Порекло презимена Ананић

27. фебруар 2012.

коментара: 52

ТЕСТИРАНИ АНАНИЋИ НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ

Ананић

Хаплогрупа: N2 P189.2

Порекло:  Банија

Крсна слава: Ђурђевдан

______________________

 

Презиме Ананић је пореклом са Баније. О овом презимену вредан прилог послао нам је наш сарадник Војислав Ананић. Његово истраживање преносимо у целини:

Српско село Папићи на Банији (сада у Бановини) у Хрватској, је матица свих Ананића. Одакле су и кад ту стигли, још увек је недовољно утврђено. По једнима су стигли заједно са Папићима из села Коравница из племена Бањани (у корену има она основа „анани“, а како је до тога дошло, не зна се. Бањани су тада били у Источној Херцеговини и углавном су и гравитирали ка Босни и данашњој Хрватској). Новом селу су дали име Папићи. По некима су грчког порекла, када је падом Пећке патријаршије Фанара постављала црквене великодостојнике. То се одвијало у време Војне Крајине.

Први писмени помен овог презимена налазимо 1754. године под именом Maxim Anannich, каплар у аустроугарској војсци. Међутим, у родослову Ананића се често помињу духовна имена Ананије од којег имена је и изведено презиме, само што је из њега изостављено оно -ије.Остао је корен речи Анан на који је касније придодат наставак за српска презимена -ић. Значи, није Ананије-Ананијев-Ананијевић, него АНАНИЋ. Нешто као Илија-Илијић-Илић. Помињу се још и духовна имена Атанасије, Мојсије, Софроније, Максим, Бенедикт (недавно преминули архимандрит манастира Раваница у Врднику). Пошто се они као духовници нису могли женити (неки су били у чину архимандрита, нпр. Ананије у манастиру Папраћа још 1638.године, затим Ананије из Фанаре као митрополит захумско-херцеговачки,итд), вероватно су неки од њихових браћа давали својој деци имена познатих стричева. По казивању Манојла Грбића у „Карловалчком владичанству“, баш тај митрополит се помиње у обиласку неких села у Лици, на Банији и на Кордуну. То је било у размаку од петнаестак година и није искључено да су Максим и Ананије били сродници, можда браћа, а можда стриц и синовац. То је било баш у време када су се на подручју данашње Хрватске уводила презимена. Обојица нису била стално настањена у Папићима, јер је Црква одређивала место службовања својим људима, а Аустро-угарска војска својим. Са Баније су се касније из матичних Папића многи иселили у Славонију, нарочито око Сл. Брода, али, Ђорђе Јањатовић у својој књизи „Српска презимена у Босни“, помиње Ананиће у селу Трњањи код Дервенте.

Негде око 1920.године, неки од Ананића су иселили у Војводину, у село Александрово код Зрењанина и у Банатско Аранђелово код Новог Кнежевца. Има их да су почетком 20. века иселили у САД, а у Канаду око 1950. године.Што се КРСНЕ СЛАВЕ тиче, прави Ананићи из Папића са Баније славе ЂУРЂЕВДАН, док они у Босни славе Јовандан, а у Хрватској Јовандан, па и Митровдан (вероватно се неко „призетио“ и прихватио женину Крсну славу).

Ананића има и у Загребу, има их вероватно да су постали и католици, али их након „Олује“ и „Бљеска“ има данас широм Србије, а и света.

КРСНА СЛАВА: Ђурђевдан (најчешће), Јовањдан и Митровдан

_______________________________________________________

ПРИЛОГ:

Војислав Ананић – Ананићи

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (52)

Одговорите

52 коментара

  1. Војислав Ананић

    Чији су Ананићи? Банијски, славонски или босански? По Крсној слави Ђурђевдану и времену првог помињања, банијски.

    Прво писмено помињање Ананића је 1753. год. кад се у Манастиру Дивош помињу ОСТОЈА АНАНИЋ из Костајнице и монах манастира Дивош САВА АНАНИЋ из Босне.

    1. У књизи Славка Гавриловића:“Грађа за историју Војне Крајине у 18.веку“ , под датумом 23.07.1754. први пут у историји спомиње се презиме „Ананић“ и то Мaxim Аnnanich – unbesoldte gefreyte-aus Papich, дакле неплаћени каплар из Папића. Ова тврдња има своје оригинално упориште у документу који се чува у мађарском државном архиву (magyar orszagos leveltar).
    2. Први спомен на „Ананиће „као житеље села Трњани код Славонског Брода датира од 10.11.1780.год. Тога дана обављено је вјенчање Митра Ананића, житеља трњанског, и Аранђије Одобашић, кћерке Јанка Одобашића, житеља топољанског, у Храму славнога пророка Илије у Топољу , од протојереја Теофана Претића са кумом Теодором Миросављевићем, житељем трњанским.Оригинални докуменат чува се у државном архиву хрватске-подружница Славонски Брод у књизи „Протоколлы вынчлемыхы прй епкпои пакрачкой й епархии подлежашчеи й брачевачком протопопскому предлу принлдлежашчей парохий тополскои“.
    3. Остаје нам да расветлимо дилему да ли су потомци или рођаци Максима Ананића уместо плате, јер је Максим био неплаћени каплар, добили у посед земљу у тек новооснованом селу Трњани код Сл. Брода пројектованом у 40.години владавине царице Марије Терезије, а потом да утврдимо крвно сродство са досељеним Грцима и Цинцарима у Славонски Брод које се збило, према неким изворима 1769. године, одмах по разарању града Москопоља у Епиру, данашља јужна Албанија.
    Претпоставке се чине логичним јер су трњаначки Ананићи преузели светог Димитрија за свеца крсне славе, користили библијска и грчка имена и остаје нам истражити везу Ананића из Папића и трњаначких Ананића као и касније њихов одвојен развој у брачним заједницама са новопридошлим Грцима и Цинцарима из Епира, као и са острва Кипра.”
    4. ПРЕЗИМЕНА СРБА У БОСНИ – Ђорђе Јањатовић
    Место: Трњани
    Презиме: АНАНИЋ
    Крсна слава: ЈОВАН КРСТИТЕЉ
    Парохија протопрезвитерат: ДЕРВЕНТА
    Парохија: БОСАНСКИ БРОД
    Трњани
    година пописа 1991.1981.1971.

    Срби 867 (97,74%) 1.046 (96,85%) 1.057 (98,60%)
    Хрвати 13 (1,46%) 13 (1,20%) 11 (1,02%)
    Муслимани 0 0 0
    Југославени 6 (0,67%) 10 (0,92%) 0
    остали и непознато 1 (0,11%) 11 (1,01%) 4 (0,37%)
    укупно 887 1.080 1.072
    5. Међу тим досељеницима било је и таквих који су долазили из удаљених мјеста највише из Херцеговине. Што се Срба тиче по свим изгледима да је њих највише било из оближњих села као и других села под Требавом.
    Као средство политике Бењамина Калаја била је колонизација БиХ становништвом из других крајева Монархије. Њихов број се до краја окупације попео на близу 100. 000. По причама старијих владала је тада „златна грозница“ у БиХ, али не за златом већ потрагом за послом и бољом будућности.
    За најстарије српске породице Бос. Шамца сматрају се: Стефановићи, Бабићи, Тасовци, Дакићи, Писаревићи, Јовановићи, Ананићи, Давидовићи, Ђурићи и други који су се у Бос. Шамац доселили из околиних села и сусједних мјеста, затим Димитријевићи и Ристићи који су се доселили из Македоније односно Старе Србије. Скоро све ове породице бавиле су се трговином најчешће трговином стоке и пољопривредних производа, неке од ових породица бавиле су се извозом у Беч и друга европска тржишта и биле су већином имућног стања.
    Мичић Ристо (крчмар, Тешањ, 1849-1938) Мада на споменику на гробљу пише умро 1936. год. у 90. г. живота. У народу звани „Ананић“ ожењен са Јоком Ананић (рођ. 1873, у Сарајеву) која је умрла 1956. год. у 94. г. живота.

  2. Војислав Ананић

    Зашто би се неко од славонских Ананића (имамо и Босански и Славонски Шамац, Сл. Брод, околина Дервенте) селио у правцу малог села Папића на Банији, када су тамо били успешни трговци и добростојећи? Значи, миграције Ананића су ишле од Папића и ка Славонији и ка Босни.

  3. Војислав Ананић

    Прво помињање Ананића у Аустроугарским документима је 1526. године (бискуп Ananic), па 1564. (Petrus Ananic, ћирилични бискуп), 1746. (Annanich Thom – Тома), 1860. (Annanić Alexsander), 1866. (Ananić, Marko, Tanasije), 1882. (Аnanic Ilija), 1888. (Ananić Duitor – Dmitar), 1889. (Ananić Maksim), 1896. (Benedicto Ananić).

  4. Војислав Ананић

    Ево једног Ананића страдалог у логору Јадовно, извор: jadovno.com
    9766 Славонски Брод.
    Ананић Илије Петар.
    Србин 27 г.
    Славонски Брод , Трњани.
    Убијен у логору Јадовно у јулу..

  5. Војислав Ананић

    Ананић

    Презиме Ананић је малобројно презиме у Хрватској, али ипак аутохтоно српско крајишко презиме са Баније. У својој основи презиме сакрива своју патронимску основу од личног имена Ананије. Сличну патронимску творбу налазимо у презимену Илић које је настало од патронима Илија. На Банији Ананићи славе крсну славу Ђурђевдан.

    ПОРИЈЕКЛО И ЗНАЧЕЊЕ ПРЕЗИМЕНА

    Нажалост у расположивој литератури мало је написано о презимену Ананић, стога од непроцјењиве вриједности је Родослов Ананића, резултат дугогодишњег истраживања Војислава Ананића. Осим Војислава презиме Ананић је истраживао и Мирослав Марков. Војислав се више фокусирао на Ананиће са Баније док је Мирослав истраживао више Ананиће из Славоније. На wеб презентацији која је тематски везана за поријекло српских презимена постављен је рад, Војислава а коментиран и допуњен од Мирослава. У свом раду настојат ћу презентовати рад Војислава и Мирослава уз допуне и обраду презимена по концепту осталих презимена са Баније.
    Српско село Папићи на Банији у Хрватској, је матица свих Ананића дакле можемо са сигурношћу тврдити да се ради о аутохтоном српско-крајишком презимену. Одакле су и кад ту стигли, још увек је недовољно утврђено. По једнима су стигли заједно са Папићима из села Коравница из племена Бањани, (у корену има она основа „анани“, а како је до тога дошло, не зна се). Бањани су тада били у Источној Херцеговини и углавном су гравитирали ка Босни и данашњој Хрватској. У новом крају гдје су се доселили оставили су иза себе топоним села Папићи на Банији односно, дијелу који народ назива «Банијски трокут». Међе некадашње опћине Костајница асоцирају на трокут којег одређују ријеке Уна и Сава а затвара пруга Суња – Костајница.

    Међутим, постоји предање да су Ананићи грчког поријекла, када је падом Пећке патријаршије Фанара постављала црквене великодостојнике за вријеме настанка Војне Крајине. У родослову Војислава Ананића помињу се још и духовна имена: Атанасије, Мојсије, Софроније, Максим, Бенедикт (недавно преминули архимандрит манастира Раваница у Врднику). Пошто се они као духовници нису могли женити (неки су били у чину архимандрита, као Ананије у манастиру Папраћа, још 1638. године, затим Ананије из Фанаре као митрополит захумско-херцеговачки, итд), вјероватно су неки од њихових браћа давали својој деци имена познатих стричева. По казивању Манојла Грбића у „Карловалчком владичанству“, баш тај митрополит се помиње у обиласку неких села у Лици, Банији и Кордуну. То је било у размаку од петнаестак година и није искључено да су Максим и Ананије били сродници, можда браћа, а можда стриц и синовац. То је било баш у вријеме када су се на подручју данашње Хрватске уводила презимена. Обојица нису била стално настањена у Папићима, јер је Црква одређивала мјесто службовања својим људима, а Аустро-Угарска војска својим.

    И Мирославу је познато предање да су Ананићи поријеклом Грци, те је како пише истраживао ту причу са уваженим господином Александром Бачком али се не може са поузданошћу утврдити да је у потпуности истинита. Можемо рећи да се током генерација промијенило чињенично стање , тј. да се додавало или одузимало у усменим предањима и традицији о поријеклу презимена те поријеклу доласка „Ананића“ у околицу Славонског Брода – неки данашњи тврде да је првотно презиме, наводно из Грчке, било „Ананас“, али то Мирослав није успио документирати.

    Војислав потврђује тезу али се и двоуми у вези грчко-цинцарског порекла. Мишљења је да се поријекло презимена Ананић јавља још раније, односно да је хебрејског поријекла. Према Шимуновићу: „Српска је кршћанска антропонимија кудикамо заступљенија именима старохебрејског и грчког именског репертоара попут: Аћим, Акцентије, Алексије, Атанас (Таса), Филотије, Андроник, Аркадије, Харалампије, Јеврем, Никифор, Јефтимије (Јефта), Тимотеј, Тодосије (Тоша), Константин (Коча)…“ . На основу тога могу се компарирати презимена; Ананић – Хананија (хебрејски) – Ананија (грчки) – Ананије (црногорски и источнохерцеговачки/Бањани и Дробњаци. Преко Византије, стигло се можда и у цинцарско Москопоље, па отуда кад је град пао, до Црне Горе (где постоји име Ананија) и Бањана у Источној Херцеговини (где је након пада Пећке Патријаршије, Цариград – Фанара поставио за митрополита захумско – херцеговачког Грка Ананију). Одатле су касније селили ка Босни (село Трњани код Добоја, ка Банији (село Папићи)и ка Славонији (опет их је највише у истоименом селу Трњани али код Сл.Брода). По наведеним годинама, види се да су најпре доселили у Папиће на Банији, па онда у Славонију, а Војислав се сјећа да му је још покојни деда причао да имају рода у Славонији.

    Презиме Ананић у својој основи јасно указује на творбу од анан+ић, дакле сакривену патронимску основу јер нема помена о личном имену Анан. Војислав је ријешио ту енигму те је исправно уочио да у родослову Ананић се често помињу духовна имена међу осталим и Ананије од којег имена је и изведено презиме, само што је из њега изостављено оно -ије. Остао је коријен ријечи Анан на који је касније придодат карактеристични патронимски суфикс -ић. Значи, није Ананије-Ананијев-Ананијевић, него Ананић. Сличну творбу можемо наћи у презимену Илић насатло од патронима Илија; Илија-Илијић-Илић.

    БАНИЈА

    Најстарији писани помен о презимену Ананић налазимо у књизи Славка Гавриловића:“Грађа за историју Војне Крајине у 18.веку“. У документу под датумом 23.07.1754. године у попису виших и нижих официра, редова, кнезова, ишпана, шумара и црквених службеника са назнаком мјеста становања у Другој банској регименти уписан је Maxim Annanich – unbesoldte gefreyte-aus Papich, дакле неплаћени каплар из Папића. Ова тврдња има своје оригинално упориште у документу који се чува у мађарском државном архиву (magyar orszagos leveltar).
    Поред Максима Ананића у селу Папићи према истом извору помињу се и Pfeiffer – Sztoich Szalaidia и Besoldte Gefreyte – Janos Szamanya.

    «ДОСТОЈНО ЈЕСТ, СЛАВА И ЧАСТ БИТИ ОД РОДА АНАНИЋА ОД КОЈИХ ПРВИ ЈЕ ЗАПИСАН МАКСИМ „…тако урадисмо на кириону рекавши још ΑΞΙΟΝ ΕΣΤΙΝ, ΔΟΞΑ ΚΑΙ ΤΙΜΗ ΕΙΝΑΙ – ТАКО НЕКА БУДЕ – А МЕН !»

    Већ је поменуто да презиме Ананић, вјероватно потиче од неког духовног имена или неког црквеног великодостојника, међу којима има неколико Ананија. Међутим, један је посебно интересантан. Ананије митрополит новобрдски 1598 – 1612. године. Ананије се помиње 1592. године, прије избора за митрополита новобрдског, заједно са својим оцем монахом Георгијем, и Војином, братом од стрица, „спахиом“. Они су ктитори припрате храма манастира Свете Тројице код Пљеваља, коју из основа подигоше, обновише и живописаше. Митрополитом новобрдским постао је после смрти митрополита Василија. Помиње се у патријаршкој синђелији православним вернима у Вретанији, 1609. године, којом се признаје хиротонија Симеона за епископа православних у овим западним крајевима. Међутим, синђелијун није потписао патријарх Јован већ седам митрополита, међу којима је и новобрдски Ананије и бечкеречки Висарион. Митрополит Ананије умро је 1. априла 1612. године, у среду шесте седмице ускршњег поста, у манастиру Грачаници.

    Врло је могуће да је да је баш он родоначелник Ананића (вероватно је његов брат дао име свом детету по славном стрицу), јер се спомиње доба владике Симеона Вретање и патријарха Јована. А моју Банију су у то време насељавали људи баш из тих крајева, из Бањана, Дробњака…Даље, спомиње се име Војин, а у нашој фамилији има и Војина и Војислава, спомиње му се отац Георгије (а то је наша Крсна слава и можда је баш по њој и добио име). Но, то су за сада само размишљања и повезивања неких података изнетих у вези са овим Ананијем.

    Са Баније су се касније из матичних Папића многи иселили у Славонију, око Славонског. Брода, а негде око 1920. године, неки од Ананића су иселили у Војводину, у село Александрово код Зрењанина и у Банатско Аранђелово код Новог Кнежевца. Има их да су почетком 20.века иселили у САД, а у Канаду око 1950. године.

    Ананића има и у Загребу, има их вероватно да су постали и католици, али их након „Олује“ и „Бљеска“ има данас широм Србије, а и света.

    На подручју Горње Крајине или Карловачког владичанства, Милан Радека је уписао да Ананићи славе Ђурђевдан , а Војислав је пронашао да осим Ђурђевдана славе и Јовањдан и Митровдан.
    У Босанском Броду, Ананићи славе Јовањдан према Шемантизму православне митрополије и архијецезе Дабро-босанске за годину 1882.

    ОСТАЛИ ЛОКАЛИТЕТИ ГДЈЕ СУ МИГРАЦИЈАМА НАСЕЛИЛИ СЕ АНАНИЋИ

    Осим Баније свакако у Хрватској треба поменути и јак рој Ананића у околини Славонског Брода, односно у мјесту Трњани. Према Војиславу ови Ананићи су доселили са Баније, зашто можемо пронаћи потврду у документима о разграничавању Славоније на војни и цивилни дио које су урадили Аустроугари те су многи крајишници добивали прекоманду из осталих дијелова крајине. О славонским Ананићима Мирослав пише:

    Први помен Ананића као житеље села Трњани код Славонског Брода датира од 10.11.1780.године. Тога дана обављено је вјенчање Митра Ананића, житеља трњанског, и Аранђије Одобашић, кћерке Јанка Одобашића, житеља топољанског, у Храму славнога пророка Илије у Топољу , од протојереја Теофана Претића са кумом Теодором Миросављевићем, житељем трњанским. Оригинални докуменат чува се у Државном архиву Хрватске-подружница Славонски Брод у књизи „Протоколлы вынчлемыхы прй епкпои пакрачкой й епархии подлежашчеи й брачевачком протопопскому предлу принлдлежашчей парохий тополскои“.

    У Славонији сав њихов обитељски живот и привредни успјех одвијао се у селу Трњани (највећи земљопосједници), углед обитељи (аустријски царски официри и од војне командатуре именовани исплатитељи војне ренте) али и просвјетитељи. Овдје мислим на лозу-изданак Томе Ананића – учитеља, који је са својим позивом учитеља послан у просвјетитељску мисију у село Ново Топоље и ту зачео нову грану која постоји до данас. Из доступних докумената Мирослав је пронашао да је 23.06.1856. године, Тома-учитељ био кум као житељ трњански, а већ 02.11.1864. године спомиње се Тома-учитељ као житељ новотопољански и даље све податке у вези Томе учитеља и његово потомство описано као житеље новотопољанске – негдје је записано да су досељеници из Босне основали 1715. године село Ново Топоље и
    посветили своју богомољу славном пророку светом Илији као и оближњу шуму-илијанска шума у којој се служио грко-источни обред несједињен са Римом… Синови Томе-учитеља били су Петар и Константин и зна се да је Константин преселио се у Босну у село Свилај…. даљње информације нису биле тражене и нису записане.

    Остаје енигма обитељи Петровић из Новог Топоља за коју сматрам да је, а не могу нигдје пронаћи, грчко-цинцарског поријекла и да је међу оних сретних 186 преживјелих катаклизму Москопоља из 1769. године. Постоје документи да су Георгије и Еуфемија Петровић имали 2 кћери – Јулијану (удаје се за Јована, унука Томе-учитеља – 04.11.1901. и Катарину удаје се 29.07.1907. године за Јована али сина Николе Ананића из Трњана), иначе код Ананића је било проблематично што су имали узак избор имена; Јован, Петар, Никола… па тако унук добива име од дједа, син од стрица и све укруг па се тешко може сложити крвна веза, а к томе било је случајева „моја дјеца“, „твоја дјеца“ и „наша дјеца“. Супружници су умирали млади (за наше прилике) па се удавало и женило из заједнице, али по мом истраживању није било гријеха родоскврнућа само проблем истраживачу код одређивања чије се име налази под потписом исплатне ренте за трњанску сатнију:
    1. 09.10.1852. године, Никола Ананић,
    2. 11.05.1854. године, Јово Ананић,
    3. 31.12.1866. године, Тошо Ананић

    Остаје да се расвијетли дилема да ли су потомци или рођаци Максима Ананића умјесто плаће, јер је Максим био неплаћени каплар, добили у посјед земљу у тек новооснованом селу Трњани код Славонског Брода пројектованом у 40.година владавине царице Марије Терезије, а потом да утврдимо крвно сродство са досељеним Грцима и Цинцарима у Славонски Брод које се збило, према неким изворима 1769. године, одмах по разарању града Москопоља у Епиру, данашња јужна Албанија.

    СРПСКО ДРУШТВО ПРИВРЕДНИК

    Проф. др. сц. Драго Роксандић и Никола Лунић, проф. водитељи су истраживачког пројекта о Српском привредном друштву «Привредник» (1897. – 1946.). Друштво су основали Паулина и Владимир Матијевић 1897. године. На web страници постављен је пројекат са пописом подузетника, повјереника и питомаца. Према бази података «Привредника» уписан је Милош Ананић из Папића који је преко друштва Привредник отишао на занат у Ириг.

    ДОБРОВЉЦИ СА БАНИЈЕ У I СВЈЕТСКОМ РАТУ

    АНАНИЋ Моје Јово, 14. 11. 1897, Папићи, Костајница, служио војни рок 3 године. У српске добровољачке јединице ступио 18. 11. 1917. године. Као добровољац, добио је земљу у Александрову (Архив Зрењанин).

    ЖРТВЕ II СВЈЕТСКОГ РАТА

    »Jasenovac Reasearch Institute«, на web презентацији, поставио је попис жртава II свјетског рата на територију Југославије. Према том попису могу се одредити локалитети презимена на територију цијеле Југославије, ипак у овом раду фокус ће бити усмјерен према жртвама са територије Хрватске односно Баније ради поређења са пописом становиштва СР Хрватске из 1948. године.

    Свим жртвама нека је вјечна слава!

    АНАНИЋ НИКОЛЕ АНА, ЦРКВЕНИ БОК, 1866.
    АНАНИЋ ЈОВЕ ИЛИЈА, НОВО ТОПОЉЕ, 1919.
    АНАНИЋ ЈОВЕ ЈОВО, НОВО ТОПОЉЕ, 1917.
    АНАНИЋ ЂУРЕ АНА, ПАПИЋИ, 1922.
    АНАНИЋ ДАМЈАНА ГОЈКО, ПАПИЋИ, 1934.
    АНАНИЋ ТАНАСИЈЕ МАРКО, ПАПИЋИ, 1866.
    АНАНИЋ СТЕВЕ МИЛОШ, ТРЊАНИ, 1921.
    АНАНИЋ МАКСИМА ПАВЛЕ, ТРЊАНИ, 1899.
    АНАНИЋ ИЛИЈЕ ПЕТАР, ТРЊАНИ, 1914.

    ©1998-2006 Jasenovac Reasearch Institute All rights reserved

    ХРВАТСКА ПОПИС СТАНОВНИШТВА 1948.

    Према попису становништва СР Хрватске из 1948. године направљен је Лексик презимена СР Хрватске.
    Свакако треба узети у обзир када се истражују српска крајишка презимена страховите губитке током II свјетског рата, те колонизацију непосредно по завршетку рата. Ипак овај рад има своју вриједност те се према конкретним подацима могу одредити ројеви појединог презимена.

    Мјесто; срез; број пописаних особа; број кућа, односно породица; број особа која нису власници куће; укупно особа

    Трњани; Слав. Брод; 31; 8; 0
    Папићи; Костајница; 16; 5; 0; 16
    Ново Топоље; Сл. Брод; 3; 1, 1; 4
    Чајковци; Ђаково; 0; 0, 2; 2
    Клокочевик; Сл. Брод; -; -; -; 2
    Суња; Петриња; 2; 1, 0; 2
    Шушњевци; Сл. Брод; 2; 1; 0; 2
    Храстовац Доњи; Костајница; -; -; -; 1
    Ријека; Ријека; -; -; -; 1
    Сисак; Сисак; 0; 0; 1; 1

    Према тим подацима уочљиво је да су главни ројеви презимена Ананић у селу Трњани код Славонског Брода гдје налазимо 31 пописану особу у 8 домаћинстава, те затим на Банији у селу Папићи код Костајнице гдје је пописано 16 особа у 8 домаћинстава и Ново Топоље гдје налазимо пописане 3 особе које су живјеле у једној кући и једна особа која није била власник куће .

    Према локалитетима овог малобројног презимена у Хрватској можемо закључити да се ради о српском крајишком презимену и да су задржани локалитети још од Војне Крајине у мјестима Папићи, Трњани и Ново Топоље..

    ПОПИС ЕМИГРАНАТА У САД via ELLIS ISLAND

    Знамо да је Америка насељена претежно са становништвом из Европе, а то је посебно дошло до изражаја за вријеме индустријске револуције те свакако су значајни миграциони смјерови и у том правцу. Посебно имајући у виду сиромаштво у Аустроугарској послије развојачења Војне крајине, те политичким и економским разлозима који су слиједили, велики број крајишника тражио је запослење и бољи живот у градовима и земљама изван монархије па тако и далекој Америци и Канади. На срећу највећа база података о усељеницима у Америку је музеј Ellis Island, оток близу кипа слободе у New Yorku и која је постављена на интеренту у електронској верзији те је доступна свим корисницима интернета без накнаде.
    Преписивање су радили волонтери тако да су грешке у ишчитавању старог рукописа очигледне али на срећу увијек се може погледати и прочитати оргинал.
    Од Ананића уписано је четверо усељеника сви из Хрватске.
    Име путника; пребивалиште; рођен; стар
    Јово Ананић; Папићи; Хрватска; 1913; 35
    Јован Ананић; Папићи; Стаза; Хрватска; 1912; 18
    Стеван Ананић; Папићи; Аустрија; 1912; 17
    Стево Ананић, Трњани; Аустрија; 1912; 24

    У наставку више информација које сам успио прочитати из бродских манифеста:

    Јово Ананић, уписан је у бродском манифесту пароброда «Мауретанија» на линији Liverpool – New York, 28. фебруара, 1913. године на страни 44 под редним бројем 20. Према том документу можемо сазнати да је Јово имао 35 година када је дошао у New York, да је ожењен, радник по занимању, зна писати и читати, националност односно држављанин Хрватске, раса уписана Хрватска, пребивалиште Хрватска, мјесто Папићи (гдје је и рођен). Затим под рубриком најближи род или пријатељ из земље из које долази Јово је уписао своју жену Милку Ананић из Папића. Задња дестинација је нечитко уписана ? у држави Illinois. У наставку бродског манифеста пише да је имао бродску карту коју је сам купио и да има 25 $. На упит код кога иде Јово је одговорио да иде код пријатеља Стојана Самарџије. Даље се наводе формалности које се захтијевају од емигранта у УСА.

    Јован Ананић, уписан је у бродском манифесту пароброда «Prinz Friedrich Wilhelm» на линији Bremen – New York , 27. април, 1912. године на страни 39 под редним бројем 27. Према том документу можемо сазнати да је Јован имао 18 година када је дошао у New York, да је неожењен, сељак – радник по занимању, неписмен, националност односно држављанин Мађарске, раса уписана Хрватска, пребивалиште Хрватска, мјесто Стаза. Затим под рубриком најближи род или пријатељ из земље из које долази уписан је отац Мато Ананић из Папића, Хрватска. Задња дестинација уписана је нечитко а држава је вјероватно Illinois. У наставку бродског манифеста пише да је имао бродску карту коју је сам купио и да има 25 $. На упит код кога иде Јован је одговорио да иде код ујака Стојана Радмановића. Даље се наводе формалности које се захтијевају од емигранта у УСА.
    Са Јованом су путовали Јусасиновић Јосо 24 године стар и Мрђеновић Јован 18 година стар, сви из мјеста Стаза на Банији и сви иду код Стојана Радмановића.

    Ананић, уписан је у бродском манифесту пароброда «Latouraine» на линији La Havre – New York , 27. август , 1912. године на страни 1 под редним бројем 8. Према том документу можемо сазнати да је Стеван имао 17 година када је дошао у New York а, да је неожењен, радник по занимању, зна читати и писати, националност односно држављанин Аустрије, раса уписана Аустријска, пребивалиште Хрватска, мјесто Папићи. Затим под рубриком најближи род или пријатељ из земље из које долази уписан је отац Илија Ананић из Папића, Хрватска. На упит код кога иде Стеван је одговорио да иде код рођака Драгоја или Благоја Марића. Даље се наводе формалности које се захтијевају од емигранта у УСА.

    Нисам нашао да је са неким заједно путовао из истог краја а микрофилм је блијед и тешко се ишчитава

    Стево Ананић, уписан је у бродском манифесту пароброда «George Washington» на линији Бремен – New York, 25. новембар, 1912. године на страни 36 под редним бројем 4. Према том документу можемо сазнати да је Стево имао 24 године када је дошао у New York, да је ожењен, радник по занимању, зна читати и писати, националност односно држављанин Мађарске, раса уписана Хрватска, пребивалиште Хрватска, мјесто Трњани. Затим под рубриком најближи род или пријатељ из земље из које долази уписана је жена Стипа? Ананић из Трњана, Хрватска. Задња дестинација уписана је Harrisburg, Pennsylvania. У наставку бродског манифеста пише да је имао бродску карту коју је сам купио и да има 25 $. На упит код кога иде Стево је одговорио да иде код брата Станка Николића и да прије није био у Америци. Даље се наводе формалности које се захтијевају од емигранта у УСА.

    Стево Ананић је путовао заједно са Великановић Матом који је имао 32 године и боравио два пута у УСА 1908. и 1919. године, затим Драгић Марко 30 година, Николић Стево 24 године, Трепшић Адам 35 година и Павлица Стево 46 година. Сви су из Трњана осим Адама који је из Стружана у Хрватској. Сви иду код Ананић Стеве брата Станка Николића.

    Стари архивски документи углавном скупљају прашину и мемлу у подрумима архива и неријетко бива да деценијама их нитко и не погледа, стога за примјер је израда електронске архиве као што је то сасвим успјешно урадила фондација Ellis Island из New Yorka. На крају сам приложио бродски манифест са којим је Стево Ананић и још пет његових комшија допловило у УСА 1912. године. Да и онда није било баш лако ући у УСА јасно се види у том документу гдје су шесторица из наших крајева депортована.

    Истраживање порекла и значења презимена са простора Баније – Ненад Менићанин

    (Уз допуштење господина Н. Менићанина)

  6. Славомир Дедић

    Војиславе, “прекопао” сам мало по интернету у вези презимена Ананинћ. Има тамо доста Ананића, а видим има и ваших прилога. Очигледно је да је основа: Ананије веома стара и да потиче још из библијских времена. Погледајте например: АНАНИЈЕ ИЗ ДАМАСКА, АНАНИЈЕ ВЕРБИЦКИ, АНАНИЈЕ ПТИЦА, СВЕТИ ПРОРОК ДАНИЛ И ТРИ ОТРОКА АНАНИЈЕ, АЗАРИЈЕ И МИСАИЛ, АНАНИЈЕ АЛЕКСИЈЕВИЋ ВЕРБИЧКИ, СВЕТИ АНАНИЈЕ СА МАЛЕСА, КРИТ (+1907) (Радио Благовести), ЛАЖ АНАНИЈЕ И САФИРЕ, АНАНИЈЕ СТОЈКОВИЋ (шахиста), NAME ANANIJE@ACTA CROATICA itd. Свакако погледајте песму Стевана Раичковића “Ананије” – симпатична песма. Ето, толико да Вам се одужим за оно што сте приложили у вези презимена Дедић … Поздрав, Славомир Дедић, Сомбор

  7. Војислав Ананић

    Хвала Славомире! Јавите ми се на моју мејл адресу да Вам пошаљем неке нове податке.
    Поздрав,
    Војислав

    [email protected]

  8. Војислав Ананић

    АНАНИЋ

    Чајковци _(Ђаково) 2 (-—), Храстовац Доњи (Костајница) 1 (1), Клокочевик (Славонски Брод) 2 (——), Ново Топоље (Славонски Брод) 3 (1), 1 (——), Папићи (Костајница) 16 (5), Ријека 1 (1_), Сисак 1 (——) (или АНОВИЋ), Суња (Петриња) 2_(л)_, Шушњевци (Славонски Брод) 2 (1), Трњани (Славонски Брод) 31 (8)

    Извор: ЛЕКСИК ПРЕЗИМЕНА СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ, Загреб, 1976.

  9. Презиме АНАНИЋ не гласи “Ананијев-Ананијевић”, пошто се у ранијим временима, у обичном србском свету, име које се данас пише Ананије изговарало АНАНИЈА. И у делима апостолским пише да „у Дамаску беше један ученик, по имену Ананија”.
    Ово презиме није настало “нешто као Илија-Илијић-Илић”, веђ баш тако:
    Ананија-Ананијић-Ананић.
    Не треба ни помишљати да је то презиме грчко (ни Ананија из Дамаска није био Грк) јер се у ранијим временима врло често дешавало да су Србчад добијала светачка имена, према томе у који су дан, посвећен неком светитељу, рођена или крштена.
    Данас се то дешава ређе будући да се не чека на кума да кумчету да име, родитељи “на време” одреде како ће им се звати “модерни” потомци.

    • Воја

      Annanija Ananich

      1628. папрачки архимандрит Ананија, те 1630. папрачки игуман Данило прекидају своја путовања у Русију и бивају враћени са руских граница због куге која је владала у земљама кроз које су били прошли.

      • Воја

        Име а понегде и презиме Ананије(а), Ананић, познато је још од давнина. Прво писмено помињање Ананића у аустроугарским документима је 1526. године (бискуп Ananic),

        • Војислав

          Душан Ананић, је рођен на Банији, у селу Папићи, давне 1899. године, а преминуо у Канади, у Торонту у 87-ој години живота. Тог дана на цркви Св. Саве у Торонту истакнут је црни барјак да објави тужну вест свим житељима те највеће колоније Срба у Канади. Вест о његовој смрти, ожалостила је Србе Торонта и све пријатеље широм Канаде и света. Три вечери служени су помени у погребном заводу. Дан пре сахране, на помену је одговарао и хор „Свети Сава“ из Торонта. На сваком помену, где је почивало његово тело, било је пуно пријатеља, кумова, родбине и фамилије. Многобројни венци су красили његов одар. Црква и дом били су испуњени верницима који су дошли да кажу „задње збогом“. Након последњег целивања, погребна поворка је кренула на гробље где су на српској парцели „Јорк Семетери“ закопани његови земни остаци.
          Подушје је било одржано у дому „Св. Саве“, а даћу су спремиле чланице КСС (Кола српских сестара) „Краљица Драга“ из Торонта. На крају се у име ожалошћене породице свима захвалио оквилски парох овим речима: „Драги чика Душко, почивај у миру у новој отаџбини Канади, када ниси могао да живиш и гробом почиваш у својој драгој отаџбини и твоме питомом Банату и вечна ти памјат“! Био је један од стубова црквеног живота торонтске колоније. Имао је тешку младост, јер је у 6-ој години остао без оца, а у 9-ој без мајке. За време Првог св. рата, када је био мобилисан у Фрањину војску, дезертирао је и придружио се „зеленом кадру“ који је дочекао ослободилачке трупе Српске армије, која је победила на Солунском фронту. Био је васпитан у идејама традиције легендарног Петра Мркоњића. Значи, борби за ослобођење и уједињење целокупног српског народа на Балкану, као и ослобођење све словенске браће. Јавља се у војску Срба, Хрвата и Словенаца. Касније, у југословенској војсци добија и чин наредника. Са својим стрицем Јованом Ананићем који је био солунски добровољац и дошао чак из Америке, колонизира у још не постојеће село Александрово, негде после 1920-те године. Ту од краља Александра добија земљу и плац за кућу са окућницом. Као ретко писмен човек у то време, добија најпре посао у општинском суду у Новој Црњи. У приватном животу, био је судски старатељ при суду у тадашњем Петрограду. Био је мобилисан у априлском рату, и после слома војске и државе, долази у своје село Александрово које је било окупирано. Међу првима је био ухапшен и малтретиран. Пуних двадесет година је радио у једној од торонтских болница, где је дочекао и пензију. Пуних 25 година је био тутор цркве Светог Саве, заправо све док га тешка болест није физички приморала да живи у болници. Био је пример преданости у раду за своју цркву и националне организације којима је припадао. Озбиљан, са осмехом који имају наше „Лале“, он је све дочекивао две и по деценије сваке недеље у цркви, увек имајући лепу реч за сваког. Био је омиљен међу младима и међу старима. Према свима се понашао као отац или деда.

          • Војислав

            АНАНИЋ

            Мало је написано у литератури о презимену Ананић, ипак захваљујући дугогодишњем истраживању свог презимена Војислав Ананић у књизи Родослов Ананића је опширно и аргументовано обрадио презиме Ананић.
            Осим Војислава презиме Ананић је истраживао и Мирослав Марков. Војислав се више фокусирао на Ананиће са Баније док је Мирослав истраживао Ананиће из Славоније.

            Презиме Ананић у својој основи јасно указује на творбу од анан+ић, дакле сакривену патронимску основу јер нема помена о личном имену Анан. Војислав је решио ту енигму те је исправно уочио да у родослову Ананић се често помињу духовна имена међу осталим и Ананије од којег имена је и изведено презиме, само што је из њега изостављено оно -ије. Остао је којен ријечи Анан на који је касније придодат карактеристични патронимски суфикс -ић. Значи, није Ананије-Ананијев-Ананијевић, него Ананић. Сличну творбу можемо наћи у презимену Илић које је настало од патронима Илија; Илија-Илијић-Илић.

            Српско село Папићи на Банији у Хрватској, је матица свих Ананића још за вријеме Војне Крајине, дакле можемо са сигурношћу тврдити да се ради о аутохтоном српско-крајишком презимену. Одакле су и кад ту стигли, још увек је недовољно утврђено као и за многа презимена са Баније. Ипак постоје две теорије које се не могу у потпуности потврдити:
            1. Ананићи су стигли заједно са Папићима из села Коравница из племена Бањани. Бањани су тада били у Источној Херцеговини и углавном су гравитирали ка Босни и данашњој Хрватској. У новом крају где су се доселили оставили су иза себе топоним села Папићи на Банији.
            2. Постоји предање да су Ананићи грчког поријекла, када је падом Пећке патријаршије Фанара постављала црквене великодостојнике за време настанка Војне Крајине. И Мирославу је познато предање да су Ананићи пореклом Грци, те је како пише истраживао ту причу са уваженим господином Александром Бачком али се не може са поузданошћу утврдити да је у потпуности истинита.

            Можемо закључити да се током генерација променило чињенично стање , тј. да се додавало или одузимало у усменим предањима и традицији о поријеклу презимена те поријеклу доласка „Ананића“ на просторе Војне Крајине. Ипак можемо прихватити миграциону руту Ананића из источних предела најпре у село Трњане код Добоја, затим следећа етапа у село Папиће на Банији. За време Војне Крајине долази до премештања крајишника са Баније у Славонију где се Ананићи насељавају у селу Трњани код Славонског Брода. Занимљива је спознаја топонима села Трњани у Босни и Хрватској. Око 1920. године, неки од Ананића су иселили у Војводину, у село Александрово код Зрењанина и у Банатско Аранђелово код Новог Кнежевца. Има их да су почетком 20. века иселили у САД, а у Канаду око 1950. године.

            Ананића има и у Загребу, има их вероватно да су постали и католици, али их након „Олује“ и „Бљеска“ има данас широм Србије, а и света.

            На подручју Горње Крајине Радека је уписао да Ананићи славе Ђурђевдан, а Војислав је пронашао да осим Ђурђевдана славе и Јовањдан и Митровдан. Према Шемантизму православне митрополије и архијецезе Дабро-босанске за годину 1882. у Босанском Броду, Ананићи славе Јовањдан.

            Најстарији писани помен о презимену Ананић налазимо у књизи Славка Гавриловића: “Грађа за историју Војне Крајине у 18. веку“ . У документу под датумом 23.07.1754. године у попису виших и нижих официра, редова, кнезова, ишпана, шумара и црквених службеника са назнаком места становања у Другој банској регименти уписан је Маxим Аннаницх – унбесолдте гефреyте-аус Папицх, дакле неплаћени каплар из Папића. Ова тврдња има своје оригинално упориште у документу који се чува у мађарском државном архиву.

            Према попису питомаца Српског привредног друштва, „Привредник“ , налазимо уписаног само једног Ананића питомца са Баније из Папића.
            БПошто се ради о малобројном али аутохтоном српском презимену са баније и из Славоније према попису жртава 2. свјетског рата страдало је 9 Ананића:

            Према тим податцима уочљиво је да су главни ројеви презимена Ананић у селу Трњани код Славонског Брода где налазимо 31 пописану особу у 8 домаћинстава, те затим на Банији у селу Папићи код Костајнице где је пописано 16 особа у 8 домаћинстава и Ново Топоље где налазимо пописане 3 особе које су живеле у једној кући и једна особа која није била власник куће .

            Према локалитетима овог малобројног презимена у Хрватској можемо закључити да се ради о српском крајишком презимену и да су задржани локалитети још од Војне Крајине у местима Папићи, Трњани и Ново Топоље..

            И за презиме Ананић према пописима становништва после 200. године наводи се да су великом већином Хрвати из околице Ђакова. Пре задњег рата највише Ананића је рођено у Славонском Броду и у околици Ђакова. У околици Костајнице у селу Папићи сваки шести становник се презивао Ананић. Данас, Папићи су већинско српско 85% село са 56 становника према попису из 2011. година. Некада са Ананићи били на другом месту по бројности а данас су на десетом.

            • Војислав

              Претходни текст је наведен Уз допуштење господина Н. Менићанина

          • Војислав

            Војислав (Воја) Ананић (старији) је рођен 25. августа 1925. године у Александрову код Зрењанина, од родитеља Душана и мајке Милке, рођене Штрбац. Уствари, Ананићи су као мањи род припадали у прошлости већем братству Штрбаца који воде прапорекло из Старе Херцеговине, одакле је и новопостављени митрополит црногорско-приморски Јоаникије. Своје презиме су добили тек на Банији, када је АУ Монархија ради евиденције о плаћању пореза и „војних граничара“ уводила презимена у матичне књиге. Стриц је крштен у оближњој варошици Српска Црња, а родитељи су му венчани на другом крају атара, у старом насељу Српски Итебеј. У С. Црњи је рођен и наш познати родољубиви песник и сликар Ђура Јакшић. Он је у тамошњој цркви осликао читав иконостас. Наиме, у Александрову тада још није постојала црква, јер је то новонастало насеље било колонистичко и у оснивању. А насељавали су га највише солунски добровољци из Лике, са Баније и Кордуна, одасвуд. Било је и аутоколониста из околних насеља Новог Милошева, Кумана, Меленаца… Тадашњи краљ Александар Карађорђевић, и сам солунац са својим оцем Краљом Петром, им је као награду доделио земљу, са виноградом поред села и плац од пола јутра земље на којој ће свако од њих саградити кућу. Чак су добијали и неке повољне кредите за те куће и за куповину пољопривредних радила и машина. То су најчешће биле куће набијаче или од черпића, а само они мало богатији су их зидали од печене цигле. У почетку, живот је у селу био тежак. Горштаци су се тешко уклапали на равницу и на аутохтоне Лале, а неки су се и враћали у стари крај. Они који су остали правили су куће у посебном кварту села, међу своје. Али су задржали за ових тачно стотину година и своје обичаје, и ношњу, и песме, чак и дан-данас говоре ијекавицом и својим нагласком. Коначно, још давно су се сви сјединили, помагали и били у слози. У селу је завршио основну школу, а потом и трговачку. Као трговац, запослио се у Панчеву и ту остао до 1941. године, где га је затекла окупација наше отаџбине. Највећи део ратног времена је провео у родном месту, све до 1. октобра 1944. године, када се са оцем придружује Српским добровољцима и од тада напуштају Александрово, па преко Новог Сада стижу у Будимпешту, а одатле у Аустрију, у кажњенички логор Матхаузен, где су провели шест недеља. По изласку из логора, упознају капетана Будимира Никића, од којег сазнају да се све националне снаге концентришу у Словенији. Сам, борави на једној фарми три недеље, са више Срба без оца. Упућени су у Илирску Бистрицу, а онда у Постојну, где стрица распореде и добије звање радиотелеграфисте. Замисао и планове које су националне снаге имале, нису се оствариле и били су принуђени да се повуку у Италију. Ту срећу Енглезе који их разоружавају и ставе у логоре за ратне заробљенике у Сежани, Форлију и Еболију. У том задњем логору, стриц је остао преко две године. Пре тога, Енглези су вршили разна испитивања. Након завршетка многих недаћа у логору у Еболију, упутише их у Оснабрик, у Немачку, где се састао са оцем и маћехом. Са повећом групом Срба, потписали су уговор 1947. године и добили азил за Канаду, у коју је стигао 11. фебруара 1948. године на броду „Генерал Стур ис“, у град Халифакс. Радио је са другим новодошлима на контакту са компанијом „Онтарио Хајдро“, северно од Отаве у малом месту Матава. „Хајдро“ је била компанија за електричну струју. Били су тамо на градилишту великог пројекта за довод струје. Радио је на северу годину дана, па прешао у Торонто. Тамо је упознао председника Српске народне огбране и од њега је први пут чуо за Српски дан у Нијагари. У лето 1949. године, прешао је из Отаве у Торонто, где је радио као грађевински радник све до 1955. године, када се запошљава у фабрику „Форд“ у Оквилу. Ту је радио пуних 35 година. У Торонту је живео до 1963. године, одакле је прешао у Мисисагу, у којој је живео до 1986. године. Тада се коначно преселио у Оквил, где је живео до смрти. Воја је тамо у Канади био велики активиста међу Србима. Као човек је био миран, скроман, никада се није љутио и дубоко побожан. Једном кад је било неких несугласица на црквеној седници, Драга Драгашевић га је питала: „Војо, како си увек миран у свакој олуји“?
            Он јој је сталожено одговорио:
            „Пазим своју душу“.
            То је дубоко религиозан одговор.
            Српски народни савез (СНС), најстарија српска организација на америчком континенту, има свој огранак у Торонту звани друштво „Плави Јадран“ у коме је био члан управе и ту провео педесет година. СНС са седиштем у Питцбургу је осигуравајуће друштво и издаје „Американски Србобан“, друге најстарије сропске новине на свету после београдске „Политике“. Од преласка из Отаве у Торонто, укључио се у рад Црквено-школске општине „Свети Сава“, где је једно време био председник те прве ЦШО у Торонту. Касније је непрестано радио и у чланству ЦШО „Светих апостола Петра и Павла“ у Оквилу и један је од оснивача те цркве, где је служио као први председник исте. Потом је био много пута секретар, али увек стални члан приложник, те је вршио и друге функције све до октобра 2021. године, када због болести више није могао долазити. Воја је био члан управе „Радио Шумадије“, којој је био директор и спикер Бора Драгашевић. Био је члан управе Српске народне дбране, најстарије српске организације у Канади, основане 1916. године и издаје „Глас канадских Срба“, најстаријих српских новина у Канади и после „Американског Србобрана“, трећих најстаријих српскихх новина у свету. Увек је присуствовао „Српском дану“, који је организовала СНО на имању цркве Св. Ђорђа и присуствовао на парастосима Српским добровољцима и на њиховим славама Св. Ђорђа. У свим организацијама дао је позитиван допринос. Приликом куповине манастира Светог Преображења у Милтону, би је један од гараната. Биран је и у Епархијски савет Епархије канадске, а вршио је једно време и улогу благајника Епархије. Помагао је и у изградњи храма у Јасеновцу и за све добио само Грамате признања. Много је писао чланке и извештаје са црквених прослава. Воја је увек важио за врлог Србина и павославца. Диван човек, пун стрпљења, воље и љубави, спреман да помогне, на шта му је Црква његова, пријатељи и поштоваоци одају велику захвалност. Био је пример парохијанима и будућим покољењима како се чува и негује вера своја и лепо име наше. Умро је мирно и тихо, онако како је и живео. Предао је душу своју Господу, којему је на посебан начин служио целога свога живота. Умро је након тешке и неизлечиве болести 11. јула 2002. године у 76-ој години живота. Пред смрт га је исповедио сам владика канадски са свештеником. Као што није био шкрт да да добар новчани прилог ни у једној хуманитарној акцији и у Канади и у Србији, тако је, сигурно, био још шире руке нашој православној цркви и у Србији (кад је Храм Св. Саве у Београду био у изградњи), а и у Канади. Поготово кад га је владика исповедио. Зато је и заслужио да буде сахрањен на гробљу јединог српског православног манастира у Милтону, у Канади. За време боловања, приликом посета у болници и његовом дому, увек је питао: „Како парохија, шта има новога, радујући се добрим посетама.

          • Војислав

            Ђура Ананић је рођен је као прво дете од њих шесторо, од којих је троје преминуло, у банијском селу Папићи 1920. године. Његов отац, је био из тога села које је легло свих потоњих Ананића. Мајка му, је била из оближњег села Горњи Храстовац и потицала је од много познатијег рода Штрбаца. Ђура је у Папићима проживео само две године. Наиме, стриц Јован је био солунски добровољац, а њима је због тога краљ Александар понудио да се населе у неке равничарске и богатије пределе, давао им плац са окућницом, тзв. виноград поред села и по четири јутра плодне земље у једној парцели. И тако Јован добије да се насели уАлександрово које још није ни постојало и касније је добило име по самом краљу, а његов рођени брат Илија се насели у Банатско Аранђелово код Новог Кнежевца. Становало се по околним мајурима на имању грофа Чекунића, све док му то његово огромно пространство које се протезало од Жомбоља у данашњој Румунији, па све до близу ондашњег Петрограда (Зрењанина) није одузето. Ђурин отац је у то време био један од ретко писмених људи и одмах се запослио у суду оближњег села Нова Црња. Тамо су и становали, а то село је било насељено углавном Мађарима. И Ђура се, тада као дете, дружио се са мађарском децом и научио мађарски језик. Када би долазио кући у којој су становали, мајци се често обраћао на мађарском језику тражећи да једе, а она га није разумела и само је на њега галамила и псовала. „Јеба те ћаћа који те направи, што ми не говориш по нашки, да те разумијем? Виђе ли ти њега! Богами ћеш добити шпруњом по тој твојој гузици“! Коначно из тадашње владе стигну геометри и по азбучном реду испарцелишу плацеве, одредише улице и тржницу. И тако поче изградња села. Било је ту и Личана и Банијаца, а и оних аутоколониста из суседних села. Сви се лепо слагали, иако је постојао лички и банатски део села. Куће најчешће од набоја и черпића, а само они богатији зидали су их од печене цигле. Да им деца не буду слепа код очију, озидаше и школу, а у исто време и месну заједницу. Наравно, наш народ куд год се насељавао, обавезно је зидао и цркву, овде посвећену великомученику Георгију. Они мало боље стојећи отварали су кафане и трговачке радње са разним шпецерајем, у којима се могло наћи све за потребе једног домаћинства, од петролеја, до шећера, ексера и ко зна чега још све. Отвори се и ватрогасно друштво, соколски дом, зграда задруге у којој је била сала за суботње игранке. Проради и ускотрачна пруга са незаборавним возом „ћиром“. Значи, сви услови за нормалан живот су били успостављени. И, по азбучном реду добију плац према Новој Црњи, у самом ћошку села, одмах друго катастарско место на којем изгради нешто скромне кућице са четири просторије. Али, у спаваћој соби обавезно патос, да се деца не би разболевала од мемле која би долазила са земљаног пода. Ђура је израстао већ у момка, а није пуно заостајао за њим ни брат му Воја. Сестра је била још дете, јер је од Ђуре била млађа 16 година. Отац им водио рачуна да му деца буду међу првима, увек лепо обучена. Оба носила при изласку обавезно одело и шешир на глави, онако, мало нахерена улево, кицошки. Ђура је био код сеоског месара Мила Блажића на изучавање заната, а Воја код Сабљића за изучавање трговине. Изоставиће се касније да ми се Ђура никад није бавио изученим занатом него земљорадњом. У ствари, само с јесени, кад су у селу свињокољи, ишао је тамо где су га звали. Ђуру су сви у селу ценили као доброг и поштеног домаћина. Иако сељак, био је врло начитан. Није било земље да не зна где је, па и градова у њима. Читао чак и Толстојеву „Ану Карењину“ за време дугих зимских ноћи. Дневну штампу обавезно, чак и „НИН“ који су некада читали само интелектуалци.

            • Војислав

              Војислав (Воја) млађи је рођен 6. фебруара 1948. године у Александрову код Зрењанина, где је и завршио осмогодишњу школу. Гимназију је похађао у Требињу, Београду и Зрењанину. Студије књижевности започиње у Крагујевцу и наставља у Београду. Потом ради у просвети где је провео 27 година. За свој предан и савестан рад је награђиван три пута. Затим одлази у инвалидску пензију. Живи у Сенти и отац је двоје деце.

            • Војислав

              Жељко Аанић је рођен у Бањалуци 22. марта 1975. године. Завршио је осмогодишњу школу и гимназију у Сенти, а пољопривредни факултет – смер заштите биља у Новом Саду. Одмах по завршетку судија се запошљава у тада државно предузеће „Дуван“, које су касније купили Јапанци. Данас та фирма носи назив „Јапан интернешенел тобако“. Најпре је био главни менаџер, а потом и један од генералних директора. Живи у Чоки и отац је двоје деце.

            • Војислав

              Војин Ананић је рођен у Сенти 10. октобра 2005. године. Осмогодишњу школу завршава у Чоки и сада је 4-ом разреду гимназије у Сенти. Има жељу да ове године упише Економски факултету Новом Саду. Живи у Чоки.