Порекло презимена, село Ливаде (Даниловград)

9. септембар 2021.

коментара: 0

Порекло становништва насеља Ливаде, општина Даниловград – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Ово бандићко село налази се на југоисточној страни брда Сађавца. Назива се тако зато што је већи број његовог атара заравњен као „ливаде“ Куће су равмјештене на њиховом ободу. Граница атара, почев од Баново гомиле на сјеверу, води ка истоку на рјечицу Црковницу до њеног ушћа у Матицу, одакле даље иде узводно Матицом, те западно од Кулендрије – до Бијелог камена под Сађавцем. Одатле се према сјеверу наставља Сађавцем и преко Селишта и Смокове плоче иде до Бапове гомиле. Дуг (З-И) 3,6 и широк (С–Ј) 1,2 km, атар захвата 4,20 km2 површине. Насеље је на висини (код цркве) од 60 m.

Историјат.

Веома погодне природне одлике и положај насеља, с једне стране према старини Малоншићима, а с друге према Лужинама, поуздано укаују на то да је овдашње насеље врло старо. Поред наведеног помена o Малопшшћима напомињемо да је недалеко село Лужница (које не припада Старој Црној Гори) по предању сједиште бана Лужапина те да је село сачувало име „старосрпскот племена Луисова“, настањеног ту (и на околним насељима y средњовјековној Лушиој жупи), која се у „једном дубровачком документу помиње 1318. год.”, а затим у другим докуменчима 1452. и 1455. г,  у турским дефорима 1521. и 1523. Лужница је заведена у нахији прве године је имала 7, а друге 6 кућа. Међутим, према М. Болици, Лужница је 1614, обухватајући свакако веће подручје, имала 41 домаћинство и 90 војника.

Ердељановић је у селу евидентирао 26 д., а 1925. било их је 32 са 151 становником. До 1948. број првих повећао се за 4, а других за 2, па је затим било: 1953 (37:168), 1961 (36:152) и 1971 (33:137). Од задњег броја те године у селу су од рођења живјела 92 лица, а доселило се 45, и то 18 до 1945. а остали послије. Састав домаћинстава према броју чланова у задња два пописа био је: 1 (4 : 2), са 2 (7 : 8), са 3–5 (7 :9). са 5-8 (17 : 12) и са 8 ивише (1 : 2). Уједно је структура главни: старосно–полна група била: прве 61:58 (ж. 33:35), друге 63:53 (ж. 33:27) и треће 28:26 (ж. 18:14).

Структура становништва.

Према образовању, мјештани су били: без школе 50:41 (ж. 39 : 33), са четворогодишњом 53:46 (ж. 21 : 21), са осмогодишњом 4 : 13 (ж. 0 : 5), са средњом 4 : 3 (ж. 1:0), са вишом 0 :1 и квалификовани радници 1:4 (ж. 0:1), а неписмених је било 31:21 (ж. 27:18).

Тада је посједовна и доходовна структура домаћинства изгледала овако: без земље (2:3), до 2 ha (22 :2), са 2-5 (12:5) и са 5–10 (0 :3), односно пољопривредних 11:6, мјешовитих 22 :4 и непољопривредних 3 : 23.

У 1953. г. 60 активних издржавала је 102 лица; у пољопривреди 32 : 81, а са личним примањима било је 6. Тај однос се у наредна два пописа замијенио овако: активних је било 44:216, издржавати: 95:96 ; у пољопривреди 31:9 и 22 : 17, аса личним примањима 13:15 лица.,

Тип села.

Кроз насеље пролази пут који се код Стслоглава одваја од пута Титоград–Даниловорад и води према Петровачу. Село је повезано и путем преко Даљма и Марезе са Титотрадом ; завршен је 1969. г. Од Даниловграда је удаљено 11, од Титограда 9 и од Петровача 6 km. Због те повезаности и релативно повољне топографске локације, насеље има врло повољан положај. Куће у њему су мјестимчно груписане, али и издвојене, мада су углавном међусобно добро повезане. Засеоци cy: Болаџина ливада (7), Митрошке њиве (3), Селишта (5), Понивало (10), Црни Обер (5), Трнова рупа (2), Присоје (10) и Maгрива (1 кућа). Средња удаљеност од средине села је око 0,6 km. У средишту села (Почивало) су црква, гробље и велика сеоска бистијерна, изграђена уз помоћ државе 1935. под. Међу кућама су 35 приземне и 8 на изби. Тиглом је покршено 38, а сламом 5 кућа. Дашчани плафон је у 24, а малтерисани у 19 кућа. У периоду 1918—.41. преправљено је 5, а послије 1945. 15 кућа. Стамбени фонд села (1971) сачињавају 33 стана са 136 m2, од којих (су 7 из првог, 7 из другог, 9 из трећег и 10 из четвртак периода; у 6 сганова је било огњиште, у 4 земљани под, а само 1 је без електричног освјетљесња. Према врсти су: 19 једнособних и гарсоњера: 9 двособних, 4 посебне себе и 1 трособни; сви су били настањени.

Родови.

Септембра 1974. г. у селу су живјели:

-Секулићи (12. д.),

-Баровићи (5),

-Драгутиновићи (4),

-Павићевићи, Беговићи, Кековићи и Радоњићи (по 2) и:

-Радовићи, Бановићи и Вукадиновићи (по 1 д.).

Послије 1945. г. иселило сe 50 мјештана (само у Титоград 35), а y међуратном периоду 11. У Војводину је колонизирано 1 д. са 7 чланова; раније је у Америку ишло 16 мјештана дневних миграната је било 16.

Воде.

У селу су два извора и седам бистијерни. Први извор звани Фрешко врело, налази се при Сађавцу; углавном га користе мјештани Присоја. Друпи, звани Црно око, је кад. Поиивала. Сем поменуте сеоске, остале бистијерне оу приватне; 4 су изграђене прије, а 3 послије 1945. године.

Остали подаци о селу.

Послије увођења електричног освјетљења 1964. год. мјештани су прибавили 5 електричних шпорета. 4 фрижидера, 5 телевизора, 8 радио-пријемиика, 5 грамофона. Претежни број домаћинстава поред обичног шпорета користи огњиште, које се све више премјешта у друге, обично дограђене просторије. Нови дијелови опреме станова, међутим, у претежној мјери су потисли старе ствари у намјештају и покућству; сада готово све то имају постеље и ормане за оставу.

Куће смјештене на пристранцима имају у својој околини помоћне објекте и мања дворишта, која су обично ограђена сувомеђом. Окућнице су релативно мале; већим дијелом су у саставу најближих потеса имовине, који се пружају пониже села ка обрадивим и сјенокосним „ливадама“. Посједи су иначе недалеко од кућа; просјечна или је удаљеност од 200 до 400 m.

Стока се љети изјављивала, на Латично и то до 1941. око 15 д., а послије 1945. (свега 3–4 д). На домаку села налази се поменута команско–загарачка комуница звана Батаљоноки комун. Одузета је од Турака (на њеном уздужном потезу била је пригранична црногорско–турска зона и постала је батаљонска комуница (загарачког и команског племена, укључујући и Бандиће) послије ослобођења Спужа и Подгорице од Турака.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.