АУТОР ТЕКСТА:
ГОРДАН БРКИЋ
За само осам деценија, од другог Хатишерифа, до Првог светског рата, Србија је учетворостручила број становника. Тај раст је далеко био изнад трендова у остатку Европе, као и у околним деловима Османског царства. Овај бум ће, истовремено младој књажевини, а потом краљевини донети бројне економске проблеме.
Током само 80 година Србија је прошла кроз највећу демографску трансформација у својој историји. Број становника порастао је са 678.192 становника 1834. године на 2.971.700 становника уочи Првог светског рата. Тај раст био је последица два истовремена процеса – масовног досељавања и високог природног прираштаја.
После Другог српског устанка 1815. године Србија је била једна од најређе насељених области Балкана. Године 1833. на једном квадратном километру живело је свега 12,5 становника. Због недостатка радне снаге и великих површина необрађеног земљишта, књаз Милош је спроводио активну политику насељавања. Досељеницима су додељивани поседи, омогућавано да заузму необрађену земљу и шуме које нису имале власнике. Захваљујући таквој политици, између 1834. и 1874. године у Кнежевину Србију доселило се око 666.000 Срба из Херцеговине, Босне, Црне Горе, Македоније и Војводине.
У супротном смеру деловало је исељавање муслиманског становништва. Хатишериф из 1830. године забранио је муслиманима да живе ван већих градова, што је подстакло постепено напуштање Србије од стране дела неправославног становништва. Ипак, обим овог исељавања био је знатно мањи од усељавања Срба из околних крајева, па је укупни миграциони биланс остао снажно у плусу.
Поред миграција, пресудну улогу имао је и природни прираштај. Током друге половине 19. века Србија је ушла у фазу демографске транзиције у којој је смртност постепено опадала, док је наталитет остао веома висок. Стопа рађања кретала се око 45 промила, међу највишима у Европи тог доба. Истовремено је дошло до пада смртности међу новорођенчадима и децом. Као последица тога, природни прираштај је нагло растао. У периоду од 1862. до 1865. године износио је 11,2 промила, да би између 1881. и 1885. достигао чак 21 промил годишње. Почетком 20. века и даље је остао висок и кретао се око 14,8 промила.
Проја за сељака, пшеница за дугове и порез
У другој половини 19. века српски сељак све више производи за тржиште, а све мање искључиво за сопствене потребе. Да би обезбедио готов новац за плаћање пореза, дугова и других новчаних обавеза, најквалитетнију пшеницу продаје или извози, док за исхрану домаћинства задржава јефтиније намирнице, пре свега кукуруз. Тако проја постепено потискује пшенични хлеб са трпезе сиромашнијег становништва. Проблем није био само у количини већ и у квалитету хране. Савременици су указивали да је брашно често било веома лошег квалитета због примитивних метода вршидбе, чувања и млевења жита. Анализе су показивале да је удео нечистоћа у брашну могао достићи чак 64 одсто. Поред тога, грубо млевење није омогућавало организму да у потпуности искористи хранљиве материје, па је стварна хранљива вредност хлеба била знатно мања него што би се очекивало.
За разлику од западне Европе, где је пад наталитета почео већ током 19. века, у Србији је тај процес каснио. Управо је то стварало оно што демографи називају „малтузијанским маказама“ – ситуацију у којој смртност опада, док број рођених остаје висок, па становништво расте брже него што привреда може да обезбеди нове ресурсе. Како је приметила историчарка Мари-Жанин Чалић у књизи Социјална историја Србије 1815–1941, Србија је до краја 19. века прешла пут од хроничног недостатка становништва до стања које се може описати као структурна аграрна пренасељеност.
Породична задруга
Важан разлог овако високог наталитета представљала је породична задруга. У Србији су постојале бројне задруге са 20, 30, па и до 40 чланова. Такав облик заједничког живота омогућавао је младима да рано ступају у брак без претходног стицања самосталне економске основе. Брига о деци била је распоређена на читаву заједницу, па су новорођенчад и мала деца одрастали у оквиру шире породице док су родитељи радили пољопривредне послове. У условима када је земље било много, а радне снаге мало, бројна породица представљала је економску предност.
Шта су Малтузијанске маказе?
Појам „малтузијанске маказе“ потиче из теорије енглеског економисте Томаса Роберта Малтуса (1766–1834), који је крајем 18. века покушао да објасни зашто се сиромаштво упорно појављује чак и у друштвима која бележе привредни напредак. Малтус је полазио од претпоставке да становништво има природну тенденцију брзог раста када су услови живота повољни. Насупрот томе, производња хране и других животних ресурса може да се повећава само постепено, јер зависи од количине обрадивог земљишта, технолошког нивоа и расположивог капитала. Због тога се у једном тренутку отварају „маказе“ између броја људи и количине ресурса којима друштво располаже. Када број становника расте брже од производње хране, долази до пада животног стандарда. Земљишни поседи се уситњавају, наднице опадају, а све већи број људи дели исте ресурсе. Последице су биле сиромаштво, глад, неухрањеност, повећана смртност, масовне миграције или друштвени сукоби. У традиционалним аграрним друштвима овај механизам деловао је вековима. Тек индустријска револуција омогућила излазак из овог круга.
Међутим, демографски бум је брзо почео да ствара проблеме. Да би обезбедили храну за све бројније становништво, сељаци су крчили шуме и претварали пашњаке у оранице. Површине под житарицама непрестано су расле, да би до 1910. године чак 92,7 одсто обрадивих површина било под житом. Истовремено су се смањивали простори погодни за сточарство, које захтева далеко веће површине од ратарства.
Последице су биле драматичне, уследио је драстичан пад у сточарству. Између 1860. и 1910. године број оваца, коња и говеда по становнику смањен је приближно за половину.
Још израженији био је пад броја свиња – са 164 свиње на 100 становника средином 19. века на свега 22,5 почетком 20. века. Између осталог, то се десило и зато што су искрчене храстове шуме у којима су жирови били бесплатна исхрана за свиње, а сељаци нису имали пара да купују сточну храну. Тако је Србија, позната по трговини свињама, постепено напуштала традиционално сточарство.
Промене у пољопривреди одразиле су се и на исхрану становништва. Уместо некадашњег „стандарда меса“, који је карактерисао Србију у првој половини 19. века, постепено се прешло на „стандард жита“. Основу исхране све више су чинили хлеб и кукурузна проја, док је месо постајало све ређа намирница, нарочито код сиромашнијих слојева. Истраживања с краја века указивала су на недостатак калорија од око 35 процената у односу на физиолошке потребе становништва. Лекари су све чешће упозоравали на ширење туберкулозе, болести изазваних неухрањеношћу и лошим здравственим стањем становништва. Године 1895. чак је четвртина војних регрута проглашена неспособном за војну службу због лоше исхране.
Дрвени плугови и „вековни нулти раст“
Један од главних разлога због којих српска пољопривреда није могла да прати нагли раст становништва била је њена изузетно ниска продуктивност. И почетком 20. века велики део пољопривредне производње и даље се ослањао на технике које су се мало разликовале од оних коришћених вековима раније. Основно оруђе за обраду земље био је дрвени плуг, док су метални плугови и модерније пољопривредне машине били реткост. Године 1897. мање од четвртине плугова било је од метала, преовлађивали су они дрвени. Крајем 19. века већина сељачких домаћинстава није располагала ни довољним бројем запрежних животиња, а употреба вештачких ђубрива била је практично непозната. Обрада земље заснивала се на екстензивном ширењу обрадивих површина, а не на повећању приноса по хектару. Министарство народне привреде Краљевине Србије дошло је још 1907. до следеће оцене: „Земља се код нас врло рђаво обрађује, оре се већином само једанпут пред сејање и обично врло плитко; ретко се и слабо ђубри а и ђубре се неправилно прикупља и рђаво се употребљава”. Историчар Холм Зундхаусен је овакво стање описао као „вековни нулти раст“ аграрне продуктивности – ситуацију у којој се укупан обим производње повећавао углавном захваљујући већем броју обрађених њива и већем броју радника, а не технолошком напретку.
Демографска експлозија постепено је подривала и саму институцију породичне задруге која је помогла да до ње дође. Како је број чланова растао, све је теже било обезбедити егзистенцију за десетине људи на истом поседу. Зато се земљиште делило на све мање парцеле, а велике задруге су се распадале на мања домаћинства. Док су средином 19. века задруге са двадесет и више чланова биле уобичајена појава, почетком 20. века просечно домаћинство у Србији имало је 6,2 члана, а задруге са више од 15 чланова чиниле су само око два процента свих домаћинстава.
Управо у том парадоксу лежи једна од кључних особености српског развоја у 19. веку. Механизми који су омогућили демографски успон – усељавање, висока стопа рађања и породична задруга – временом су произвели економске и социјалне тешкоће. Како закључује Мари-Жанин Чалић, Србија је до краја века успешно решила проблем недостатка становништва, али је истовремено ушла у стање аграрне пренасељености које ће постати једно од главних ограничења њене модернизације у деценијама пред Први светски рат.
Коментари (0)