавном и колонисте, тада већ римске грађане, у Мезију. Нема сумње да је један део тог становништва, махом остаци романизираних Дачана и Гета, остао у Дакији, али се оба народа кроз низ векова једним делом их је побила, другим делом апсорбовала, тако да се у Дакији с обе стране Карпата није могао образовати румунски народ пре емиграције једне масе са Балкана, која је била колико романизована толико и славизирана.По саставу румунског језика та је славизација потицала од Срба, а донекле и од Бугара. Мањи број грчких речи указује на доњи слив Вардара, на Тесалију и Мекедонију. Миграција тамошњих Куцовлаха /ро турском номадских Влаха/ могла је почети већ поводом доласка Словена у те покрајине, али главни покрет према северу морао је наступити тек поводом организације српске државе под Немањом. Пландујући као сточари од планине до планине доспели су преко Балканске планине у Понтску низију, где су у дотицају са Хазарима и Мађарима примили у свој говор туркизме и угоризме. Они су се повлачили испред навале Мађара у добро заштићени Ердељ, где су их затекли Мађари под Арпадом. Ако их руски хроничар Нестор још пре доласка Мађара спомиње на Понтској низији, а Анонимус, нотар Беле 3. за време Арпада у Ердељу, онда то не морају бити бајке; или како се мисли за Анонимуса да из незнања преноси „Влахе“ /Блацхи/ из свог доба још у Арпадово доба. Ти су хроничари морали већ по свежој традицији, својственој варварима, добро познавати прошлост народа међу којирна су живели. У Дакији су Румуни затекли полиглотну мешавину најшаренијих етничких група, коју је вихар сеобе народа убацио у ову природом добро заштићену земљу. Ту су јамачно путем стапања разних етничких германских /готских и гепидских/ елемената чак и германизми ушли у састав румунског говора. Судећи по географским називима, бројно најјачи беху овде Словени, од којих су се многи претопили у Румуне. Словенска примеса потиче још одраније на Балканском полуострву, где је јамачно и покрштавање Румуна текло путем укрштавања са Србима и Бугарима. Ту су они већ примили православну веру, а с њом и глаголицу; па и касније, када су прихватили латиницу, морали су ћирилска слова уметати да би неке гласове свога језика могли писмено изразити. Једна црква, један исти црквени језик и једно исто писмо спајали су их са Срблма у једну културну заједницу. Ма колико да су касније ердељски кнезови настојали да ту заједницу разбију, нису успели. Кхез Михаило Апафи морао је да ради застрашења народа погуби једног румунског свештеника, што није хтео на румунском језику да служи у свом храму. У западном Ердељу настављала се ексогамија Рхмуна са Србима који су у великом броју били за време ердељљких кнезова онде настањени и са Румунима сачињавали главни контигент кнежеве војске. У Бихару се иселектовао од повлашћених Срха, тзв. хајдука, најврснији цој Румуна, Моци /од мотати косу, коју су у омоцима помоћу слепоочница носили/ у Топанфалви /топљачи алата/. Упадљиво је да Румуни ништа не знају о цару Трајану, чију би успомену морала сачувати њихова традионална књижевност, када би они заиста били потомци римских легија и грађанства у Дакији.
    Константин Порфирогенит познаје све подунавске народе Словене, Турке, Мађаре и друге, али ништа не говори о Румунима,који би му као потомци Римљана свакако могли бити савеаници против тих народа. Од 15. века одвајају се својим језиком као језиком већине, а то беше, по једном мишљењу, у ствари дело протестантских кнезова у Ердељу, нарочито Ђерђа Ракоција 1., којима та саједница Срба и Румуна није ишла у рачун.
    0 њиховој појави у Банату немамо тачних података, а то долази отуда што као полуномади нису имали сталних станишта.Свакако су још за владавине Арпадовића долазили и одлазили и на територију Баната. То су чинили све до друге половине 19. века као печалбари, нарочито као произвођачи черпића. Евиденцију је отежавало и то што већином нису имали презимена, те су названи Ердељанима, Брашованима итд. Најстарији податак о Румунима потиче из наредбе краља Лајоша Анжујца из 1573. свима житељима дистрикта Темескоз у тамишкој жупанији, да се покоравају тамишком грофу Хему, па их и наводи речима: милитибус нобилибус, елиентибус ет Валацбалибус ет алииа фамилиис ин цомитату сеу дистрицту де Темескуз. Валацхалес означује овде народ, не пастире, а то може бити само румунски народ, јер Мађари називају Србе само именом Расцлани. Познато је да су Румуни 1453. у Темескоз-у зауаимали,пет дистриката са средиштима Садја, Божур, Моноштор, Шупањ и Маржина, тако да су дуж Тамиша и Бегеја били у вези са компактним масама у Ердељу.
    После освојења Баната од Турака долазе у све већем броју у равни Банат чак из Ердеља и настањују се у негдашњим насељима чија имена су задржали. Пошто је после београдског мира /1739/ Влашка поново потпала под Турску, мноштво Румуна прешло је у Ердељ и Банат. Та имиграција трајала је и за владе Марије Терезије, но да не би то масовно досељење сметало колонизацији Немаца, која би по царичину плану требало да створи бројну надмоћност Немаца над српским и румунским живљем, а, с друге стране, и због узнемиравања Немаца од румунских пљачкаша, Марија Терезија забранила је наредбом од 11. септембра 1765. њихово даље усељавање у Банат. Потом, 12. јаууара 1766. наређује царица Администрацији да Румуне не пушта у Банат даље од Темишвара, Бегеја, и Бегејског канала, пошто су дистрикти између Сегедина, Арада и Петроварадина предвиђени за колонизацију Немаца. Царица је нерадо гледала на насељавање тедашњих емиграната Румуна и Србијанаца у близини граница Турске, где су лако могли постати турски помагачи при нападу на Банат. Стога наређује 9. маја 177о. да се такви емигранти не трпе ни у бечкеречком диссрикту већ да их Администрација расели у дистрикте Чанад, Темишвар, Липу и Лугош. Услед тога је гувернер гроф Клари преселио у општлну Клари мноштво српских и румунских емиграната, док је Румуне из општине чернеђхаза, Фенлак, Егрес и Деак раселио у Булч и разне друге румунске општине, да би у споменута села довео немачке колонисте.
    До доба Марије Терезије заправо није ни било румунских општина у Банату, јер су они живели само у повременим покретљивим насељима а и њих су често мењали по пространим предијама. Прва насеља постала су у источном Банату, на чију помоћ се рачунало при упаду Турске преко Оршаве, али у рату 1737-1739. противно се утврдило, јер су Румуни пристали уз Турке и немилосрдно су пљачкали по Банату. При свем том, царица их штити као народ који би уз боље васпитање могао бити од велике користи за Монархију, те настојава да се Немци што више насељавају у источном Банату међу Румунима, тако да немачка насеља буду нека врста радне школе за тамошње Румуне. Међутим, Админиатрација под управом грофа Перласа била је друкчијег мишљења, стеченог искуством после турског рата.
    Румуни нису радо гледали на немачка насеља. Сматрали су их за опасне такмаце те су их стално узнемиравали. Стога је Администрација настојала да се Румуни из тог кгаја Баната раселе,колико из стратегијских, толико и из привредних разлога. Померање румунских насеља није било скопчано са нарочитим тешкоћама, јер су им куће биле провизорне брвнаре и колибе које су и сами, пландујући по предијама, преносили са једног места на друго. Предије беху од 1767. већ доста добро познате, арондисане и класификоване, тако да се размештај нових насеља могао већ плански спроводити по целом Банату.Тако је гроф Перлас већ 5. марта 1767, могао потпуно образложено изнети свој меморандум о пресељавању и размештању Румуна у Банату.
    Свој план мотивлше у првом реду сталном стрепњом немачких колониста од Румуна, вврдећи да у минулом турском рату ти колонисти нису ни видели Турке већ само њихове пљачкаше, који су им поробили и спалили села, а њих и децу њихову продавали Турцима у робље. Поједина немачка села опкољена румунским селима – каже се у меморандуму – нису се међусобно могла испомагати те би се у случају новог турског рата то могло поновити. Према томе, по Перласу, требало би немачке колоније убудуће сконцентрисати у троуглу Мориша и Тамиша, где би их тврђаве Темишвара и Арада штитиле са бокова како од Турака, тако и од Румуна. У свом билтену грофу Хацфелду, председнику Банко – депутације, царица ипак фаворише Румуне. Додуше, одобрава расељење Румуна из источног Баната и насељавање Немаца на њиховим местима, но зато сматра Румуне као равноправне колонисте, те их у дотацијама изједначује са Немцима и штавише, још већу пажњу поклања њиховим насељима и кућама.
    Колонизацију Румуна спроводи у то доба и војна власт у јужном Банату, где је потреба за оружаном снагом била стално велика. Теко се у Панчеву 1765. насељавају први Румуни, који су смештени у немачком делу вароши. Одавде су исте године једним делом пресељени у тада основано Ново Село на предију Мало Долово, а једним делом у Иланџу. Истодобно насељени су Срби и Румуни у Великом Долову /данас Долово/,у Алибунару уз већ насељене Србе, а у Селеушу само Румуни.
    Сви ти румунски досељеници потичу са подручја Мориша, где су служили у негдашњој Војној крајини, одакле су поново упућени у јужну Војну крајину, како би се путем војне дисциплине што више прилагодили настањеном и радном животу. То је извршено по плану престолонаследника Јосифа, а по том плану преселио је цар 1781.један део Румуна и из Бегеј св. Ђурдја у Панчево и његову околину /Овча, Јабука, Глогоњ, Омољица/, а 1783-1784. допуњује их ројевима из Мерчине и Броштеља из околине Оравице.
    У Румуне раније су погрешно убрајани Крашовани /Швикер,Цирбус/. Бугарски филолог Милетић сматра их за Србе. Крашовани су пореклом из Босне. Известан број прсеелио се 1393. у Крашову /Крашовско-Северинска жупанија/, док се већи део доселио после пада Босне под турску власт 1463. населивши општине: лупак, Клокотић, Рефник, Хермет, Јабалча, Крашова, а делимично фисдна, Липу, Отвашу, Кираљхеђу, Карољфалву. На њихово српско порекло подсећа крсна слава коју су сачували.

    ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. и 19. веку, Нови Сад, 1961.

    Одговори
  • vojislav ananić

    СРБИ У СРЕМУ

    Од 9. века Срби и Хрвати спомињу се под овим именима. Срби у Срему примили су хришћанство из Византије. У Митровици је врло рано постојао један православни српски манастир, све до 1344. године, када је прешао у руке бенедиктинаца. Српског становништва у овим крајевима било је доста, а тај се број знатно повећао после турских напада на српске земље. После косовске катастрофе и пада Деспотовине, сеобе Срба са Балкана на север биле су врло честе и у већим групама, па је данашња Војводина тада добила потпуно српски карактер.
    Деспот Стеван Лазаревић, када је 1404. постао угарски вазал, добио је од краља Сигисмунда најважније градове Срема: Купиник (сада Купиново), Земун, Митровицу и Сланкамен. Стеванов наследник, деспот Ђурађ Бранковић, добио је те исте поседе са многим селима и засеоцима. У Угарској су постали толерантни према православним Србима, јер су осетили опасност од Турака, па им је била потребна српска помоћ. Ту опасност први пут су стварно осетили после турске победе код Никопоља 1396. године, када су турске чете почеле да упадају у Срем и да га пљачкају. Турци су тада разорили град Земун, а његово становништво, као и становништво из Митровице, одвели су у ропство чак у Брусу. Том приликом страдао је и манастир Св. Димитрија у Сремској Митровици. Турци су пустошили Срем више пута, а нарочито 1458., 1462. и најзад 1521. године после пада Београда, све док између 1526. и 1529. године и Срем није дошао под турску власт.
    Да би лакше бранили јужну границу, угарски великаши и краљеви позивали су Србе са Балкана да пређу у угарске покрајине, нарочито Срем. Пошто се тада у Срему настанило много Срба, краљ Матија 1471. постави им за деспота Вука, сина слепог Гргура, унука деспота Ђурђа Бранковића. Краљ му даде феудална добра у Срему: Купиник, Сланкамен, Беркасово и Ириг. Вук Гргуровић настани се у Сланкамену, где је, по традицији, подигао 1468. године цркву Св. Николе. Змај Огњени Вук, како га је народ назвао због његовог необичног јунаштва, умро је без порода 1480. године. Други син деспота Ђурђа, слепи деспот Стеван Бранковић оженио се Ангелином, кћерком Ђорђа Аријанина Комнена, арбанашког великаша. Стеван је умро 1476. године, а већ 1484. године био је проглашен за светитеља у Београду. Он је оставио жену и троје деце: Ђорђа, Мару и Јована. На позив угарског краља Матије, Ангелина дође са своја два сина у Будим и краљ постави њеног старијег сина Ђорђа за деспота, коме даде град Купиник на Сави, Сланкамен и Беркасово. Мајка Ангелина је пре доласка у Купиник положила ковчег са моштима свога мужа у Цркву Св. апостола Луке 1486. године. Осим ове цркве, близу Купинова се налазио и манастир Обеда, храм Благовестија Пресвете Богородице – црква од дрвета коју је сазидао архиепископ Максим. Наиме, после десетак година деспотовања, Ђорђе се око 1497. године замонашио и добио име Максим. Тада је краљ за деспота поставио Јована, Ђорђевог млађег брата. Јован није дуго деспотовао: умро је већ 1502. године. Тада Максим са својом мајком Ангелином и моштима свога оца и брата оде у Влашку на позив војводе Радула IV Великог, господара Влашке, да уреди румунску цркву. Тамо је Максима око 1506. године поставио за епископа цариградски патријарх Нифон, те је Максим као архиепископ управљао тамошњом епархијом две године. После смрти војводе Радула, Максим се вратио у Срем, где је постао београдско-сремски митрополит. Овде је, заједно са својом мајком, уз новчану помоћ влашког војводе Јована Њагоја, подигао манастир Крушедол између 1509. и 1514. године. У исто време његова мајка Ангелина, која се у међувремену замонашила, обратила се за помоћ московском великом кнезу Василију III Ивановићу (чија је жена била унука Стевана Јакшића, војводе угарских Срба) да би подигла манастир у Фрушкој гори. Од добијене помоћи подигла је близу манастира Крушедола црквицу и око ње ћелије. Ову црквицу је посветила Сретењу Господњем. Ту је мајка Ангелина окупила монахиње и провела последње године свог живота.
    Народно предање приписује деспотима Ђорђу и Јовану подизање многих манастира, не само у Срему, већ и у Банату. Они су, као и њихова мајка, помагали и неке светогорске манастире (Св. Павла, Хиландар и др.), а затим манастир Крупу у Далмацији.
    Владика Максим умро је 18. јануара 1516. године. Сви ови последњи Бранковићи сахрањени су у манастиру Крушедолу.
    Породица Бранковића има неке сличности са славним Немањићима. Владика Максим створио је у своме манастиру Крушедолу дивну и богату библиотеку, у којој је прикупио и спасао од сигурне пропасти првенствено књиге својих предака Бранковића.
    Срем је пао под Турке између 1526. и 1529. године, и остао под њима све до Карловачког мира 1699. године, када је северозападни део Срема био ослобођен. Цео Срем је био ослобођен тек Пожаревачким миром 1718. године.
    Када је Србија пала под Турке, Срем је постао нека врста српског државног средишта под врховном угарском влашћу. Српски деспоти који су Сремом владали су основали и обновили многобројне фрушкогорске манастире. Међутим, и поред јуначких борби, Срем није могао дуго одолевати Турцима после пада Београда 1521. године. Као јуначки борци против Турака са краја 15. и почетка 16. века у народу овог краја остали су запамћени Змај Огњени Вук, деспот Јован Бранковић и Стеван Штиљановић (пореклом Бокељ из Паштровића).
    Из турског периода има доста података о тадашњем изгледу Срема, који су Турци опустошили. Путописци из шеснаестог века забележили су да су видели много пустих селишта, али и трагове некадашњих лепих градова и богатих села. Подаци из 1608. године говоре да су у Илоку све лепе куће опустеле, а место њих да су направљене рђаве колибице. За Карловце подаци говоре да су се до 1533. године звали Карони, и да је то било повелико село са срушеном црквом и малим женским манастиром. Карловци су 1692. године описани као варош, а скоро у исто време за Голубинце се каже да је село скоро сасвим под земљом, јер куће нису допирале ни до колена.
    Од великог значаја је, како за српску цркву, тако и за цео народ, обнављање Пећке патријаршије. Султан Сулејман Сјајни издао је берат 1557. године којим се обнавља Пећка патријаршија. То је био највећи политички успех српског народа под Турцима. Пећка патријаршија је све поробљене српске земље ујединила у једну народно – црквену заједницу која је заменила стару српску царевину.
    За време шеснаестогодишњег рата између Турске и Аустрије (1683-1699), аустријска војска, уз помоћ својих савезника из Пољске и Млетачке републике, протерала је Турке не само из Угарске, Славоније и Срема (1687.), већ је продрла дубоко на југ чак до Скопља, Штипа, Пећи и Призрена. Али, када се ратна срећа окренула у корист Турака, ћесарска војска почела се повлачити на север, а с њом се повлачио и патријарх Арсеније III Чарнојевић са више владика, калуђера и много хиљада српских породица.
    Патријарх Арсеније III Чарнојевић је у Београду, пре него што је прешао преко Саве и Дунава, одржао 18. јуна 1690. године један договор са црквеним и народним првацима. На овом збору било је Срба из разних наших крајева, а било је изасланика и из Срема. На овом скупу решено је да се у Беч цару Леополду I пошаље као народни пуномоћник епископ Исаија Ђаковић. Он је имао да цару поднесе молбу да се српском народу који прелази под његову власт загарантује слобода вероисповести, да могу слободно између себе бирати и постављати архиепископа, који би имао власт да по старим обичајима управља црквено – народним животом. Молили су у ствари да цар призна црквено – народну самоуправу (аутономију), као што су је раније имали.
    Цар Леополд I у свему је уважио српске жеље и 21. августа 1690. године издао је привилегију којом је патријарху Арсенију III Чарнојевићу била призната власт над целокупним српским народом као што беше и под Турцима.
    Патријарх Арсеније III Чарнојевић прешао је са нарадом на аустријску страну пре него што је добио одговор од цара. Овај прелаз 1690. године зове се у историји ВЕЛИКА СЕОБА СРБА. Са собом су неки калуђери бегунци носили из својих манастира мошти својих светитеља, црквене драгоцености, ствари и књиге.
    Бечки двор гарантовао је Србима ослобађање од главних феудалних обавеза, слободу вероисповести и аутономију у погледу црквено-народних послова, јер је рачунао на њих као на граничаре. Према Турској је створен одбрамбени систем у виду Војне границе. На северу Баната протезала се Поморишка војна граница, у Бачкој уз Тису била је Потиска, а уз Дунав и Саву – Подунавска и Посавска. Као царски граничари Срби су били обавезни на ратну и стражарску службу, али су били ослобођени од феудалних дажбина и имали су сеоску самоуправу с народним официрима на челу.
    Српску црквену аутономију у Хабзбуршкој монархији потврђивали су и каснији владари: Јозеф I, Карло III и Марија Терезија. Они су доста изменили и сузили те привилегије, али су једино оне регулисале правни положај Срба све до 1779. године.
    Срби у Аустрији непрестано су морали да се боре за своја права, јер је двор настојао да ускраћује и сужава привилегије кад му помоћ Срба није била потребна. Средином 13. века реорганизована је Војна граница. Поморишка и Потиска су укинуте, а границе уз Дунав у Банату и уз Саву у Срему, као и Шајкашки батаљон на ушћу Тисе у Дунав, добиле су коначни изглед који су задржале све до 1871. године. Велики број Срба – граничара из Потисја и Поморишја, не желећи да дође у положај обесправљених кметова после укидања тог дела Војне границе где су као граничари уживали привилегије, иселио се у Русију, док су други настојали да пређу у новостворене секторе Војне границе. Да би спречила расељавање незадовољних Срба, царица Марија Терезија створила је две коморске самоуправне области – Потиски и Великокикиндски диштрикт, у којима је становништво добило извесне олакшице и сигурнији правно-економски статус.
    Војна граница сматрала се „ризницом војника аустријске куће“, јер је двор у свако доба могао граничаре да употреби као ратнике против спољних непријатеља и као инструмент силе у унутрашњим сукобима. Колико су граничари били ангажовани илуструје податак да су од 1690. до 1802. године учествовали у тринаест ратова, односно да су од 112 година скоро 90 провели ратујући.
    Турци су у ово време претрпели два ратна пораза: прво 19. августа 1691. код Сланкамена, где су се Срби у свом одреду од 10000 војника под командом свога подвојводе Јована Манастирлије нарочито истакли, а затим 1697. године код Сенте. После битке код Сенте, Турци су затражили мир. Преговори су дуго трајали и мир је склопљен 26. јануара 1699. године у Сремским Карловцима. При склапању мира учествовали су изасланици цара Леополда Првог, Млетака, Пољске, Русије и Турске, а као посредници били су изасланици Енглеске и Холандије. После Карловачког мира и патријарх и народ изгубили су веру да ће се вратити у своју стару постојбину. Срем је тим миром био подељен тако да је граница ишла линијом повученом од Сланкамена до Моровића (Сланкамен – Марадик – Рача – Брод крај реке Саве: то су такозване Марцелинове линије). Цео Срем ће доћи под аустроугарску власт тек Пожаревачким миром 1718. године.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • vojislav ananić

    СРЕМ

    Током историје, Сремом су владали Римљани, Хуни, Авари, Гепиди, Византинци, Бугари, Мађари, Турци и Аустријанци. Сирмијум је првобитно био илирски град, а освојили су га Римљани у првом веку пре нове ере. Противећи се римској власти, илирска племена су подигла велики устанак 6. године после Христа. Вође овог устанка били су Батон и Пинес.Сирмијум је био веома важан град у Римском царству. Био је то главни град римске покрајине Паноније и један од четири главна града Римског царства. У Сирмијуму или његово) околини рођено је шест римских царева: Деције Трајан (249-251), Аурелијан (270-275), Проб (276-282), Максимилијан Херкулије (285-310), Констанције ИИ (337-361) и Грацијан (367-383). Ови цареви су по пореклу били романизовани Илири.У шестом веку је на територији Срема постојала византијска покрајина Панонија, чији је главни град такодје био Сирмијум.У једанаестом веку, на територији Срема је владао Сермон, вазал бугарског цара Самуила. Сермон је ковао своје златнике на подручју данашње Сремске Митровице. Пошто је Бугарска поражена од Византије, Сермон бива ухваћен и убијен, јер се није хтео покорити ново) власти. Византинци су на територији Срема формирали покрајину, названу Тема Сирмијум.Између 1282. и 1316. године, српски краљ Стефан Драгутин је владао Сремском краљевином, која је обухватала Мачву, Усору и Соли. Драгутинова резиденција се налазила у граду Дебрцу у Мачви (између Београда и Шапца). У то време, именом Срем су називане две територије: Горњи Срем (данашњи Срем) и Доњи Срем (данашња Мачва). Драгутинова Сремска краљевина је у ствари обухватала Доњи Срем. Неки историјски извори говоре да је Стефан Драгутин такође владао и Горњим Сремом и Славонијом, али други извори помињу другог локалног владара, који је владао Горњим Сремом. Име овог владара је било Угрин Чак, а резиденција му се налазила у граду Илоку. Стефан Драгутин је умро 1316. године, а после његове смрти, Сремском краљевином је владао његов син, краљ Владислав II (1316-1325), док је Угрин Чак умро 1311. године.
    После турског освајања Србије 1459 године на територији Срема је постојао Сремски санџак. Судбина Срба и Мађара да буду екстремно расељавани је пре свега била последица њиховог историјског супростављања Отоманском царству. Срби, који су били први који су на својим леђима осетили сву тежину ратне машинерије Отоманског царства, такође су били први који су се навикли на нови систем, делимично кроз миграције, делимично учећи да живе и функционишу у том систему. Кад је Отоманско царство уврстило Балкан у своје власништво, начинивши од њега одбрамбени зид свог већ тада подељеног царства, Срби су кренули ка северу из речних долина у више крајеве раширивши се преко Дунав-Сава баријере унутар Панонске низије. Миграцијом ка северу и у више крајеве доста Срба је променило свој начин живота, посветивши се више сточарству а мање ратарству, прилагодивши себе на тај начин не само да увек буду спремни за борбу већ и ако се укаже прилика, преместе своје домаћинство на нову локацију. Укратко, постали су нека врста граничног народа.
    Историја Срема, територије забијене као клин између река Дунава и Саве западно од Београда, је део историје јужне трећине Панонске низије, познатије касније под називом Војводина. Срем је у конфликту измедју Отомана и Мађара имао значајну улогу у одбрани јужних граница мађарске државе. Лежећи на боку Београда, који је у 15. веку био познат као „Веза за Мађарску“, Срем се супростављао опасности која је долазила са јужне савске баријере из својих утврђења у Земуну (директно са супротне стране Београду), Купинику, Баричу, Јарку, Митровици и Рачи, која су била распоређена дуж северне обале Саве.
    Систематско уништавање је било само један део Отоманске освајачке технике. Како су се Отоманске границе померале ка северу, тако се и зона отворена за изненадне нападе господара ратова померала са њима. Борба у 15. веку, посебно у Хуњадијевом периоду и за време владавине Матије Корвина која је следила, донела је штету зони која се протезала од северне линије Балкана до Дунава и даље. При сваком Отоманском продору преко Дунава становништво је плаћало своју цену у смислу његовог мигрирања (безаније) ка северу чиме је ова зона постајала све ужа. Као последица првог процеса јавља се други: мађарски освајачи су враћајући се са југа Дунава водили назад са собом српске исељенике, те на тај начин правили ништа више до подлоге за круцијални процес доминације српског и православног живља у зони која је раније била насељена мађарским католицима. У писму Матије Корвина налазимо тврдњу да је 200,000 Срба крочило у јужну Мађарску између 1479. и 1483. године.
    Улога Срба између две силе није била нимало завидна. Много слабији од обеју сила, Срби су ипак били цењени од обеју страна као њихова гранична снага, капацитет за борбу и преживљавање. Стога уопште не изненађује да су потом Срби, који су заузели средишну позицију у дунавском басену између Отомана са једне стране и супротстављених центара снаге из Беча и Трансилваније са друге, играли изузетно значајну улогу у устанцима и страдањима у 16. и 17. веку.
    Срем, као центар на који је усмерена наша пажња, је нападан у години која претходи коначном освајању Смедерева, главног српског утврђења на Дунаву (1458), а такође и у години која претходи освајању Босне (1462). Међутим, свеобухватно пустошење Срема се није догодило све до првих година владавине Сулејмана Законодавца (1520-66), код нас познатијег као Величанствени. У првој великој кампањи његове султанске каријере, Сулејман Величанствени је повео своју армију из Шапца, јужно од Саве, ка Београду 1521. године освојивши оба града. У току кампање, изградио је мост преко Саве и на тај начин омогућио пустошење Срема од стране босанског санџак бега Бали Бег Јахијапашића, касније команданта Београда.
    Политика уништавања је интензивирана у Срему током Мохачке кампање (1526). Иако се чини да западни Срем није био комплетно уништен као што је то био случај са источним Сремом, несумњиво да је свуда био наметнут тежак данак и да је популација била принуђена на расејање.
    Све до формирања Будимског пашалука 1541. године Срем, област бившег мађарског жупаната познатог под називом Сзерем) и источна Славонија су биле под управом команданта Београда заједно са осталим територијама поред границе. Командант Београда је у исто време био тзв. Санџак бег Семендира (Смедрова, тј. Смедерева). Прво помињање Сремског санџака као таквог датира из 1543. године са седиштем у Осијеку, што показује да је првобитни санџак био већи, простирући се даље ка западу, него санџак који је предмет нашег истраживања. Уместо шеснаест поддистрикта (нахија), тадашњи санџак је имао двадесет и четири. Овај број је 1557. смањен када су западне нахије припојене Пожешком санџаку лоцираном у источној Славонији.
    Поновно насељавање Срема ће бити боље сагледано након поређења између првих пописа и пописа о коме говоримо. Верује се да су избеглице из Срема, које су избегле измедју 1521. и 1526. године, формирале језгро краткотрајног отпора од стране „Цара“ Јована Ненада, сељака генерала, северно од Дунава у години након мохачке битке. Можда је значајно истаћи да је „Цар Јован“ пре или касније желео да приграби Срем од Отомана.
    Након пропасти Ненадове авантуре, двојица од његових главних поручника, Радосав Челник и Субота Врлић, су се вратили у Срем и признали турски суверенитет. Није познато да ли су се и избеглице тада вратиле својим домовима. У сваком случају, тај потез је обележио почетак ревитализације ненасељене зоне, која је од тада била под контролом самог Султана, те на тај начин била изузета од насиља од стране оних Отомана који су били далеко изван контроле Отоманске државе.
    Значајан део поновног насељавања које је уследило мора да је био резултат кретњи ка северу у Срем такозваних „влашких“ фамилија. (Појам „влашки“ овде знаци просто „сточарски“ и односи се на породице које су превасходно зарађивале за живот гајећи крда, или стада стоке). Чињенице које указују на присуство „влаха“, илити фамилија са сточарском прошлошћу, могу да се пронађу у првим параграфима санџачког закона, што се види на почетку пописа. Ту се каже да је свака кућа, тј. домаћинство била у обавези да плаћа годишњи порез познат („флорин тах“) у износу од седамдесет акчи уместо тзв. харача. Горе поменути порез открива идентитет влаха као групе са додељеном привилегијом.
    Највероватније да је покрет ка санџаку био мотивисан обећањем малих пореза уз обавезни већ поменути.
    Другим речима, домаћинства у Срему нису плаћала порез на друго огњиште као што је то био случај у другим санџацима који су се простирали на југу, нити су плаћала допунски порез на производњу жита изнад тзв. десетка, сто је било уобицајено у другим санџацима. Међутим, домаћинства у Срему су била у обавези да плаћају порез на кампању у време вођења ратова, порез који је још увео Матија Корвин а који су Турци задржали често образлажући и понављајуци га као „према старом обичају“.
    На основу података до којих се дошло истраживањима директно опорезовање укупног производа просечног домаћинства у Срему је било несто испод 7%. Ова цифра не обухвата тржишну чланарину, радну снагу или било које ванредне дажбине као што је нпр. порез на ратну кампању, тако да се може сматрати да горе приказани проценат не одражава реално стање тј. њен крајњи обим; тешко је рећи о ком обиму се ради јер се ситуација мењала од године до године.
    Срем је по питању годишње производње био релативно богат санџак. Пореска студија показује да је производња хране по глави становника била много већа него снабдевање храном по глави становника у извесном броју сиромашних нација савременог доба. Користећи еквивалентну меру за пшеницу можемо поуздано рећи да су сељаци у Срему могли бити способни да без проблема не само продају део своје хране, него да један њен део користе и за исхрану своје стоке. То не значи да су они то неизоставно чинили, него да су располагали са капацитетима да то ураде да су хтели, или у случају извоза ван своје провинције, да су на то били обавезни.
    Према попису годишњи приход сремског санџака износио је 3,628,573 акчи (акче – сребрни новац, сребрњак). Ова цифра такодје укључује десетак у натури али не укључује тзв. флорински порез на годишњем нивоу као обавезу хришћанских домаћинстава, нити тзв. драфт порез као обавезу муслиманских домаћинстава. Из овога се да закључити да су ова два пореза без сумње била резервисана само за Државну Благајну – Трезор а не за потребе државних службеника. Горе поменута цифра не садржи у себи порез на овце који је у другим провинцијама вероватно био директно сакупљан од стране државе; највероватније да је овај порез у Срему у то време био намењен носиоцима тзв. опозивог задатка прикупљања прихода заједно са осталим врстама прихода. Укупан санџачки приход од речног транспорта је био 597,178 сребрњака; од сајмова и пијаца (укључујући таксу на позиве за појављивање пред судом или магистратом) је укупно био према процени око 79,286 сребрњака годишње.
    Са административне тачке гледишта, Срем из тог времена чине шеснаест нахија груписаних у четири судска округа у Илоку, Немцима, Варадину и Митровици. Срем из овог пописа је већи од класичне мађарске жупаније а мањи по мери од санџака првобитно формираног 1541. године. Илок се појављује као прва заједница у попису што не значи да би се за њега могло рећи да је главни град. Главни град, уколико је уопште и постојао, била је Митровица, главно муслиманско насеље и седиште Бајрам Бега,капетана санџака у то доба.
    Сремски градови у сваком погледу представљају мешавину српског и муслиманског становништва који веома често живе у одвојеним квартовима али недалеко једни од других. Петнаест насеља у Срему броје више од сто старешина домаћинства. Ова насеља броје 2,928 од укупно 11,881 именованих лица које попис приказује у Срему. Ако претпоставимо да су именована лица према попису (без удовица) уписана на основу јединственог правила и да је просечно градско домаћинство идентицно оном просечном на селу, може се рећи да насеља са више од 100 домаћинстава чине 24.6% укупне популације у Срему.
    Митровица, као главно муслиманско насеље са само неколико хришћана, је два пута већа од Илока, првог следећег по величини муслиманског насеља. Карловци, највеће хришћанско насеље, нема уопште муслиманског становништва и мање је од Митровице. Ова два града сваки са отприлике 3,000 душа, била су два најважнија града у Срему.
    На основу именованих лица процењује се да је било 16.6% муслимана и да је 11.4% од тих муслимана живело у насељима са мање од 100 домаћинстава. Такође, немогуће је са сигурношћу рећи а на основу имена из пописа да ли се ради о Турцима или поисламљеним Србима, али наша претпоставка је да су већина од тих муслимана били заправо Словени. Ако се пође од претпоставке да су скоро сви наведена лица старешине доманћинства и да је просечно сремско домаћинство бројало шест чланова, могло би се претпоставити да је санџак имао нешто око 70,000 душа. Старешина села и подокруга познат под називом кнез је био као и полиција изузет од пореза. Од њега се баш као и од тзв. мартолоса, хришћанских морнара који су служили Отоманском царству, очекивало да учествује у у ратним кампањама поред његових уобичајених обавеза да одржава ред и прикупља порез. Сви до једног од укупно 136 старешина поменутих у законику су и именовани и у попису. Пошто је било укупно 406 насеља у Срему која су бројала мање од 100 именованих особа, може се видети да је однос броја старешина села према укупном броју тих села био један према три. Чињеница је де је Срем у то доба био провинција од које је држава зависила по питању житарица и оваца у време ратова. Пре кампање из 1566. године , последње коју је водио Сулејман, Савет коморе (Диван) је више пута ургирао код сремског Санџак Бега да убрза припремање жита и оваца за градитеље моста на Драви. Да ли је сремски санџак снабдевао директно Отоманску управу животним намирницама по редовном принципу осим кад су кампање биле у питању није јасно из самог пописа.
    Свакако чини се логичним да је снабдевао из два разлога: због свог идеалног положаја и због очигледног постојања вишкова.
    Највећа села сремског санџака (и највероватније проценат популације такође) лоцирана су на богатијем земљишту, познатом као црница. Међутим, изненађује да села где је производња жита по домаћинству највиша, нису увек по правилу лоцирана на црници. Иако су нека од најсиромашнијих села у Срему лоцирана на црници, више њих је лоцирано у Фрушкој Гори, области где се узгаја винова лоза, и у југоисточном Срему где се узгајају овце. Генерално, да би село било окарактерисано као богато, морало је да има висок производ не само жита по домацинству већ и висок производ животиња (углавном свиња).
    Српски деспоти су наставили и након продора Турака на ове просторе да владају на делу територије Срема као вазали мађарских краљева. Резиденција српских деспота налазила се у граду Купинику (данашње Купиново), а занимљиво би било и поменути имена ових деспота: Вук Гргуревић (1471 – 1485), Ђорђе Бранковић (1486-1496), Јован Бранковић (1496-1502), Иваниш Берислав (1504-1514) и Стеван Берислав (1520-1535). Последњи деспоти Србије, Радич Божић (1527-1528) и Павле Бакић (1537), нису владали на територији Срема, него су имали поседе на територији данашње Румуније и Мађарске.
    Након успостављања аустријске власти потписивањем Карловачког (1699) и Позаревачког мира (1718) Војводина је потпала под власт Хабзбурговаца. Јужни делови данашње Војводине су постали војна граница којој је између осталих села припадала и Бежанија. Из овог периода су познате и две велике сеобе Срба у аустријску царевину (1690. и 1739. године).
    Срби су тада били признати за једну од нација Аустроугарске са правом на територијалну аутономију тј. једно засебно војводство. Ово је право, међутим, остварено тек револуцијом 1848-1849 Између 1849. и 1860. године, Срем је био део аустријске покрајине назване Војводство Србија и Тамишки Банат, са седиштем у Темишвару. Ова покрајина је укинута 1860. године и поново је успостављена Сремска жупанија. Срем се 1918. године прикључује Краљевини Србији, и од тада је део Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Између 1918. и 1922. године, Срем је имао статус округа односно жупаније, затим између 1922. и 1929. статус области, да би 1929. године постао део Дунавске бановине, са седиштем у Новом Саду. Године 1939. је део Срема (Шид) припојен новоствореној Бановини Хрватској. За време другог светског рата Срем су окупирале немачке снаге и 1941. године га прикључиле Независној Држави Хрватској. 1944. и 1945 године све до немачке капитулације вођене су на подручју Срема жестоке борбе, посебно на Сремском фронту. Детаљан опис Бежаније из тог доба као и учешћа Бежанинаца у НОБ-у дао је у својој књизи Нови Београд истакнути Бежанинац, професор Слободан Кокотовић – Коке. После завршетка рата Срем је у оквиру нове Југославије подељен на западни део који је припао Хрватској, и источни део који је припао Србији. Српски део припада Аутономној Покрајини Војводини, односно Централној Србији на подручју града Београда коме је и припала Бежанија, која је била једна од београдских општина све до 1955. године када је све своје ингеренције предала новоформираној општини Нови Београд. За време распада СФРЈ део хрватског Срема са српском већином се отцепио у тзв. САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем, а на том подручју су се водиле најжешће борбе рата у Хрватској, укључујући опсаду Вуковара. Борбе су углавном престале почетком 1992. године, а Ердутским споразумом 1995. су отцепљена подручја признала хрватски суверенитет, који је остварен почетком 1998.У Срему живи око милион становника са обе стране границе. Већина становника се налази на крајњем истоку региона, на ушћу реке Саве у Дунав код Београда, као и на северу, код Новог Сада. Већи градови су:Хрватска – Вуковар (30.126), Илок (5.897), Централна Србија – Нови Београд (236.000), Земун (152.950), Сремски округ – Сремска Митровица (39.041), Рума (32.125), Инђија (26.244), Стара Пазова (18.628), Шид (16.302), Јужнобачки округ – Петроварадин (13.917), Сремска КаМеница (11.140), Смремски Карловци (8.839), Беочин (8.037).

    Извор: Бежанија у слици и речи

    Одговори
  • Војислав Ананић

    УПОРЕДНА АНАЛИЗА АГРАРНЕ РЕФОРМЕ И КОЛОНИЗАЦИЈЕ НАКОН СТВАРАЊА ПРВЕ И ДРУГЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ

    Једно од заједничких и важних питања и особености приликом стварања прве југословенске, али и друге комунистиче државе било је решавање аграрног питања и колонизације, нарочито војвођанског простора. Њему се у различитом историјском контексту посвећивала, у југословенској историографији, али и публицистици, одређена и значајна пажња. Наравно, оно је било нераздвојно са увек пратећом колонизацијом које је било једно од важних питања националне државне политике обеју држава, тј. словенизација (србизација у највећој мери, простора данашње Војводине). И једна и друга југословенска држава овим питањима давала је значајну важност и улогу.
    У првој југословенској држави оно се сматрало веома важним питањем, пре свега због спречавања „револуцисања“ и утицаја бољшевизације и смиривања „сељачких немира“ и утицаја Октобарске револуције, тј. повратника са Источног ратишта и појаве тзв. зеленог кадра.
    Друга југословенска држава ове мере сматрала их је као „део револуционарних мера“, првих година, користећи, у највећој мери, искуства Совјетског Савеза, његовог односа према сељаштву, али се она спроводила у сасвим другим историјским околностима које су јој давале одређене специфичности.
    Овом приликом присутна је чињеница да је као и за прву југословенску државу, национални (српски-словенски) проблем био итекако важан и за југословенске комунисте, мада је за њих било много важније решавање социјалних проблема од националних.
    Важна сличност извођења аграрне реформе након стварања и прве и друге југословенске државе да је она имала грађанско обележје, мада у различитим историјским околностима. Њено правно нормирање и извођење било је у рукама државне власти, тј. била је под њеном контролом. Што се тиче колонизационих процеса ту постоје драстичније и огромне разлике, које ћемо у овом раду покушати да што више истакнемо.
    Једна од важних, можда најважнијих сличности обе аграрне политике и колонизације били су условљени тиме да да су обе државе важну пажњу поклањањале овим питањима као социјалну. политичку, али и националну меру у својој политици. Заједничко обележје је свакако и чињеница да су обе извођене након светских ратова. И регент Александар Карађорђевић, али и Јосип Броз, зарад својих циљева стварања нове државе, а у циљу мобилизације људства у ратовима, обећали су да ће се у својим државама бити важно решавати тзв. аграрно питање, и да ће сељаци ако узму учешће у њему имати «привилегију» да до земље дођу до тако жељене земље, посебно аграрна сиротиња, Несме се заборавити ни чињеница да су обе државе биле претежно аграрне са преко 70% и више становништва.
    Прва југословенска државна политика још у време Крфског споразума назначила је да ће једна од важних питања бити решавање тзв. добровољачког питања и доделе земље учесницима рата. На својој седници од 17. марта 1917. године влада Србије дала је прецизну формулацију по том питању. Посебно је истакнуто да се југословенским добровољцима који се боре у српској војсци, а који су уврштени у ред бораца даје пет хектара земље, а неборацима три хектара. Југословенски борци нису губили право на ову накнаду „ни у случају ако би од добијених рана или тежих болести преминули, као последица ратних напора делимично, или сасвим остали неспособни за војну службу.“
    Сличну одредбу законског карактера донели су и комунисти још док је Други светски рат беснео на југословенским просторима а завршетак рата се приближавао у њихову корист.
    Једна од важних карактеристика решавања аграрног питања након Првог светског рата прве југословенске државе била је историјска околност и реалност настала после избијања Октобарске револуције у Русији 1917. године. Наиме, многи повратници са Источног ратишта, а посебно они који су индоктринисани у Октобарској, али и учешћем у социјалистичкој револуцији Беле Куна у Мађарској, почели су на југословенској (не само војвођанској) територији пропагирати социјалистичке идеје. Нова држава, поред многих објективних проблема, пре свега националних, морала се суочити и са овим важним проблемом, мада је националном интеграцијом Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године било примарно решење аграног питања.
    Том чињеницом објашњавам да је нова југословенска творевина била оптерећена важнијим националним проблемима, а да је аграрни проблем био у „другом плану“ и зато највероватније га решавала Уредбом а не Законом. Била је суочена чињеницом историјског наслеђа различитих аграрних региона који су се одједном нашли на једном државном простору и овај значајни проблем, као и друга државна усклађивања „оставила за каснија времена“. Мада се и овом приликом мора истаћи чињеница да је прва југословенска држава постојала само нешто више од две деценије и да је било мало историјског времена за решавање тако важних и сложених питања.
    Нова држава покушала је да аграни проблем реши одузимењем великих поседа у власништву земљишне аристократије, углавном страног порекла, несловенског, мада је одузимана и земља Србима за које су југословенске власти сматрали да су „мађарони“, на пример породици Дунђерски и то Богдану Дунђерском који је био посланик у Мађарском парламенту до избијања рат. Мада је он из националних разлога, немајући потомство, своје не мало имање оставио првим тестаментом оставио Карловачкој мигрополији покушавајући да избегне одузимање земље из аграрне реформе, не добивши њену подршку «завадио» се са регентом Александром Карађорђевићем. Тврдоглави Дунђерски, од тога времена није прешао Саву и Дунав, а са својим великим пријатељем Урошем Предићем састајао се у Земуну.
    Субјекти реформе и колонизације у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца били су добровољци (борци и неборци), а карактеристика да је доста њих искористило могућност и право на оптирање, посебно из Мађарске. Важно је, овом приликом нагласити, да је из више разлога, и за једну и другу југословенску државу, данашњи војвођански простор био занимљив не само из економских него и националних разлога. Посебно је у том смислу био занимљив простор Бачке, па и Барање, где словенско становништво није чинило већину. У различитим историјским околностима и Срем је по том питању занимљив простор, па и Банат о чему ће касније у раду бити више речи.
    Националну политику прва југословенска држава покушавала је да решава, путем аграрне реформе и колонизације након Тријанонског споразума 4. јуна 1920. године са Мађарском давајући Србима, али и другим словенским народима да користе могућност тзв. оптирања, тј. добровољног пресељења на територију новостворене Краљевине СХС. Према новијим истраживањима ради се око двадесетак хиљада таквих особа, који су ту могућност могле да искористе. Вековна национална борба за уједињење са Матицом, овога пута са првом југословенском државом, пре свега Срба давала им је могућност добровољног избора. Овај процес није био нимало једноставан. Многи су се двоумили из више, пре свега економских разлога јер им је југословенска држава могла да обећа само пет катастарских јутара, а на свако дете још пола јутра. Мада је од почетка тај процес оптирања требао да се изврши за шест месеци ипак су многе потешкоће и дилеме условиле да је оптирање вршено у неколико махова, а ово право искористило је две трећине махом српског сиромашнијег становништва. Процес оптирања завршен је 1. новембра 1930.
    Вредно је овом приликом истаћи, да је мађарска аграрна сиротиња, мада посебно у Бачкој била искљичена из агране реформе, баш због права на оптирање. Слично је било и са немачком националном мањином.
    Проблем оптирања српског становништва из румунског дела Баната и обрнуто имало је своје специфичности, пре свега у сложеним граничним проблемима двеју држава, румунске и југословенске, посебно око поделе Баната и француске улоге у њој, чиме се овом проблему давао деликатан и осебан историјски, национални значај.
    Комунистичка власт није применила тај метод оптирања. Постојала је идеја размене становништва и да се оно Мађарској да се плебисцитом изјасни о жељи да живи у ФНРЈ. Чак су постојали и пројекти о размени становништва, али о томе ће касније бити речи.
    Значајне политичке групације које су креирале стварање, пре свега прве југословенске државе, биле су веома свесне колико је решавање аграног питања, а тиме и колонизационог процеса важно за функционисање новонастале државе. У сложним ратним приликама од Нишке декларације, Крфске, али и других ратних циљева, пре свега српских, размишљало се и о важним аграним решењима за функционисање нове државе, за које се и тада размишљало да је у будућнсти од посебног значаја.
    Радикали су били исувише свесни да је међу аграрном сиротињом значајан политички (бројчани) изборни потенцијал. Још 20. јуна 1919. они су назначили да ће након стварања нове државе, доћи до укидања свих врста феудалних односа, посебно чивчијских у Македонији Старој Србији и кметовских у Босни и Херцеговини. Били су и против великих поседа, ослањајући се основним принципом да „земља припада оном који је обрађује“. Вредно је, овом приликом истаћи да ће се и југословенски комунисти 1945. године се позивати на овај принцип. Поред многих дивергентних политичких ставова радикали ће значајније утицати тек када је у Пашићевој влади образованој 1. јануара 1921. године министар за аграрну реформу постао Никола Узуновић преко кога су радикали могли знатно да утичу на аграрну политику прве Југословенске државе.
    Важно обележје услова у којима се изводила и прва и друга аграрна реформа и колонизација су велике социјалне, економске па чак и цивилизацијске разлике. Север, тј. подручја која су се налазиле у оквирима Аустро-Угарске били су знатно развијенија подручја. Мада се ту мора истаћи да је Далмација у аграрном смислу била такође неразвијена.
    Посебну карактеристику првој аграрној реформи и колонизацији дају различита гледишта и предлози о решењу аграрног питања одређених политичких групација, од радикала до социјалиста. Њихове расправе и ставови трају све до 1921. године, до доношења Видовданског устава. Мада исувише свесне важности решавања овог питања у условима појаве тзв. зеленог кадра и социјалних немира инаугурисала се јединствена политичка платформа доношењем Претходних одредаба 25. фебруара 1919. године. То је било у ствари опште политичко изјашњавање за прерасподелу земљишног фонда у Југославији у корист беземљашког и сиромашног сељаштва.
    Вредно је поменути да су вредни и значајни политички прваци исте политичке оријентације, северно од Саве и Дунава (ту све га мислим на данашњи војвођански простор) упозоравали на разне начине чак и били директни противници аграрне реформе. Чак је и сам Јаша Томић изнео своје гледиште сматрајући да ако се земљиште буде разделило приватним газдинствима да би дошло до разних махинација и дошло до поновног стварања велепоседа. Преллагао је да се земља подели у „вечити закуп“. Своје противљење изнео је и Јоца Лалошевић. Чак је саставио и посебан Меморандум, и лично са својим погледима упознао регента Александра прилком посете Сомбору крајем јула 1919. Упозоравао да се тако важно питање неможе решавати тзв. Претходним одредбама већ да оно мора имати законски карактер. Основна његова реакција на начин брзоплертости доношења овако важних питања за нову државу, сматрао је да њена социјална димензија несме да буде приоритетна мислећи на спречавање бољшевичних утицаја. Залагао се за очување великог велепоседа.
    Још један од значајних политичких интелектуалаца Славко Шећеров, експерт Демократске странке за аграрно питање, оценио је приликом именовања радикала почетком 1924. Светозара Станковића за државног подсекретара за аграрну реформу да је у односу на решење аграрног питања превагнуло радикалско решење.
    Војвођани су сматрали да њима припада место министра за аграрну реформу. То им је и успело у последњој влади пред увожење Шестојануарске диктатуре када је именован Дака Поповић 27. јуна 1928. који је имао намере да реформом задовољи и беземљаше националних мањина, истина не у Војводини,
    него на југу нове државе.
    Важно питање прве југословенскоже државе у аграрном и колонизационом питању било је тзв. добровољачко питање. Већ 18. децембра 1918. године оно је добило законску форму донетом Уредбом о добровољцима по којој се добровољцем сматрао свако онај који се у српску војску добровољно јавио до 18. новембра 1918. Након доношења Видовданског устава допуњена је ова Уредба 30. децембра 1921. године по којој су добровољцима сматрана и она лица „за које се утврди да су својим радом и пожртвовањем помогли остварењу националног ослобођења и уједињења“.
    Најактрактивнија за колонизацију прве, а видеће се касније и друге била је територија Бачке у којој је словенско становништво било у мањини, ако се саберу Мађари и Немци. После 1918. у Бачкој је створено 64 добровољачке колоније, Банату 42, а у Срему 24, укупно 160.
    Занимљива су називи места, не само у Бачкој, као на пр. Мишићево, Степановићево, Сириг, Томићево, Пашићево, Нови Жедник, али и у Банату Александрово, Војвода Степа итд.
    Стварање добровољачких насеља нису у најбољој мери одговорила, пре свега економским, социјалним, али и политичким циљевима. Економски развитак насеља текао је веома споро. Представљале су мале затворене економске целине са ниском производњом, мада их је држава економски помагала. Економска диференцијација међу становништвом готово да није ни постојала. Ни политички, војни, ни национални разлози нису у потпуности испуњени, у највећој мери. Места створена близу румунске границе изгубиле су на значају посебно стварањем Мале антанте и југословенско-румунским разграничењем. У Бачкој није у многоме промењена национална структура, а слабљењем мађарског ревизионизма, у прво време, није доносило резултате у њиховој одбранбеној функцији граница нове југословенске државе.
    Приликом колонизационог процеса добровољци су чинили основно ткиво колонизације, сматрани су људима нове државе и у односу на колонисте са другачијим статусом налазили су се у повлашћенијем положају (закуп земље и одштету за добијену земљу за њих је плаћала државе, добијали су квалитетнију земљу и земљу ближе насељу, имали су „лакши приступ“ кредитима за градњу кућа, куповину пољопривредних радила, хране и семена итд.)
    Други светски рат знатно је променио у државно-правном смислу данашњи војвођански простор. Разбијањем прве југословенске државе, посебно када је 10. априла 1941. године Хортијева Мађарска сматрала да је не обавезује Уговор о вечном пријатељству из децембра 1940. Већ следећег дана приступила је „враћању оних територија које су јој неправедно одузете Тријанонским уговором из 1920.“
    Бачка је у аграрно поседовним и колонизационим променама имала најспецифичнији карактер. Основа мађарске политике било је враћање на стање пре 1914. године. Не само да се приступило ревизији аграрне реформе него се приступило протеривању добровољачког становништва насељеног након орвог светског рата. Да је оно било раније припремано сведочи један елаборат сачињен још 20. марта 1941. под насловом Проблеми југословенско-мађарских односа кога је израдио министарски саветник Пал Бала у којем је посебно назначио да ће исељење добровољачког становништва досељавање тзв. Чанго Мађара из Ердеља бити приоритетни задатак јер су они већином насељени око Бачког канала. Непосредно пред рат, тачније 9. априла 1941. Хенрих Верт је сматрао да би било довољно населити око десет хиљада ових мађарских породица како би се у тим крајевима „Мађарство ојачало“. Већ једна од првих наредби мађарских власти била је наредбибило је протеривање свих оних лица који нису имали завичајност Аустро Угарске пре 1918 а на њихово место насељена је мађарска сиротиња из Трансилваније. Она је након ослобођења протерана из Бачке, а увођењем Војне управе за Банат, Бачку и Барању заузет је репресивнији став према Мађарима, нарочито због збивања у Јужној Бачкој (Шајкашкој, Новом Саду и Бечеју) тзв. рацији из јануара 1942. године. Касније је тај став према Мађарима промењен због прилика у Мађарској.
    Као и у време Првог светског рата тако и у Другом партизански покрет на челу са комунистима обећали су сељацима да ће се ако приступе њиховом покрету након рата извршити аграрна реформа под геслом «да земља припада ономе који је обрађује». Само су они могли да рачунају на земљу оних који су стали на страну окупатора. Тако је након ослобођења источних и североисточних југословенских крајева донета одлука АВНОЈА 21. новембра 1944. године о одузимању земље њима, али је могла да рачуна и на целокупну немачку имовину за коју је нова власт, не само у нашој држави сматрала да је крива за избијање рата. Однос према немачкој националној мањини није био својствен само на нашим просторима.
    Колики су значај југословенски комунисти давали колонизацији говори чињеница да је само два дана након формира Демократске Федеративне Југославије, 9. марта 1945. Министаство за колонизацију на челу са познатим социологом села Сретеном Вукосављевићем који је имао одређена искуства изводећи аграрну реформу и колонизацију између два светска рата.
    Формирањем и оснивањем Демократске Федеративне Југославије 7. марта 1945. биле су остварене одлуке Кримске конференције о формирање нове државе у којој су у југословенској влади били и некопромитовани предратни политичари, а на њеном челу били су Јосип Броз и Иван Шубашић. Од тада престаје да постаји тзв. паралелизам влада од новембра 1943. тј. Другог заседања у Јајцу и партизански покрет је тим чином званично међународно признат, мада је рат на југословенском простору још трајао.
    Ослобођењем југословенске територије и завршетком рата, маја 1945. југословенски комунисти отпочињу политичку борбу за остварење својих
    политичких циљева и борбом за апсолутну власт која се могла остварити једино на изборима и доношењем Устава. Већ за 7. август 1945. доноси се одлука о сазивању Трећег заседања АВНОЈ-а у Београду чија најважнија одлука је била да се 10. августа формира Привремена народна скупштина. У њеном раду су учествовали и неки грађански политичари од којих је свакако најзначајнији био Милан Грол. Мада је њен основни задатак био припрема за општенародне демократске изборе, југословенски комунисти су искористили свој политички монопол и победничку еуфорију након рата да један од важних одлука Скупштине буде и доношење Закона о аграрној реформи и колонизацији 23. августа 1945. којим је успостављен земљишни максимум на 25 ха обрадиве и 45 ха необрадиве земље и давањем исте у беземљашима ситним сељацима у трајно власништво. Уз велико противљење грађанских посланика који су се противили његовим доношењем „авионском брзином“ комунисти су веома добро проценили да ће његовим доношењем привући велики број гласача на наредном изјашњавању и изборима који ће одлучивати о томе да ли ће нова држава бити монархија или република.
    Колонизациојом је руководио Аграрни савет Демократске Федеративне Југославије. Он је имао деликатан задатака да «што правичније изврши прерасподелу тзв. насељеничких квота. Посебно је у Црној Гори постојало велико интересовање, мада је за њу одређена квота од седам хиљада породица које су већ тада сматрале да „оне треба да добију најбољу, немачку, војвођанску земљу, а пре свега немачке куће“ који су били, „главни народни непријатељи“. Лична познанства, не мали утицај тада водећих партизанских кадрова, био је од не малог значаја. Овде посебно истичем пример Блажа Јовановића, председника владе Црне Горе, који је сматрао да становништво из Црне Горе треба да насели богата немачка места поред Великог Бачког Канала.
    Решење о дозволи пресељења колониста на војвођанске просторе донело је Министарство унутрашњих послова још 17. марта 1945. године, док је још рат трајао што недвосмислено сведочи да су наредна миграциона кретања била итекако планска и део социјалне, политичке и националне политике југословенских комуниста. На основу прецизних молби за колонизацију, овом приликом истичем да је она била добровољна, да је међу колонистаима стварана илузија да их «у Војводини чека заслужени мед и млеко». На основу прецизних колонизационих захтева одређена су насеља по срезовима. Овде као и приликом колонизације из других крајева, становништво је изражавало жељу да буде у компактним насељима. Била су то не само родбинске, племенске везе него и жеља да се у новој средини боље снађу јер је задружни, племенески и дух узајамне помоћи био веома присутан. Тако су Врбас населили Црногорци из Никшићког среза, Бачко Добро Поље из среза Дурмиторског, Секић (Ловћенац) из среза Цетињског, Црвенку из среза Даниловградског, Стари Сивац из среза Бјелопољског, Црвенку Даниловградског, Нови Сивац Пљеваљски, Савино Село срез Берански и Андријевачки, Змајево и Равно Село срез Подгорички. Фекетић срезови Херцегновски и Котрски и Крушћић срез Колашински.
    Нејасне представе куда одлазе колонисти чак и код највишег руководства. Тако је, примера ради Владо Шегрт, министар пољопривреде и сточарства у Народној влади Босне и Херцеговине који је и сам предлагао колоностима да понесу што мање ствари, пошто их у Војводини очекује све што им је потребно за бољи и квалитетнији живот. У својој пропаганди потребе колонизације чак је и претеривао и улепшавао ситуацију која их тамо очекује.
    Својом планском колонизационом политиком југословенски комунисти водили су рачуна које ће војвођанске области бити насељени колонисти из разних југословенских крајева. Тако није случајно примера ради да су Личани насељени у Апатин и околна места. Они су као традиционално граничарски елеменат требали у новој држави да постану „одређена одбрамбена снага нове државе“ према суседној Мађарској као на пример и Срби из Босне у Банатско Ново Село и друга насеља као одбрамбени елеменат према Румунији.
    Разлог насељавања Словенаца у Вршац био је првенствено из разлога обраде некадашњих немачких винограда, али су се убрзо вратили у свој крај из више разлога.
    Македонци нису такође насељени у близини Београда у Јабуку. Они су као добри повртари имали задатак да главни град снабдевају пољопривредним производима.
    Процес прилагођавања колониста новим условима текао је не без тешкоћа. Нови услови живота и рада био је прави цивилизацијски шок. Била је и велика неписменост међу њима. У решавању многих проблема помагале су тзв. масовне антифашистичке организације, пре свега, Народни фронт, Синдикат, АФЖ итд.
    Насељеничке партизанске породице требале су да буду носиоци револуционарних мера нове власти и њена најзначајнија подршка у сваком смислу. Не само да су својим чињењем доказивали приврженост тим мерама чак су испољавали и много радикалнији став у односу на староседелачко становништво исте идеолошке оријентације.
    Становништво из паснивних крајева приликом колонизације испољавало је посебну жељу да се насели, тј. преселе читаве породице из старог завичаја у нова насеља чак и регионе.
    Мењани су и називи места, углавном су имена давана по народним херојима из крајева из који су досељавани. Примера ради: Чиб је променио име у Челарево по Здравку Челару, Букин у Младеново др Младену Стојановићу, Торжа у Савино Село у спомен на Саву Ковачевића, Мартиница у Лукићево у сећање на Вељка Лукића Курјака, Парабућ у Ратково у спомен на Ратка Павловића. Имена су давана и на носталгична сећање на родни крај. Тако је Сарча постала Сутјеска, Буљкес Бачки Маглић (по планини Маглић), Шупљаја је добила назив Крајишник тј. колониста који су дошли из Босанске крајине, Секић у Ловћенац (досељеници из подловћенских села) итд.
    Један од особености колонизационих процеса у Војводини након Другог светског рата било је и насељавање грчких партизана у време грађанског рата који се водио у Грчкој. Наиме, Грчка Комунистичка партија је замолила југословенске комунисте да прихвате неколико хиљада њих и тиме помогну тешку ситуацију у којој су се они нашли, а југословенски комунисти имали важну улогу у њему. Александар Ранковић је једним писмом замолио Јована Веселинова да за њих нађе погодно насеље у Војводини које би било екстериторијално. Веселинов му је предложио Буљкес (Бачки Маглић) који је готово стопроцентно било између два рата немачко насеље и после логорисања Немаца готово било испражњено. У њему је насељено преко четири хиљаде Грка. Они су у овом несељу имали екстериторијалност. Поред тога што су имали свој новац, школу, штампу (Глас Буљкеса), нису могли да напуштају, сем специјалних дозвола насеље, мада су имали своју омладинску бригаду на изградњи пруге Шамац-Сарајево. Ове грчке избеглице доживеле су трагичну судбину наредних година везане за сукоб Југославије са земљама Информационог бироа. Велики број изјаснио се за Стаљина, неки ликвидирани, а већина их је морала напустити место, а каснијих година то село населили су Срби из Босне и Херцеговине.
    За разлику од политике прве југословенске државе која је предвиђала оптирање Срба и другог словенског становништва, Брозова Југославија је предвиђала тзв. размену становништва али се од тога одустало пошто је много више Мађара живело на просторима Југославије него Срба и Хрвата у Мађарској. Радикалнији став имао је министар за колонизацију који је у многоме одударао од државне политике према Мађарима.
    У Војводини је формирањем земљишног фонда од фебруара до маја 1946 у циљу извођења аграрне реформе отпочело са доделом земље. У земљишни фонд према подацима Николе Гаћеше највише је ушло велепоседничке земље, близу 1200 поседа са површином од 84.712 ха, немачких поседа 68.035 са површином од чак 389.256 ха, земљорадничке земље изнад максимума 5.695 са површином од 74.289 ха итд. Укупно је под удар аграрне земље дошло 87.393 поседа са чак 668.412 ха.
    Јавне аграрне расправе давале су посебну карактеристику онога времена, са посебном социјалном димензијом.
    Аграрна реформа, коју је спроводила нова власт сматрала је да је то само прелазни облик решавања аграрног питања. Имала је намеру да стварањем сељачких радних задруга следи совјетски модел посебно од 1949. године. Убрзо је већ кроз неколико година доживео неуспех, не само због сукоба са земљама Информационог бироа.

    Александар Касаш Унверзитет у Новом Саду Филозофски факултет alkasas@yahoo. com
    Оригиналан научни рад примљено: 27. март 2013 прихваћено: 1. октобар 2013

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ВЛАДИМИР Р. ЂУРИЋ

    ГЕОГРАФСКИ РАСПОРЕД НОВОКОЛОНИЗОВАНОГ СТАНОВНИШТВА У ВОЈВОДИНИ

    (Примљено на седници Научног савета Eтнorpaфckor института САН 12 IV 1952)

    Победом Народне револуције и завршеткоМ Другог светсног рата изазвАнасу веома Ж ива унутрашња кретања становника у свим правцима. Поновосу оживела кретања из динарских, вардарско-Моравских, косовско-метохисkих области, затим локално-гравитациона и инверсна струјања. Jeдно од највећих кретања становника на панонској низији, познато под иеноом колонизација, извршено је углавном од 1945. до 1948.год. Поседи побеглих и протераних немачких колониста раздељени су породицама из ратоМ опустошених крајева. Преко 40.000 породица прешло је Саву и Дунав и населило се у Војводини (41.087), Барањи и Славонији (1.500). Ceм тога поседе су заузимали и локални, унутрашњи колонисти (у Србији 7.031, у ХрватсК0ј 10.973, у Словенији 2.866, Босни и Херцеговини 1.260, и МаКедонији 1.036 породица). С обзирОМ да је Војводину колонизовало преко 40.000 породица из различитих предела наше земље, етнички мозаик ове области постао је још компликованији. У даљем прегледу биће приказан број доМаћинстава која су добила право на колонизацију. Разуме се, овај се број не поКлапа увЕКк са бројем колонизованих породица, с обзиром на то да се неКе нису делиле. Пошто је претежан број досељен из сеоских насеља, то ће се њихова зегмља матица означавати према cpecком центру коме дотична села припадају. Под пojмом унутрашњих кололониста подразумевају се колонисти са територије Војводнее. Већина од њих су из истоr места у коме су добили имање.

    I. СРЕМ

    У Cpeму је било мaњe насеља колонизованих Немцима него у Бачкој и Банату. У готово свим насељима у нојима је извршена колонизација преовлађују унутрашњи, локални колонисти, нарочито из попаљених фрушкогорских села. Етничка структура нових насеља изгледа овако;

    Рума. – Колонизовано је 1.958 домаhинстава. Преовлађују унутрашњи, Локални колонисти од којих је поред Сремаца знатан број домаћиннстава из Мачве. Мањину чине Крајишници из Босне (Бихаћ, Цазин, Боснскаa Крупа, Кључ, Босански Нови, Приједор, Босански Петровац), Личани (Лапац, Гpaчац, Перушић) И КордУнаши (Слуњ, Bojнић).

    Нова Пазова, — 711 домаћинстава. Већина (298) је из разних крајева. Босне (Дрвар, Босански Петровац, Босанска Крупа, Бихаћ, Босански Нови, Приједор, Дервента, Сарајево, Фоча, Калинрвик, Витеград, Власеница, Рогатица, Зворник). 246 су унутратњи, а остали из Кордуна (Војнић, Слуњ), Лике (Лапац, Грачац) и Далмације (Сшпгг, Книн).
    Инђија. — 707 домаћинстава. Већина (461) су из Србије и то углавном унутрашњи војвођански колонисти. Остали су из Лике (Доњи Лалац, Бриње, 1’оспић), Кордуна, (Слуњ), Баније (Вргин Мост), Босанске Крајине (Бихаћ, Дрвар, Босанска Крупа и Босански Петровац).

    Земун Нови Град. — 623 домаћинства из разних крајева Србије, Хрватске, Босне и Црне Горе. Ова колонија је најразноврснија по своме саставу због непосредне близине главног града државе и посебних права које су уживали гардисти’. . .

    Путинци, — 276 домаћинстава. Већина (152) су унутрашњи колонисти, Сремци. Остали су из Кордуна (Слуњ), а мањи број из Лике (Оточац), Босне (Дрвар) и Црне Горе.

    Бешка. — 246 домаћинстава. Већина је из Војводине (151) и то из noпаљених фрушкогорских села, 60 су из Хрватске и то из Лике (Бриње, Доњи Лапац, Титова Кореница, Госпић), Кордуна (Слуњ) и Баније (Вргин Мост).

    Сурчин. — 199 домаћинстава. Од тога 121 су унутрашњи колонисти, а остали из Херцеговине (највише из Гацког, затим Невесиња, Билећа, Љубиња) и Кордуна (Војнић).

    Ердевик. — 154 домаћинства. 125 су унутрашњи колонисти, а остали из Босне (Дувно, Бугојно, Дрвар), Далмације (Книн, Шибеник, Беиковац), Лике (Госпић, Бриње, Удбина), Кордуна (Слуњ) и Баније (Вргин Мост).

    Нови Бановци. — 121 домаћинство. 88 унутрашњих. Остали из Босанске Крајине, Горског Котара и других крајева Хрватске и Босне. Има и поједи- наца из Црне Горе и са Косова и Метохије.

    Лаћарак. — 119 домаћинстава. Сви унутрашњи колонисти осим 3.,
    Крчедин. — 117 домаћинстава. Од тога 94 су унутрашњи — из Војподине, 15 из Црне Горе (Титоград) и 8 из Босне (Бихаћ).

    Нови Сланкамен. — 114 домаћинства. Унутрашњих 70, из Жумберка. 281 остали из Босне (Босанска Градишка и др.), Херцеговине (Столац) и Баније (Вргин Мост, Глива).

    Остала насеља у Срему имају мање од 100 новоколонизованих домаћинстава и то углавном унутрашњих: Бежашја 91 (од тога 40 су из Црне: Горе, Далмације, Лике и других крајева земље); Чалма 91; Сремска Митровица 90; Хртковци 86 (од тога 38 унутрашњих, 36 из околине Окучана, а. остали из Босне); Никинци 78 (већина унутрашњих. 21 домаћинство дошло’ је из околине Окучана); Грабовци 78; Добановци 75; Обреж 73; Бечмен 65;. Кузмин 61; Гргуревци 58; Стара Пазова 54 (сем 2 сви су унуТрашњи); Војка 53; Кукујевци 52 (сем 2 сви су унутрашњи); Шид 45; Ириг 36; Бољевци 34;. Моровић 32; Ашања 30; Бингула 29; Петроварадин 28; Hoeu Карловци 27; Доњи Петровац 27; Стари Бановци и Бапска—Новак по 25; Буковац 24; Чортановци и Кленак по 22; Дивош, Купиново и Илинци no 21; Деч 18; Угриновци- 17; Баноштор 17; Батајница 16; Стејановци и Hoeu Витијевци по 15; Черевић- 13; Мали Радинци, Доњи Товарник и Нрогар по 12; Сремски Карловци, Мар- тинци, Вогањ и Врдник по 11; Огар, Пећинци, Павловци, Добринци и Јазак по 10; Велики Радинци 9; Марадик, Змајева Каменица, Сусек и Лежимир
    по 8; Буђановци, Манђелос и Мала Вашица по 7 Кувеждин 6; Краљевци’ш Ривица по 5; Шашинци, Шуљан, Јаково, Сивач и Крушедол по 4; Japak, Сремски Михаљевци, Адашевци, Бачиици и ‘Сот lio 3; Сурдук и Петровчић по 2; Крњешевци, Карловчић, Шимановци и Гибарац по 1. .
    Укулно 7.401 домаћинство распоређено у 93 насеља Срема.

    II. Б АЧКА

    Број домаћинстава која су колонизована у Бачкој износи 21.665; распоређена су у 90 насеља. Преовлађују спољашњи колонисти и то из Црне Горе (средња Бачка), Хрватске (северозападни. део), Србије и Босне (југозапад). Нови етнички склоп колонизованих насеља види се из овог прегледа:
    1) Насеља у којима међу колонисшима иреовлађују досељеници из уже Србије
    Каравуково. — 739 домаћинстава. Сви су из Србије сем 6. Већина је из врањске и прешевске области, знатан број од Горње Пчиње, а затим из Масурице и Пољанице.
    Раткоео (Парабућ). — 731 домаћинство. Из Србије су 602 и то углавном из области Јабланице, Прокупља, Јастребца, Добрича, Косанице, а затим известан број из Пусте Реке и околине Власотинаца. Остали су из Босне (Велика Кладуша).

    Српски Милетић. — 638 домаћинстава. Сви из Србије осим 20, и то • из обласга Јабланице, Власотинаца и Пусте Реке.

    Оџаци. — 449 домаћинстава. Из Србије 355 и то из Заплања, Лужнице и пиротског Нишавља. Остали су из Босне (Босанска‘Крупа).

    Дероње. — 147 домаћинстава, Од тога 143 су из Србије, из пиротског Нишавља, Лужнице и Белопаланачке котлине. Остали су из Босанске Крупе.

    2) Насеља у којима међу колонистима преовлађују досељеници из Црне Горе

    Ловћенац (Секић). — 1.012 домаћинства. Сви су из околине Цегања и Црногорског Приморја (Бар) сем 49 из Метохије (Пећ, Ђаковица) и Босонске Крајине.

    Врбас. — 987 домаћинстава. Већина (743) је колонизована у Новом Врбасу. Сви су из околине Никшића сем 61 унутрашњих, са Косова и Метохије и из Босанске Крајине.

    Бачко Добро Поље. — 615 домаћинстава. Сви су из околине Шавника сем 121 из Босне (Двор, Босанска Крупа, Бихаћ, Босански Петровац, Гламоч, Дрвар, Сански Мбст, Приједор), Херцеговине (Билећа) и Србије (Дреница).

    Црвенка. — 561 домаћинство. Ово је мешовита колонија. Из Црне Горе досељено је 263 домаћинства и то углавном из околине Даниловграда. Знатан број је и од Никшића. Већина осталих је из Хрватске (највише Бенковац, мање Сињ, Титова Кореница, Бриње, Вргин Мост, Огулин, Пакрац) и Босне (највише Дрвар и Власеница, а затим Босанска Крупа, Цазин, Мркоњић Град). Досељавање је вршено и из других крајева земље: из Србије (Јабланица), Македоније (Маријово, Дојран), Херцеговине (Љубиње).

    Hoвu Сивац. — 482 домаћинства. Из околине Пљеваља 413. Остали су из Далмације.
    Стаарu Сивац. 430 домаћинстваa. ИзЦрне Горе З06 и то из ьијелог Поља. ОстаЛИ су из Далмацијё Бенковац, Книн и yнутрашњи колонисти..

    Савино Село (Торжа). — 424 домаћинснства. Из ЦрHe i’o’pe досељено је 287 (околина ИванграДа и Андријевице). O’cтали су ii:i ДаЈгмадиЈе (Бекковац, Книн), Лике (Доњи Лапац, Грачац, Оточац), Кордуна (Војнић, Слуњ), Баније (Вргин Мост), Горског Котара (Огулин), Босанске Крајине (Дрвар, Бос Крупа, Бос. Грахово), Херцеговине (Столац, Билећа), Славоније (Брод), Македонћје,- Koсовa и Meтохије. .

    Змајево (Паишћево). — 393 домаћинства. Од тога из Црне Горе 1б8. Готово сви су из околинс „Гитограда. Остали су унутрашњи колонисти и Херцеговци (Столац, Љубиње), Личани (Доњи Дапац, Грачац), Кордунаши, Крајишници из Босне и из околине Ђаковице у Метохији.

    Равно (Нове Шопe). — 361 домаћинство. Од тога 237 су из Црне Горе и то углавном из околине Титограда. Остали су из Херцеговине (Билећа) и Босне (Бугојно, Јајце, а затим у мањем броју Ливно, Бос. Крупа).

    Фекетић. — 347 домаћинстава. Из Црне Горе је досељено 322 домаћинства и то из Боке Которске (Котор, Херцегнови). Остали су из Метохије, околине Гоепића и Сиња.

    Крушчић (Вепровац), — 345 дбшћинстава. Од тога нз Црне Горе 297 (углавном околина Колашина). Остали су из Метохије (Пећ, Ђаковица, Призрен), Косова (Липљан), Далмације (Книн, Бенковац), Босне и Србије (Власотинце, Врање).

    Кула. — 342 домаћинства. Од тога из Црне Горе 287 и то углавном из околине Шавника. Мањи j’e број од Никшића, Бара и Цетиња. Остали су унутрашњи колонисти, затим са Косова и Метохије (Ђаковица, Гњилане) из Херцеговине (Билећа) и Босне (Прњавор).

    3) Насеља у којима међу колонистима преовлађују досељеници из Босне
    Младеново (Букин). — 530 домаћинсгава. Сви су из Босне сем 1. Већина је из области Гламоча, Бугојна, Еосанске Крупе, а знатан број и од Купреса.

    Бачки Јарак. — 367 домаћинстава. Из Босне 324 (већина из области Дрвара и Кључа, а мањи број из околине Бихаћа, Бос. Крупе, Бос. Петровца, Цазина и ЛивНа). Петали су унутрашњи и из Лике (Брињс).

    Бач. — 333 домаћинства. Из Босне 321 (Сански Мост, Приједор, Eoć. Нови, Бос. Дубица, Кључ). Остали су са Кистањске површи (Бенковац) и из других крајева земље.

    Обровац. — 325 домаћинстава. Из Босне 307, и то из околине Дувна, Ливна и Јајца. Мањи је број од БугоЈна и Гламоча. Осталису унутрашњи колонисти и спољашни из Хрватске.

    Челарево (Чиб). — 299 Дбмаћнставва. Из Ббсне ćy 296 (Бос. Петрбвац)’. Остали су унутрашњи.

    Бачка Паланка. — 276 домаћинстава. Из Босне су 254 и то углавном од Дрвара. Мањи је број из околине Цазина и остале Босанске Крајине. Остали су из Србије (Јабланица) и унутрашњи колбнисти.

    Бачко Ново Село. — 236 домаћинстава. Из разних крајева Босне и ХерцегОбВпне дбсељено је’ 230 и то Муслимана (Вишеград, Corколац, Рогатнца, Прњавор, Оџак, Модрич, Брчко, Мркоњић Град, Коњиц, Прозор, Tpебињe).

    Стари Фуџог. — 2Q5 домаћинстава, .Oд трга из Бocjje 109 (највише из околине Кључа и Бос. Круце и даље од Санског Моcra и Бихаћа), Унутрашњих колониста, из попаљених фрушкогорских cejia, има 67 домаћинстава.

    Нова Паланка. — 184 домаћинстава, Сви еу из Босне сем 1 (Дрвар).
    Куцура. — 170 домаћинстав из Босне Ј23 (Бос, Крупа). Остали су из Црне Горе (Иванград, Цетиње), Србије (Масурица, Пчиња, Нишавље) и Лике. .

    Темерин. — 157 домаћинстава. Из Босне 110 (већина из околине Бос. Крупе; рстади pg Цазин, Вел. Кладуцге, Бихаћа, Кључа и Двора). Остатак је досељен из Лике (Бриње, Перугцић, Госпић, Титова Коренцца, Доњи Лапац, Оточдц, Удбцна), Кордуна (Слуњ,, Врјнић), Баније (Вргиц Мост), Босанске Крајине (Дрвар), Далмаације (Книн), Херцеговине (Столац, Гацко) и унутрашњи из Војводине.

    Каћ. — 154 домаћинства. Од тога из Босне 93 (већина Кључ, остали из Бугојна, Бос. Петровца, Бос. Дубице, Бос. Крупе и Србца). Остатак су унутратњи колонисти и досељеници из ДалмациЈе (Вис, Задар) и Македоније.

    Товаришево. — 132 домаћинства. Сви су из Босне (Ливно), сем 14 унутрашњих колонисга.

    Тител. — 101 домаћинство. Сви су из Босне (највише од Бyiојнa, а мање из околице Мркрњић Града, Кључа, Јајца, Гламоча), сем 20 унутрашњих. .
    Колониста из Босне има у мањем броју још у следећим насељима:- Будисава 69 од укупно 89 колонизованих домаћинстава (највишр Прњавор; остали Кључ, Србац); 20 отпада на унутрашње колониете. Шајкашки Сввтц Иван 34 од укупно 38 колрнизованих домаћинстава (Бугојно). Вајска 16 и то заједно са Херцеговцима, Личанима и унутрашњим колонистима, и

    Сириг 15 домаћинстава од којих 11 из Босне (Ливно, Цазин, Бос. Петровац, Бихаћ). Остали су из Лике (Оточац, Лапац), Кордуна (Слуњ).

    4) Насеља у којима међу колонистима преовлађују досел,сници из Херцеговине

    Стара Гајдобра. r— 537 домаћинства. Преко 400 су из Херцеговине (Невесиње, Љубиње, Столац, а мањи број и из околине Билећа и Мостара). Остали ćy из Босансне Крајине, Новог Винодола, Ђевђелије, Струге и разних крајева Србије. ‘

    Hoea Гајдобра. — 263 домаћинства. Преко 200 су из Херцеговине (највише Љубиње и Требиње, а затим околина Чапљцне, Стоца и Гацког). Освдли су из Босанске Крајине (Бос. Крупа, Дрвар, Бос.. Грахово). 12 су из других република. . …

    Мања колонија Херцеговаца је и у селу Плавии. Од -68 колонизованих домаћинстава из Херцеговине и Босне дошло је 63 (Посушје, Лиштица, Љубушки, Бугојно, Бос. Крупа).

    3) Насеља у којима међу колонистџма преоелађују досељеници из Лике, Банџје и Кордуна

    .Кљајићеео (Крњаја). — 9.88. домаћинстава. Из Лике и Кордуна 982. Највећи број колониста је из рколине Војнића, знатан број од 11лашког и Вргин Моста, а мањи део из Сјеничека и Слуња. Бачки Брестовац. — 869 домаћинстава од чега из Лике 826 (Титова Кореница, Бриње, Оточац). Остали 43 већином су из околине Бихаћа.

    Апатин. — 833 домаћиНства. Из Лике 818 (Доњи Лапац и Удбина). ОсталИ су из Босанске Крајине.

    Пригревица. — 819 домаћинстава. Највећи број је из околине Госпића у Лици и Глиие у Банији. Остали су од Удбине, Двора, Петриње.

    Бачки Грачац (Филипово). — 696 домаћинстава, Из Лике су 683, сви из околине Грачца у Лици,

    Чонопља. — 494 домаћинства. Сви су из Кордуна (Слуљ, Цетинград).

    Колут. — 438 домаћинстава. Из Лике су 402 (већина из околине Оточца, Титове Коренице, Удбине и Госпића, а мањи број од Грачца, Лапца, Бриња и Перушића). Остали су из околине Скопља.

    Сонта. — 173 домаћинства, од којих 131 из Хрватске (Војнић, Жумберак). .

    Сомбор. — 117 домаћинстава Из Кордуна и Лике 100 (највише Слуњ и Плашки, мање Вргин Мост и Госпић). Остали су унутрашњи колонисти.

    Бездан. — 116 домаћинстава. Из Кордуна и Лике 77 (већина Госпић и Доњи Лапац, мањи број од Слуња и Вргин Моста). Остали су из Херцеговине (Лцштица, Посушје) и унутрашњи колонисти.

    У мањем броју, Личана, Кордунаша и Банијаца има још у следећим насељима: Дорослово 86 домаћинстава (сви од Перушића), Бачки Брег 64 домаћинства, од којих из Лике 36 (Грачац). Остали су унутрашњи колонисти и Босанци (Ливно). Бачки Моноштор 21 домаћинство од којих 10 из Лике (Оточац, Грачац), Остали су из Далмације (Сињ, Шибеник), Црне Горе (Котор, Цетиње) и Србије (Златибор, Пећ). У Молу колонизована су два личка домаћинства (Грачац) а у Кањижи једно (Госпић). .

    Станишић. — 944 домаћинства. Сви су из Хрватске сем 9. Преовлађују из околине Книна, Бенковца и Сиња. Остали су из околине Шибеника, Дрниша, Врлике, Кистања, Трогира, Метковића и Сплита.

    Риђица. — 469 домаћинстава. Сви су из Далмације и то највише са Кистањске површи (Кистање, Бенковац), а знатан број је из околине Задра, Обровца и Книна.

    6) Насеља у којима међу колонистима преовлађују унутрашњи колонисти

    У већем броју бачких насеља, новоколонизована домаћинства су заправо унутрашњи, локални колонисти. Највише их има у Новом Футогу (108) и то из попаљених сремских села. Остали су у Футогу из Босне (92), нарочито из околине Кључа и Цазина, а затим Јајца, Бугојна и Бос. Круце, и Хрватске 19 (Војнић, Вргин Мост, Слуњ итд.).
    У оеталим насељима где преовлађују унутрашњи колонисти број колонизованих домаћинстава износи: Жабаљ 121 (од тога 57 су унутрашњи, 55 из Бугојна и Мркоњић Града, а остали из Хрватске и Црне Горе); Чуруг 97 (од тога 18 су из Босне, Македоније и других крајева земље); Ђурђево 28 (неколико су из Босне), Васиљево 22; Госпођинци 19; Степановићево 18;

    Сента 15 (неколико су из Херцеговине и Црне Горе); Пивнице и Србобран по 14; Стара Паланка 12 (неколико из Босанске Крајине); Суботица и Бечеј по 10; Надаљ 9; Хоргош, Параге и Телечка по 8; Бачка Топола, Руски Крстур и Светозар Милетић по 6; Стапар 5; Ада и Бачко Градиште по 4; Гардиловци и Доњи Ковиљ по 3; Бајта, СШ. Моравица, Мартошш и Турија по 2; Богојево, Ветерник, Руменка и Бегеч, по 1.

    III. БАНАТ

    У Банату је колонизација извршена у 96 насеља. Број колонизованих домаћинстава износи 13.669. И овде преовлађују спољашњи колонисти, углавном из Босне (северни Банат), Херцеговине (средишни Батат), Македоније, Србије и Словеније (јужни Банат). Етничка структура новоколонизованих насеља види се из следећег прегледа:

    1) Насеља у којима међу колонистима преовлађују досељеници из Босне

    Карактеристично је за колоније Босагаца у Банату да су оне углавном етнички хомогене. То су:Крајишник (Шупљаја). — 612 домаћинства. Сви су из Босанске Крајине сем 1 (Дрвар, Бихаћ, Бос. Круга).

    Наково. ;— 489 домаћинстава. Из Босне су 487 (Бос. Грахово, Бос. Петровац).

    Козарци (Хајфелд и Масторт). — 455 домаћинстава и то у бившем Хајфелду 251 (сви из околине Кључа, Санског Моста.и Бугојна), а у Масторту 204 (највише из околине Бос. Новог, а известан број и од Мркоњић Града).

    Банатско Велико Село (Солтур, Свети Хуберт, Шарлевил). — 442 домаћинства и то у бившем Светом Хуберту 261 (из Босне 258, највише из околине Бихаћа; остали од Власенице, Бос. Петровца и Санског Моста), а у Солтуру 181 домаћинство (из Босне 175, највише из околине Дрвара, известан број из Дервенте и Санског Моста. Остали су из Далмације.

    Банатски Деспотовац. — 424 домаћинства. Сви су из Босне сем 1 унутрашњег, Највише је од Бугојна, затим Гламоча, а мање од Ливна и Јајца.

    Лазарево. — 413 домаћинства. Из Босне 403. Највише је досељено из Исгонче Босне, из околине Соколца и Вишеграда, а затим Сарајева, Калиновика, Фоче и Горажда.

    Велика Кикинда. — 397 домаћинстава, Из Босне су 365, највише из околине Бихаћа. Знатан број је ц из околине Бос. Грахова. .

    Српска Црња. — 381 домаћинство. Из Босне 359. Највише је дошло из околине Кључа и Мркоњић Града. Известан број је и из Бос. Дубице.

    Честерег. — 327 домзћинстава. Из Босне 308. Највише је дошло из околине Кључа, а затим Скнског Моста, Бос. Дубице, Бос. Новог и Приједора. “ ‘ .

    Лукићево (Мартивица) — 276 домаћинстава. Из Босне 272. Највише је
    досељено из околине Власенице. Остали ćy из Кладша, Сребренице, Бијелине итд.

    Жцтиште (Бегеј Сђргн Ђурађ). — 270 домаћинства Из Босне (Лушци –Паланка).

    Бочар-, — 218 домаћинстава. 209 из Босне. Готово сви су из околине Босанске Крупе.

    Мокрин. — 15,9 домаћиннстава. Из Боене 107 (Брс. Грахово, Кључ). Остали су унутрашњи колонисти,

    Елемир, (Немачки).— 148 домађинстава. Из околинеБос. Петровда 147.

    Перлез. — 118 домаћинстава. Ид Брснр 109. Највише их дошло из околине Јајца, затим Мркоп.ић’ Града.

    Остојићево (Потиски Свети Никола). — 116 домаћинстава од којих из Босне 102 (Велика Кладуша). Остали су унутрашњи колонисти.

    Хетин, — 1Q8 домаћинстава. Сви су из Босне сем 3. Најпећи број је из околине Приједора, а зцачајан из Котор-Вароши и Лакташа.

    Руско Село. — 103 домаћднсгва. — Из Босне 87. Највише их је дошло из околине Приједора, а мањи број оц Прњавора.

    Банатска Топола. — 93 домаћинства. Из Босне 87 (Цазин, Велика Кладуша).
    У Великом Торку и Купинику колонизовано је по једно домаћцнстио из Босне (Грмеч и Вбе. Крупа).

    Насеља у којима међу колонистима преовлађују доеељениџи ш Херцегоеине

    Сечањ. — 339 драдЈирстава. Са теритррдје Ц.Р. Босне и Херцеговине су 307, и то скоро сви из околине Билећа, из Н.Р. Хрватске 13 (Сињ игд.). Остали су унутрашњи колонисти.

    Јаша Томић. — 301 домаћинство. Са територије Н.Р. Босне и Херцегрвине су 190. Највећи број је из околине Невесиња, а мањи од Гацког. Остали су из Босанске Крајине, Србије, Црне Горе и унутрашњи колонисти — цз Вајцодине. Сем тога, досељено је и 46 домаћинстава из Румуније.

    Тополовац (Катарина). 298 домаћинстава. Готово сви су из Херцеговине (Столац, Коњиц, Љубиње). ’

    Међа (Нинчићево). — 234 домаћинства, Из Херцеговинее су 171 (Билећа, Гацко). Остали ćy из Србије (Бујановац, Горња Пчиња, Пољаница, Масурица, Прешево, Врање) и Македоније (Свети Никола, Крушево).

    Клек. — 233 домаћинства. Готово сви су из Херцеговине (Требиње).
    Сутјеска (Сарча). — 225 домаћинства. Из Херцецовине су 163 (Гацко). Остали су углавном из Далмације (Бенковац, Сињ), Кордуна (Сјуњ) и Боссанске Крајине.

    Груна Херцеговацд од 17 домаћинстава досељених из области Невесиња задржала се у ceлy Боки.

    2) Насеља у којима међу колонистима преовлађују досељеници из уже Срђије

    Банатско Ранковићево (Банатски Карловац). — 671 домаћннство. Из Србије су 627 и то највише из окшшне Бајине Баште, зЛтим Златибора, Ужпца, Рашке, Чачка, Ивањице, Горњег Милановца, Гуче, Рудника итд.

    Вршац. — 463 домаћинства, Из Србијр су 237 (највише од Бајине Баште,’ затим Копаоника, Горњег Милановца, а мање из околине Трстеника, Александровца, Чачка и Рашке, Из Словеније 85 (Доња Лендава), Горица, Копар, Шкофја Лока, Камник). Остали су из Босанске Крајине, Лике, унутрашњи колонисти и други.

    Омољиџа- “ 459 домаћинстава. Сви су из Србије сем 8. Највећи број дошао је из Подриња (Крупац,, Љубовија, Шабац. а у мањој мери Бадовинции, Владимирци, Богатић, Осечина и Лозница).

    Банатсш Бреетовац. — 4.45 домаћинстава. Из Србије су 442. Највећи број досљен је из изворишних области Тимока и окрлине Књаажецца. Зцатан је број и из окоЈшне Новог Пазара и Лазаревца, а мањи из области Уба, Осечине, Врзња, Трговишта, Пријепоља и Прибоја..

    Мраморак. — 445 домаћинстава. Сви еу из Србије сем 1, и то из Санџака. Већи број је из околине Нове Вароши, Пријепоља и Прибоја, а мањи од Новог Пазара и Сјенице.

    Бела Црква. — 435 домаћинстава. Од тога 360 су из Србије. Најпшце је дошло из области Расине, затим Власотинаца, Александровачке жупе, Неготиџске крајине. Мањи број јр из обдасти Копаоника, Лесковда, Пусте Реке, Ражња, ‘ Трстеника и Белице. Већина осталих су унутрашњи колонисти.

    Ковин. — 194 домаћинстава. Од тога из Србије 126 (Пријепоље, Прибој, Нона Варрш), Хрвцтске 39 (највише из околине Сиња, а аатим Еенковца, Оточца), Црне Горе 17 (Будва и Бока Которска). Остали су џз Босне, Македоније и унутраиЈњи. КОЛОНИСТИ.

    Старчеао. — 160 домаћинетава. Сви су из ниске Шумадије (околина Лазаревца, Младеновца, затим Обреновца, Београда).

    Значдјнији број колониста из уже Србије задржао се и у овим насељима: Сакуле 53 домаћинства рд тога 41 цз Србије (Лепеница и други крајеви), а 10 су унутрашњи колонисти; Баваниште 41 домаћинство, од ко.јид 38 из Србије (Златибор, Ужице, Ариље); Велики Гај 38, од тога из Србије И (највише са Златибора, мање од Ариља и Бајине Баште); Велико Средшите 30, од тога из Србије 16 (највише са Шар Планине, а затим Јабланице, Лесковца и Ниша), из Македоније 8 (највише из Криве Паланке), остатак су унутрашњи; Скрреновцц, 19 домаћинстава од којих су сви сем једног из изворишне области Тимока и Књажевца.

    4Ј Насеља У којима међу колонистиа преовллађују досељецици са Kocoвa

    Плочица. — 178 домаћинстава. Од тога са Косова и нз Србије 121 (Подујовб, Косовска Митровица, Вучитрн, Урошевац, Гњилане, Врање, Трговиште, ПрокупЈве). Остали су из Херцеговине, Далмације, Црне Fope итд.

    Насеља у којима међу колонистима преовлађују досељеници из Македоније.

    Качарево (Краљевићево). — 656 домаћинстава. Из Македоније су 370 (највише из околине Криве Паланке, затим.Велеса, Охрида, Јужног Брда, Пореча и Крушева), из Босне и Херцеговине 152 (Босански Петровац, Бос.Грахово, Бихаћ, Лушћц Паланкд, Билећа, Требиње), из Србије 52 (Трговиште, Пољаница), из Хрватске 46 (Сињ, Грачац). из Црне Горе 28 (Никшић, Шавник). ‘

    Јабука. — 5)5 домаћинстава. Из Македоније су 4Ј2. Највише је досељено из околине Криве Паланке и области Порече, а затим из осталих крајева- (Крушево, Гесан, Охрид, Јужцш Брод, Струга, Демир-Хисара). Остали су из Далмаццје (Еенковац и др.).

    Пландиште (Мариолана). — 381 домаћинство. Из Македоније 160 (највише из области Криве Паланке, загим Крушева, Јужног Брода и Демир-Хисара, из Србије 67 (највише из околине Горњег Милановца, затим Чачка, Гуче, Иваљице и Рудника), из Хрватске 31 (Петриња, Костајница и Др.), из Босне 29 (углавном из Босанске Крајине), из Словеније 48 (Птуј, Доња Лендава, Горица).

    Глогоњ. — 274 домаћинства. Из Македоније 255 (највише из околине Куманова и Криве Паланке). Остали су из Србије (Бела Паланка) и Далмације.

    Известан број македонских домаћинстава распоређен је и у следећим насељима: Хајдучица 40 домаћинстава, од којих 35 из Македоније (највише из околине Криве Паланке, а знатно мање од Гостивара и Тетова); Банашски Двор 28 (од тога 16 из околине Куманова, 1 из Тетова а остали су из Босне и унутрашњи колонисти) и Стари Лец 17 домаћинстава (сви из околине Охрида).

    Насеља у којима међу колонистима преовлађују досељеници из Словеније

    Гудурица. —- 228 домаћинстава. Од тога из Словеније 100 (највише из околине Чрномеља, затим Новог Места, Кршког, Доње Лендаве, а незнатан број и од Птуја, Марибора), из Македоније 61 (највише из околине Ђевђелије, затим Неготина на Вардару и Криве Паланке), из Хрватске 45 (највише из околине Шибеника, а затим Бенковца, Книна, Трогира, а незнатан број и од Корчуле и Сплита). .

    Велика Греда. — 97 домаћлнстава, Од тога из Словеније .63 (највише из околине Трбовља и Цеља, а затим Новог Места, Камника, Ракека, Кршког, Литије и Љубљане), из Македоније 18 (Крива Паланка), из Босне 8 (Јајце). .

    Дужине (Сеченово). — 54 домаћинства. Од тога из Словеније 28 (Мурска Собота, Ново Место и др.), из Македоније 23 (Крива Паланка).

    Беодра 30 домаћинстава; Зрењанин и Санад по 17; Српски Итебеј 14; Ечка и Меленци по 13; Елемир 12; Падеј 10; Неузина 9; Делиблато, Јарковац И Hoea Црња по 7; Дупљаја, Кусић и Hoвu Кнежевац по 6; Башаид и Ботош по 5; Гај, Избиште, Јасеноео, Шурјан, Врањево, Чента и Бегејци (Мали Торак) по 4; Врачев Гај, Конак, Сајан, Чока и Црна Бара по 3; Крушчица, Бело Блато, Орловат, Иђош и Томашевац по 2; Павлиш, Владичево Село, Банатско Аранђелово, Владимировац, Добрица, Арадац и Радојево (Кларија) цо 1.

    Према изложеном, очигледно је да је највише домаћинстава колонизовано у Бачкој (50%), затим у Банату (32%) и Срему (18%).

    Највећи број домаћинстава покренут је из динарских области (близу 25.000) и то из Босанске Крајине (24%), Црне Горе 19%, Лике 16%, Далмације 8%, Кордуна и Баније 8%, Југозападне Србије 7%, Херцеговине 7%, Источне Босне 4%, ЈЈисоке Босне 2,5%, Горског Котара 2%, Словеније 1,5% и Жумберка 0,4%. ,

    Из вардарско-моравских области покренуто је око 5.500 домаћинстава (из Македоније 1.500, и Србије 4.000), а са Косова и Метохије око 200.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top