Порекло становништва насеља Маленза, општина Даниловград – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налази се на осоју доњозагарачке Поднопољине, тј. у Једношком пољу, са низом заселака размјештегна је пристранцима и равници између Ђеђеза, Поврпољине, Лазаревог Крста и Јабуке. Почев од Сађавца (кота 106 m) граница атара води на југ према Љуковићима (које обухвата) и преко љубановог обера у правцу запада, те прелазећи два стара пута (крчаника) који воде за Балшине продужава преко Микача до на Остаж, (кота 606 ш); одатле повија на сјевер у правцу Високе (кота 663 m) до Шћепановог пода, а затим на запад правцем на Метериште до Калине јаме и даље на Гомилу (од гробља) и на Шћепур до Caђавца. У том оквиру атар је (З-И) дуг 4,4 и широк (С-Ј) 1 те захвата 4,37 km2 површине. Средина села је на висини од 120 m.
Историјат.
Као што смо навели, говорећи о Браћанима, сам назив села потиче од старих Малоншића, који су насељавали ово подручје. Помени о њима, посебно о Једношима и Ђеђезима, указују на једновремену старост и овог насеља. Тачније речено, на још већу, ако се узме у обзир констатација да су Малоншићи били y почетку једно илирско племе, које се развило из калупа Малензе. Поновимо да је само село Малоншићи заједно са махалом Вранићи (које је по односним тутроким дефтерима било једно од 5 села и 11 махала нахије Малоншићи), 1523. год. имало 1 кућа.
У данашњем атару Малензе Ердељановић је евидентирао 49 д., а 1925. г. их је 54 са 280 становника. До 1948. број првих се увећао за 5, а друпих за 7. Затим је било: 1953 (58:272), 1961 (59:224) и 1971. (48:153). Од задњег броја те године y селу је од рођења жовјело 109, а доселило се 44, од којих 19 прије 1945, а остали послије. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (8 : 12), са 2 (18 : 13), са 3—5 (14 : 11), са 5-8 (13 : 10) и са 8 и више (6 :2). Истовремено је састав главних старост–полних група био: прве 90:49 (ж. 42 : 19), друге 89:66 (ж. 41 :37) и треће 45 :38 27 :22).
Структура становништва.
Према образовању, мјештани су били: без школе 78:53 (ж. 62 :41), са четворогодишњом 74:56 (ж. 32:27), са осмотдишњом 14:13 (ж. 3 :3), са средњом 11:3, са вишом 1:2 и квалификовати радници 1:8 (ж. 0 : 1), а неписмених је било. 37:31 (ж. 33 :29).
Тада је посједовна и донодјосвназ структура домаћинстава била: без земље (3 : 0), до 2 ha- (21:36), са 2–5 (34 : 10), са 5-10 (10 : 2) и са 10 : 15 (1 :0), односно пољопривредно: 41 : 31, мјешовишх 15:8 и непољопривредних 3 :9.
У 1953. г. 27 активних издржавало је 184 лица; y пољопривреди 16 : 129, а са личним примањима само је 16. Тај однос је у наредна два пописа изгледао овако: активних је било 70:63, издржаваних 142 :83; у пољопривреди 58:50 и 92:67, а са личним примањима 12 :7.
Тип села.
У групацији доњозагарачких насеља и ово село има релативно повољан положај. Краком дугим 2 km, изграђеним 1949. г., повезано је са поменутим путем према Петровачу (мјесном средишту), од кога је удаљено 1,5 km. Од Даниловграда је удаљено 7, а од Титограда 17 km. Сачињава га 6 заселака и то: Стрменаче (7 кућа), Пожиоци (6), Маројево гувно (7), Маленза (старо средиште и главнина села) (9), Краљ (11) и Миогорски Обер (11 кућа). Средња удаљеност кућа од средишта насеља је око 1 km. Приземних кућа има 38, на изби 12 и 1 двоспратна. Све су, сем једне, под сламом, покривене тиглом; са дашчаним плафоном је 14, са малтерисаном 30 и без плафона 7 кућа. У периоду 1918–41. преправкама је било захваћено 13, а послије 1945. год. 23 куће. Стамбени фонд села пописан је као 48 станова са 1815 m2, од којих су 7 из првог, 19 из друвог, 111. [из трећег и 11 из четвртог периода; 25 станова је имало огњиште, 8 земљани под и 45 лектричну струју. Према врсти су: 21 једнособни и гарсоњере, 16 посебних соба, 7 двособнип и 4 трособна; сви су били настањени.
Родови.
У селу су септембра 1974. живјели:
-Велимировићи (20 д.),
-Николићи (9),
-Кековићи (5),
-Ђуричковићи, Раичевићи и Јовановићи по 4 и:
-Јововићи и Ђуришићи (по 1 д.).
Послије 1945. иселило се 67 лица (у Титоград 35, Даниловград 7, Босну 4 итд.), од којих само Велимировића 48. Повремено долази око 45 д. У међуратном периоду иселило се 6 лица. У Војводину су колонизована 2 д., а раније је у друге земље ишло 10 мјештана. Дневних миграната било је 7.
Воде.
Воде у селу су 32 бистијерие од којих је једна сеоска звања Маленза (усред села), а остале су приватне.
Остали подаци о селу.
Послије увођења електричног освјетљења 1962. г. мјештани су прибавили 6 електричних шпорета. 8 фрштдера, 3 телевизора, 25 радио––пријемника и 4 грамофона. Сада једино 2 д. користе само огњиште 20 огњиште и обичан шпорет, 20 само обичан шпорет и 3 само електрични шпорет. И поред знатних иновација y опреми кућа, умногоме су још присутне старије ствари. Оне се огледају у старијим врстама кревета, сједишта, у кабастим оставама и. сл.
Дворишта, обично мања, затим помоћни објекти и скупнице аналогни су истима y осталим садашњим селима. Мање–више имају их све куће; изузетак су, бар што се тиче штала, куће на изби, која. као и у другим крајевима, имају комплексну функцију.
Просјечна удаљеност имања ад кућа је: ораница 0,5–0,8 km, ливада до 1 km и брањевина до 2 km. У брањевинама (налазе се у Виноградима и Дебелој шуми) је, обично преко дана боравила стока.
До 1945. из Малензе је на планину Лукавицу стоку изгоншто 16 д. која су на катунима имала своје стаје, док је 11 другима давало стоку на чување. Послије 1945. број првих се смањио на 5 (тамо сада имају толико стаја), а других на 1-2.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)