Društvo, politika i ekonomija u jugoistočnom Sremu od kraja XIX do sredine HH veka – deo IV

PIŠE: Saradnik portala Poreklo Snežana Aleksić

Iz vesti koje su objavljivale Beogradske opštinske novine u vezi sa kaznama izrečenim za neispravnost životnih namirnica koje su dopremane na tržište Beograda, po imenima mlekara može pretpostaviti da su se pre Drugog svetskog rata ovim zanimanjem bavili Srbi, Hrvati, Nemci. Podatak upućuje na to da u vrstama privređivanja u agrarnom sektoru među stanovništvom Sreza Zemun u odnosu na etičku grupu – nacionalnost nije bilo razlike. Uočava se i da su se zanimanjem mlekara bavili podjednako muškarci i žene.

Spiskovi kažnjenih mlekara u godinama 1932–39. nastanjenih u Srezu Zemun ukazuju da je mleko na tržište Beograda dopremano prvenstveno iz Bežanije i Surčina, potom slede Batajnica, Dobanovci, Jakovo, Progar i Bečmen. Ovo ne iznenađuje s obzirom na geografsku poziciju pomenutih mesta. Spisak kažnjenih lica, a koji su uglavnom kažnjavani zbog dosipanja vode u mleko,  verovatno da ne predstavlja ukupan broj mlekara iz Sreza Zemun a na to upućuje Izveštaj iz 1932. u vezi sa kontrolom i ispitivanjem životnih namirnica koje pristižu u Beograd.

Iz spiska kažnjenih mlekara  Sreza Zemun pre Drugog svetskog rata  može se uočiti da je tržište Beograda mlekom iz Srema intenzivnije počelo da se snabdeva tek od 1935, što se podudara sa vremenom puštanja u rad mosta „Kralja Aleksandra“ između Zemuna i Beograda, preko reke Save. Most je osveštan i otvoren za saobraćaj 16. 12. 1934. Tokom 1934. doneta je odluka da se Zemun i Beograd od budžetske 1935. sjedinjuju u jedan grad. Tako je istočni Srem postao predgrađe Beograda.

Novootvoreni most na reci Savi uslovio je razvoj drumskog saobraćaja i doveo do toga da tržište Beograda postane lako dostupno stanovništvu Sreza Zemun, ali i da velike beogradske firme svoju robu šalju kamionima u Zemun i okolna sela – Surčin, Dobanovce, Ugrinovce, Petrovčić. Stanovništvo Sreza Zemun koje se u većini izdržavalo od agrarne delatnosti svoje proizvode transportovalo je pomoću konjskih zaprega, što je određenim mestima Sreza Zemun koja su geografski bliža Beogradu (Bežanija, Surčin, Dobanovci, Jakovo) davalo izvesnu prednost u odnosu na geografski udaljenija mesta (Kupinovo, Obrež, Ašanja, Deč). Prema jednom nepotpunom izveštaju iz ratnog vremena, u Bežaniji je evidentirano ukupno 219 kola sa konjskom zapregom.

U Kraljevini Jugoslaviji, pa tako i u Srezu Zemun, saobraćaj tokom 30-tih godina doživljava ekspanziju. Od 1. 5. 1932. otpočeo je redovan vazdušni saobraćaj na liniji Beograd–Zagreb–Beč i Beograd–Solun. Avioni na obema linijama polazili su svakodnevno u oba pravca sa aerodroma koji se nalazio na teritoriji Sreza Zemun, između sela Bežanije i grada Zemuna. U neposrednoj blizini aerodroma razvila se značajna avio-industrija. U katastarskoj opštini Bežanija nalazila se Fabrika aviona AD Rogožarski i Fabrika Zmaj (Petrović–Šterić), koje su po oslobođenju, u ime naroda,  nacionalizovane. Nedavna restitucija nije ipravila istorijsku nepravdu.

Železnički saobraćaj koji je od kraja XIX veka do početka Drugog svetskog rata na uzemlju Sreza Zemun dominirao, uslovio je da se Batajnica između dva svetska rata izdvoji kao železničko raskršće, što je mestu donelo rast u ekonomskom i demografskom smislu.

Godine  1931. Direkcija državnih železnica, čije sedište je bilo u Subotici, prelazi za Beograd. Centralni železnički magacin premešten je iz Subotice u Batajnicu. U neposrednoj blizini pruge podizani su mlinovi. U Batajnici mlin braće Koljivratić , u Boljevcima mlin braće Tisovski, u Surčinu i danas nedaleko od pruge na ovo vreme podseća stari Folenburgov mlin. Svi mlinovi su posle rata nacionalizovani, potom podržavljeni pa privatizovani. Povraćaj mlinova stvarnim vlasnicima u nedavnom postupku restitucije nije sproveden.

U vremenu Kraljevine Jugoslavije železnica u Srezu Zemun korišćena je kao javni prevoz. Povodom sokolskih sletova uprava železnice odobravala je popuste na karte članovima Sokola  kao i na druge javne skupove od opšteg interesa, pa tako i povodom proslave dvadesetogodišnjice oslobođenja i ujedinjenja Vojvodine, novembra 1938. Učesnici u proslavi mogli su dobiti povlastice pri odlasku za Novi Sad, između ostalih i sa polaznih stanica: Beograd, Zemun, Batajnica, Boljevci. Povlašćene povratne karte sa popustom od 75% u odnosu na redovnu cenu nisu bile ekonomske već političke odluke. Za proslavu Nove godine železnice su u noći između 13. i 14. 1. 1937. uvele vanredne polaske na relacijama Beograd–Resnik i Beograd–Batajnica. Železnica koja je pogođena Velikom ekonomskom krizom, od 1932. u cilju štednje revidira polaske lokalnog putničkog saobraćaja, što čini i 1937. Pred izbijanje Drugog svetskog rata o nezavidnom položaju železnice svedoči anonimno pismo upućeno jednom dnevnom listu, u kojem nepoznati autor opisuje stanje u putničkoj čekaonici na železničkoj stanici Jakovo–Bečmen, koja je u mraku, bez grejanja, pretvorena u magacin cementa za državne potrebe, tako da u nju putnici nisu mogli da se sklone od kiše, vetra itd.

Tokom Drugog svetskog rata u više navrata železnička infrastruktura je oštećena, uglavnom partizanskim diverzijama. Po oslobođenju intenzivno se radilo na njenoj popravci i osposobljavanju.

Pregled železničkih stanica i kilometarsko rastojanje pruge u Srezu Zemun 1922.

Izvor: Kilometarsko odstojanje za pruge uskog koloseka, Službeni vojni list br. 3, 26. 1. 1922, 7.

Godine 1936. sagrađen je deo „internacionalnog druma“ na deonici Zemun–Stara Pazova, dužine 21,5 km. Ovaj put bio je deo trase međunarodnog puta London–Istanbul. Izgrađen je od asfalt-betona, sa putarskim kućicama na svakih 10 km, u svemu prema tada važećim propisima gradnje internacionalnih puteva. Na ovom putu,  u avgustu 1936. došlo je do sudara jednog Grka koji se vraćao iz Berlina sa Olimpijade i našeg motocikliste. U julu 1938. ovaj put proglašen je „fatalnim internacionalnim drumom“ zbog broja saobraćajnih udesa na njemu.  Saobraćajne tragedije nisu prestale ni u 1940.

U osvit Drugog svetskog rata u planu je bila izgradnja još jednog internacionalnog puta kroz Srez Zemun. Bio je to put Beograd–Zagreb; početkom 1940. pažnju javnosti zaokupljala je rasprava u vezi sa dva ponuđena predloga trase ovog puta. Izgradnju ovog puta odložio je Drugi svetski rat da bi u poratnoj fazi obnove i izgradnje ratom opustošene zemlje bio izgrađen i ovaj auto-put, koji je poneo ime „Bratstvo-jedinstvo“.

Pre izbijanja Drugog svetskog rata određena mesta Sreza Zemun koja nisu bila povezana železnicom nalazila su se u sistemu drumskog javnog prevoza. Autobuski prevoz „Braća Čortan“ saobraćao je svakodnevno trasom Zemun–Bežanija–Surčin–Bečmen–Petrovčić–Karlovčić–Mihaljevci–Prhovo–Pećinci–Dobrinci–Kraljevci–Ruma, u oba smera, sa po 24 polaska. Saobraćala je i  linija Zemun–Bežanija–Surčin–Bečmen–Petrovčić–Deč–Ašanja–Kupinovo–Obrež gde je redom vožnje bilo po devet obostranih polazaka. U januaru 1940. došlo je do kratkog prekida autobuskog saobraćaja na obe linije zbog snežnih padavina i velikih smetova.

U vremenu između dva svetska rata i u godinama po oslobođenju korišćen je i rečni transport u svrhu javnog prevoza. Postojala je redovna linija trajekta na relaciji Boljevci–Zabrežje koja je besprekorno funkcionisala tokom letnjih meseci, ali je tokom drugih godišnjih doba, naročito zimi, zbog vremenskih neprilika najčešće bila u prekidu.

Osim na saobraćaj, vremenske prilike i neprilike uticale su i na svakodnevni život u Srezu Zemun, posebno na agrarni sektor. Zima 1923/24. bila je izuzetno oštra, obilovala je snežnim padavinama koje su u januaru mesecu gotovo paralisale život u Dunavskoj Banovini. Vojvodina je bila okovana snegom. Kod Zemuna je iz šina ispala železnička mašina, a jedan voz je zavejan na osmom kilometru pruge Batajnica–Boljevci.  Krajem januara 1929. posle obilnih snegova, snažni vetrovi ugrožavali su saobraćaj na pruzi Batajnica–Boljevci, nešto kasnije ni jedan voz nije stigao do Boljevaca jer je pruga bila zavejana. Na njenom raščišćavanju radili su meštani Boljevaca, Bečmena, Jakova, Dobanovaca, Surčina. Boljevci su tih dana jedinu vezu sa ostatkom sveta imali putem telefona, koji je nesmetano radio. Pruga je raščišćena i redovan saobraćaj uspostavljen 5. 2. 1929. U Beogradu se 12. februara temperatura spustila na minus 20 stepeni, dan ranije saobraćajna nesreća – direktan sudar dva voza na pruzi između Zemuna i Batajnice sa 18 ranjenih – potresla je Kraljevinu.

Istočni Srem, 6. 6. 1927. pokosila je oluja sa gradom veličine oraha, Batajnica je podsećala na ona sela kroz koja je prošao najstrašniji huk rata – iskidano drveće, razbijeni crepovi i prozori, pobijena živina, žitna polja pretvorena su u strnjiku, u potesu od roda ništa nije ostalo, uništeni su voćnjaci i vinogradi. Salaši nad Dunavom beleli su se od pomlaćenih ovaca. Šteta naneta Batajnici iznosila je oko 8 miliona dinara. Dnevna novina ”Vreme” izveštavala je  da najstariji meštani Batajnice veruju da je katastrofalno nevreme zadesilo Batajnicu zato što selo više ne poštuje narodne i verske svetinje, da se već dve godine nije slavio zavet Caru Konstantinu, koji je zaštitnik sela. Od ovog nevremena znatno su stradali i Deč i Petrovčić.

Aprila 1940. visoke vode Dunava podigle su vodostaj Save, tako je Srem poplavljen. Iz izveštaja savremenika doznaje se da su tokom ovih poplava U Batajnici ogromne mutne vode, koje se izlevaju iz reka, poplavile  oko 50.000 jutara plodne zemlje, uništile razne useve, ostavile – kao mala ostrva – kuće, ambare i štale usred široko razlivene vode. Ni najstariji ljudi u Sremu ne pamte ovakve poplave. – Selo Krnješevci je opkoljeno vodom. Svi putevi, sem kaldrmisanog puta prema Vojki, poplavljeni su. Seosko groblje je pod vodom, pa su pre nekoliko dana jednog mrtvaca prevezli čamcem do groblja i tu ga spustili u vodu. U celom jugoistočnom Sremu u selima Ugrinovci, Krnješevci, Šimanovci, Deč, Ašanja, Karlovčić, Petrovčić, Bečmen – pod pritiskom vode lome se prozori, popuštaju zidovi, naginju se i ruše kuće. Ljudi se bore kako znaju i umeju. Svako hoće da sačuva svoje selo, pa je tako došlo do svađe između Šimanovčana i Krnješevaca. Oni su prokopali kanale i tako odbili vodu od svojih sela. Kanal, kojim su se branili od vode seljaci iz Šimanovaca odveo je vodu u atar Krnješevaca. Voda davi i Deč. Selo Kupinovo muči muku sa stokom, koja je zbog poplave ostala bez hrane. – Od gladi zbog poplave strahuje ceo Srem.

Deo Jakova, prema Boljevcima našao se pod vodenom stihijom koja je porušila značajan broj kuća. Ovi stradalnici preseljeni su na ledinu prema Surčinu, gde su u leto 1940. podigli nove kuće. Otuda ovaj deo Jakova meštani starosedeoci i danas zovu „Stradanija“.

Stradanje Srema od elementarnih nepogoda koje su u vremenu između dva svetska rata dostizale razmere katastrofa u odnosu na stradanje koje je Drugi svetski rat sa sobom doneo, posebno u delu Građanskog rata, bile su gotovo bezazlene. Po završetku Drugog svetskog rata, sloboda koja je nastupila donela je neke druge tragedije i nepravde.

Spisak lica iz određenih mesta Sreza Zemun koja su kažnjena novčanim kaznama zbog neispravnog mleka koje su dopremali na tržište Beograda u periodu 1932–1939.

Izvor: Opštinske novine 1932-1939. god.

Odlomak iz knjige: Aleksić S, Jugoistočni Srem sredinom HH veka u dokumentima Istorijskog arhiva Beograda, Dobrovoljno silom naterano, IK Prometej, Arhiv Vojvodine, 2020.