Порекло становништва села Угњи, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налазе се недалеко од пута Цетиње—Будва, са којим су повезани краком дугим 1,8 km (изграђеним 1935–39). Од Цетиња су удаљени 7,5 а од Будве 25,5 km. Село је полукружно положено на доста окомитим падинама главице зване Стране (почев од улаза у село), затим Зуберове главице, Голог врха и главице Шкамбе. Куће су у збијеном поретку готово терасасто и релативно високо изнесене изнад сеоских имања, која се нагибно и удолинасто пружају ка истоку и југоистоку, односно ка Врелима. У ствари та изразита удолина са својим нагнутим ободом представља топографску кичму сеоског атара и економску основу села. Она је заклоњена и знатно присојна, жупна и плодна. Њоме се одливају површинске а и подземне воле, тако да је изложена ерозији земљишта. Од ње је релативно заштићена истерасираним подзидама и оградама.
Атар села ограничава линија која почев од сјеверозапада води од Шкрбетуше правцем ка путу за Цетиње, који прелази ниже Сјенокоса и процужава на Црно камење, одакле, прелазећи стазу за Очиниће, излази На пут Будва–Цетиње. Одатле иде путем и спушта се на Гроздијељ и подножје Тигларице, затим преко Шеварског дола, Цимова и Дебелог бријега и Огорелина излази на Мало Коњско, Мали и Вељи Хум, те на Шкрбетушу. Својом дужином (З–И) од 3,9 и ширином (С–Ј) од 2 km, атар захвата 7,84 km2 површине. Насеље је (код цркве) високо 780 m.
Историјат.
Угњи се први пут помињу y повељама Ивана Црнојевића из 1485. и 1489. године. У другој се заправо помиње властела „от Угањ”, а у которским споменицима се јављају 1506. године, у облику Угњана. Према турским дефтерима из 1521. и 1523. у селу је било 14, односно 11 кућа. Болица, пак, у свом попису села из 1614. године не помиње Угње, а два вијека касније Сомијер наведи да су имали 48 кућа са 80 становника. Сомијерови педаци су свакако произвољно дати; то се може закључити и по томе што он ово село сврстава међу села Ријечке, а не Катунске нахије, којој припада.
Угњи се заједно са Очинићима и Бјелошима називају општим именом Конак, или Конаџије. Име вјероватно потиче из средњег вијека, тј. из времена када су стари Зећани, изгонећи стоку на катуне у Ловћену, застајали овдје ради одмора, појења стоке и коначења. Године 1879. имали су 50 д. са 243 становника (126 м. и 117 Ж.), а 1903. 69 д. Ердељановић је у·селу евидентирао 51 д., а 1925. године било их је 45 ca 200 становника. До сљедећег пописа 1948. год. број домаћинстава смањио се за 3, а становника за 46. А затим је било: 1953 (40 д.: 142 становника), 1961 (32 : 109) и 1971 (25:81). Од задњег броја становника 64 их је од рођења становало у мјесту, а 17 се доселило, и то 12 из сеоских насеља исте и 5 из других општина Црне Горе. Од њих се 13 доселило прије 1945, а 4 послије те године. У задња два пописа састав домаћинстава према броју чланова био је: са 1 (11:7), са 2 (3:6), са 3—5 (9:6), са 5—8 (6:5) и са 8 и више (3 : 1). Истовремено је структура главних старосно—полних група била: прве 38:27 (ж. 16:11), друге 45:30 (ж. 29:19) и треће 26:24 (ж. 17:15).
Структура становништва.
Према образовним обиљежјима мјештани су били: без школе 37:30 (ж. 33:26), са четворогодишњом 48:33 (ж. 20 : 13), са осмогодишњом 4:8 (ж. 0:4), са средњом 1:1, са вишом 0 : 1, а квалификованих радника je било 0 : 1, и неписмених 27:25 (ж. 25:25).
У исто вријеме се структура домаћинстава према величини посједа и изворима прихода измијенила y мјери коју показују сљедећи подаци: без земље је било 5:1, са посједом до 2 ха (2:17), са 2–5 (3 :7), са 5–10 (8 :о) и са 10—15 ха 4 :о, Односно пољопривредних 20 : 15, мјешовитих 7:5 и непољопривредних 5:5.
У 1953. години 44 активних издржавало је 85 лица; у пољопривреди 39:75, а са личним примањима било их је 13. Током наредна два међупописна периода тај однос се измијенио тако да је активних било 39 :28 издржаваних 56 :49; у пољопривреди 34:22 и 50 : 38, а са личним примањима 14:4.
Тип села.
Сем једне подвојене куће на Трешњи (при улазу у село) све остале су збијене на поменутом потезу. Угњи су према томе веома збијено насеље. Кроз село се y наставку спојног крака са путем Цетиње–Будва полукружно продужава главна сеоска улица. На њу излазе све куће, које су иначе размјештене једна изнад друге. По свом изгледу, величини и квалитету кућа, Угњи су једно од најурбанизованијих села y Старој Црној Гори. На кућама, нарочито оним што су реновиране, y новије вријеме има све више елемената градске архитектуре. На то указује и чињеница да је у селу само једна приземна кућа, док су све остале (33) на избама или подрумима. Све су покривене тиглом („талијанском” или „каналицом”), док је у 13 дашчани, а y 21 малтерисани плафон. Док су у периоду 1918—41. извјесним преправкама биле захваћене 4 куће, дотле их је послије 1945. године знатније реновирано и дограђивано 27. Овдје је 1971. год. пописано 35 станова, од којих су 28 из првог, 3 из другог, 2 из трећег и 2 из четвртог периода. У 19 станова је постојало огњиште, а само 4 су била без електричне инсталације.
Према врсти cy: 16 посебних соба, 15 једнособних и гарсоњера, 3 двособна и 1 трособни, а према коришћељу 25 су настањени, а 10 напуштени за дуже вријеме.
Становништво.
Октобра 1973. године y селу су живјели:
-Капичићи (11 д.),
-Зубери (3) и:
-Лагатори (2 д.).
Послије 1945. године иселило се 135 лица, од којих у Војводину 38 (колонизовано 8 д.), у Цетиње 32, у Будву 16, Титоград 5, Никшић 4, Бар 2 и другдје. Исељеници су на страни подигли 18 кућа: у Цетињу 10, у Будви 6 и у Сутомору и Титограду по 1. У селу су напуштене 3 куће (посмртно остале). Из поменутих градова повремено долази 9 д. Раније је у друге земље на рад ишло 67 мјештана,7 и то у С. Америку 48, y Ј. Америку 4 и Цариград 15. Дневних миграната сада (до Цетиња) има 6.
Воде.
Воде су велико богатство овог села. И у том погледу се оно разликује од велике већине староцрногорских села. Оне се свакако морају уважити као један од примарних чинилаца за рано настајање насеља на овом мјесту. Биле су и остале заједничка сеоска благодета. Ту у самом селу су три извора: Студенац, Грохот и Точак. Такође, од брегова изнад села протиче поток, који послије тока (кроз насеље и имања) од 1 km понире. Јако надође зими, а и љети истина протиче, умањен. До 1950. године радила су на њему 3 млина, више преко зиме.
Били су y приватној својини. Жито за мљевење догоњено је из Очинића, Цетиња, Ђеклића и других села. Код поменуте куће на Трешњи изграђена је бистијерна 1965. год. За стоку се користи и извор (код запуштене куће) под Лубардом.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Село је електрифицирано 1958. год. Сада 8 д. има електрични шпорет, 12 фрижидер, 32 радио–пријемник и 7 грамофон. У већем дијелу кућа старо покућство је уступило мјесто новом. У односу на рецимо цуцка или бјеличка села, тог новог покућства је било и раније. Повратници са рада и зараде из других земаља уносили су, особито попут оних по Црмници и Љуботињу, знатне новине. Новија опрема захватила је нарочито оне куће које су у потоње вријеме обновљене или преправљене.
Тјескобна локација насеља условила је тако велики број кућа на два „боја“ Доњим спратом функционално су замијењени други помоћни објекти за чију градњу уз куће недостаје простора. Зато је број штала (9) овдје релативно мали. За спремишта и оставу поред магазина у доњем дијелу куће користе се (нарочито раније) поткровља. На њима су отвори, кроз која се помоћу покретних стуба износе оне кућне потрепштине које се у поткровљу смјештају.
И дворишта су овдје релативно мала. Стјешњују их густина кућа и падинаста основа на којој су подигнута. Извјесно их надомјешћују тараце са којих се погледом обухвата понорамична удолина која се од насеља затворено издужила ка Врелима. Она је економска основа села. У њој су окућнице и главне оранице, а ливада, брањевина и пасишта има и у другим дијеловима атара. Удионичена или испарцелисана имања стеру се више по уздужној оси удолине и још увијек, иако мање него раније, у братственичким потесима, који су се по ранијим одредбама прече купње извјесно очували. Раније поремећаје у њима чинили су обично повратници из печалбе јер су они од стечених зарада куповали имовину и подизали куће.
Развијајући се овдје у подгорини Ловћена, село није имало проблема да захвати оне површине ове планине које су му природно гравитирале и да их користи за пасишта, брањевине и обрађивање. Отуда се „сеоска планина” стере „око“ села, односно Ромом страном, Плочником, Шеревин долом, Грабовиком, Огорелинама, Хумом и Малим Сиљевиком. Ниједан њен дио није Удаљен више од једног сата хода. Она је била основа сточарству; домаћинства су држала по 60—70 грла ситне стоке. На обрадивим површинама поглавито се гајио кромпир, а са „горовитих” се сјекла шума и дрво за огрев продавало на Цетињу.
Продаја огревног дрвета била је врло уносна. За многе послове товарне животиње (више магарад него коњи) су биле незамјењиве. На њима се све преносило, јер колских путева готово да нема. Сем главног колског пута кроз село, званог Улица, остали су „коњске стазе” и воде до појединих дијелова атара. Тако, тзв. Трска улица води од села ка имањима (удолином) ка Врелима, а затим према планини, путеви звани – Мучки кам и Дубрава, пут преко Скале за Очиниће и др.
У селу се раније увелико испољавало заједништво у разним пословима. Мобе су биле уобичајени облик испомагања. Оне су надомјешћивале инокоштину појединих домова, а организоване су и у пријеким приликама, када одређени послови нијесу трпјели одлагање. Учествовале су у преносу сијена, пшенице или ражи, листа, y прашењу или нагртању (каткада и по 20 до 30 мотика) кукуруза и у другим сеоским пословима.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)