Порекло становништва варошице Његуши, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај насеља.
„Варошица“ Његуши, у којој се у малом преплићу рурални и урбани елементи, су врло значајно средиште – данас углавном његушког подручја, а некада и читаве Старе Црне Горе. Смјештено на југоисточном ободу Његушког поља, ово насеље је средокраћом свог положаја између Цетиња и Котора, у дугом историјском раздобљу Црне Горе било у природној функцији посредника између двију регионално различитих области – приморске и староцрногорске. Историјским околностима условљене, те двије области су, мада природно, етнички и историјски јединствене, међузависне и комплементарне, имале различите путеве економског и друштвено-политичког развоја. Разграничавале су их туђинске власти, али колико год, не и у оној мјери која је значила природну спону и размјену између двију економски различитих регија. Његуши су (укључивши, разумије се, и остала насеља Његушког поља) просторно међашили патријархално–кратку цивилизацију залеђа Од мултипликоване, медитеранске y приморју. Кажемо само просторно али не и економски и културолошки. Са нашег аспекта посматрања ову уопштену констатацију највјерније потврђују грађевински ансамбли његушких села, који у основи нијесу ништа друго него реадаптирана или дјелимично истоветна форма бококоторске, првенствено сеоске архитектуре.
Смјештени рубом средишњег потеза Његушког поља, између Ераковића, Раичевића, Копита и Врбе, Његуши су као „ушорено“ друмско насеље готово подједнако удаљени од Цетиња (20) и Котора (22 km). Сам пут, који кроз њих пролази, оивичавају с једне и с друге стране. Мали атар који захвата 0,85 km2 уоквирује линија која са запада почиње од пута за Ераковиће и од задружног дома води на југ, па преко Пијавице скреће ка истоку на Змајића крш, гдје прелази пут за Врбу, а одатле се благим луком наставља и преко поља излази код задружног дома на пут за Ераковиће. Налазећи се у равници, насеље (на скоро и сам атар) је на висини од 860 m.
Историјат.
Сходно оквиру наших проматрања, о првим поменима и раним подацима о Његушима, говорили смо y Одговарајућој мјери y дијелу о Дугом Долу и Ераковићима.
За ово насеље Ердељановић није саопштио посебне податке o броју домаћинстава. Он само наводи да се дио раичевићког земљишта око друма за Котор, на коме су крај пута крчме и гостионице, зове Крчме његушке или Ханови. Међутим, према подацима из 1925. год. Његуши су имали 30 д. са 119 становника. А затим: 1948 (21:61), 1953 (20:60), 1961 (25:77) и 1971 (17:49). Састав домаћинстава према броју чланова y задња два пописа био је: са 1 (6:5), са 2 (6:3), са 3–5 (10:7) и са више од 5 чланова (3 :2). Истовремене промјене y главним групама старосно-полне структуре показују наредни полаци: у првој 37 : 15 (ж. 15:8), у другој 28;26 (ж. 19:12) и у трећој 12:8 (ж. 9:6).
Структура становништва.
А образовна обиљежја мјештана била су: без школе 21: 11 (ж. 16:10), са четворогодишњом 25:8 (ж. 13:5), са осмогоцишњом 3:7 (ж. 1:1), са средњом 3:5 (ж. 1: 3), са вишом 4:2 (ж. 3:0), квалификованих радника 1:5 (ж. 0 : 1), а неписмених 11:9 (ж. 9:8).
С друге стране, промјене у посједовној и доходовној структури домаћинстава биле су сљедеће: без земље (8:6), до 2 ха (15 :9), Оод 2 до 5 (2:1) и са 5 и више ха (0 : 1), осносно пољопривредних 10:0, мјешовитих 7:4 и непољопривредних 3:13.
У 1953. години 24 активна издржавала су 30 лица; у пољопривреди 11:13, а са личним примањима било је 6 лица. Тај однос се за наредна два пописа овако измијенио: активних је било 22:20, издржаваних 50:22; y пољопривреди 12 : 5 и 21:1, а лица са личним примањима 5:7. У индустрији је радило 0:2, y саобраћају, трговини и угоститељству 1:7 и у управи и културно–просвјетној дјелатности 8 :6.
Тип насеља.
У самом насељу, које припада збијеном типу, данас има 18 кућа. Приземних је 11, а двоспратних 7; све су са тигленим кровом, а са дашчаним плафоном је 10 и малтерисаним 8. Од њих је прије 1918. утемељено 11, y периоду 1918—45. 4 куће и послије 1945. године 3. У међуратном периоду оправкама и унутрашњим измјенама биле су захваћене 4, а послије 1945. год. 5 кућа. Пописом су евидентирана 23 стана са 1233 m2, од којих је 12 из првог, 4 из другог и 4 из трећег периода; с стана су имала водовод, а 22 електрично освјетљење. Према врсти су: 13 једнособних и гарсоњера, 4 двособна, 4 трособна, 1 четворособни и 1 посебна соба, а према коришћењу –- 16 је било стално настањених, 7 напуштених за дуже вријеме и 1 настањена пословна просторија. У насељу је и 6 зграда у друштвеној својини, и то: задружни дом, изграђен 1951, y којему је од 1961. год. школа, затим зграда бивше школе у којој су амбуланта и 2 стана, двије зграде Земљорадничке задруге са Цетиња у којима су 2 продавнице мјешовите робе и магацини (у једној од њих су и 2 стана), зграда поште, у којој је и 1 стан и, најзад, зграда у којој су гостионица и мјесна канцеларија (изграђена 1910. год.).
Воде.
Варошица се водом опскрбљује из водовода са Коритника, једног бунара и седам бистијерни. У насељу је једна јавна чесма, а шест домаћинстава је задњих година увело воду у станове. Све бистијерне су приватне и рађене су прије рата. Њихово коришћење је све мање.
Становништво.
У Његушима сада живе сљедећа домаћинства:
-Поповићи (1),
-Ивановићи (1),
-Падалице (2),
-Шеваљевићи (2),
-Радовићи (1) и:
-Врбице (1).
Послије 1945. год. иселила су се 22 лица, и то у Котор 8, Цетиње 6, Ловћенац 2, Београд 1, Загреб 1, Борово 1. Херцег–Нови 1 и y Сарајево 2. Запуштене су 4, а напуштене 3 куће. Мјештани су на страни подигли 5 кућа (y Цетињу, Котору, на Трешњи, Вучјем Долу и Великом Бостуру – на Ловћену). Ван свог мјеста 1971. год. радило је 7, а раније је на рад y друге земље ишло 8 лица.
Занимање становништва и остали подаци о насељу.
Његуши имају дугу трговачку традицију. До ослободилачких ратова 1876 – 78. год. овдје је био главни, поглавито сточни пазар за Црну Гору. Ту функцију су, мада у умањеном обиму, задржали и до 1918, а дјелимично и до 1951. год. Велики пазар се одржавао сриједом. Главна пијаца коју су звали Врпоље била је баш овдје. Сем стоком трговало се и другим добрима — сиром, кастрадином, шунком, медом, воском и другим. Ту су биле многе кафане, „дагање” (продавнице) и пекара.
Шверц је био узео велики мах. У Боки се нарочито током аустријске власти много шверцовало кафом, шећером и алкохолом. Бројни шверцери су вјешто прелазили аустријску границу. Прегонили су чак и круну стоку. Неки Његушани су директно трговали са Трстом, а већи број се ортачио са которским трговцима ради трговине „на мало” или извоза у Италију. Извозило се суво месо, сир, кожа, вуна и др.
Варошица је, дакле, y прошлости поглавито живјела од трговине. Била је врло прометно грло Старе Црне Горе према Котору – мјесто на чијој су се пијаци сретали људи из свих племена Катунске и, тако знатно мање, других нахија. У том погледу њен пандан су на територији Старе Црне Горе представљала трговишта у Р. Црнојевића и Вирпазару, док су унутрашња, мада мањих размјера, била у Цетињу, Чеву и Трешњеву. Та дуга традиција задржала се у менталитету Његушана до данас.
Другостепена занимања — сточарство и земљорадња — била су у функцији првог. Прво се ослањало на пасишта и катуне y Ловћену, а друго понајвише на имовину у Његушком пољу.
По свом вањском изгледу Његуши се умногом разликују од других насеља Старе Црне Горе, укључујући ту и поменута трговишта. Њихов главни средишњи и најстарији дио представља низ „геометријски прецизираних“ и сасвим једноставних „палата на фасаду”, чврсто грађених од клесаног камена везаног малтером. Умјесто вањске малтерске облоге стоји „чиста фасада“ од симетрично наређаних и фуговано спојених камених коцака. Прозори и врата су такође урамљени каменим правоугаоницима. Тако грађене и временом патиниране сивим нијансама, његушке „зграде“ су вјеран амбијетални израз кречњачко–доломитске подлоге ловћенског краја.
Насеље је и данас, у савременој туристичкој експанзији, веома прометно. Ради посјете Његошевом родном мјесту, чувеног погледа са Крсца на Боку и атрактивних которских серпентина пролазе овуда стотине хиљада туриста. Они уједно могу да се освједоче у којој мјери је његушка архитектонска фасада Старе Црне Горе симбиотична са сусједном, приморском.
С друге стране, посматрани елементи стандарда показују да су у Његушима у знатном степену потиснута ранија рурална обиљежја живота. Наиме, од 1.956. год., када је уведено електрично освјетљење, овдашња домаћинства су прибавила 10 телевизора, 12 фрижидера, 4 машине за прање веша и 8 електричних шпорета. Ниједно домаћинство не користи огњиште, односно стари прибор за печење и кување; сва домаћинства су највећим дијелом стари намјештај и покућство замијенила новим, итд. И остала насеља y Његушком пољу су мање–више, особито у задњих 10—15 година, убрзано захваћена таквим преображајем. Главни узрок томе лежи у средишњем положају овога подручја између Цетиња и Котора.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)