Порекло становништва села Улићи, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
На осмом километру пута Ријека Црнојевића–Цетиње одваја се крак који води према Доњим и Горњим Улићима. Крак пута до првих је дуг 0,9 km, а од других 2 km; оба се рачвају из једног пута на 0,6 km удаљености од односног међуградског пута. Улићи су смјештени измећу Добрске плоче, пута Р. Црнојевића—Цетиње, Мекавца, Јаребичијег врха, брда Тинкала, Вјетуша и Голог брда. Поред два главна дијела (Доњих и Горњих Улића) у састав села улазе засеоци Марков до и Липово корито. До првог је предужен крак пута дуг 0,5 km. Горњи се налазе изнад Доњих Улића, тј. ниже врха Орљега гнијезда. Збијени су „при једној стрменој вали”, окруженој каменитим брдским странама и косама. У равни села има долова и геономичних пристранака, а ниже њега између подножја Орљег гнијезда, Брглијеса, Висине, Вјетуша и Голог брда стере се неравна, релативно плодна и горовита површ. Доњи Улићи су такође при једној кршевитој страни под Јаребичјим врхом. Лоцирани су повише долова у Крћешима, тј. преко Крћешког ждријела у малој „катлиници” подно брдског потеса Међеђи крш – Милова страна. До Маркова дола се од Горњих Улића иде преко Улићке скале и Машуле. Од њих је удаљен 4–5 km, а пружа се сјеверним подножјем Јаребичиног врха и Тинкала. Заселак је „растурен“ по валама и доловима, те можемо рећи да његови „подзасеоци” имају и своја имена (Плачков обер, Баљушина пећина, Веље ждријело и Под Обод).
На другој страни од Г. Улића крчаником преко Малих долина и кроз Ћетовиће долази се (растојање 1 km) y заселак Липово корито. Налази се у седлу изнад Липовог дола – између Вјетуша и Голог брда.
Читав атар Улића је веома брдовит и знатно оголио. Прошаран је мањим и већим доловима, судолицама и валама, за чије су плодне површине везани поједини дијелови села. Ограничава га линија која, почев са запада, води путем Р. Црнојевића—Цетиње, од Добрско плоче до Михаљевића кућа, на преко Веље главе излази код Орујшта, одакле скреће на сјевер и преко врха Кабли, Вјетуша и Широкога дола излази на стазу Чсшљари ––· Цетиње, те њоме до Обода, а одавде иде на Бежунту па скреће врхом Дугог брда до на врх Бачвика. Затим скреће на југ до Криве долине па на запад гребеном Вељег осоја, спуштајући се преко Милошевог крша до Марковог дола, а одатле стазом до Добрске плоче. Дуг (С—Ј) 4,3 и широк (З–И) 2,3 km, атар захвата 9,99 km2. Село је на висини (код доње цркве 440 m, а код горње 580 m) од око 470 m.
Историјат.
Улићи су старо насеље. Кроз њих је пролазио велики зетски пут, важна балканска. саобраћајница. Ту се, нарочито на мјесту Калдрма, указују остаци тог широког поплочаног пута. У которским споменицима први пут се помиње 1327. године, а затим 1434, 1591, и 1600. године. Према турским дефтерима из 1521. и 1523. године, имали су 20, односно 16 кућа, а по Болици (1614) 27 домова са 58 војника. Дипре и Сомијер два вијека касније наводе исти број кућа, а за број војника – први 30, а други 60.
Године 1865. имали су 37 д. а 1903. 46. Јовићевић је у Улићима евидентирао 35 д. од који у доњим 10, а у Горњим 14 и. У Марковом долу 11. До 1925. тај број се увећао за 11 д. са 199 становника, а затим је било: 1948 (40 д. :186 становника), 1953 (39:177), 1961 (32:118) и 1971 (27 :73). Од задњег броја је исте године 56 лица од рођења становало у истом мјесту, а 17 се доселило из сеоских насеља исте (13) и других општина Ц. Горе (2) и из градских (2). До 1945. доселило се 12, а послије те гоцине 5 становника. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (5:7), са 2 (8:8), са 3—5 (9:8), са 5–8 (7:4) и са 8 и више чланова (3:0). Истовремено је структура главних старосно–полних група била: прве 39 : 11 (ж. 19 :6), друге 44:21 (ж. 26 : 12), и треће 35:41 (ж. 22:21).
Структура становништва.
Према образовним обиљежјима, мјештани су били: без школе 45:12 (ж. 35:12), са четворогодишњем 61 :45 (ж. 26:22), са осмогодишњом 6 :7 (ж. 0 :3), са средњом 2 :3, а квалификованих радника је било (0 : 1), а неписмених 29 : 11 (ж. 28 :11).
С друге стране, тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава изгледала овако: без земље (0 : 1), до 2 ха (3 : 1), са 2—5 (8 :9), са 5—10 (12 :15), са 10—15 (7:0) и са 15 и више ћа (2 : 1), односно пољопривредних 14:9, мјешовитих 17:2 и непољопривредних 1:16.
У 1953. години 47 активних издржавало је 113 лица; у пољопривреди 36:7, а са личним примањима било је 17. Тај однос се у наредна два пописа измијенио овако: активних је било 48:20, издржаваних 55 : 36, у пољопривреди 63 : 13 и 26 : 12, а са личним примањима 15 : 17.
Тип села.
С обзиром на то да се насеље састоји од два, иако подвојена, али збијена и колским путевима повезана дијела, као и осталих разбијених сегмената, Улићи се могу сврстати у збијена насеља. Према нашој анкети, Горњи Улићи имају 14, Доњи 9, Марков до 10, и Липово корито 3 куће. Приземних је 12, а на изби 23. Све су покривене тиглом; дашчани плафон је у 9, малтерисани y 22, а без плафона су 4 куће.
У селу је пописано 27 станова са 1021 m2, од којих су 25 из првог и 2 из другог периода. Отворено огњиште имало је 16, а електрично освјетљење 19 станова. Према врсти cy: 21 једнособни и гарсоњере, 5 посебних соба и 1 двособни; сви су настањени. Преправке и уопште реновирање кућа масовнија су појава тек у задње двије деценије. Тако су углавном сви станови са двије и више просторија новијег датума. Стари обриси села и кућа на старим темељима највећим дијелом су очувани. Видније су промјене у унутрашњем, него на вањском изгледу куће.
Становништво.
Јуна 1974. у селу су живјели:
-Стругари (7 д.),
-Ђикановићи (4),
-Вуксановићи (4),
-Милашевићи (4),
-Пејовићи (2) и:
-Андрићи, Радусиновићи, Јанковићи и Михаљевићи (по 1 д.).
Послије 1945. године иселила су се 53 лица (у Војводини је колонизовано 1 д.), а сада повремено долазе њихова домаћинства са преко 70 особа. Највише исељених живи у Титограду, Цетињу, Боки, Будви и другим мјестима. Старијих од 55 година сада у селу има 47 и 23 пензионера. Раније је у Америку ушло 5, а y Цариград, Грчку и Аустрију 8 мјештана. Село сада има 4 дневна мигранта.
Воде.
Село се водом опскрбљује из неколико ублова, отворених вода (локања) и 12 бистијерни. Крћешки убао је заједнички убао у Доњим Улићима (изграђен је око 1860. год.). Овдје је такође и заједничка бистијерна истог дијела села звана Репачка јама (изграђена око 1890. г.). У Горњим Улићима су два убла звана Шетицки ублови (изграђени око 1850. год.). Изнад села је стара заједничка отворена вода звана Мијела; служи за појење стоке. Таква су и два локања y Липовом кориту, звани Зеленика и Липово корито. У Марковом долу су Машула и Залиш, такође старе и заједничке воде. Сем поменуте, остале бистијерне су приватне, 3 су изграђене y периоду 1918—41. и 9 послије 1945. године.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Електрично освјетљење село је добило 1961. год. До јула 1974. електрифициране су 23 куће у којима је тада било 9 електричних шпорета, 16 фрижидера, 3 телевизора и 15 радио–пријемника. Поред 6 д. која користе само огњиште још их је 17 која поред обичног и електричног шпорета имају и огњиште. Нарочито су велике промјене y опреми кућа. У цјелини гледано стари дијелови намјештаја и другог покућства су y већем броју кућа потиснути.
Прије свега сточарством, као водећим занимањем, било је условљено подизање релативно великог броја помоћних објеката. Отуда и данас, према поцацима анкете, поред око 20 кућа које доњи спрат користе за стоку, живину и оставу у селу постоје 33 штале (укључујући и оне од слабије грађе, појате или тзв. кућарице), које су намијењене стоци, живини, свињама и дијелом остави сточне хране. Оне су сразмјерно броју кућа више заступљене у Марковом долу, гдје се стока више држала. И овдје су такви објекти у непосредној близини кућа, тако да и они знатно доприносе збијености оних дијелова насеља који су и иначе збијени. Усљед тога је простора за дворишта у њима мало, а окућница знатном броју домаћинстава није y непосредној близини.
Имања, гледана y цјелини имајући, дакле, у виду и она разбацана, су у просјеку нешто удаљенија од кућа: оранице око 0,8 km, ливаде око 1, виногради око 0,4 и шуме и брањевине око 2 km.
Сеоска комуница је била релативно близу села. Наиме, налазила се на Јаребичином врху, около Машуле, око Ковачке јаме, Мијела, Миоцке стране, Бијелог крша и Тинкала. Постојало је неограничено право испаше, али се шума чувала од сјече. С обзиром на то да су те сеоске дионице близу, са стоком се до њих ишло изјутра, а навече враћало. Преко љета, међутим, ситна стока се давала другима на чување на Ловћену. И данас се даје, али неупоредиво мање.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)