Порекло становништва села Рокочи, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налазе се сјеверозападно Од Трешњева – између Дрошкорице, Ненаде и Кротиње, односно помеђу катастарских општина – Брестица на сјеверу, Јабуке на сјеверозападу, Грахова на западу и Убала на истоку. Захватају велики планински простор, разбијен бројним доловима и удолинама. Граница њиховог атара, почев са сјевера, води Од Подненаде ка истоку преко Репичких алуга и Пустог и Малог Лисца, одакле преко коте 1475 m и Вукових продоли скреће на југ, настављајући се Кобиљским продолима и стазом за Пријеки и Ковачев до и Малу Кротињу. Ту повија према западу и преко Церка и Драгоћа излази на Заиновића гувно. Одатле се преко Дрошкорице (1138 m), Седла (кота 1295 м), обухватајући Припорце, наставља до Пас поља на сјеверу, и дјелимично заврћући источно преко Врагадола, избија на Подненаду.
Знатно издигнут изнад Трешњевског и Граховског поља, овај некада много више шумовити предио представља крајњи и према Херцеговини данас пригранични дио Старе Црне Горе. Комуникативно у великој мјери издвојен и отежано проходан, он, као данашњи атар Рокоча, најближи излаз има у Трешњеву и према Грахову. Територијално је смјештен на саобраћајној средокраћи између Цетиња и Никшића, од којих је удаљен око 50 km, а од Трешњева 5–10 km. На његовој површини, дугој (С-Ј) 7 km и широкој (3–И) 3,2 km, односно великој 26,99 km2, распиње се мрежа пјешачких стаза, укупно дугих око 22 km. Насеље је на виси од 1000 m.
Историјат.
Данашње насеобине у Ракочима нијесу много старе; потичу од унатраг непуних двјеста година. Прије тога оне су овдје биле привремене, сточарско–катунске. Јер, тек се крајем 18. и почетком 19. вијека на подручју Трешњева настанило „19 вељоцуцких породица. .. а доцније придођу и остале, па се са Трешњева рашире и по свој његовој околини до крајњих цуцких граница“. Додуше, трагови по свој прилици давнашњих насеобина, према Ердељановићевим налазима, показују да су оне стицајем разних околности, прије свега због турских упада и посебно куге, раније биле опустјеле. Сам назив Рокочи, који највјероватније потиче од неког старог братства, као и неки други топоними, особито називи садашњих заселака, преузети су од стране поново досељеног становништва. О томе свједоче повећа, групно утемељена стара кућишта у појединим дијеловима атара. Документован примјер за то је назив Сладојевог дола, који потиче од успомене на риђанског „кнеза Сладоја Вујачића“ и његову купу у Рокочима и кућу у истоименом долу. Он се без сумње настанио y „Рокочу и заузео и суседне долове тек послије 1711. године, пошто су муслимани изагнати са Трешњева“. Не само по предању већ и по историјским изворима је познато „да је његов син Дока населио Грахово 1748. године (прије тога је оно 30 година било пусто) и те исте године су он и остали Риђани пришли Црној Гори и учествовали и збору црногорском на Цетињу”. Због благодетних услова за сточарство, досељавано и множено становништво увећавало је број кућа у раштрканим доловима, тако да су Ракочи почетком овог вијека према Ердељановићу имали 48 домаћинстава, а по новијим пописима: 1948. 5–1 д. са 267 становника, 1953 (56:277), 1961 (50:231) и 1971 (40:203). У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (7 :6), са 2 (4:3), са 3–5 (22:11), са 5–8 (10:11) и са 8 и више (7 : 9). У исто вријеме састав главних старосно–полних група изгледао је овако: прва 100 : 88 (ж. 50:47), друга 94:79 (ж. 51: 42) и трећа 37:36 (ж. 20: 17).
Структура становништва.
А састав мјештана према школској спреми био је: без школе 88 : 55 (ж. 61:41), са четворогодишњом 80 : 80 (ж. 29:33), са осмогодишњом 9:17 (ж. 2:7), са средњом (0:1), квалификованих радника 1:6 и неписмених 43:38 (ж. 34:30).
На другој страни, промјене у структури домаћинстава према посједу и дохотку за исти период показују подаци: без земље (1:0), до 2 ха (3:4), са 2-5 (3:2), ca 5-10 (5:5), са 10-15 (2:5) и са 15 и више ха (36:22), а према дохотку: пољопривредних 40:26, мјешовитих 9:6 и непољопривредних 1:8.
У 1953. години 108 активних издржавало је 169 лица; y пољопривреди 85 : 153, а са личним примањима било је 5. Овај однос се за сљедећа два међупописна периода измијенио тако да је активних било 58:65, издржаваних 142:122; у пољопривреди 51:57 и 120 : 100, a са личним примањима 11 : 16 лица.
Тип села.
Рокочи су типично разбијено насеље. У 18 његових заселака има 38 кућа, и то: Рокочком долу 1, Сладојевом долу 5, Дугом долу 2, Станојевом долу 1, Под Драгоћу 2, Малом Ковачевом долу 1, Широком долу 1, Вељем Ковачем долу 1, у Продолима 1, y Mиловом долу 3, у Малим Рокочима 1, Вељој алуги 2, Малој ракити 2, Меком долу 3, Припорцима 4, Под Ненадом 3 и у Савиној крушци 2. Оваква раштрканост насеобинских јединица је посљедица енергичне конфигурације простора, и распореда обрадивих површина, пасишта, ливада и шуме.
Средња удаљеност кућа од средишта насеља је око 3 km. Ови чиниоци су свакако утицали и на то да је овдје много већи број приземних кућа (31), док их је на изби (или подруму) свега 7, као и на чињеницу да их је под тигленим кровом 14, а под сламеним 24. Дашчани плафон има 20, малтерисани 7, а без плафона је 11. У периоду 1918—41. реновирањем и доградњом било је захваћено 9, а послије 1945. г0д. 4 куће. У селу је пописано 38 станова са 1681 m2, од којих су 16 из првог, 12 из другог, 9 из трећег и 1 из четвртог периода. Изграђени су од камена; 2 имају земљани под, а 1 је са отвореним огњиштем. Према врсти су: 33 једнособна, 3 посебне собе и 2 трособна; сви су настањени.
Воде.
Село има једну живу волу, 11 бистијерни и 9 ублова. Прва, звана Грабовица, налази се близу Ковачевог дола. Од бистијерни је само једна сеоско власништво – изграђена близу Рокочког дола. Користи се за пиће и појење. Сеоски је и убао звани Мека локва. Користе га сви раније више за пиће, а сада за појење стоке. Остале воде су приватне. Док су бистијерне ближе кућама, неки ублови су удаљени и до 1 km, а већина од 0,2 до 0,4 km. Направљени су на мјестима гдје се до воде могло лакше доћи, Односно, према могућностима, на оним дијеловима имовине или ближе њима на којима чељад било ради рада или ради чувања стоке више борави. Простори око сеоских вода су укомуњени.
До балканских ратова, а и y међуратном периоду, у сушним љетима су наступале големе невоље. Велика стада стоке су се тада гонила чак до појишта Сланог језера код Никшића (и до 10 сати хода) или пак на Граховску ријеку (3 -4 сата хода). Јер, у мјери у којој је сам постанак насеља (најприје као катунско подручје) заснован на потребама сточарства, толико је и његов даљи развој био превасходно условљен тим главим занимањем. Уочи задњег рата, рецимо, домаћинства су држала по 100—200 грла стоке (мањи број до 50 грла). Примјера ради наведимо да је Милош Лазарев Перовић (сада има 76 година) 1941. године имао 350 брава (око 200 коза), 60 говеда и 3 коња. Од тога броја 1945. године остало му је свега 50 грла ситне и крупне стоке; сада има 120 грла ситне и 6 крупне стоке. Љети је стоку изгонио на Ракиту, а и зими се, поглавито ради листа, тамо држала. Власници великих крда практиковали су да на држање дају по дио стоке другим мјештанима истог или околних села, и то под условом да, на примјер, од 20 грла дају власнику 10 јагњади или јаради и пола вуне. Стока је чувана на Ракити и Ненади, гдје су већим дијелом биле братственичке комунице, а мањим – приватне дионице. Стока се овдје појила и снијежницом. Као лед стврднути снијег вадио се из подубоких јама, топио на (кргама) сунцу и сливао у корита за појење. Од стоке су убирани релативно велики приходи. Продавана је Которанима, Ришњанима, Цетињанима. Са приморским трговцима је, нарочито раније, била развијена ортачка трговина. Од њих су Рокочани у надокнаду за стоку (љети за младу, а с јесени за притовњену) узимали прехрамбене и друге произведе и предмете. Главни пазар до 1945. год. одржаван је (сриједом) на Грахову, а послије на Трешњеву. Тада су (1947) биле основане двије радне задруге; ова у Рокочима звала се „Ненада“, а друга у Кобиљем долу – „Лисац“. Од 50–ак домаћинстава y Рокочима, у задрузи их је било 12 – 13, а y Кобиљем долу нешто више. Годину и по дана након оснивања, задруге су се спојиле, али су Ускоро расформиране. Откуп стоке вршен је преко земљорадничке задруге y Трешњеву. У то вријеме сточни фонд је знатно смањен, а надаље се усљед исељавања мјештана још више смањивао. Стога се и проблем водопоја више не јавља у критичном виду као раније.
Становништво.
У селу су августа 1973. живјела сљедећа домаћинства:
-Кривокапићи (9),
-Симовићи (5),
-Перовићи и:
-Кнежевићи (по 4),
-Банићевићи (3),
-Перишићи (2) и:
-Џевердановићи, Косовићи и Биговићи (по 1).
Послије 1945. иселило се 58 мјештана, највише y Никшић, Боку и Цетиње. Око 30 њих било појединачно, било са домаћинствима, повремено долази у село. У Војводини су колонизована 4 д., а раније је y Америку ишло 27 лица. Сада су у селу (у Миловом долу) 2 куће напуштене; њихови власници живе y Бијелој и Котору, а имање дају на наполицу.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Због удаљености и разбијености насеља у Рокочима су у приличној мјери изостале новије промјене, којима се карактеришу многа друга села. Без колских путева и електричног освјетљења те уз релативно велико исељавање, они не само што нијесу видније захваћени новим преображајем него су у оној врсти стагнације која запоставља коришћење постојећих могућности. Овдје y првом реду имамо y виду оптималне услове за интензивно сточарство. Данас је, међутим, ситуација овдје таква да и тај тако смањени сточни фонд једва има ко да чува. Млађе радне снаге је мало, а постојећа се више држи других занимања. Тако се, рецимо, умјесто ранијег великог броја брава сада више држе свиње (више него прије). Ионако мале обрадиве површине (богатији мјештани су имали 3–6, а сиромашнији 1–2,5 рала) добрим дијелом остају необрађене.
Више се користе могућности за сјечу шуме и продају дрвета и ћумура, него услови за уноснија занимања. Отуда је интересантно то да сада у селу готово има више коња (поглавито за пренос дрвета и ћумура) него раније.
Сем малог броја извјесно реновираних и подигнутих кућа, у изгледу села, па и у самим кућама, није се много шта измијениле. Старије покућство, петролејске лампе, огњиште и тек у новије вријеме шпорет, још увијек су више заступљени него савременије кућне ствари. Тако, рецимо, готово сва домаћинства имају старе сандуке за оставу (скриње), исто тако ручно рађена сједишта, или раније набављене кревете итд.
Ту су и посуђе и прибор за прављење сира и скорупа, као и мале, од дрвета прављене, покретне „кућице” зване млијечњаци, који љети, постављени испред куће, служе за оставу бијелог мрса.
Прилази кућама, што ће рећи и њихове локације, нијесу нарочито повољни. Отуда се ни простор око њих не може третирати као право двориште, већ прије као обори. По функцији, она прије свега то и јесу.
Великој стоци требало је омогућити смјештај око куће, гдјегдје природно или вјештачки ограђен. До такорећи недавно, посебно y прво вријеме послије досељавања, стока се смјештала и под исто сљеме, заједно са чељадима (макар је била љесама одвојена у једном дијелу куће). Временом су бројни помоћни објекти, чак знатно бројнији него куће, највише прављени. око њих, било у сувомеђи или од дрвета и покривани сламом, обезбјеђивали смјештај стоци ван куће. Још и данас има 40 таквих објеката (појата) у селу. Разбацане куће у, сразмјерно њиховом броју, веома пространом атару, везане су за обрадиво земљиште у доловима и валама. Зато су овдје куће и окућнице неодвојиве творевине.
Окућнице су уједно и веће него у многим другим селима, јер се при одабирању мјеста за кућу ишло на то да она буде тамо гдје су јој што ближе обрадиве површине, а према могућностима – и пасишта и шуме. Истина, осим окућница, остале зиратне парцеле најчешће су разбацане и углавном удаљене од кућа, тако да се средња удаљеност ораница креће око 1,3 km, док су пасишта у просјеку још удаљенија.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)