О неким необичним презименима код Срба (12. део)

БОКА И ПРИМОРЈЕ (3)

ПАШТРОВИЋИ

 ГРАЦУН

Грацуни су један од четири рода племена Бечић (ту су и Бечићи, Чучуци и Клапавице; сви славе Никољдан). Седишта племена су у Бечићима и Челобрду. Изумрли бечићки род су Мушуни о којима је било говора у претходном наставку. Народно предање каже да су у племену два сродна братства, Бечићи и Грацуни, који су од истог претка, а за остале родове се не зна да ли су им сродни или прибраћени. Главно братство Бечићи старином је из Зете, први пут се помињу почетком 15. века, што је вероватно и време када су дошли у Паштровиће. Накићеновић је својевремено записао да су Грацуни посебно племе[1]. Највероватније је да су они (а можда и Чучуци и Клапавице, као и Мушуни) ипак огранак Бечића. Презиме су добили у млетачко доба, по надимку претка, кога су Млечани звали Grasso, од италијанског – дебео)[2].

Постоје неке индиције да Бечићи потичу из области Озринића, одакле потичу и зетски Бечићи из Балабана код Подгорице. Уколико ова веза заиста постоји, онда би се могло претпоставити да су Грацуни, као један род Бечића, носиоци хаплогрупе I2a РН908, која је утврђена код Бечића из Балабана[3].

КАЖАНЕГРА

Кажанегре су род из племена Дабковића. У састав племена улазе и Куљаче, Кентере, и Балићи. Изворна слава им је Никољдан, који и данас славе Кажанегре и Куљаче. Кентере и Балићи су узели да славе Митровдан, с обзиром да живе међу Митровићима, те су узели и њихово крсно име. За Балиће постоји претпоставка и да они нису Дабковићи, већ прибраћени потомци старијег братства Ђенаша (или Ђонаша). Огранак братства који носи презиме Дабковић иселио се из Паштровића до почетка 20. века (већином у Америку), као и Франовићи, док су Маројевићи изумрли у 18. веку. Седишта братства су у местима Дабковићи и Куљаче. Део је живео и на Светом Стефану.

Родоначелник свих Дабковића је Новак Црнац који се доселио из Пипера, најпре на Цетиње, а потом његов потомак Дабко у Паштровиће. Црнци се већ 1678. године наводе као Давковићи (данас Дапковићи, Дабковић). Један огранак Дабковића Млeчани прозову Casa Negra („Црна кућа“). Постоје мишљења да је то презиме превод њиховог старијег презимена Црнац[4]. Међутим, поставља се питање зашто су тако прозвали само један огранак Црнаца-Дабковића, а не и остале. Кажанегре су били познати гусари и хајдуци и бунтовници против млетачке власти у 17. веку (хајдук Стјепан Кажанегра 1679, хајдук Франо Кажанегра 1688)[5] и 18. веку (пре свих гусари Франо, Лука, Крсто, Зано Кажанегре, и други, о њиховим подвизима и неделима писао је Богумил Храбак[6]), па није немогуће ни да су због овога били од Млечана прозвани „црном кућом“. У млетачким изворима презиме налазимо у облицима Casa Negra и Casanegra, а у паштровским и као Кажанегро (кнез паштровски Никола Кажанегро, средином 18. века)[7].

Иначе, занимљиво питање је и зашто су пиперски Црнци понели такво презиме. Једна од могућности је да је предак братства био неки разкалуђер или је био важна личност, главар или сл, оставио је потомство а затим закалуђерио, те су потомство назвали Црнцима (паралела са презименом Калуђеровић), а имајући у виду да у више средњевековних текстова налазимо да се речју „црнац“ обележева калуђер – црноризац. Родоначелник племена Дабковића, Новак Црнац, помиње се са братом Божичком и њиховим синовима у Повељи Балше III из 1413. године. Новак се помиње и 1424. године, а његов син Радич 1431. године, затим и Ђурађ Црнац 1458. године, као „канзелијер Паштровског збора“[8].

Два генетичка резултата се сасвим добро уклапају у предање о пореклу паштровских Црнаца-Дабковића од пиперских Црнаца. Тестирани су један Дабковић[9] и један Кентера[10], и код обојице је утврђена хаплогрупа R1b L23, што је и хаплогрупа Пипера, оног главног дела племена – Пипера и Лутоваца. Једино што уноси забуну је што су, према пиперском предању, Црнци тзв. Лужани, старији слој становништва пре доласка касније племенске главнине. Међутим, ово није прво предање из Пипера које се показало као нетачно, а пиперско племе је, судећи према генетичким резултатима, у великој мери хомогено по пореклу.

 КЕНТЕРА

Кентере (у Приморју се у множини каже и – Кентери) су такође из племена Дабковића. Према предању, ово необично презиме су добили по претку који се звао Кењаш[11]. Име Кењаш је необично и изузетно ретко, но не и непостојеће: тако у попису становништва Црне Горе из 1879. године налазимо двојицу пописаних са овим именом – Кењаша Коичина у Брчелима у Црмници и Кењаша Спасојева у Доњој Дражевини у Љешанској нахији[12]. Осим тога, тешко би се према правилима патронимије од имена Кењаш могло извести презиме у облику Кентера (већ, вероватно, Кењашевић, Кењић или сл). Са друге стране, у нашем језику постоје неке речи са истим кореном, од којих је ово презиме могло бити изведено. То је пре свега глагол кентати – радити нешто споро, и изведени придев кентав – спор (каже се у Босни и Далмацији)[13]. У нашим јужним и југоисточним крајевима (Власина, Лесковац) кентерати се значи верати се, пентрати.

У Београду је један државни чиновник Иво Кентера почетком 20. века званично уписан као Кентеровић[14].

Речено је да је код једног тестираног припадника овог рода утврђена хаплогрупа R1b L23. Међутим, треба имати у виду да један део Кентера нису аутентични припадници овог рода. Средином 19. века један Балић из Ђенаша се доселио међу Кентере у Врте као домазет. Његови потомци су узели презиме Кентера. Од ових Кентера-Балића су и Кентере у Врби[15].

 ГРЛОМАН

Грломани у Врби су род из племена Митровића. Ово племе поред главног братства са презименом Митровић чине још и Анђуси, Ђурашевићи, Санковићи, Јовановићи, Рађеновићи, Лукетићи, Војнићи, Рафаиловићи, Маркићевићи, Голиши. Слава им је Митровдан. Седишта братства су: Пржно, Подличак, Врба, Тудоровићи, Дивановићи, Вријесно, Славоњина, Андричићи, Рафаиловићи, Ђенаши, а било их је и на Светом Стефану (Митровићи). Исељени родови Митровића су: Бући (или Буће, у једнини: Бућа), Донковићи и Бјељаци (у 18. веку), Лашковићи (у 19. веку) и Радовићи – Нобили (последњи мушки изданак се иселио у Банат 1937. године). Сви родови Митровића су сродни и, према предању, потичу од заједничког претка Дмитра који се доселио однекуд из Старе Србије. У Паштровићима се први пут помињу почетком 15. века[16].

Није јасно порекло презимена Грломан. Вероватно је настало од личног имена или надимка, како наводи Вукмановић[17]. Наставак -ман постоји код једног броја наших мушких имена (Радоман, Вукоман, Миоман, Драгоман, и сл). Зашто је Грломан, да ли је био грлат човек или је основа другачијег порекла, непознато је.

У једној паштровској исправи – путном листу из 1784. године судије, војводе и властела „от величанске комунитади Паштровићах“ за Паштровића Бошка Митровића, коме се путни лист издаје, пише да је „от старинске витешке и госпоцке куће и племена Еуторовићах, данас назвата Митровићах. Према паштровском предању ово презиме Еуторовић носио је само један огранак Митровића, управо Грломани[18]. Ово јединствено презиме Еуторовић највероватније долази од изобличене верзије италијанског имена Еторе (Ettore) а ово је облик имена Хектор. „In Greek, Héktōr is a derivative of the verb ἔχειν ékhein, archaic form *ἕχειν, hékhein (‘to have’ or ‘to hold’), from Proto-Indo-European *seɡ́ʰ- (‘to hold’). Héktōr, or Éktōr as found in Aeolic poetry, is also an epithet of Zeus in his capacity as ‘he who holds (everything together)’. Hector’s name could thus be taken to mean ‘holding fast’”[19]. Дакле, име Хектор означава неку властелу, некога ко држи, поседује нешто, а презиме Еуторовић било би парњак нашем презимену Хекторовић.

 СКЛЕНДЕР

Склендери су из Дробнића у племену Режевић. У Дробнићима живе три братства истог порекла – потичу од три брата који су се, по предању, доселили из Црне Горе у 11. веку: Радовићи, Склендери и Ђедовићи. Некада су славили Светог Стефана зимског (Шћепандан), а касније су узели  славити Малу Госпођу (Рођење Пресвете Богородице)[20]. Презиме Склендер налазимо у једном документу Манастира Режевић из средине 18. века (око 1750)[21].

Накићеновић[22] је Склендере погрешно уписао као – Скендери и констатовао да су у Паштровиће дошли из Скадра у 12. веку[23]. Очито се овде Накићеновић послужио конструисањем, у немогућности да објасни нејасно презиме. Оно што би овде било нелогично је да се од топонима Скадар изведе презиме Скендер, а да се његов насатанак датира у 12. век. Наиме, Скендер је османски облик назива града Скадра (Iskender), па нема логике да би претка овог рода који се из Скадра доселио два и по или три столећа пре Османлија прозвали по таквом облику овог топонима. Према Вукмановићу, презиме долази од надимка претка Склендер изведеног од речи скленза (свађа), која се у Паштровићима и данас користи[24]. У Приморју постоји изрека „нестаде спенза, настаде скленза“[25], односно – нестаде новца, настаде свађа. Дакле, Склендер би био неки свађалица.

Према једној верзији, преци поменута три сродна братства у Режевиће су дошли из Бјелопавлића, а према другом, прихваћенијем – из Пипера. Имајући у виду да се ова два брђанска племена граниче и да су им Црнци управо гранично подручје, можда би могла постојати веза са родовима насталим од Новака Црнца. С обзиром да се у паштровским исправама Радовићи помињу у 16. веку[26], извесније је да су им се преци доселили знатно касније од предањског 11. века, можда управо у време Црнојевића када пада и долазак Новака Црнца.

 КАЛОШТРО

О Kaлоштрима из Крсца, у паштровском племену Режевић, постоје две верзије предања. Према једној, потичу од старог паштровског рода Кањоша из Буљарице, а по другој су досељеници старином из Старе Србије или Македоније. Накићеновић, чак, смешта досељење предака Калоштра из Старе Србије у 8. век[27].

У корену овог презимена је грчки придев калос – леп[28]. Ово потврђује и ранији облик овог презимена – Калостро. У једном документу из 1638. године помињу се Калостровића Магазини. Неки исељени Калоштри су у новије доба додали наставак -ић, тако да 1933. године у Београду живи Илија Калоштровић, трговачки путник[29]. Слично презимо Каљостро (Cagliostro) налазимо на Сицилији у 18. веку[30].

Кањоши су знаменит стариначки војводски род у Буљарици. Средином 17. века, војводство су им преотели Јунковићи (Суђићи), а од краја истог века Кањоши се више не помињу у паштровској области, јер су се до тада иселили. Једини њихов преостали огранак могли би бити Калоштри. Од Кањоша потичу и Пејаковићи у Ријечкој нахији.

Бројне помене овог братства, и то као Кањош, Каноши, Каношевић, Кањошевић или Коњошевић, налазимо у документима од краја 14. века, па до средине 17. века. У млетачком документу из 1395. године помиње се Андрија Кањош, грађанин Котора. У оснивачкој повељи Манастира Праскивица Балше III из 1413. године, међу паштровским главарима помиње се Алекса Кањош са својим сином Радоњом[31]. Последњи документовани помен Кањоша је из 1651. године, када се водио спор око права на војводство између Андрије Кањоша и Ника Јунковића[32]. Занимљив је податак из 1423. године, када се као један од главара – 14 паштровских племића који су потписали акт о признавању млетачке власти, наводи Кањош Владеновић Близикућа[33]. Овде се, очито, ради о личном имену, а не презимену. Близикуће су старо братство од којег су настали Љубише (у Близикућама и Светом Стефану). Да ли овај Кањош Близикућа можда указује да су Кањоши и Близикуће истог порекла?

У Скадарском земљишнику из 1416. године налазимо презиме Cagnossi у више насеља[34]. Један се чак зове исто као и паштровски главар поменут три године раније – Алекса (Alessio). По овим скадарским Кањошима и данас постоји топоним у подручју села Љубани (Jubani) – Kanjoshe. С обзиром на познату покретљивост племена Зете крајем средњег века, и постојање истих племена у Горњој и Доњој Зети, не би било чудно да су скадарски Кањоши истог порекла са паштровским. Питање је само где је матица Кањоша.

Уколико је предање о пореклу Калоштра од Кањоша тачно, онда бисмо знали и генетику овог братства. Наиме, тестиран је род Пејаковића из Никшића, који су огранак ријечких Пејаковића, а ови су, како је речено, од паштровских Кањоша. Утврђена је најчешћа хаплогрупа код Срба I2a РН908[35]. Наравно, најпоузданији одговор дало би тестирање неког из рода Калоштра.

 СРЗЕНТИЋ

Седиште племена је у планинском селу Брда. Цело племе носи исто презиме. Раније су носили презиме Ћуда. Изумрли огранак Ћуда су Никошићи, а Зановићи су се одселили у Будву у 18. веку, покатоличили и касније иселили у Далмацију[36]. Петар-Перо Радованов Ћуда се потурчио и напредовао у османској војној служби, тако да је почетком 16. века постао паша у Каиру, именом Мустафа-паша. Он је 1522. године долазио у Паштровиће и разделио имовину својим сродницима[37].

1837. године Вук Врчевић је дао Вуку Караџићу превод млетачког документа из прве половине 15. века, са именима тадашњих паштровских главара. Врчевић је уз њихова имена дао и напомене о којем тадашњем племену се ради. Тако за главара Богдана Булгаровића каже да је представник Ћуда и Зановића[38], односно племена Срзентић. Нема документарне потврде, а о томе не говори ни народно предање, да су Ћуде некад били Булгаровићи. Ово тим пре што се презиме Ћуда помиње раније од Богдана Булгаровића, и то Јован Ћуда (Juhanis Chiudis) као потписник паштровско-млетачког уговора из 1423. године. Само братство Срзентића говори да је њихово старије презиме било Ћуда, а да Ћуде потичу од братства Никшића који су као сточари становали на Брдима, а о њиховом присуству говоре и неки топоними, попут Кастио Никшићки, Земља Никшић и Никшић Улица[39]. При том, не треба одмах помислити да се овде ради о племену Никшића које је засновано у средњевековној Оногошкој жупи, нарочито имајући у виду да су Никшићи као братство, касније и племе, засновани током 14. века. Презиме Никшић је патронимско, од личног имена Никша, и постоји на више места на нашем етничком простору код међусобно несродних родова. Није искључено да је овде народно предање унеколико изобличило презиме Никошић које се јавља као један огранак Ћуда (у 17 и 18. веку), и тако дошло до презимена Никшић, па и могуће везе с великим и значајним херцеговачким племеном. Са друге стране, не треба заборавити ни предање Никшића о њиховој старини у Грбљу, па није немогуће да су Никшићи некад катуновали у Паштровској гори. За мишљење Накићеновића[40] о пореклу Ћуда „из Старе Србије“, одакле су у Приморје стигли у 7. веку, Вукмановић сматра да је „сасвим без вриједности“[41].

Племе Ћуда се често помиње у старим документима. Од 1476. године на даље као Ћуда, а и 1620. и као Ћуделић. Презиме Ћуда среће се у документима и у 18. и 19. веку, у Паштровићима и у Будви. Joш у време кад је Вукмановић прикупљао податке за свој рад о Паштровићима (средином 20. века) у Будви је живела једна породица са презименом Ћуда, међутим Вукмановић констатује и чињеницу да је она „на ископу“.

Предање у Паштровићима каже да презиме Ћуда долази по једном догађају из 1381. године, када је угарски краљ Лудвиг (Вукмановић наводи „Људевит“[42]) током угарско-млетачког рата са војском боравио у Паштровићима. Тада су позвани паштровски главари на разговоре у Лудвигов табор на Голом Врху. Но, овај позив био је превара и главари су сви побијени. Главар Булгаровића (по Вуку Врчевићу) је „наћудио“ (наслутио) превару и није отишао на састанак с краљем. Од тада су њега и касније његово потомство прозвали – Ћуда[43]. Иако немамо друго решење за презиме Ћуда, ово ипак звучи као народно довијање да се објасни нејасно презиме. Ово тим пре што презиме Ћуда постоји још почетком 14. века у Далмацији. Ради се о племићком хрватском роду из Трогира који налазимо у документима од 14. до 16. века. У словенском облику појављују се као Ћуда и Ћудетић (1397), а у страним изворима у полатињеним облицима Cludi, Chude, Chuidi, de Chiudis, Chudetich, Claudii, Glodii[44]. Очито се ради о личном имену Ћуда, Ћудета. Презиме Ћуда налазимо у 17. веку и у Конавлима (попис из 1673/74. године, село Јасеница)[45], али нема података имају ли они везе са паштровским или, можда, трогирским Ћудама.

Поред поменутог Јована Ћуде (1423), у 15. веку налазимо помен још двојице припадника овог племена, са презименом у облику Ћудић (Chiudich), и то: Калођурђе Ћудић 1435. године[46], и поротник у неком умиру Гаргерије Ћудић 1440 године[47]. Према облику Ћудић могло би се, као и у случају трогирских Ћудетића, закључити да је Ћуда основно име, од њега изведено име Ћудета, и презимена Ћудић и Ћудетић.

Презиме Срзентић долази од нашег облика италијанске речи за подофицирски чин наредника. Од италијанског sergente наш облик – срзент(а). У млетачко доба неки Ћуда је био наредник у њиховој војсци, па су по њему прозвали не само његово потомство, већ и друге Ћуде[48]. Но, с обзиром на наведени податак да презиме Ћуда постоји још и у 20. веку, видимо да се презиме Срзентић није односило на све Ћуде. Такође, видели смо и да је део Ћуда током 17. и 18. века носио презиме Никошић. 1734. године помиње се Петар Срзента. Да ли је он био тај срзента Ћуда по коме су касније прозвани Срзентићи или је био срзентин потомак, није познато. Срзента је старији облик, да би се касније као презиме усталило у облику Срзентић. Већ 1743. године у једној црногорској пресуди из помиње се Петар Срзентић, паштровски „суђа“ (судија)[49]. Вероватно је у питању исти Петар из 1734. године, само сада налазимо потоњи облик презимена. Један Срзентић се због убиства 1886. године преселио у Улцињ и од њега су тамошњи Срзентићи[50].

У Далмацији се користи облик срзентo са истим значењем, као и назив за особу која се воли „старешити“, изигравати власт. У 17. веку у Макарској Подгори налазимо презиме Серзенто[51]. Каснији облик Срзентић, осим у Подгори, и у Дубровнику, Плочама, Сплиту, Задру, Шибенику, Ријеци, на Хвару и другде по Далмацији[52].

У Сотонићима у Црмници постоје Срзентићи који за себе сматрају да су исти род са паштровским Срзентићима. Према њиховом предању, предак и једних и других је из Сотонића. Један припадник овог рода је умро рано, па се његова удова са два сина вратила у свој род у Паштровићима, у Брда. Синови су јој ступили у млетачку војну службу, по чему су прозвани – срзенте. Један је остао у Паштровићима, а други се вратио у Сотониће[53]. Братственици паштровских и црмничких Срзентића су се раније посећивали[54], што у великој мери указује да јесу сродни. Међутим, предања нису сасвим у сагласности. Уколико сви Срзентићи потичу од двојице браће из Црмнице, ко су онда Ћуде које помиње паштровско предање? Један одговор био би да је предање црмничких Срзентића исконструисано како би се себи дало на значају кроз чињеницу да је свим Срзентићима порекло у Црмници, а да заправо потичу од неког паштровског Срзентића који се преселио у Сотониће. Са друге стране, није немогуће ни да је од Ћуда била мајка те двојице браће, па су касније према њима, односно њиховом чину, прозвали и њихову ујчевину. Евентуално порекло Срзентића из Сотонића не би чудило, јер постоји још родова у Паштровићима чије је порекло управо из Црмнице, одакле су се крајем средњег века, пред османском најездом, исељавали у млетачку територију. Уколико је ова друга претпоставка тачна, то би значило да су Срзентићи хетерогено братство, у којем има правих Срзентића (црмничких) и потомака Ћуда са презименом Срзентић, који су Паштровићи. Овде би одговор дала генетичка истраживања и то кроз тестирања што удаљенијих огранака данашњих Срзентића.

Што се тиче генетике, до сада је тестиран један припадник Срзентића, али оних из Сотонића, и утврђена је хаплогрупа Ј2 Z6065. Веза паштровских и црмничких Срзентића још увек није генетички потврђена, али имајући у виду податак да су се у прошлости посећивали, као и да славе исту славу (Свети Никола), можемо за сада претпоставити да је ово и генетика паштровских Срзентића, уз опрез с обзиром на наведену могућност да су паштровски Срзентићи хетерогеног састава.

Хаплогрупа Ј2 Z6065 је стара медитеранска грана коју срећемо широм источног Медитерана. Резултат црмничког Срзентића лепо се уклапа у генетички род Сотонића-Дукађинаца (тестирани: Вукосавовићи и Стојановићи)[55], који потичу од Михаила Дукађинца, „сина дукађинског бана“, који је у другој половини 15. века побегао од Турака Ивану Црнојевићу, коме је постао дворјан, а касније је, према предању, оженио девојку из куће Црнојевића. С обзиром на овакав резултат, намеће се закључак са су Срзентићи један од родова ширег братства које у Црмници зову Дукађинцима, иако предање не помиње ову везу[56].

 ГРЕГОВИЋ

Греговићи су огранак племена Давидовића. Остали родови су: Миковићи, Давидовићи,  Андровићи и Медиговићи, сви су истог порекла и славе Светог Илију. Живе у Челобрду, Новосељу, Калудерцу и Жуковици[57]. Изумрли и исељени њихови огранци су Маркићевићи (изумрли у 18. веку), Пашићи (последњи мушки се иселио 1911. године) и Џамоње (последњи умро 1953. године). По предању су из Старе Србије одакле су се, према Накићеновићу[58], доселили у Приморје још у 7. веку. Према другој верзији, потичу из Македоније (Брегалница) „одакле су избјегли испред Турака“[59]. Друго предање, опет, долазак Миковића у Црмницу смешта чак у време кнеза Војислава (прва половина 11. века). Ова предања су што се временских оквира тиче вероватно претерана, али да су Миковићи од велике давнине у Црмници, говори и податак да се они помињу још у повељи краља Милутина Манастиру Светог Николе на Врањини, којом је црмничко село Орахово дато манастиру, 1296. године[60]. Живели су у месту (заселак Орахова) које се и данас зове Миковићи. Од почетка 15. века, под притиском нових досељеника који су се у Црмницу склањали испред османских освајања, постепено се селе преко планине у Приморје, да би се до краја 17. века готово сви иселили из Црмнице. Од једног малог броја преосталих припадника овог братства потичу Ђалци у црмничком племену Подгор, управо у засеоку Миковићи. Најстарији документовани податак о Миковићима у Приморју је још из 1403. године у уговору Паштровића са Млетачком Републиком[61], што указује да су први Миковићи дошли у Паштровиће још у 14. веку. Име Миковића се помиње до средине 18. века у Паштровићима, као племенско име. Током столећа они су се разродили на више ужих презимена. Како су временом Давидовићи постали најјаче братство и њихово име је почело да се користи као племенско.

Презиме Греговић може се повезати са надимком Грего, изведеног од имена Грегор, Гргур, Григорије. Једно предање и каже да су Греговићи презиме добили по претку именом Грегорије – Грего. Али, занимљиво и највероватније – исправно тумачење даје црногорски историчар Радослав Ротковић[62] који повезује ово са талијанским Greco – Греко, локално – Грего = Грк: „у овом запису из 1486. помиње се препоштени и премудри Божидар Грк, логотет, а то значи шеф канцеларије. Претпостављало се да би то могао бити млади Божидар Вуковић, доцнији војвода и штампар у Млецима… То што се Божидар назива Грком не треба да збуњује јер тако на једном мјесту стоји и за Николу “логотета господина Ивана”. Грк је синоним за православног. Пошто је Никола носио монашку одјећу, он је за котoрског нотара био greco или grego (одатле презиме Греговић), то јест православни, припадник грчко-источне цркве (chiesa greco-orientale)“.

Вукмановић[63] наводи предање по којем је православну „цркву Св. Илије у старој Кастелластви саградио је Григорије Миковић, по коме се прозвало данашње братство Греговић“. Међутим, и сам закључује да се паштровски Греговићи помињу одраније, у једном документу из 1475. године[64]. Црква датира из друге половине 15. века, тако да је тешко донети закључак да око треће четврти истог века постоји одрасли Греговић који је потомак Григоријев. Ово тим пре, што је од имена Григорије тешко извести надимак Грего, пре Григо или Григор. Грего би могао бити надимак од имена Грегор(ије), које није својствено православном именослову.

У прилог закључку да је презиме Греговић изведено од Грего – Грк, иду и презимена шибенских Греговића и бенковачких Грковића. У Шибенику у 16, 17. и 18. веку налазимо Греговиће, који корене највероватније вуку од шибенског постолара Петра Мраковића „alias Grecco“ (1540). Његов син, који се исто бавио постоларским занатом, је Лука Греко (Greco, 1589), који се изричито као син тада покојног мајстора Петра помиње и 1620. године, али сада као Грего (Grego). Исте године, помиње се и Антун Грего са Крита (!), по занимању носач и становник Шибеника. За разлику од Петра и сина му Луке, који имају словенско презиме Мраковић, а Грцима би могли бити прозвани због вероисповести, код Антуна видимо и место порекла – Крит, по чему је он прави Грк, и тако га и зову – Grego. Даље видимо наставак лозе Мраковића: 1624. и 1635. године записан је мајстор постолар Иван Грего, реч. Мраковић, као и његов син Лука. Коначно, 1687. године налазимо Николу Греговића[65]. У литератури постоји недоумица да ли је Никола од Грега – Мраковића, од Антуна Грега – Крићанина, или од зларинског рода Грегови. Како год било, нама није циљ овде да установимо овај мали шибенски родослов, већ да нађемо потврду да је презиме Греговић изведено од надимка Грего, што може бити етноним Грк, али и верска одредница за припадника православне Цркве. Истим правцем нас води и презиме Грковић у Буковићу код Бенковца (први пут тамо записано 1760. године), где налазимо запис из 1830. године са поменом Лазара Грковића, чије презиме се алтернативно наводи као Grkovic, Gregovich и Grecovich.

Што се генетичког порекла Греговића, али највероватније и свих осталих Миковића-Давидовића тиче, утврђено је да је један Греговић носилац хаплогрупе I2 M223[66]. Ова грана хаплогрупе I2 најзаступљенија је у Западној и Северној Европи. Њена подграна L701 је најзаступљенија у Западној Европи, мада се у мањем броју јавља и у Средњој и Источној Европи, а њену нижу подграну A427 налазимо и код нас[67], и то углавном код старих родова на Косову и Метохији, у Пчињи и на северу Македоније (нпр. велики род Ковачана из околине Лепосавића)[68]. Непознаница је откуд ова грана у средишњим деловима средњевековне србске државе, да ли је евентуално дошла са Словенима или се ради о потомцима средњевековних рудара ту досељених из неке од средњевековних немачких земаља, или је у средишњи Балкан дошла на неки трећи начин. За разлику од већине паштровских племена која имају предање о пореклу „са источних страна“, а која је тешко прихватити с обзиром на документарну грађу, генетика племена Давидовића се сасвим лепо уклапа у предање о пореклу из Старе Србије или Македоније.

МЕДИГОВИЋ

Генетички резултат Медиговића потврђује сродство с Греговићима и хаплогрупу I2 M223 као генетику племена Давидовића.

Медиговићи потичу од једног Миковића (негде се може наћи непоуздан податак да му је име било Стеван) који је због крвне освете са Паштровске горе сишао на море, у Жуковицу повише Кастелластве. Неког његовог потомка неки грчки лекар поведе собом „у свијет“ где се научи медицини. Кад се вратио, лечио је народ, те су га прозвали медиг(о) – лекар, што долази од италијанског medico. По том надимку потомке му прозову Медиговићи. Није познато кад је тачно живео овај медиго[69].

Из докумената (15-18. век) се види да је један огранак Миковића, од којих су касније настали и Медиговићи, називан Несмаштен или Несмаштан, што свакако долази од неког надимка[70]. Последњи који се помиње под овим презименом био је Стефан Несмаштан, кога су Млечани обесили 1709. године због убиства њиховог војника[71]. Тешко је одгонетнути по чему долази овакав надимак / презиме. Можда може потицати од неког придева, попут „несмасан“, како се у неким крајевима (Косово, Македонија) каже за неког ко је неспретан.

СУЂИЋ

Цело племе Суђића из Петровца носи то презиме, осим једног њиховог огранка у Буљарици, који по претку Андрији носи презиме Андрић. Славе Петровдан. Према ономе што је забележио Накићеновић[72], преци Суђића потичу из Старе Србије, одакле су се доселили у 7. веку. Племенско предање такође помиње Стару Србију, али време доласка у Приморје смешта у 14. век, што звучи далеко реалније.

Пратећи документа, можемо закључити да је ово племе кроз неколико векова мењало презиме. Испрва су се звали Главочи (15-16. век), па затим Јунковићи (16-18. век), а од преласка у Кастелластву (Петровац) у 18. веку, прозвани су Суђићи.

Главоче налазимо у уговорима из 1403. и 1423. године које су Паштровићи закључили са Млетачком Републиком. Један од паштровских потписника је Петар Главоч (Glauax). 1443. године помиње се и Kалођурђе Главоч. Главочи су испрва живели на паштровско – црмничкој граници, у насељу које је по њима и названо – Главочи. Одатле су се у 16. веку иселили Приморје, y Попово Село. Ту су понели презиме Јунковић (први помен презимена је из 1595. године), вероватно по неком претку именом Јунко. 1727. године у једној паштровској исправи помиње се Лукша Јунковић властелин, од племена Главоча. Већ 1741. године уместо Главоча помиње се племе Јунковић: „…от племена Јунковић Вукца Марка Суђе“.  Због сталних сукоба са Црмничанима, на крају пређу у Кастелластву (пре 1743. године, када налазимо запис о њима). По Марку Јунковићу Суђи, који се помиње y паштровским документима у раздобљу од 1697. до 1734. године, Јунковићи су се прозвали Суђићи. Марка су звали Суђа јер је то и био – суђа = судија. Уопште, у Јунковићима и касније Суђићима било је више угледних људи којима је поверавана судијска почаст[73].

Позната нам је и генетика Суђића, они су носиоци хаплогрупе G2a L497 подграна Y128028. Ова хаплогрупа се најчешће везује за Келте[74]. Суђићев резултат је близак већем броју резултата са подручја западног Балкана. Међутим, родови чија је таква генетика нису груписани у неком ужем подручју, какав је случај са помињаним резултатом племена Давидовића, већ су расути на великом подручју – од Тимочке Крајине до јадранских острва. Оваква распрострањеност и невелика заступљеност у односу на друге хаплогрупе указују да се ради о веома старој генетици на овом подручју, што се подудара са хипотезом да се ради о потомцима Келта који су на овом подручју боравили у 3. веку пре Христа.

МИЏОР

Mиџори су паштровско племе чије седиште је Миџоров крш у Буљарици. Предања о њиховом пореклу су различита. Време досељења у Паштровиће креће се од 7. века (Накићеновић), преко 13. века (племенско предање), до краја 14. века, после Косовске битке (Миковић)[75]. Ни за порекло Миџора се не може рећи ништа прецизније. Према Накићеновићу, Миџори су се доселили из Старе Србије, а према Миковићу да су испод Миџор-планине у источној Србији, као и да су Миџори и Арменци (о којима ће бити речи касније) настали од старијег племена Томића. Везу Миџора и Арменка можда потврђује крсна слава Никољдан, коју Арменци и данас славе, док су Миџори касније узели да славе Свете Враче, али су дуго прислуживали Никољдан летњи, а „свака њихова кућа имала је икону св. Николе“[76]. Вук Врчевић наводи другачију верзију по којој су Миџори од Томића, а Арменци од Мацедоновића. Коначно, племенско предање има још једну верзију, да су Миџори старином из Дукађина: према овој причи, била су тројица браће – Никац, Бошко и Марко, од којих су настала братства Миџори (Од Никца, по којем су се раније презивали Николићевићи или Никлићевићи), и Бошковићи (од Бошка) и Маручићи (од Марка) у Шестанима. Шестански Бошковићи (као и Миџори) сматрају да су у сродству са Бошковићима из Бјелопавлића. Занимљиво је да и бјелопавлићки Бошковићи имају предање по којем је Бијели Павле, склањајући се испред Турака, са тројицом синова капетана Леке Дукађинца, најпре дошао у Паштровиће, где један од оне тројице, именом Мираш, остане, док се остали раселе. Од тог Мираша, каже се у Бјелопавлићима, потичу неке паштровске породице[77]. Огранак Миџора у У Ђуровићима су Тодорице, који воде порекло од Тодора Миџора који је у првој половини 18. века прешао из Миџоровог Крша у Ђуровиће као домазет[78].

Томићи, од којих потичу Миџори, помињу се у паштровским исправама од друге половине 14, пa све до почетка 19. века (последњи пут 1804. године)[79]. Вукмановић[80] наводи да се у паштровским исправама 17. и прве половине 18. века ово племе зове Бутах (или Бутак, у мн. Бутаци, Буци)[81], а од средине па скоро до краја 18. века Никлићевићи или Николићевић, да би од 1792. године заживело презиме Миџор („от племена Мичорова…“). Међутим, изгледа да је презиме Миџор ипак старије: у Манастиру Градиште изнад Буљарице, постоји њихова породична гробница са мрамором на којем стоји натпис „гробница Миџорах 1721“. Дакле, презиме Миџор постоји још у првој четврти 18. века. Осим тога, и топоним Миџоров Крш је старији од 18. века. Помињући тај топоним, није искључена могућност да су Миџори по њему прозвани, а не крш по њима. Уколико бисмо усвојили ову другу претпоставку, из самог топонима јасно произлази да се ради о личном имену а не презимену, јер би у супротном он гласио Миџорски Крш или Крш Миџора. У тој варијанти, Миџор би било лично име, односно надимак, претка од којег је настало племе. С обзиром да су Миџори огранак старијег племена Томића, могли бисмо претпоставити да му је пуно име било Миџор Томић.

Занимљиво је и старије име овог племена Бутах или Бутак, за које Вукмановић сматра да би, као и Миџор, могла бити влашког порекла. Презиме Бутах могло би бити изведено од личног имена Бута, Бутор, Буташ, које налазимо у 13. веку код Влаха[82]. На Косову постоји село Бутаково, које је несумњиво изведено од личног имена Бутак. Међутим, треба бити опрезан са закључком да су имена попут Бутак и друга са основом бут- влашке етимологије. Тaко код Руса налазимо презиме Бутаков, а морамо имати у виду и словенску основу бут- од старе речи бут = млат. Бутица је глава од неког оруђа или оружја са дршком. На бугарском језику бут значи тучак[83]. Такође, у свим јужнословенским језицима имамо глагол бутати = трпати, сипати нешто до врха (нпр. набутати се – прејести се, накљукати се).

Видели смо и предањско повезивање племенског имена с планином Миџор, што није немогуће, али је ипак мало вероватно. Можда је најближи истини Вук Караџић који име Миџор тумачи као надимак[84]. Могао би бити изведен од неког дужег имена попут Михаило, или оних са основом мир- (Мирослав или сл) или мил- (Милосав, Милија…), нарочито кад знамо да се у Црној Гори неретко дају веома необични надимци.

У не тако далекој прошлости налазимо у документима Миџор као лично име, нарочито често у области Грахова и Рудина. Током Херцеговачког устанка 1875. године, један од вођа Граховљана који су дошли у помоћ Херцеговцима био је Миџор Вујачић. У списковима пасоша издатих Црногорцима крајем 19. и почетком 20. века налазимо већи број лица са овим именом, неке како путују и више пута, па тако: Граховљани – Миџор Даковић (први пут пасош му је издат 1879. године), Миџор Булајић (1883), Миџор Кешељ (1883)[85], Миџор Миловић (1891), као и један Ковачевић чији се отац тако зове (Малиша Миџоров, 1891)[86], затим Миџор Станковић из Бјелопавлића (1885)[87], Миџор Миљанић из Бањана (1904), Миџор Шапурић из Рудина (1904)[88]. Популарност имена Миџор у овим крајевима могло би бити повезано са Миџором из предања суседних (и многима од поменутих родова сродних) Малоцуца, према којем је Миџор Лаков (наводно Дрекаловић) родоначелник више малоцуцких братстава – Рогановића, Биговића, Ћосовића, Марковића и Стевовића[89].

Треба овде направити осврт на истоветни топоним Миџор, највиши врх Старе планине, на србско-бугарској граници. Његов назив је романског порекла, по Павлу Ивићу, од *Mazo’r < vlat. (monte) maiore – „веће брдо“, што треба упоредити са ит. Montemaggiore (планина у Истри), или фурланским Montmaior – Maтајур, планина на словеначко-италијанској граници, а чему у прилог иде и наставак -ор, који налазимо и код других балканских планина чији су називи јасно романског порекла, попут Дурмитор, Пирлитор, Виситор[90]. Код Скока[91] налазимо и влашко лично име далмато-романског корена у 14. веку (Дечанска повеља) Мжура, које се данас јавља у облику Миџор. Да ово име, као ни топоним, нису словенске етимологије, потврђује и африкат Џ који није својствен словенским језицима.

 АРМЕНКО (РМЕНКО)

 Цело ово племе носи исто презиме. Живе у Буљарици. Видели смо, говорећи о Миџорима, да постоје предања о њиховом сродству, односно заједничком пореклу од Томића. Све до 19. века, племенски назив био је – Томићи, док назив Арменко, који је био нешто као надимак неког њиховог огранка, почиње да се користи као презиме свих племеника. 1595. године, у једној исправи налазимо облик Арменковић, а 1792. године оно се помиње и као племенско име: „От племена Хрменкова Андрија Хрменко“. У документима налазимо разне верзије овог паштровског презимена: Арменковић, Арменко, Рменко, Хрменко, Херменко, Ерменци, Ерменко[92].

Постоје различита тумачења етимологије овог презимена. Према племенском предању, име Арменко добили су по једном претку Томићу који је (х)рамао, па, као и предак Ћудића, није отишао на ноге Лудвигу 1381. године и тако је сачувао живу главу (Миковић). Вукмановић наводи могућност да презиме долази од латинског armentarius – говедар, штo „указује на чињеницу да су његови преци морали имати додира са старосједиоцима“. Постоје и стара женска имена Арменка и Рменка, грчког порекла („Рјечнику загребачке Академије“)[93]. Код Македонаца налазимо и женско име Арменка, и од њега краће Арма, као и мушки облик Армен, и од њега изведен Арменко, која долазе од грчког Армениос – Јермен, али може доћи и од биљке армена (такође грчки, арменес) – камилица[94]. И Милица Грковић сматра да је женско име Арменка варијанта имена Јерменка[95]. Од овог женског имена свакако долази и презиме Арменкић које налазимо у селу Кусић у Банату[96].

Међутим, постоје и другачија тумачења. У Ускоцима се армен и арменко каже за снажног мушкарца, што је можда у вези са старом словенском речи јарам, од чега и јармоња, јармешка – особа која је снажна да може и јарам да понесе, али може доћи и ликвидном метатезом од словенског ра’мен – јак, велики, од чега руско рамяньıй – обилан, јак. Можда је у вези са овим придевом и реч армаган – крупан, снажан ован, такође у Ускоцима[97]. И Ћирковић потврђује назив арменко за крупног, снажног мушкарца[98].

Ваља поменути два презимена са сличном основом. Једно је грчког порекла – Арменис са Крфа, што би могло имати везе са грчким називом за Јермене. Међутим, да овај род није јерменског порекла, показују два резултата Армениса, оба су западна грана хаплогрупе R1b (U152). Са друге стране, постојао је венецијански род са презименом Armeni. Пореклом су из Истре, а њихово презиме се појављује и у облицима Arminio и Armadio. Овај последњи облик долази од млетачке (венетске) речи аrmadio – оружар[99]. У том правцу посматрано, и презиме Арменко би могло доћи од млетачке речи аrmаdiо, а не треба искључити ни евентуалну везу Арменка са једним од поменута два рода.

Један огранак племена Томића – Арменка носио је занимљиво презиме током 17, па до почетка 18. века – Жинтилица. Презиме је настало од надимка канзелијера Паштровског збора Ивана Томића (био је на том положају веома дуго, у раздобљу 1571-1610. године), а касније га је носило његово потомство. Презиме долази од млетачког „gentilezza“ – углађен, љубазан, племенит, а Вукмановић додаје и да би могло бити и ознака властеоског порекла[100].

 НАСТАВИЋЕ СЕ

---

[1] Сава Накићеновић, Бока, Српска краљевска академија, Српски етнографски зборник, књига двадесета, Београд, 1913, стр. 429

[2] Јован Вукмановић, Паштровићи, Цетиње, 1960, стр. 9, 10; Иван Божић, Немирно поморје XV века, Српска књижевна задруга, Београд, 1979, стр. 80, 81

[3] Српски ДНК пројекат

[4] Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, издање Слово љубве, Београд, 1978, стр. 253, 254; Иван Божић, Немирно поморје XV века, Српска књижевна задруга, Београд, 1979, стр. 130.

[5] Милош Милошевић, Хајдуци у Боки Которској 1648-1718, Историјски извори Књига 4 Извори за историју Црне Горе Књига 1, ЦАНУ, Титоград, 1988, стр. 459, 582.

[6] Богумил Храбак, Поморство, гycapи и богоштовљe y Паштровићима, Историјски записи LXVIII, Орган Историјског института – Друштво историчара Црне Горе, Подгорица, 1995.

[7] Ђорђе Миловић, Писма владике Саве и Василије Петровића, Историски записи 13, свеска 1-2, Историјски институт НР Црне Горе, Цетиње, 1957, стр. 277, 278.

[8] Savo Marković, Stanovništvo srednjovjekovnog Bara, Perast, 2014, стр. 621.

[9] https://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=1193.1060

[10] 23andMe

[11] Вукмановић, Паштровићи, 88.

[12] Попис свега становништва Црне Горе по окружјима, варошима и селима 1879, књига 2, Збирка докумената, Цетиње, 2009, 240, 377.

[13] Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika 2, JAZU, Zagreb, 1972, стр. 76.

[14] Адресар подручја општине града Београда 1933, Југореклам КД, Београд, 1933, стр. 156

[15] Вукмановић, Паштровићи, 420.

[16] https://www.poreklo.rs/2015/10/27/bratstva-plemena-pastrovica/

[17] Вукмановић, Паштровићи, 95.

[18] Вукмановић, Паштровићи, 90; Бока – велики илустровани календар за годину 1910, Котор, 1909, стр. 70.

[19] https://en.wikipedia.org/wiki/Hector_(given_name)

[20] Вукмановић, Паштровићи, 424.

[21] Дионисије Миковић, Архимандрит Никодим Вуковић, Брастсво књига IX и X, Друштво Светог Саве, Београд, 1902, стр. 300.

[22] Накићеновић, 434.

[23] Вукмановић, Паштровићи, 424.

[24] Вукмановић, Паштровићи, 105; Skok 3, 367.

[25] Васо Томановић, Мешање речи, Јужнословенски филолог XVII, БЕоград, 1939, стр. 214.

[26] Вукмановић, Паштровићи, 105.

[27] Вукмановић, Паштровићи, 106.

[28] Исто.

[29] Адресар подручја општине града Београда 1933, ЈУГОРЕКЛАМ КД, Београд, 1933, стр. 151.

[30] https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%B5%D1%81%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%BE_%D0%9A%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BE

[31] Божидар Шекуларац, Оснивачка повеља Балше III Манастиру Прасквица, Дукљанско-зетске повеље, Историјски институт СР Црне Горе, Титоград, 1987, стр. 155.

[32] Вукмановић, Паштровићи, 128.

[33] Вукмановић, Паштровићи, 29.

[34] P. Fulvio Cordignano S. J, Onomasticon del Catasto veneto di scutari e registrum concessionum, Collana studi sui paesi dell’ Illyricum Nr.8, TOLMEZZO, Slabilimenlo Grаfica Саrnia, 1945 1945, стр. 16.

[35] Српски ДНК пројекат.

[36] https://www.poreklo.rs/2015/10/27/bratstva-plemena-pastrovica/

[37] Вукмановић, Паштровићи, 108-110.

[38] Исто.

[39] Исто.

[40] Накићеновић, 435.

[41] Вукмановић, Паштровићи, 108-110.

[42] Вукмановић, Паштровићи, 109.

[43] Исто.

[44] Константин Јиречек, Романи у градовима далмције током средњег века, Зборник Константина Јиречека II, Посебна издања, књига CCCLVI, Нова серија књига 42, САНУ, Одељење друшвених наука, Београд, 1962, стр. 268.

[45] Јован Вукмановић, Конавли, Посебна издања књига DXXVII књига 85, САНУ, Одељење друштвених наука, Београд, 1980, стр. 452.

[46] Иван Божић, Средњовековни Паштровићи, Историски часопис књига IX-X, САНУ, Београд 1960, стр. 162.

[47] Исто, 172.

[48] Вукмановић, Паштровићи, 108-110.

[49] Записи, гласник Цетињског историјског друштва година Х, књига XVII, Цетиње, 1937, стр. 290.

[50] Вукмановић, Паштровићи, 108-110.

[51] Petar Šimunović, Naša prezimena, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1985, стр. 187.

[52] Leksik prezimena SR Hrvatske, Institut za jezik, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1976, стр. 609.

[53] Јован Вукмановић, Црмница, САНУ, Посебна издања Књига DLXXXIII, Oдељење друштвених наука, Одбор за филозофију и друштвену теорију Књига 1, Београд, 1988, стр. 109.

[54] Исто.

[55] https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=2595.msg154691#msg154691

[56] О сотонићким Дукађинцима може се видети на: https://www.poreklo.rs/2015/11/06/plemena-i-poreklo-bratstava-crmnice/

[57] Вукмановић, Паштровићи, 115.

[58] Накићеновић, 441.

[59] Вукмановић, Паштровићи, 112,113,116.

[60] Вукмановић, Црмница, 67-68.

[61] Вукмановић, Паштровићи, 111, 112.

[62] Радослав Ротковић, Саздање Цетиња, Лексикографски завод, Титоград, 1984.

[63] Вукмановић, Паштровићи, 116.

[64] Исто.

[65] Kristijan Juran, Stari i novi stanovnici Šibenika i njegovih predgradja u drugoj polovici 17. i početkom 18. stoljeća, Državni arhiv u Šibeniku, Šibenik, 2016, стр. 96, 295.

[66] Српски ДНК пројекат

[67] https://www.poreklo.rs/2019/03/28/haplogrupa-i2/

[68] Српски ДНК пројекат

[69] Вукмановић, Паштровићи, 116.

[70] Исто

[71] Вукмановић, Паштровићи, 266.

[72] Накићеновић, 438.

[73] Вукмановић, Паштровићи, 119, 120.

[74] https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1055.0

[75] Вукмановић, Паштровићи, 121-124.

[76] Исто.

[77] Исто.

[78] Исто.

[79] Исто.

[80] Исто.

[81] Божић, Немирно Поморје, 130, 131.

[82] Исто.

[83] Јасна Влајић-Поповић: Лексичка породица батати / ботати / 6yтати ударати и сл, Јужнословенски филолог LXI, САНУ, Институт за српски језик, Београд, 2005, стр. 77-78.

[84] Исто.

[85] Poimenični protokoli izdatih pasoša u Knjaževini Crnoj Gori (1879-1883), Državni Arhiv Crne Gore, Сetinje, 2013.

[86] Poimenični protokoli izdatih pasoša u Knjaževini Crnoj Gori (1884-1892), Državni Arhiv Crne Gore, Cetinje, 2014.

[87] Исто.

[88] Poimenični protokoli izdatih pasoša u Knjaževini Crnoj Gori (1904-1905), Državni arhiv Crne Gore – Cetinje, 2014.

[89] Boško Jovanović, Monografiјa Cuca – Otimanje od zaborava, Štamparija “IVPE” Cetinje, Podgorica, 2013, стр. 24.

[90] Slavoljub Gacović, Kud se dedoše Rumuni Tihomira Dјordјevića – Kritički osvrt na knjigu Tihomira R. Dјordjevića ,,Istina u pogledu Rumuna u Srbiji“ i na njen pogovor priredjivača Radomira D. Rakića ,,Tihomir R. Djordjević i Vlasi“, Nacionalni savet vlaške nacionalne manjine, Bor, 2008, стр. 36, 37.

[91] Skok 2, 432.

[92] Вукмановић, Паштровићи, 124, 125.

[93] Исто.

[94] Олга Иванова, Македонски антропономастикон (XV-XVI век), Скопје, 2006, стр. 34, 506.

[95] Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Вук Караџић Београд, Библиотека речника, Београд, 1977, стр. 220.

[96] Јован Ердељановић, Срби у Банату, 142.

[97] Етимолошки речник српског језика 1, САНУ, Одељење језика и књижевности, Одбор за етимолошки речник – Институт за српски језик САНУ, Етимолошки одсек, Београд, 2003, стр. 207-208.

[98] Сима Ћирковић, Речник архаизама.

[99] https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=56.msg40335#msg40335

[100] Вукмановић, Паштровићи, 124, 125.