Порекло становништва насеља Миогост, општина Даниловград – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Захвата сјеверозападни дио подручја Горњег Загарача. Село се налази између Вељеg Гарча и Тврдоша (брда y правцу Барјамовице), односnо између Ђуричковића и Марковина. Главни дио села размјештен је y средишњем, доловитом дијелу тог предјела, а мањи на знатно кршевитом подручју, званом Рујишта, које мањим дијелом припада Мустеровићима, а већим Ђуричковићима. Надомак села: пролази пут Цетиње–Даниловград; од овог другог насеља село је удаљено 14, Од Титограда 34 и од мјесног средишта у Петровану 6 km. Почев од Иванчева дола граница атара води преко Тврдоша (источно од коте 930 m) y правцу сјевероистока до Окрошја одакле повија према сјевероистоку и преко Гусарице и пута Миогост–Барјамовица долази на Бјелограб. Даље у истом правцу код Старог гувна прелази пут Даниловград–Чево па уз Вељи Гарач до врха (мјесто Вилин до), одакле се продужава преко коте 1316 m, и гребеном Гарча излази на Петрово гувно. Одатле скреће према југу и преко Ераковића силази на пут Даниловград–Чево, те даље иде на Јерину продо, а затим, прелазећи пут који води од Мустеровића за Бејлограб, продужава на воду Цицмановицу, па на Сучку главицу и Марине долине до на Иванчев до. Тако уоквирен брдовито-доловити и извјесно планински миогорски атар, са дужином (СЗ–ЈИ) од 5 и ширином (З-·И) од 1,5 km, захвата 7,57 km2 површине. Насеље је (код цркве) на висини од 580 m.
Историјат.
Заједно са сусједним недручјима Мустеровица и Ђуричковића и Миогост је био у склопу племенске територије Малоншића, који су овдје вјероватно најприје имали катуне, а касније, услијед множења и ширења, и стално насеље.
Ердељановић је у селу евидентирао 54 д., а 1925. било их је 48 са 205 сгановнзилса. До 1948. број првих смањио се за 6, а других се новећао за 10. Према сљедећим пописима, било је: 1953 (44:232)., 1961 (39 : 197) и 1971. (27 : 116). Од задњег броја те године у селу је од рођења живјело 86, а 30 се доселило, и то 16 до 1945, а оставши послије. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (2 : 3), са 2 (4 :.2), са 3—5 (8:9), са 5–8 (18:11) и са 8 и више (7:2). Уједно је структура главних старосно–полних група била: прве 95 : 39 (ж. 58 : 17), друге 73:55 (ж. 39:32) и треће 39:22 (ж. 17 :8).
Структура становништва.
Према образовању мјештани су били: без школе 66 : 35 (ж. 48 :24), са четворогодишњом 81:56 (ж. 36 :25), са осмогодишњом 3 : 13 (ж. 0:4), са средњом 2:2 и квалификовани радници (1 :1), а неписмепих је било 52 :25 (ж. 39 : 20).
Тада je посједовна и доходовна структура домаћинстава изгледала овако: без земље (1:0), до 2 ха (22 :10), са 2—5 (14 :7), са 5-10 (2 :8) и са 10–15 (0 :2), односно пољопривредни: 23:15, мјешовитих 15 :8 и непољопривредних 1:4.
У 1953. год. 93 активних издржавало је 121 лице: у пољопривреди 88 : 100, а са личним примањима било је 18. Тај однос је у наредна два пописа изгледао овако: активних је било) 69:46, издржавати 119 : 58; у пољопривреди 60:45 и 67:36, а са личним примањима 9 : 12.
Тип села.
Село је правцем запад–исток полукружнo размјештено; састоји се из главнине села са 14 и засеока Рујишта са 5 кућа. Припада типу полуразбијених насеља. Има 13 приземних и 6 кућа на изби; сем 2 под сламом, остале су покривене тиглом; у 12 кућа је дашчани плафон, у 5 малтерисани, а 2 су без плафона. У селу је пописано 27 станова са 1008 m2, од истих су 8 из првог, 5 из другот, 9 из трећег и 5 из четвртог периода; у 20 је било огњиште, у 19 земљани под, а 12 је имало електрично освјеггљење. Према врсти су: 18 посебних соба, 8 једнособних и гарооњера и 1 двособни. Тада су 4 свака коришћена само за вријеме сезонских радова.
Родови.
Септембра 1972. у селу су живјели:
-Раичевићи (11 д.),
-Кековићи (9) и:
-Ђуришићи (1).
Повремено је долазило 13 д. (из Даниловграда, Никшића и Титограда). Послије 1945. иселило се 5 д. са 23 члана; у Војводину је колонизовано 5 д. са 21 чланом. Раније су на рад y Америку ишла 4 становника. Сада y селу има 16 лица са преко 60 година старости и 9 пензионера.
Воде.
Село се водом опскрбљује из 22 приватне бистијерне, од којих је 6 изграђено прије 1918; 14 у периоду 1918–41. и 2 послије 1945. године.
Остали подаци о селу.
Послије увођења електричног освјетљења 1966. т. мјештани оу прибавили 1 ел. шпорег, 1 фрижидер, 1 телевивор и 10 радио-пријемника. Ове релативно мале промјене у стандарду нешто више су надомјештене куповином ствари за покућство и намјештај, нарочито y реновираним кућама.
Дворишпа и обори са појатама, као и окућнице, аналогни су истоврсним објекта у другим брдско–планинским селима. Праве окућнице, односно обрадиве површине које су непосредно уз куће, обично су мале, као „зграде“. док су главнице пониже кућа:, а друга имања разбацана. Оранице и ливаде y просјеку оу удаљене од 0,3 до 0,6 km, а пасишта, шуме и брањевиие од 0,8 до 1,2 km.
На племенској планини у Лукавици мјештани су до 1941. имали 10 стаја, а сада 8. И прије и сада (1960–71) толико је домаћинстава изгонило стоку на планину, а 8–10 је давало другима на чување. Раније су стада бројала од 40 до 70 на и више грла, а сада не прелазе 20.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)