Љубибратић

23. фебруар 2012.

коментара: 3

Поштовани,

ова страница је у припреми.

Позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Претходни чланак:

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Војислав Ананић

    ЉУБИБРАТИЋ (Љубибратић) ОД ТРЕБИЊА ХИЕРОНИМУС БАРУН, подмаршал (1716, Дубровник — 1/11. 1779, Беч). 1730. почео је служити као кадет са 14 година код далматинске граничарске пјешачке пуковније. За вријеме рата за насљедство одликовао се у многим бојевима, и унапријеђен до мајора, 1753. постао је потпуковник, 1758. пуковник 8. граничарске пуковније. Исте године присуствовао је у опсади Олмиитза, 1760. у боју Ландсхут, те је за свој успјешан и енергичан напад на Михленберг одликован витешким редом Марије Терезије и добио барунство. Кад је наступио мир употријебљен је Љубибратић у политичкој управи у старој граници Хрватске и Славоније. 1770. постао је генералмајор, 1773. подмаршал у Бечу.
    В. Л.
    ЉУБИБРАТИЋИ, велико херцеговачко племе, чија старина потиче из 14. вијека. Живјели су раније у Ускопљу, а послије у шуми Зупцима. О њима се нарочито много говорило за вријеме куповине Конавала и рата, који је водио требињски војвода Радосав Павловић са Дубровачком републиком (1430—1432). Из тога племена било је неколико јаких братства (Љубишићи, Враничићи, Обуганићи, Медвједовићи, Дабижиновићи, Радивојевићи, Добрушковићи). Породица се одржала све до наших времена. Из ње је потекао херцеговачки владика Љубибратић Симеон у другој половини 17. вијека, који је 1682. постао београдски митрополит. Можда је из исте породице и унијатски славонски владика Петроније Љубибратић, на крају 17. вијека. У 19. вијеку истакао се у тој породици Мићо Љубибратић (1839 — 26/2. 1889). Он је био секретар Луке Вукаловића (јер је учио нешто школа у Дубровнику) и одлазио је с њим у Русију 1865, одакле се наскоро вратио у Београд. Судјеловао је у устанку 1875. у Херцеговини, али није био довољно озбиљан, нити га је озбиљно помагала требињска околина. Није радо био виђен ни на цетињском двору, ради ранијих веза с Вукаловићем. М. Љ. је осим тога покушавао без успјеха, да у Херцеговини створи странку за кнеза Милана. Кад је ноћу 27—28/2. 1876. прешао на аустријско тло код Виљана, ухваћен је и интерниран. Аустрија га је нарочито гонила ради његових веза са талијанским револуционарцима. Од 1878. до смрти живио је у Србији, гдје је постао окружни начелник. 1885. спремао је добровољачке чете против Бугара, али није с њима улазио акцију. В. Ћоровић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

  2. Војислав Ананић

    ЉУБИБРАТИЋ (п). у Љубову Површ, Требиње). Убрајају се међу најстарије породице у требињском крају. У сродству су са свим “оним породицама које славе Климуњдан”. Дубровачки документи из 15. вијека их спомињу “као знатну породицу у Требињу” (59:83,86,122). Према О. Ђ. Козићу, њихово старо презиме је Балордић. Живјели су, према предању, у селишту Сопоштица недалеко од села Рупни До у Површи. По свом старом презимену помињу се и у неким записима и књигама манастира Дужи. Забиљежено је да се први од Балордића Љубибратићем прозвао војвода Мићо Љубибратић, “па су после сви ово презиме узели”. Љубибратића има и у Хрупјелима код Требиња, у “Бањалуци и Америци” (75:1204, 1209,1218). Према Јиречеку, Љубибратићи су у 14. и 15. вијеку “у областима Требиња и Конавала” били најугледније властелинско племе подијељено на многе гране. Из овог произилази да се презиме Љубибратић јавља у 15, а не како наводи Козић тек у 19. вијеку. Село Љубово дало је два позната Љубибратића (Мића и Николу) која су ушла у историју и традицију Херцеговине. О Мићи Љубибратићу (1839-1889), војводи у херцеговачким устанцима, много је писано. Занимљив портрет ове личности дао је француски путописац Шарл Иријарт: “Сви који су га познавали били су запањени његовим држањем које је представљало контраст држања свих оних који су били у његовој околини. Велике личне отмјености, лијепог достојанственог држања и шарма, уз велик ауторитет, Љубибратић са 36 година, … унио је у командовање држање једног племића и цивилизоване манире, који су изазивали мање препирки него бруталности само што није успио у својим напорима, него се може рећи да је био жртва својих идеја. Оног дана када су га аустријске трупе отеле, … аустроугарска влада је макнула политичку личност која је могла дати устанку правац супротан погледима бечког кабинета” (242:280) Мићо Љубибратић је оставио иза себе значајну грађу о историји херцеговачких устанака у другој половини 19. вијека. Бавио се и преводилачким радом и, поред осталог, превео “на српски језик Кур’ан”, објављен 1895. године у Београду (77/5:567). Никола Љубибратић (1912-1977), генерал-потпуковник и народни херој, познати је старјешина у јединицама 10. херцеговачке бригаде и 29. дивизије НОВЈ. Истицао се храброшћу и одлучношћу у многим борбама, а посебно у разбијању италијанске моторизоване колоне, децембра 1941. године у Радован ждријелу између Дубровника и Требиња. Испољавао је командантску храброст, смјелост и умјешност у руковођењу јединицама.

    Извор: Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена, Београд, 2005.

  3. Drago

    Pozdrav,imate li jos koji podatak o Balordicima?Hvala