Порекло становништва села Штитари, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Захватају простор на коме се стичу границе Катунске, Ријечке и Љешанске нахије. Развили су се у релативно великом улегнућу окруженом кршевитим странама Ставора, Биоцата, Ћете, Црнијеља, Соколских крша, Водника, Релезе и Ораха. Морфолошки гледано саставни су дио горњољешанске површи, на којој се развио комплекс бројних села и њихових заселака. Преко овог „тромеђног“ простора водили су стари путеви из Зетске и дијелом Бјелопавлићке равнице према Цетињу и Котору и обрнуто. Значај положаја штитарског подручја у прошлости нарочито потврђује, чињеница да је ту, на обронцима Ставора, недалеко од села Штитари и старог пута који је преко Ђиновића водио ка Цетињу био подигнут Соко–град, као изразито средњовјековно бедемасто утврђење. Подигнут овдје, у унутрашњости Старе Црне Горе, он је био одбрана од упада освајача, колико оних што су надирали преко љешанске, толико и других који су долазили преко сјевероисточног дијела Ријечке нахије. Смјештени по нижим дијеловима изразите крашке завапе, Штитари су окружени њеним ширим обоцом на коме су поређана насеља: Ораси, Ћепетићи, Релеза, Прогоновићи, Загора, Ђалци и Ђиновићи. Сва она су била упућена на стари штитарски пут, који је водио од Цетиња преко Ђиновића и даље преко Прогоновићког превоја ка љешанској нахији, Команима и Њешкопољу.
Такав средишњи положај Штитара у овом дијелу Старе Црне Горе, заједно са осталим природним одликама, дао им је обиљежја релативно истакнутог и великог насеља. Њихов атар, захватајући површину од 1384 хектара, од сусједних насеља разграничава линија, која почев са сјеверозапада води од Рађенове пећине ка југо–истоку и преко Медове шуме и Грабове косе излази на Куново присоје (код школе). Одатле продужава преко Новакова обера, Кунића, Црне главице, Ждријела, Ресне и Црквина до на Водник, одакле скреће на сјеверозапад и преко Дубоког дола и Соко–града излази на Комачев лаз, па даље према сјеверу преко Оштре главице, Пећине, Гушине рупе, те источном страном Дабојевог вијенца и преко Јастребове алуге избија на Рађенову пећину. Дужином (СЗ–ЈИ) од 7,2 и ширином (СИ–ЈЗ) од 1,9 km, атар заузима простор од 13,44 km? Село је (код цркве) на висини од 480 м. Штитари територијално припадају љешанској нахији; данас су y саставу Мјесног подручја Ђиновића, односно цетињске општине. Колским путем (дугим 2,5 km изграђеним 1956. год.) повезани су са поменутим путем што води од Ораха преко Прогоновића, те једним краком преко Буроња и Круса, а другим преко Крњичке каменице (на путу за Цетиње) за Титоград. Овим путевима удаљени су од Титограда 31 и од Цетиња 33 km.
Историјат.
Штитари се први пут помињу y Цетињском љетопису. У њему се наводи да је Иван Црнојевић потврдио „границе между Штитаре и Томиће“. Затим се у которским споменицима помињу 1520. године, тј. y вријеме управе Ивановог сина Станише (Скендер-бега). Према једном попису из 1592. год. Штитари су заједно са Микулићима имали 41 кућу а двије деценије касније, према Боличином попису, село је имапо 15 д. и 30 војника. Почетком прошлог вијека Сомијер каже да је y селу било 18 д. и 20 војника, а Дипре, такође 18 д. и 40 војника.
Године 1865. имали су 52 д., а 1879. 62, са 341 становником (168 м. и 173 ж.); 1883. год. заједно са Орасима имали су 114 д. и 1903 (само село) 90 д. У селу је 1879. било 10 д. са по 8—10 чланова и 2 са по 12.
Припадало је љешанској капетанији. Ердељановић је y Штитарима пописао 76 кућа, а према подацима из 1925. године село је имало 75 д. са 426 становника. До наредног пописа 1948. број домаћинстава се смањио за 10, а становника за 113. А затим је било: 1953 (78 д. :347 стан.), 1961 (87:339) и 1971 (63:224). Промјене y саставу домаћинстава према броју чланова y задњој међупописној декади биле су такве да их је са 1 чланом било 15:11, са 2 (16:19), са 3–5 (32:20), са 5–8 (18 :8) и са 8 и више 6 : 5. У исто вријеме је састав главних старосно-полних група био сљедећи: прве 133 :78 (ж. 63 :36), друге 145 :92 (ж. 89:61) и треће 61:54 (ж. 33:27).
Структура становништва.
Уједно су према образовним обиљежјима мјештани били: без школе 152:91 (ж. 89:61), са четворогодишњем 111:84 (ж. 98:36), са осмогодишњом 9 : 12 (ж. З : 8), са средњом 3 :3 (ж. 1:0), са вишом школом 0 : 1 и квалификованих радника 0:3, а неписмених је било 93:76 (ж.82 :58) лица.
С друге стране, промјене у структури домаћинстава према посједу и изворима дохотка y истој декади показују сљедећи подаци: без земље их је било 8:0, са посједом до 2 ха 8 :44, са 2—5 ха 64:17, са 5—10 ха 5 :2 и са 10 и више ха 2 :0, а према дохотку — пољопривредних 72 :32, мјешовитих 9 : 17 и непољопривредних 6 : 14.
У 1953. години 126 активних издржавало је 200 лица; у пољопривреди 116 : 186, док је са личним примањима било 21. Тај однос се за два наредна међупописна периода промијенио тако да је активних било 110 :73, издржаваних 216 : 122; у пољопривреди 105:66 и 203 : 88, а са личним примањима 13:29.
Тип села.
Као насеље крашког карактера, Штитари су се од свог старог средишта, које и данас са 22 куће представља главнину села, ширили уоколо, захватајући погодније локације поред или близу зиратних површина, претварајући се временом у село разбијеног типа. Поред своје главнине са збијеним кућама, смјештене помеђу главица — Бољинац, Мурови крш, Малин крш и Стојанове главице – село сачињава још 13 више–мање разбацаних насељених сублокација. То су: Горња села (1 кућа), Ковачев до (1), Грабови до (3), Љесков до (1), Код Плочне (2), Миогост (3), Плитки до (3), Пресјека (1), Комачев лаз (5), Веља лозина (5), Дубраве (3), Друм (3) и Вардишта (17 кућа). У селу има 8 напуштених кућа, тако да је y настањеним кућама пописан 61 стан са 2376 m2 површине. Средња удаљеност кућа од средишта насеља је око 0,4 km. Приземних кућа је 35, а на изби 27; под тигленим кровом су 44, сламеним 9 и плочастим 9; дашчани плафон имају 44, малтерисани 14 и без њега су 4 куће. Њихова старост (према попису станова) је: из првог периода су 32, из другог 8, из трећег 14 и из четвртог 6. Карактеристично је нагласити да је 1971. год. било 59 станова са отвореним огњиштем, а само један је био са подом од земље; иначе су сви били без електричног освјетљења. Од свих станова само је један био двособни, док су остали једнособни и гарсоњере (30) и посебне собе (30); сви су били настањени, осим једног, који се·користио за одмор и рекреацију.
Становништво.
У селу су августа 1973. живјели:
-Челебићи (35 д.),
-Вујовићи (12),
-Перишићи (6) и:
-Чичаревићи (7).
Према казивању старих мјештана, одавде се иселило око 240 лица, од којих у периоду 1920—41. Године око 60, а остали послије 1945. У првом периоду 25 мјештана преселило се у Метохију, 10 у Петрово Село код Кладова, а остали y Подгорицу, Цетиње и друга мјеста. Послије 1945. у Војводини је колонизовано 14 д. са 90 чланова; тамо их је остало 6, а остала домаћинства су се вратила.
Највише исељених живи y Титограду, Цетињу, Никшићу и Београду. Већина њих (нарочито из Титограда и Цетиња) повремено долази у село. Сада овдје живе 62 лица која су старија од 55 година; од њих су 18 пензионери. Дневних миграната има 7. Раније су на рад у Америку ишла 22 лица. Ови подаци довољно јасно указују на популацију патријархалног типа, те уједно на тешке услове живота због којих се становништво исељавало. Само y периоду 1961—71. број домаћинстава се смањио за 24, а становника за 115.
Воде.
Село се водом опскрбљује из 60 приватних бистијерни, од којих је 27 изграђено послије 1945. године. Раније, док их је било мање, обично су биле y својини братстава, појединих њихових огранака или групе кућа. Новоподигнуте су углавном мање кубатуре, а њихови власници, уколико на неки начин нијесу регулисали питање удјела y заједничким бистијернама, задржали су права њиховог коришћења. Старе воде које су овдје најраније коришћене били су ублови. Такви cy: Грабови, Миогост и Пресјечки убао у истоименим засеоцима, затим Гостич у подножју Куновог присоја, Црнијељ у Плитком долу – заједничко власништво Штитара и Микулића и Мећеђа –– (на домаку Веље лазине), који је, сматра се, из доба Ивана Црнојевића, а колективна је својина Штитара, Ђиновића и Косијера. Сем ових Штитари имају заједничке воде на Ставору. То су: Прибиловица, Јаштреб и Бијељина. Оне су, особито раније, када је стоке било много више, биле врло значајне, јер љети, иако се смањују, не пресушују.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Због релативно знатне удаљености. села од Титограда и Цетиња, његове разбијености, те удаљености неких његових дијелова од пута, као и због отежаних услова за увођење електричног освјетљења, Штитари, за разлику, рецимо, од села Доње љешанске нахије, још нијесу захваћени већим преображајем стамбеног и другог стандарда. Извјестан изузетак y том погледу су дијелови села који су поред или на блиском домаку поменутог пута. У њима се углавном на мјесту старих граде нове куће, или, што је још чешће, преправљају, тако да се оне тзв. „изједна“ грађене куће преграђују на кухиње и собе. Новијим исељавањем увелико је смањен притисак на стари стамбени фонд, па је тиме отворена могућност за његово рационалније коришћење. Градња нових и преправка старих кућа углавном је иницирана и битно потпомогнута од исељених мјештана из најближих поменутих градова. Они добрим дијелом, било за вријеме викенда или годишњег одмора бораве овдје (и са својим породицама), помажући својима y обради имања. Све чешћи су они који овцје долазе својим аутомобилима. Од раније наглашене братственичке везе и даље се y знатној мјери одржавају. О празницима исељени братственици навраћају и обилазе се; највећом обавезом сматра се учешће на сахранама братственика и пријатеља. У појединим дијеловима села на окупу живе братственичке групе (на примјер у Вардиштима само Челебићи), па се у невољним приликама, посебно у смртним случајевима, води рачуна o братском разумијевању, помагању и пријему и испраћају саучесника y покајању. С друге стране и сами исељеници се у највећем броју случајева сахрањују на старим предачким гробљима, што све поред осталог утиче на одржавање веза са старим домаћим огњиштем и на моралне обавезе према њему и његовом, према новим условима, преображеном напретку. Овакве савремене чежње исељеника за селима y којима су рођени и гдје су извјесно вријеме живјели могуће је истаћи као општу и карактеристичну појаву за читаву Стару Црну Гору. Оне су главни носилац осавремењавања начина живота, што се првенствено огледа у реадаптацији кућа и коришћењу нбвих елемената стандарда. Динамику овог процеса примарно Одређују два чиниоца: Удаљеност одређеног села од града, односно постојање пута, и y овом случају – приградске саобраћајне везе и заступљеност електричног освјетљења. У случају Штитара први фактор је активиран тек задњих година, тако да је његово дејство већ дало извјесне почетне резултате.
Тако је, на примјер, анкетар овдје записао да од 60 д. 41 користи само огњиште, а 19 огњиште и обичан шпорет, да претежни дио њих користи транзисторе и располаже појединим новијим дијеловима намјештаја и другог покућства. Задржале су се, пак, и многе старе ствари (скриње, кашуни, црепуље и сач, старе врсте столица и сл.).
На другој страни готово су непримјетне промјене код помоћних објеката, који су по правилу саставни дијелови дворишта. Иако се практично без изузетка налазе (поред) у саставу сваке куће, они су, сем ту и тамо промијењених сламених кровова, безмало остали исти. Већином су омањих димензија и грађени у сувомеђи. Фонд ситне стоке је јако смањен, а крупну држи готово свако домаћинство, а исто тако, свиње и живину. Пчеларство је, међутим, веома опало.
Имовина мјештана је, адекватно разбијености села, разбацана по крашким „заравнима“ и доловима. Око кућа су виноградарске површине најчешће терасиране са подзидама, те се оне углавном сматрају окућницама. Ораничне површине, које се иначе у задње вријеме нагло смањују, такође су ближе кућама, док су ливаде и пасишта више удаљени. Зависно од конфигурације простора највећи број „раштрканих“ парцела је ограђен сувомеђом. Некадашње право прече купње по братственичко-родовским правилима свело се сада на питање добре воље лицитатора; постепено претеже кључ – ко да више. Истина, овдје се то питање јаче не намеће, јер је y селу, сразмјерно броју домаћинстава, релативно мало братстава. У природном погледу олакшавајуће је то што овдашње дубодолине и долови нијесу толико изразити као у неким дијеловима Катунске нахије, нарочито у Цуцама и Бјелицама, до којих се због дубине и забитости тешко долази. Овдје су ти облици „плиће“ заступљени, па су стога приступачнији.
Средиште, боље рећи збориште сеоског живота y Штитарима, било је, како рекосмо, y главнини села. Ту су куће са својим старим темељима доста збијене. Има и већих „двобојних” са повећим тарацама испоц којих љети пландује стока. Ондје је и братственичко, звано Веље гувно (старо више од 100 година, а обновљено 1951. г.), на коме су се одржавали главни скупови Штитара. Средишња улога овог дијела села потенцирана је и у новије вријеме, и то локацијом продавнице мјешовите робе са њеном бистијерном и моторним млином. Оба ова објекта су за читав крај од крупног значаја.
Штитари су вишеструко везани за своју планину Ставор, која их разграничава од Бјелица. На њој су укомуњене испаше и шуме. Испаша је коришћена тако што је од Благовијести (6. априла) до Илиндана (2. августа) на њу стављан забран, ради косидбе сијена. Подјела дионица за косидбу вршена је о Петровдану (12. јул); оне што нијесу покошене до одређеног рока (2. августа) коришћене су са свим осталим за заједничку испашу. Коришћење шуме, тачније листосјека, наплаћивано је сеоској „власти“, а добијени новац намјењиван је за путеве, воде, цркву и касније школу. У састав комуница улазиле су и ставорске пећине, које су се користиле за пландишта.
Добар дио штитарских домаћинстава имао је на Ставору своје стаје, које су данас највећим дијелом запуштене. Но, због релативно мале љетње пиће на ставорским испашама, штитарски сточари давали су (прије 1941. год. готово 50, а послије 1945. око 20 њих) ситну стоку другима на чување, било на Лукавици, Кому или Ловћену. Ставорска пасишта, према томе, поглавито служе за јесење испаше, тј. послије повратка стоке од поменутих планина.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)