PIŠE: Snežana Aleksić
Kolektivizacija, kao oblik prava korišćenja i upravljanja nad imovinom, prema zamislima tvoraca ekonomskog modela iz sredine HH veka, trebalo je da dovede do jednakosti svih građana novoformirane države. Ovako ustrojena ekonomija donekle je dostigla postavljeni cilj. U odnosu na predratni period Kraljevine Jugoslavije, u kojoj su postojale klasne nejednakosti, u posleratnoj, komunističkoj Jugoslaviji socijalna karta stanovništva u većini je ujednačena. Efekti ovakve ekonomije u periodu 1945–1953. ogledaju se kroz ujednačeno siromaštvo svih članova društva u seoskim sredinama Sreza Zemun, nasuprot obećanjima da će komunizam svima obezbediti blagostanje.
Dok su još vođene žestoke borbe na Sremskom frontu, 9. 3. 1945. privremena vlada DFJ usvojila je dekleraciju u kojoj se ističe da će „u najkraće moguće vreme pristupiti rešavanju pitanja u pogledu seljaštva, kao što su agrarna reforma i kolonizacija, kako bi siromašni slojevi seljaštva dobili na uživanje zemlju sa potrebnim inventarom“. Tako je 23. 8. 1945. donet Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji, 2. 9. 1945. Uredba o redu prvenstva u dodeljivanju zemlje, te Uredba o postupku za izvršenje unutrašnje kolonizacije. Slede zakoni kojima se definišu novonastali agrarno-posedovni i imovinski odnosi. U zakonodavstvo i praksu uvodi se nov pojam: „narodna imovina“. Uredba o arondaciji, kao političko-ekonomska mera za stvaranje većih kompleksa obradivih površina, i Zakon o nacionalizaciji i konfiskaciji u Srezu Zemun imali su za cilj da uvećaju zemljišni fond planiran za podelu fizičkim i pravnim licima, odnosno zadrugama.
U Sremskoj Mitrovici formiran je Agrarni sud u čijoj nadležnosti se našao i Srez Zemun. Ovaj sud na predloge MNO-a donosi presude o oduzimanju zemljišnih poseda, čime se drastično menjaju imovinski odnosi u Srezu Zemun. Iako je Zakonom o agrarnoj reformi iz 1945. utvrđeno da maksimum zemljoradničkog poseda, koji će ostati u svojini zemljoradnika koji ga obrađuje sa svojom porodicom, ne može biti manji od 20 niti veći od 35 hektara obradive zemlje, u Arhivskoj građi moguće je uočiti da se Agrarna reforma u Srezu Zemun nije uvek sprovodila u skladu sa rečenim Zakonom – pojedincima je uzimano preko zakonskog maksimuma, odnosno, ostavljano je na raspolaganje manja površina zemljišta od one utvrđene zemljišnim maksimumom 1945, dok je s druge strane pojedincima, zahvaljujući proizvoljnom tumačenju Zakona, ostavljano više od zakonskog maksimuma. Proizvoljnost se u prvom redu odnosila na slobodno prosuđivanje članova MNO o tome šta je jedna inokosna porodica. Posebno treba naglasiti činjenicu da je Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji kao jedinicu mere za površinu zemljišta predvideo hektar, dok je Agrarni sud iz Sremske Mitrovice svoje odluke sprovodio koristeći katastarsko jutro kao jedinicu mere za zemljišnu površinu.
Postupke konfiskacije u Srezu Zemun vodio je nadležni Sreski narodni sud u Zemunu. Zakon o konfiskaciji imovine i izvršenju konfiskacije stupio je na snagu 9. 6. 1945. Sa donošenjem ovog Zakona ljudi koji su posedovali imovinu našli su se na udaru samovolje novoformiranih vlasti a vreme je bilo takvo da je svako mogao biti proglašen krivim i bez krivice. Optužbe na račun imućnih seljaka (reakcije, kulaka, narodnih neprijatelja itd.) postale su metod u pljački imućnog sloja stanovništva. U pamćenju danas najstarijih žitelja ovog dela Srema, koji su u vremenu o kome je ovde reč bili deca, ostalo je sećanje na torturu koju su ondašnje vlasti sprovodile nad njihovim bližnjima. Torturi koja je sistematski sprovođena prema kulačkim porodicama u Srezu Zemun bila su direktno izložena i maloletna deca kulaka.
Mera koja je u poratnim godinama usledila pod nazivom „Otkup poljoprivrednih proizvoda“ u narodu jednostavnije nazivana „prinudni otkup“, sprovođena je u skladu sa posleratnim zakonodavstvom. Neizvršenje obaveza u otkupu poljoprivrednih proizvoda smatrano je krivičnim delom privredne sabotaže. Propisana kazna za delo privredne sabotaže bila je lišavanje slobode, a u težim slučajevima lišavanje slobode sa prinudnim radom uz delimičnu ili potpunu konfiskaciju imovine. U Krivični zakonik uvedeno je kao krivično delo neizvršavanje obaveznih isporuka poljoprivrednih proizvoda i štetočinstvo u poljoprivredi.
Zakon koji se može smatrati vrhuncem licemerja u setu zakona donetih u periodu 1945–1953. jeste „Sud za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti“. Ovaj zakon nema pandan u prethodnim niti potonjim vremenima.
MNO odbori kao najniža lestvica u piramidalno uspostavljenoj strukturi vlasti KPJ, bili su ti koji su direktno sprovodili sve napred pobrojane zakone. Na ovaj način ljudi Sreza Zemun ostavljani su na volju svemoćnim lokalnim vlastodršcima da prema ličnom nahođenju donose procene, optužbe, predlažu i sprovode određene „korektivno-kaznene“ mere. Svako selo Sreza Zemun imalo je u poratnom periodu svoj lokalni zatvor, u koji su lokalni moćnici zatvarali ljude, koji su neretko bili krivi bez krivice. Pomoću poratnog zakonodavstva određen broj, uglavnom imućnih ljudi, doveden je do zatvora, pljačke imovine, gubitka časti pa čak i likvidacije.
* * *
Agrarnu reformu Kraljevine Jugoslavije i Agrarnu reformu komunističke Jugoslavije ne treba poistovećivati, već ih kao dva zasebna procesa treba vrednovati u vremenskim okvirima u kojima su realizovane i načinima i okolnostima pod kojima su sprovođene. Komunistička Jugoslavija je u prvim poratnim godinama Agrarnom reformom i kolonizacijom, kao i ukidanjem seljačkih dugova, nastojala da u svoje redove pridobije siromašni sloj seljaštva, te da na ovaj način osigura sopstveni položaj.
Agrarna reforma koja je otpočela 1945. trebalo je da se sprovede u tri faze. U prvoj fazi, do marta 1946, trebalo je utvrditi broj agrarnih subjekata, sprovesti nacionalizaciju i eksproprijaciju zemljišta iznad propisanog maksimuma, te stvoriti zemljišni fond kojim bi se podmirili svi interesenti. Interesenti su bili podeljeni u kategorije „unutrašnji kolonisti“ i „spoljni kolonisti“. Unutrašnji kolonisti bili su „zavičajci“ Sreza Zemun, dok su u kategoriji „spoljnih“ bili doseljenici u većini izvan istorijskih granica Dunavske banovine. Kolonisti su po dobijanju kolonizacije bili u obavezi da ispune sve ono što je tadašnjom ekonomskom politikom bilo zadato starosedelačkom stanovništvu. Mere prinudnog otkupa odnosile su se i na ovu kategoriju ljudi, tako da kolonisti nisu bili povlašćeni u odnosu na zavičajce među kojima su se silom prilika obreli.
Druga faza koja je otpočela krajem marta, odnosno početkom aprila meseca 1946, trebalo je da prati i kontroliše sam proces sprovođenja kolonizacije. Treća faza podrazumevala je uknjižbu prava vlasništva na dodeljenoj zemlji i trebalo je da se okonča do 1948. Agrarna reforma i kolonizacija su formalno prestali da važe ukazom vlade FNRJ od 22. 12. 1947, nakon čega je usledilo ukidanje i svih institucija vezanih za ove procese.
U poslednjoj fazi preraspodele obradivog zemljišta, između ostaloga, po direktivi Povereništva za poljoprivredu, značajnih 730 j na uzemlju Sreza Zemun predato je MNO-ima za potrebe Mesnih poljoprivrednih stanica (MPS). Seljačkoj radnoj zadruzi (SRZ) u Deču na kraju procesa agrarne reforme dodeljeno je 150 j, u Jakovu MNO, SRZ i MPS podelili su između sebe iz zemljišnog fonda oko 480 j i to 50 j oranice 30 j šume i 400 j neplodnog pašnjaka. U Surčinu, velikodušno je prepušteno Gradskom narodnom odboru Zemun 240 j oranice na upravljanje i rukovođenje, surčinskom MNO-u dato je, između ostaloga, 1.327 j oranice. U Šimanovcima 37 jutara razdelili su između sebe SRZ „Novak Atanacković“ i MPS. Primera ima još, značajno veća površina zemlje od ovde navedenog data je na upravu i korišćenje određenim subjektima koji su oformljeni da bi upravljali opštenarodnom, odnosno, društvenom imovinom. Prema definiciji iz 1972. godine društvena imovina „pripada svakom članu društva i svima zajedno, a nikom u celosti, nikom isključivo“. Kako se dogodilo da danas, po ukidanju društvene imovine, ona nije vraćena vlasnicima – onima od kojih je po oslobođenju oduzeta?
Odlomak iz knjige: Aleksić S, Jugoistočni Srem sredinom HH veka u dokumentima Istorijskog arhiva Beograda, Dobrovoljno silom naterano, IK Prometej, Arhiv Vojvodine, 2020.
Komentari (0)