ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Алексић др Снежана
У Војној граници све је било у ингеренцијама војних власти. У војној надлежности био је и цивилни део становништва, а сва питања у вези организације свакодневног цивилног живота унутар затвореног војнограничарског подручја такође су била под војним патронатом.
Општинска управа у Војној граници утврђена је током XVIII века, узакоњена Темељним законом из 1807. и 1850. године, а реорганизована 1862. године, у складу са тада важећим војним законодавством, премa коме су формиране месне, компанијске и пуковске општине са својим заступништвима. Општина је била најнижа лествица војног поретка, у задатак јој је било поверено старање о цивилним стварима, што је подразумевало све послове у вези са организацијом живота и рада људи унутар војнограничарског система.
Економија становника Крњешеваца и пре и након инкорпорације у Војну границу била је ослоњена на пољопривреду. Пољопривредни производи били су предмет трговине. У 1759. години, једном човеку из Крњешеваца, чије име извор не наводи, у манастиру Хопову “за довезено жито исплаћено је 56 новчића.” Стојак Петровић, земунски марвени трговац, као опортуни трошак трговине, платио je “11. априла 1761. године 12 новчића за конак у Крњешевцима.” За становнике Крњешеваца који су због конфигурације свог атара и честих поплава располагали са мало обрадиве површине, ратарство је било слабије заступљено у односу на сточарство, које је било примарна грана привређивања. Стога су шуме, пашњаци и ливаде били изузетно значајан ресурс, кључни чинилац граничарске економије.
Иако Граничарским правима из 1754. године није дефинисано власништво над пашњацима и ливадама, граничари су их користили и давали у закуп као сопствено власништво. Са доношењем Темељног закона 1807. године пашњаци су проглашени државном својином, али суштински се није ништа изменило у погледу коришћења пашњачких површина у војнокрајишком подручју. Сви приходи од паше и даље су сливали у сеоску, општинску благајну. Коначно, власништво над пашњацима држава је законом из 1862. године пренела на месне граничарске општине.
Организација коју је Војна граница добила Темељним законом од 7.5.1850. године остaла је на снази све до њеног развојачења, а одредбе овог Закона при развојачењу биле су основни извор права граничара, нарочито у погледу личне имовине. Темељним законом уређена је Управа границе, која је апсолутно била одвојена од Управе провинцијала. Војна граница била је директно подчињена ратном министарству у Бечу.
У погледу унутрашње организације Војне границе издвајају се месне општине, које су биле административно-територијалне јединице.
Више месних општина чинило је компанијску општину – компанију (сатнију), под управом компанијског заповедника. Још од 80-их година XVIII века Крњешевци су се налазили у компанији Шимановци. У истој Компанији, која је у војној организацији била нумерисана бројем VIII били су и 1857. године. Седиште VIII краишке сатније налазило се у Шимановцима, цела сатнија обухватала је граничарске општине: Деч, Крњешевце, Михаљевце, Прхово, Шимановце и Угриновце. У наведеној години на подручју Шимановачке сатније било је укупно: 723 куће, 5.937 житеља, од чега 5.881 припадника источно-православне цркве, 36 римокатолика, 20 лутерана. Припадници источно-православне вероисповести у сваком селу имали су своју парохију. У сваком месту Шимановачке сатније радила је по једна школа.
У 1866. години Крњешевци су једно од места у Пероварадинској пуковнији, припадали су сатнији у Шимановцима. У селу је тада пописана 121 кућа са 873 становника од чега су 3 римокатолика који припадају жупи у Голубинцима, а 870 грко-источних имали су своју цркву и парохију у месту. Забележено је да је у селу радила једна “грко-источна” школа, која је као и црква била у надлежности Карловаца.
У Крњешевцима је, према подацима Пописа, у свакој кући у 1857. години у просеку живело по 8 становника, а у 1866. години у просеку сваку кућу настањивало је по 7 становника.
* * *
Током друге половине XVIII века државним интервенционизмом се настојало да се пољопривреда унапреди интензивнијим искоришћавањем обрадивог земљишта и култивисањем запуштених парцела. Међутим, чести и дуги ратови мушко становништво држали су далеко од имања. Током последње деценије XVIII века, рат са Французима извео је све војноспособне мушкарце у беспућа европских бојишта. У Срему, жене су морале саме орати и косити, јер је онај неборачки батаљон који је остао у земљи морао стражарити на чардацима против Турака.
По окончању деветогодишњег рата са Наполеоном, у фебруару 1801. године вратили су се преживели граничари у Срем. Тада се у Граници земља поче боље обрађивати, запуштени путеви поправљати. Војне власти издале су наредбу да свака граничарска кућа, сходно својој величини, мора воћке калемити. Мала кућа била је у обавези да калеми 8, средња 12, а велика 16 воћки. Граничари су током дугог боравка у страним земљама доста искуства у земљорадњи и сточарству стекли, те су ово знање, колико је то било могуће, употребили да своју економију унапреде. Тада се у Срему усеви кромпира почеше сејати.
Тежња ка унапређењу аграра присутна је и током XIX века, међутим, све до развојачења Војне границе као кључни проблем у развоју аграрне делатности уочава се недостатак радне снаге. У годинама непосредно пред развојачење, у чланку који је објавила “Застава” истакнута је чињеница да су “у Граници сви мушкарци у војску мобилисани, тако да жене и ливаде косити морају, као и да раде друге пољске мушке послове…” Недостатак мушке радне снаге у пољопривреди у Граници вероватно да је био један од кључних разлога зашто су обрадиве површине остављане “на угар” – нису обрађиване сваке године, а што се пак, одражавало на коначни биланс укупног приноса пољопривредног урода у једној економској години. Тек након развојачења, када су граничари силом прилика постали ратари, може се говорити о пуном капацитету ратарства, на тада расположивим обрадивим површинама. До краја војнограничарског система, у Крњешевцима су у односу на оранице биле далеко више заступљене пашњачке површине. Осим за своје потребе, граничари су одређене пашњачке површине давали у закуп и на тај начин убирали приход. У 1871. години пустару Орачко поље у Крњешевцима држали су у закупу Сима Марковић и Урош и Милош Керац, и на њој напасали 60 волова.
Оно што је посебно утицало на рентабилност пољопривредне делатности у Крњешевцима биле су, због конфигурације сеоског атара, честе поплаве. Изузетно трагична била је поплава током 1871. године. У овој поплави породица Трифуновић доживела је трагедију, о којој је извештавала штампа: “У Крњешевцима, у Сремском подлужју, удавило се на Светог Аранђела, 13. јула, њих шесторо, 4 жене и девојка за удају из куће Трифуновића, који је тај дан мобу скупио, и један човек из друге куће. Несрећа се догодила увече, када су се са њиве враћали. Чамац, у коме је било до 20 особа се изврнуо, пошто су људи на води врло невешти. Вода је око села 1 ½ хвата дубока. Сви су ухваћени и сахрањени. По овоме се може судити како усеви стоје, када се у селу без чамца не може.”
И током 1872. године Крњешевци су били поплављени. “Застава” је извештавала да су “куће попадале, храна пропала, земља под водом, нит’ зрна за семе нити шта за јело, а помоћи ни од куда.”
ИЗВОР: Алексић С., Крњешевци, село у Срему, ИК Прометеј, Нови Сад, 2022.
Коментари (0)