Порекло презимена Зивгаревић

Род Зивгаревића потиче из Источне Србије или из Бугарске. Једна њихова фамилија са Витошевићима у Ораховцу је у сродству, односно, они су Витошевићима ујаци, па се и сада тако ословљавају.
Породично име су добили по ралу /дрвеном плугу/ које је њихов први предак–досељеник називао “зив”, јер по казивању Зивгаревић Николе из Велике Хоче, рало–ралица се тада на бугарском називала тим именом – “зив”, а касније додато је гар, односно “Зивгар”. Сељани су његове потомке дуго називали “Зивгарима”, па отуда Зивгаревићи. Зивгаревићи су били врло богати, али и преки, па су се често сукобљавали са муслиманима у Хочи и из суседних села. Због тога су њихове куће више пута паљене и пљачкане. Због таквих насртаја Зигаревићи су се рано селили у друга места.

У Извештају Црвенковића записано је газдинство Петка Зивгаревића са 5 чељади, 7 карлица њива и 8 мотика винограда.

У лето 1966. године затечена су два газдинства: Зивгаревић Николе Живота са 4 члана и Зивгаревић Крсте Трајка са 10 укућана или 14 лица укупно.

По казивању Зивгаревић Николе /76 год./ више Од 10 кућа овога рода је крајем турске владавине исељено. У Призрену су потомци Зивгаревић Панте /2 куће/, Зивгаревић Крсте /12 кућа/ и Зивгаревић Милана. Три пороцице су, да би избегле крвну освету, промениле презиме и пребегне у Прокупље. То су сада 5–6 домаћинстава који потичу од Зивгаревић Стевана. Они носе презиме Стевановић и потомци су Мијини, Стеванови, Миланови и Генини. Од овога рода потичу и Петар Јанковић који живи у Бугарској и Слободан Јанковић, у Београду. Стевановићи живе и у Куршумлији и Нишу.

Крајем 1800. године избегли у Прокупље. У овом крају променили презиме. Од Зивгаревића потичу Вукашиновићи у селу Мађере (општина Прокупље) и Стевановићи у Прокупљу.

У село Мађаре (данас Мађере) код Белољина /Прокупље/, после 1873. године, досељена су два брата Зивгаревића, Андрија и Марко. Њихови потомци сада живе у 35 домаћинстава, али је већина расељена. Они живе у следећим местима: Мађере, Белољин, Прокупље, Београд, Инђија, Зајечар, Бујановац, Ниш и Куршумлија.

Од Зивгаревића у селу Мађере су и Вукашиновићи, који славе Св. Николу.

У Архиву Србије у Београду сачуван је документ од 5. јуна 1885. године у коме је описано како је хорда Арбанаса од три,
односно пет, барјака дивљачки јуришала на једну једину кућу Ђурђа Зивгаревића Вукашиновића у Великој Хочи и срушила му кућу и уништила цело имање. Барјак су сачињавали сви одрасли мушкарци са оружјем из 40–50 породица из околних села. У једном извештају стоји: „у месецу октобру 1897. године више Арнаута срушише цркву хочанску и однесоше све што у њој нађоше”. Љуб. Х. Спасић, учитељ из Велике Хоче, објавио је 1900. године у Цариградском гласнику, који је излазио на српском језику и ћириличном писму у турској престоници Цариграду, краћи опис три очуване цркве, остатке осталих црквина и виницу у којој су смештене каце и бурад са сипање грожђа”.

У једном другом извору, овај род се назива род Зивгаревића Вукадиновића.

“Да би избегли крвну освету и када су им због “крви” муслимани из суседних села, окупљени у два бајрака, најпре опљачкали, а потом и запалили куће и имања, више домаћинстава фамилије Зивгаревића-Вукадиновића је пребегло у Призрен, а касније и у друге градове слободне Србије: Прокупље, Куршумлију, Ниш и околна села. Сада у селу Мађаре к0д Белољина има неколико кућа овога рода, док их је у Прокупљу 5 кућа, али пад другим презименом — Стевановић. Њихових потомака има и у Инђији, Зајечару, Београду, Нишу, Гојиновцу и другим местима.”

Црква Свете Ане, мајке свете Богородице, налази се у садашњем школском дворишту. Саграђена је 1912. године на темељима старе цркве. По сећању старих Хочана, Турци су цркву срушили средином XIX века и на њеном месту подигли џамију. По ослобођењу 1912. године Срби су срушили џамију и трудом житељке Хоче Ванке Зивгаревић поново саградили скромну цркву”. Ванка је била удова Јанка Зивгаревића.

У Хочи је постојала и Зивгаревића воденица.

Поред презимена Зивгаревић, помиње се и презиме Живгаревић.

Истакнути припадници рода:

Прота Стоја J. Зивгаревић из Велике Хоче свршио је троразредну богословију у Призрену. Био је учитељ у манастиру Високим Дечанима и у Призрену 11 година. Рукоположен је за свештеника 1890. голине. Својим заслугама је успео да постане митрополитски намесник, а као свештенк био је врло вредан и цењен у нароцу. Умро је у Призрену и сахрањен 1923. године.

Живгаревић Данило, јеромонах, настојатељ Манастира Бање, Епархија рашко–призренска. Током јесени 1915. боравио у Манастиру Острог. Интерниран у логор Нежидер.

ИЗВОРИ: Информатор Никола Вукашиновић; Крсто Витошевић, Велика Хоча, Народна и универзитетска библиотека; НИП “Нови свет”, Приштина, 1995, стр. 35, 61, 94-95, 111-112; Борисав Челиковић, Велика Хоча, бисер Метохије, Центар за очување наслеђа Косова и Метохије Mnemosyne, Београд, 2003, стр. 43, 68 и 106; Радмила Радић, Момчило Исић, Српска црква у Великом рату 1914 – 1918, Српско просвјетно и културно друштво “Просвјета” – Гацко, Београд – Гацко, 2014, стр. 256