ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Љубомир Бошков
Иланџа је насељено место у јужном Банату и припада општини Алибунар. Први пут се помиње 1375. године као средњевековно насеље[1]. Постојање католичке цркве у Иланџи забележено је први пут 1385. године као „Eclesia de Ilonch“.[2] Место је тада припадало ковинској жупанији. Црква је забележена и 1685. године[3]. Православна парохијална црква са храмом преноса моштију светитеља Николаја сазидана је 1793. године[4]. У селу је и раније постојала Црква пошто је остало забележено да је 1774. године поп Илијевић део становништва преселио у новоосновану Црепају[5]. На месту старе цркве сазидана је капела.
Матичне књиге су се по предању водиле од 1765. године. Нажалост, уништене су 1848. године током Буне. Од старијих црквених књига забележено је Јеванђеље из 1730. године, Страсно Јеванђеље из 1791. и Октоих из 1849. године[6].
У цркви је сачувана руком писана друга књига Летописа села која се води од 28/15 децембра 1944. до 2007. године[7]. Прва књига Летописа до сада није пронађена. Претпостављамо да је руком исписана свеска тврдих тамнобраон корица са насловом „Књига за уписивање знатних догађаја у црквеној општини Иланџа“, уствари прва књига Летописа. Димензије свеске су 19,5 са 34 центиметра и она има осамнаест руком писаних листова. Први упис је настао 16. октобра 1896. године. Рукопис се завршава 22. маја 1940. године[8] када парохијална црква у Иланџи обележава дан преноса моштију светитеља Николаја из града Мира у Ликији у тада православни Бари у јужној Италији. После осамнаестог листа, који је исписан само са једне стране, у свесци се јасно види да су следећи листови намерно исцепани. Због тога није могуће да се тачно утврди када је прекинут унос догађаја у свеску. Тај поступак свештеника који су писали Летопис можемо да разумемо пошто је априла наредне године фашистичка Немачка окупирала тадашњу Краљевину Југославију.
Књига за уписивање знатних догађаја у црквеној општини Иланчи
- Број.
Препис из Минеја за месец фебруар овдашњег храма, страна 187: овако гласи:
„Доста памјатности збивше сја нешчастије оте наше матере церкве у време Револуције дне 3. Декембрија 1848. лета. Церков наша бист весма лепо украшена, темпло билтарско (?) позлаћено, тороњ бакаром покривен с различитими цифрами искићен и позлаћен, 4. звона и сат велики у торону. Безбожни Мађари гору стављена датума и године церкву упалише, сва красота церковна изгоре и церковне утвари, 170. домова упалише, село наше похараше, немилостиво 42. човека наши сељака убише и проча млога неописана зла учинише.
У љету 1852. наново Свету нашу церков возобновисмо, звона куписмо а церковне све књиге и евангелије велико сребром оковано и позлаћено и један акрути (?) одјејанија свјашченическа на поклон од цара русијска Николаја добисмо.
У Иланџи 20. Декембрија 1854.
Сопственоручноју в знак воспоминанија написах
раб Божиј
с. р. Арон Милин
парох иланачкиј.“
Преписао 16. октобера 1896. Сава Цвејић парох.
- Број.
Јула месеца године 1896. више пута земља се потресла. Бележимо овде спомена ради јаче земљотресе тога месеца и то: 13. јула у суботу био је доста јак потрес око 11 сахата пре подне и 11 сахата у ноћи. Но најачи потрес беше у понедељак 15/27 јула 1896. г., који је многе димњаке на кућама пообарао. Земљотрес овај беше врло јак са подземном тутњавом и ломљавом догодио се реченога дана у 6. сахата ујутру, а дошао је од југоистока. Услед јаког потреса многе куће попуцале су, неке тако јако да је опасно било у њима становати. Услед тога а и честим понављањем слабијих земљотреса, становништвом завладао је велики страх и ужас. Црква је у олтару над оба прозора доста јако попуцала као и остали свод црквени, само у мањој мери. Крст на торњу, пошто се штангла гвоздена скрхала услед земљотреса реченога, но пошто је следећих дана јак ветар дувао, то га откине и на кров црквени падне, исти провали, те га са тавана црквеног скинусмо. Услед тога приступило се оправки цркве и подизању крста.
Радњу око подизања крста примио је на себе, за своту од 375 фор[инти], Милан Јовановић, казанџија из Новог Сада. Чишћење јабуке у своти од 50 фор[инти], и нова позлата крста у своти од 120 фор[инти], примио је златар Лиси из Панчева.
Кад је све готово било, пошто у четвртак 19. септембра 1896. г. крст освештасмо, хтедосмо га дигнувши, но због немилог догађаја, што се један део грађе доле срушио. Крст се у суботу 21. септембра подигао као и јабука. Спомена ради на једном табаку описасмо село наше и све што је вредно знати те у једну кутију метусмо и зејтином напунисмо (: да не би иструлио папир) и ту кутију горе реченом, занатлија Милан Јовановић метнуо је својом руком у шупљину јабуке. Млађем поколењу нека је ово на знање.
У Иланџи 24. октобера 1896.
Прибележио Сава Цвејић
Парох.
НАПОМЕНЕ:
[1] Enciklopedija Jugoslavije, 4 tom, Zagreb, MCMLX, str. 323.
[2] Иланџа документи и казивања,
[3] Исто
[4] Шематизам српске православне епархије вршачке за годину 1898, Вршац, 1899, стр. 68.
[5] Иланџа документи и казивања
[6] Иланџа, интернет навести адресу
[7] Иланџа документи и казивања, стр. 95.
[8] Датум је наведен по Грегоријанском календару
Коментари (0)