Међу епизодама из почетка владања владике Петра I истиче се нарочито аустријско војно изасланство у Ц. Гору, y вријеме руско–аустро–турскога рата 1788., а којему је на челу стајао Хрват Филип Вукасовић, тада још млад капетан граничарске личке регименте.
О тој је занимљивој епизоди доста добро писано, први пута што ја знам, у аустријском војном часопису (Österr. Militärzeitschrift Wien 1528, Heft 5, 6) и то на основу сувремених извјештаја у архиву некадашњега војнога министарства бечкога. Много су слабији прикази ове епизоде старијих црногорских хисторика Симе Милутиновића (1835), Милорада Медаковића (1850) и Димитрија Милаковића (1856), а сва им је вриједност у гдјекојем акту или писму из цетињскога архива, што су их имали прилике, да уметну у своје књиге. Нешто су бољи прикази код Ђорђа Поповића (1896) и Лазе Поповића (1897), но данас је без сумње најбоље оно, што је о томе писао Владан Ђорђевић, у књизи “Црна Гора и Аустрија у XVIII веку. Београд 1912”, којој припадају и “Исписи из бечких државних архива. Документи за дело Црна Гора и Аустрија. Београд 1913”. Нешто је мало хисторијске грађе, а која је у вези с поменутом епизодом, из руских државних архива саопштио Марко Драговић у “Гласнику срп. учен друштва”, књ. 72 (Београд 1891).
Међутим и у загребачком државном архиву чува се лијеп материјал о тој епизоди, а састоји се од службених докумената и извадака приватних писама (свега око 120 комада) писаних Филипу Вукасовићу понајвише за вријеме бављења његова у Црној Гори, а онда код тачно вођених рачуна Вукасовићевих о потрошку сваке паре за вријеме црногорске експедиције. Тај су заиста драгоцјени материјал, који још нико није искористио хисторијски, а који знатно допуњује Ђорђевићеву грађу, штампом издали Laszowski и Deželić y “Вјеснику хрв. слав. далм. земаљскога архива”, Књ. XIX, 187-259, Загреб 1917. под натписом: “Прилози к ратној повијести Хрвата. Вукасовићева војна у Црној Гори и његов добровољачки збор 1788-1790”. Дабоме то још није све. У архиву некадашњега војнога министарства y Бечу има још велико мноштво неиздана и неупотребљена материјала, а нешто има чак и међу рукописима мађарскога народна музеја у Будимпешти (хартије гувернадура Јована Радоњића). Не може да буде сумње, да се добра и важна материјала мора наћи и у државном архиву у Венецији (извјештаји из Котора и остале ?(нечитко) “Albania Venata”), пa у државном архиву на Цетињу (свакако најмање), а најзад можда и у Цариграду.
Али из времена непосредно послије Вукасовићеве експедиције има још један штампан спис Јосипа Крмпотића у форми пригодне пјесме: “Пјесма Црногорцем испјевана и војводи Филипу од Вукасовића припјевана. У Бечу код Јосипа Храшћанског 1789”. То је веома ријетка књижица од 16 страница, а има је само библиотека Југославенске академије у Загребу (из Кукуљевићева фонда).
Да ли је још гдјегод има по нашим библиотекама, не знам; али сумњам. Такове се наиме танке пригодне књижице, дабоме неповезане, лако изгубе и брзо пропадају. Зато је добро учинио покојни професор Вјекослав Новотни, кад ју је према загребачком академичком егземплару – прештампао у “Првом извјешћу об обосполном кр. реалном гимназију и малој реалци у Бјеловару концем школске године 1876/7, Бјеловар 1877”, стр. 25–33. Најпослије и то је “Прво извјешће” бјеловарско данас већ библиографска ријеткост; једва да се сачувало по гдјекојим нашим гимназијским и другим библиотекама више од десетак комада.
Како је познато, Јосо Крмпотић био је католички војни свећеник (Feldkaplan) у чети капетана Филипа Вукасовића, па је и сам лично учествовао у црногорској експедицији. Живио је у другој половини XVIII. ст. – између 1750 и 1800 – а родом је био Личанин из сеоца Барлете недалеко од Госпића. И Вукасовић је био Личанин католик (1755—1809), па и она чета, која је с њиме дошла у Црну Гору, око 400 момака, била је састављена од самих Граничара: по 200 њих из личке, а 200 из оточке регименте. Дакле све су то били наши Срби и Хрвати Граничари. Међутим Крмпотић се видно истиче у Вукасовићевој експедицији. Не само што је био десна рука Вукасовићева као његов лични секретар, него је Крмпотић и написао опширан и детаљан извјештај о читавој експедицији у име Вукасовићевој за бечки двор, и то непосредно послије повратка из Ц. Горе, у Бечу, датиран 14 нов. 1788. Тај je извјештај сада штампан у збирци Владана Ђорђевића (“Исписи” стр. 147 –195) и један је од главних синтетичких извора Вукасовићева војног изасланства у Црну Гору 1788. Зна се, да је та експедиција свршила веома траљаво и без правога резултата; тек је Црну Гору заплела у ратовање са сусједним скадарским Махмут–пашом Бушатлијом. Зна се и то, да су се тада Црногорци поцијепали у двије групе: једну мању, с гувернадуром Јованом Радоњићем на челу, која је била за протекторат бечкога двора и чак му се нудила као “превјерни подложници”, док је друга, већа, под водством владике Петра I, била за руски протекторат, иако их је руски двор брзо напустио и потпуно препустио аустријском. И баш због тога трвења међу Црногорцима, Вукасовићева експедиција свршила је – како већ рекох – врло траљаво и без резултата.
Све је то дабоме веома добро знао и Јосо Крмпотић. Па ипак у његовој пјесми — испјеваној очито по узору народних јуначких пјесама и фра Андрије Качића – ствар се приказује као велик успјех Вукасовићев и Бечу вјерне црногорске групе, док се о противницима, о владици Петру I и његовим приврженицима, не говори баш ни ријеч. Онај ко би упоредио Крмпотићев извјештај бечкому двору од 14 нов. 1788. c овом пјесмом, која је скоро потом у истом Бечу штампана[1]), једва може да вјерује, да је једно и друго рад једнога истога човјека. Шта ћемо – поезија и проза! Док се у извјештају Црногорци у главном цртају као вјероломни пљачкаши, халапљиви само за парама, и вазда спремни пролити ма чију било крв, дотле ce они y пјесми уздижу високо, као вјерни подложници бечкога ћесара. На глас наиме, да им долази Филип Вукасовић, а то им јавља “вила из високе планине”, Црногорци, одушевљени, одмах се хватају оружја.
“Па штогода мушко бише
И оружје носит може,
Од радости комај дише,
Пали пушке, трза ноже,
Филипу се наклањаше,
Тврду вјеру ухватише.
Под запов’јед његву сташе,
Дуге зборе учинише,
Он им царску књигу чита
И потанко све разлаже.
Црногорце редом пита,
Што ко мисли, нека каже.
Сви дадоше одговора,
Сви на мачу присегоше,
Сви примише царског дара,
Сви се Цару подложише,
Пак у купу закликнуше:
„Живи, живи римски царе,
Слободе нам врати наше,
Буд нам вјечни господаре”.
Али много је занимљивија Крмпотићева пјесма с националне гране. Знамо, да је био Личанин католик, дакле Хрват. Па ипак он назива и Црногорце и своје земљаке, који су с Вукасовићем дошли Црну Гору, Србима. Ето, већ први глас, којим вила јавља долазак Вукасовићев,
“Разбуђује Србе изненада
По свој Зети ћа до Скадра града”.
Потом им вила каже, да је сврха ове Вукасовићеве војне и његове војске,
“Да сакупе младе Црногорце
До Никшића и до Подгорице,
Да на Турке удру са све стране,
Да освоје српске покрајине,
Да разбију од градова врата,
Гдје но дости Немањића злата,
Да преотму дворе Немањића,
Којино су у Отмановића,
Да поврате славу гласовиту
Немањића роду племениту,
Да добију златно перно крило,
Које прије деспотово било
Да разоре претавне тавнице,
Гдјено тужно српско вене лице,
Да крв српску освете румену,
По бедемих српских проливену,
Да заплијене Зету земљу равну,
Деспотову државу одавну,
Да одрену турке б’јеле овце,
Да уграбе Немањића новце,
Да поробе Турке невјернике,
Да доведу коње поводнике,
Да попале мечит и мунаре,
Да подигну цркве и олтаре,
Да сатару ‘холу вјеру турску,
Да рашире свету христ’јанску,
Да изваде из ропства дјевојке,
И њихове развеселе мајке,
Да поврате Српкиње љубовце,
Да утише јадне удовице”.
За војску Вукасовићеву пак каже Крмпотић:
“Остали су рода витешкога,
Прави Срби, право славе Бога,
Ет’ играју коње огњевите,
Оштрим мачем турској гизди вритe”.
Послије тога вила сјећа Црногорце старе народне славе. Крмпотић пјева овако:
“Погледајте старе витезове.
Пуне снага бане и кнезове!
Није л’ витез Милош Кобилнћу
И делија Бајазетовићу?
Не пјева л’ се од Црнојевића
И од млада Стјепе Косарића?
Гласовита бана Зрнновића
И свијетла Франкопановића
Слави Лика, слави Славонија,
Слави Босна, слави далмација.
Од Деспота и од Реље, мала
Од Новака и Грујице хвала,
Не цвате ли у румену цв’јету
Дан данашњи по славанском св’јету?
Није л’ Србљин Краљевину Марко,
Од ког’ српски знаде пјеват свако?
Није л’ било славна од кољена
Силно царство Немањић Стјепана?
Не слави ли славна Србљин цара
Од својега народа Лазара?
Исти Јурје Кастриотић бише
Србљин, како отац Качић пише.
Друге краље, друге војеводе,
Кој’ од славна рода происходе,
Да вам пјевам три године дана
И без јела и без слатка сана,
Од сврхе би још далеко била,
Доклен би их редом испјевала.
Дви хиљаде јур имале љета,
Откад Србљин славом пуни св’јета.
Кад гледамо посвуда јунаке,
Порођене од славонске мајке,
Ил Хрвате или Далматинце,
Ил Славонце или Бошњанине,
Херцеговце, Бугаре, Пемаке,
Силне Русе, витешке Пољаке:
Сви су ови од славна кољена,
Сви храбрени нашега вримена!
Видит ћете, кад од Лике равне
Нова чета изненада баве,
Да лошији нису витезови,
Нег’ су били стари соколови.
Инди, ко је од рода српскога,
Нек извади бритка мача свога!
Нек загрће до лаката руке,
Нек удара витешки на Турке,
Нек зазвони нова по св’јету
Српска слава у пролитну цв’јету!
Нек познаду турске харамије
Љуте српске сједоглаве змије.
Нек од страха у градових вену,
Нека Србом господит пристану.
Нек наплате одавне кривине,
Које Србу чине брез измине.
Нека бјеже преко сињег мора
И прек српских бреговитих гора”.
Како видимо, тај Јосо Крмпотић, “Feldkaplan”, граничарски, имао је веома топло народно срце и јаке осјећаје за Славенство, које он очито идентификује са Српством, давно прије Шафарикова објашњења Прокопијевих “Спора”.
Јосо Крмпотић заиста не би смио да буде заборављен, кад се једном буде писала хисторија идеје Нашега народнога уједињења.
АУТОР: Фердо Шишић
ИЗВОР: Записи, часопис за науку и књижевност, књига 4, Цетиње, 1930, стр. 219-223
[1] На наслову Вукасовић још је увијек само „од“, то јест обични племић („von“). Но он је царском дипломом од 10 дец. 1788, изданом у Бечу, уздигнут на баруна. Из тога треба закључити, да је Крмпотић спјевао своју пјесму још преткрај 1788. год. ида је наишла штампом одмах у почетку 1789., ако не још крајем 1788.
Коментари (0)