Порекло презимена, село Загорак (Даниловград)

Порекло становништва насеља Загорак, општина Даниловград – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Налази се на десној страни долине Зете, око потока Смрдана и повише њега до под Загарачку страну. Његов повећи дио, звани Селишта, стере се навише – сјевероисточном страном Средње горе. Овим доњопјешивачким селом Стара Црна Гора се, залазећи према долинској равни, непосредно граничи са ријеком Зетом. Она, иначе граничи Загорак са сјевероистока, сјевера и ка сјеверозападу, гдје се граница наставља рјечицом Добрик, која извире испод Стране, истичући од истоименог врела (дуг је 1 а улива се у Зету). Према западу граница се пење Страном — правцем на Пећину (Поткапину, или, како овдје кажу, Пригредину), па даље изнад ње врховима Стране до врха Подића; одатле опет силази низа страну до њеног подножја, а затим иде према: југу подножјем Стране и крашком који из Загорка излази на стару цесту Даниловград–Богетићи; од ње се поново пење уза Страну до њеног врха, недалеко од Ћерановог кука те од њега правцем између Селишта и Богмиловића на Плијевор и на Ђинову главицу; Одатле ка jyry на Ћуковац (вода у гњили, тј. глини, — бризгалина), па са њега на Тушину килу и даље на Обадов бријег, одатле се жицом стране враћа до Зубаљ–кука; Од њега се опет спушта на поменуту цесту и њоме води натраг до пута уз Нерезине, те правцем на Момину главицу и према до цркве у Загорку, одакле преко Доњих лутова излази на Зету. У том оквиру атар је (СЗ-ЈИ) дуг 2,2, широк (СИ-ЈЗ) 1,8 km и захвата 3,84 км2. Насеље је (код цркве) на висини од 63 m.

Историјат.

Село са Даниловградом и Никшићем везују два пута; На први, стари пут, који води преко Орје Луке, налази крчаником дугим око 1 km, a на други нови, што води преко Слапа и Главе Зете, коњским путем преко моста (изграђеног 1961. г.), такође дугим 1 km. Од Даниловграда је удаљен 10, од Титограда 30, од Никшића 16 и од мјеснот средишта на Слапу 6 km. Пољским путањама везује се са Туњевом (Дреновштица) и са Кујавом.

На атару села насеље је, судећи према материјалним остацима, топонинима и предањима, постојало од давнина у, по називу карактеристичним, Селиштима било је старијег насеља; братства која сад у њима живе, а ту су се настанила негдје крајем 17. вијека, причају међутим, да y селу нијесу никога затекли. Показују од старијег насеља једну цркву на врху Плоче и гробље поред ње. То је кажу било шпањско. У близини селишта су Богмиловићи, за које Ровински држи да су добили име по богумилима, а око цркве у Загорку било је велико гробље старо; при зидању цркве многе су од тих плоча употријебљене. Према тypским дефтерима из 1521. и 1523. г., Загорак је као махала нахије Пјешивци имао 26, односно 15 кућа. М. Болица не помиње Загорак, зa Дипре каже да је он почетком 19. вијека имао 25 домова и 57 војника.

Године 1889. имао је 35 д. са 323 становника (164 м. M 159 ж.; писмених 29 м.), а…1903. 27 д. и Селишта 33 д. Ердељановић је у селу (укључујући Селишта) евидентирао 59 д., а. 1925. г. било их је 69 са 229 становника. До 1948. број првих смањио се за 10, а других повећао за 28. Затим је било: 1953 (52:261), 1961 (55:243) и 1971 (46 :.200). Од задњег броја те године је y селу од рођења живјело 179, а 21 се доселило, и то 10 до 1945. а остали послије. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (7:5), са 2 (10:7), са 3-5 (13:11), са 5-8 (17:21) и са 8 и више (8:2). Истовремено је сасгав главних старосне-полних група био: прве 95:70 (ж. 33:27), друге 104 :88 (ж. 60:50) и треће 44 :42 (ж. 28 :22).

Структура становништва.

Према образовању, мјештани су били: без школе 91:74 (ж. 73 : 55), са четворогодишњом 71:58 (ж. 28 : 19), са осмотодишњом 18:32 (ж. 5 :14), са средњом 7:6 (ж. 0 2), са вишом 0:3 и квалификовани радници 3:8 (ж. 0 : 1), а неписмоних је било 54 :49 (ж. 51 :45).4

Тада је структура домаћинстава према посједу и изворииа дохотка била: без земље (0:0), до 2 ха (26 :23), 2–5 (26:23) и са 5–10 (3:0), односно пољопривредних 31 : 14, мјешовитих 24 : 21 и непољопривредних 0 : 11.

У 1953. г. 86 активних издржавала је 172 лица; у пољопривреди 58 :74, а са личним примањима било је 3. Тај однос се у наредна два пописа промијенио овако: активних је било 118 : 86, издржавали: 111 : 93; y пољопривреди 94:62 и 67:38, а са личним прилањтиа 14 :21.

Тип села.

Изузимајући унеколико Селишта до којих се долази доста окомитом страном, остали дијелови насеља, нарочито они што су у равници, имају релативно повољан географски положај. Таквим га чине два недалека пута, обиље воде, жупна клима и близина Зете. Топографски чиниоци и  размјештај посједа, међутим, утицали сy на распоред појединих или група кућа, тако да село припада .полуразбијеном типу насеља. Доласком y село (од моста преко Зете) наилази се на сљедеће насељене локалитете: Крвавци (3 куће), Ограђе (3), Чолановица (7), Ропотине (4), Солино гувно (2), Мрамор (3), Загорак (4), Селишта (3), Криваче (4), Плоче (7), Тополе (13) и Хан (бивши, на цести, 1 кућа). Средња удаљеност кућа од средишта насеља је 200–250 m. Приземних кућа има 43, а на изби 10; све су покривене тиглом; дашчани плафон је y 35, а малтерисани y 18 кућа. У периоду 1918–41. год. преправке и доградњавршене су на 7, а послије 1945. г. на 13 кућа. Године 1971. пописано је 46 станова са 2.420 m2, од којих су 8 из првог, 17 из другог, 12 из трећег и 9 из четвртог периода; 3 су имала огњиште 1 земљани под, а 43 електрично освјетљене. Према врсти су: 22 двособна, 18 једноообних и гарсоњере, 3 трособна и 3 посебне собе; од којих се 3 користе за оммор и за вријеме сезонских радова.

Родови.

У селу су јуна 1973. г. живјели:

-Вулановићи (4 д.),

-Лакићевићи (8),

-Марковићи (6),

-Ђуровићи (6),

–Радојичићи (11),

–Ђукићи (3),

-Перковићи и Митровићи (по 2) и:

-Милуновићи, Перовићи, Јанковићи и Илићи (по 1 д.).

Послије 1945. год. иселило се 69 мјештана (у Титоград, Никшић, Даниловград, Београд и многа друга мјеста). У периоду 1918–41. иселило се 17. У Војводину су колонизирана само 2 д. Раније је на рад у Америку ишло 26 мјештана. Дневних миграната је било 20. Сада у селу живе 63 лица старија од 55 година и 21 пензионер.

Воде.

Село ·се опскрбљује изворском, бунарском и бистијернском водом. Извори су: Добро поље (ту су 2 млина са 4 витла y приватном посједу; раде већ око 100 год.), Добрик и Јабуковац. Бунара има 12, од којих су 7 направљени у новије вријеме; старији су Усеиновац, Плијевори и Градина. Бистијерне су новијег датума, једна је (велика 150 m3) повише куће y Рапотинама; из ње се падом користи вода y кућама, заједнички је изграђена 1972. год., а друге двије су приватне. Логично, село је најприје користио само изворе а затим, ширећи се и удаљавајући се од њих, правило бунаре и најзад у дијелу села на кршевигим странама – бистијорне. Ипак, могућности овдашњих вода (y првом реду текућица) нијесу довољно искоришћене. У равном дијелу атара наводњавањем би се могли знатно увећати приноси, нарочито код поврћа.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Првобитно језгро насеља било је y истоименом дијелу села. Из Загорка су се прије, а нарочито послије задњег рата пресељавали y друге дијелове атара, и то y данашње засеоке – Мрамор, Плочице, Криваче, Ограђе, Крвавце, Тополе и Солино гувно. У задњих шест деценија у њих се из Загорка преселило више од 20 домаћинстава, тако да су нека од њих она и формирала. До балканских ратова умјесто заселака биле су стаје, које су коришћене за стоку и рад на имањима; y њих су преко љета силазили мјештани из Селишта и Загорка. Најприје се ту нијесу хтјели насељавати и због здравствених разлога (маларија). Сада су међутим у Загорку видна многа кућишта која су пресељеници оставили. Примјетне су, наиме, зидине 12 бивших кућа. Но, Загорак је био и остао збориште села.

Послије увођења електричног осветљења 1963. г. мјештани су прибавили 9 електричних шпорета, 7 телевизора, 13 фрижидера, 18 радио-пријемника и 7 грамофона. Само огњиште сада користи 2 д., огњиште и обичан шпорет 4, огњиште и елекгригчни шпорет 5, обични и електрични шпорег 4, а остали само обични шпорет. У задње три деценије, особито послије односне године, настале су крупне промјене и y опреми кућа новим стварима. Посебно су оне видне y реновираним и новоизграђеним кућама. У њима већ преовлађују елементи комфора градског типа. У старијим кућама, пак, у знатној употреби су старије ствари, било оне што су везане за отњшпте и упретњак, или оне aa оставу, сједење или ситније покућство. Првих је, нормално, више у кућама лоцираним у равном дијелу атара него у другим, које су размјештене на брдским падинама. До ових првих кућа може се доћи колским путевима, а до других стазама и крчатшцшиа. Тиме су поред осталог условљене разлике како y вањском тако и y унутрашњем погледу једних и других кућа. Исти чиниоци унијели су и амбијенталне разлике у њиховим локацијама. Прве су са већим и обликованим, углавном оорађеним двориштима и прикладније распоређеним и већим помоћним објектима него друге. Исти је случај и са окућницама и њиховом величином, близином и коришћењем. За село је карактеристичан релативно велики број штала (40), поред којих су обично обори. Изграђени су врло умјешно у сувомеђи, најчешће од, како овдје кажу, „сиге“; у ствари од стврднутих, бречоидних флувијалних наплавина, које су ту, на дохват руке, седиментиране. Од „двобојних“ кућа, њих 6 користи доњи „спрат“ за стоку, а 3 за магазин.

Будући да су се куће, тачније њихове групе, „раштркале“ по равници, лоцирајући се поред имовинских потеса, то су имања, бар њихове главнине, недалеко од кућа. Њихови саставни дијелови обично су и окућнице. То су оранице и ливаде, махом подједнако удаљене. Има додуше и дионица које су од овог или оног засеока више удаљене, ка Зети али, с обзиром на равничарску повезаност, и оне су релативно близу. И поред извјесних нових промјена, главни дијелови братственичких потеса су ипак очувани. На другој страни, посједи у планинском подручју, према Ластви (чевској) су на великој удаљености. Они су иначе без зиратне земље, па се једино користе за испашу; послије 1945. готово их нико не користи. На њима су (Лупоглав) прије 1941. год. 34. д. имала своје стаје, а до данас се задржало 5. Дио домаћинстава љети је давао овце на чување у Дробњацима и Ускоцима, а преко зиме стока се садржавала у селу. Сада само 3–4 д. држе по коју десетину оваца; све се више држе по 1–3 краве, а волова и товарних животиња је такође мало.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.