ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Снежана Алексић
Према попису Краљевине из 1921, 51,5% становништва било је неписмено. Проценат неписмености је највиши био у Македонији, Босни и Херцеговини, а знатно нижи у крајевима који су до 1918. били у саставу Аустроугарске. Попис 1931. информише да је проценат писмених у Дунавској бановини, која је обухватала део бивше Краљевине Србије и делове територија које су пре присаједињења припадале Аустроугарској, био 71,1%. Вероватно да је проценат писмености у Срезу Земун био значајно виши од просека Дунавске бановине.
У Срезу Земун између два светска рата, деца су без обзира на пол похађала тадашње основне школе, које су овде утемељене још у XVIII веку.
У времену између два рата, након стицања основног образовања, један део деце је школовање настављало у Земуну или Београду о чему, између осталог, сведоче подаци Управе града Београда – Картотека житеља града Београда и Земуна, у којој су евидентирани подаци: име, презиме, име оца, место одакле долази, адреса на којој станује и рубрика „занимање“ у којој се ишчитава: „ђак“, „студент“. Школовање није била искључива привилегија деце из имућнијих породица, већ су за наставак школовања, углавном на предлоге сеоских учитеља и свештеника, уз сагласност родитеља, упућивана даровита деца, без обзира на социјални статус. У канцеларији СПЦ у Добановцима и данас се чувају документа у вези са стипендијама које је Црквена општина Добановци у међуратном периоду од сопствених прихода одвајала за школовање својих парохијана.
У Срезу Земун соколи и соколице су између два рата били носиоци културних дешавања, јавних окупљања – слетова, академија, комеморација, приредби, позоришних представа, неговања светле традиције.
Соколи су активни на свим нивоима, од окружних до међународних. Нарочито се истицала Соколска организација у Батајница, следе је соколи Добановаца, Прогара, соколске чете у Сурчину, Купинову и другим местима Среза. Велики окружни Соколски слет у Старој Пазови, који је одржан 30. јуна 1932, заокупљао је пажњу читавог Срема. На Соколском слету у Загребу 1934, одржаном поводом прикупљања средстава за одлазак Југославије на Олимпијаду у Берлину, из Соколске жупе Београд учешће је узело 2.411 сокола, међу којима су соколска друштва из Батајнице и Прогара. Олимпијска трка лучоноша – преношење Олимпијске бакље кроз Југославију 1936. у организацији Олимпијског одбора Југославије, реализована је захваљујући соколима.
Соколи и соколице Срема у међуратној Југославији изузетно су добро организовани. Утемељени на идеји националне словенске свести, соколи су имали своје чврсте ставове и по политичким питањима. Пред почетак Другог светског рата у Бановини Хрватској основана је милитарна „Хрватска сељачка заштита“, Немци се групишу у „Културбунд“, а као пандан националистичким покретима соколи организују „Течајеве за соколску одбрамбену приправност“. Београдска жупа, којој је припадао Срез Земун, од 1939. уводи „Одбрамбено васпитање“. Соколи су изразито антифашистички настројени. Последње масовно окупљање сокола било је у Београду 27. марта 1941.
Током Другог светског рата деловали су илегално, а са превлашћу КПЈ, Соколском савезу и његовим соколићима волшебно су „сломљена крила“. У поратној хроници Романтичне лозинке Р. Ливаде публикован је пасус који погрдно говори о соколима Срема. Не чуди. Соколи Срема до краја су остали верни Краљу и Отаџбини Југославији. У документима која су публикована у раду ”Добровољно силом натерано” уочава се да се Батајница помиње као упориште четничког покрета што је заправо одраз свести о бастиону сокола југоисточног Срема. Сремци, соколи и соколице, перјаница младости, образовања и родољубља, лучоноше неке боље будућности која је после одлуке Савезника да у Југославији подрже НОП, заједно са Краљевином Југославијом осуђена на пропаст. Један број сокола волшебно је, почев од пролећа 1944, осуђен пресудама Војног позадинског суда смртним казнама због припадности покрету „Дража Михаиловић“ који је деловао у Срему.
Међу осуђеним и ликвидираним соколима био је и бољевчанин, Бранко Станковић – Звонар. Станковић је био дугогодишњи члан Соколске организације, учествовао је на соколским слетовима у Прагу, Москви и другим значајним окупљањима сокола. По занимању је био земљорадник – поседник. Отац двоје деце. Осуђен је пресудом Војног позадинског суда 30. 7. 1944. У образложењу пресуде наведено је да се смртна казна изриче: ”зато што је 1943. године организовао четнички покрет Дража Михаиловић у Бољевцима, примио се дужности секретара, одржавао везе са Београдом одакле је преузимао и потом у Бољевцима ширио летке „Глас народа“ и „Равна Гора“. У пресуди му се на терет ставља и то што је давао прилог у новцу за покрет Дража Михаиловић” . Осим Б. Станковића, Војни позадински суд осудио је на смрт још завичајаца Срема. У пресудама описана дела, због којих су људи лишени живота, јасно упућују да је реч о самовољи и реваншизму чланова Комунистичке партије.
***
Фудбал, који између два Светска рата осваја свет, стигао је и у Срез Земун. Уз већ добро организовану соколску мрежу у селима се формирају „спорт клубови“, који након Другог светског рата мењају назив у „фудбалски клубови“. У вези са тиме изузетно важно је истаћи чињеницу да фудбалски кулубови, који су данас углавном приватизовани, нису формално-правни наследници над имовином коју су поседовала Спортска друштва. Нажалост, недавно спроведена реституција није исправила ову неправду.
У Бољевцима, крајем двадесетих година општина је одлучила да један део ледине, која је служила као пашњак, а припадала Земљишној заједници коју су чинили бивши Граничари, издвоји из овог фонда и уступи га својој деци и омладини да на њему „пикају лопту“. На исти начин и у другим местима формирана су фудбалска игралишта. Првау фудбалску лопту у Бољевце донео је Димитрије – Мита Роксић. Лопту је даровао бољевачком спорт-клубу. Мита Роксић, поседник из Бољеваца био је члан Жупаније сремске по избору, члан Управног одбора Задруге за исушење југоисточног Срема. Залагао се за прогрес и напредак Бољеваца у сваком погледу.
Фудбалске утакмице које су игране празницима и недељом, заокупљале су пажњу становништва. У Прогару је тридесетих година ХХ века у познату песму ”Ђувегије где сте – да сте” придодат стих: „та каква је и то мода стигла у Прогар – сваког свеца и недеље пикају фудбал“, који се пева и данас.
Ондашња штампа извештавала је о фудбалским утакмицама. Новина ”Време“ пише о фудбалској утакмици играној 25. 10. 1931. у Купинову. Играли су Б.С.К. Батајница–С.К. Змај Купиново 3:1 (2:0), извештај гласи: „Гости су кроз цело време били надмоћни. Голове за победу дали су: Батос, Васић и Стојковић. Домаћину је спасла част десна полутка. Судија Кошчичарић добар.“ Исти извор, очито пратећи фудбалски тим из Батајнице, који је у односу на своје противнике био супериоран, сведочи о утакмици из 1940.: „Батајница 28. јула – у петак је овде одиграна пријатељска утакмица између С.к. Батајнице и С.к. Земуна која се завршила резултатом 6:1 за домаћине. У тиму Батајнице играли су као гости: Аца Петровић, Перлић и Ћирић из Југославије и Драгићевић из БСК-а. И поред њиховог учешћа у тиму Батајнице, С.к. Земун је дао много лепшу игру. Код Батајнице добру игру су дали Аца Петровић и Драгићевић а код Земуна голман Черић, Кох, Јовановић и Мајер.“
Одломак из књиге: Алексић С, Југоисточни Срем средином ХХ века у документима Историјског архива Београда, Добровољно силом натерано, ИК Прометеј, Архив Војводине, 2020.
Коментари (0)