Порекло становништва села Мужовићи, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др. Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Село захвата један од средишњих дијелова љуботињске територије. Пружа се источним подножјем Вирања, пониже кога се потезима ка истоку и југу, тј. према Свињштику и Дубовском брду, стеру веће заравњене површине. Кроз село пролази главни (љуботињски пут од Кошћела према Грађанима и даље до Јадранске магистрале. Од сасвим блиских Вигњевића село се разграничава обронцима Вирања и главицом Прњак до главице Куле. Граница се даље наставља на Штедим и на Голи врх, од којега се Страном спушта на Грможур и Мратињ. То је гранични потез од запада према сјеверу. Одатле према истоку наставља се преко Пецког брда, затим гребеном Паљетковине на Голи врх и Дубовско брдо, одакле скреће према југоистоку и југу и води на Пелинско ждријело, Свињштик и Ружину главицу, на преко краја званог Границе на Бијело ждријело и врх Обера до самог центра Љуботиња — код Саборне цркве. Одатле назад — према Богутима – правцем ка средини Вирањске стране. Атар, чија је дужина (С—Ј) 3,2 km, а ширина (З–И) 1,2 km, захвата површину oд 3,69 km2. Висина села (код цркве) је 440 m.
Историјат.
Полазећи од чињенице да се Њуботињ, коме и Мужовићи средишно припадају, први пут помиње у которским споменицима 1398. год. и да га насељавају стара братства Радомани, Прље и др., да се закључити да насеље постоји од старине. При том је значајно истаћи да се Љуботињ помиње ускоро после косовског боја 1389. и уступања Скадра 1393, y вријеме Ђурђа Балшића, тј. одмах послије погибије зетског одметника Радича Црнојевића, када се зетско становништво, заједно са збјеговима из покорених и угрожених области, почело повлачити из угрожене равнице y брдске крајеве Црне Горе, y сточарске предјеле, мање насељене, у зетске катуне. У турским дефтерима 1521. и 1523. год. заведени су Драгосалићи; први пут са 21, а други са 19 кућа. Братство Шабани, које живи у Мужовићима некада се (тј. у то вријеме) звало Драгосављевићи. У каснијим изворима подаци се уопштено односе на читав Љуботињ, који је по Болици имао 70 домова и 160 војника. Године 1865. Мужовићи су имали 104 д., а 1903. 84. Јовићевић је у селу пописао 65 д. а према подацима из 1925. било их је 89, са 417 становника. На заТИМ: 1948 (36:126), 1953 (42 : 145), 1961 (33:123) и 1971 (24:86).
Састав домаћинстава према броју чланова y задња два пописа био је: са (7:5), са 2 (6:4), са 3—5 (12:11) и са 5 и више чланова (8 :4). Истовремено промјене y главним групама старосно-полне структуре показују наредни подаци: y првој 47 : 33 (ж. 19:16), у другој 49:32 (ж. 26:19) и у трећој 27:18 (ж. 21:13).
Структура становништва.
Образовна обиљежја мјештана y истом периоду била су: без школе 42:22 (ж. 35 :20), са четворогодишњом 51:35 (ж. 8:13), са осмогодишњом 4 : 10 (ж. 1:3), са средњом 0 : 1 (ж. 0:1), са вишом 1:1, квалификованих радника 1:3 (ж. 0:2) и неписмених 29:21 (ж. 28:20).
С друге стране, промјене y саставу домаћинстава према посједу и изворима дохотка виде се из ових података: без земље (4 :6), са 2 ха (25:15) и са 2—5 (4 : 3), односно пољопривредних 10:3, мјешовитих 20 : 5 и непољопривредних 3 : 16.
У 1953. години 49 активних издржавало је 74 лица; у пољопривреди 41:42, а лица са личним примањима било је 22. Тај однос се за сљедећа два међупописна периода измијенио тако да је активних било 26 : 19, издржаваних 77:53; у пољопривреди 19:11 и 30:6, а са личним примањима 20 14.
Тип села.
Мужовићи имају веома повољан географски и топографски положај. Први зато што су поменутим путем везани за значајне комуникације према Цетињу и Титограду на једној и Црмници, Скадарском језеру и приморју на другој страни, а други због тога што су куће углавном на равничарском дохвату имања и што су на релативно малој удаљености од мјесног средишта, које, макар y малом, врши извјесне функције градског средишта.
Село се састоји из четири краја, која се и поред својих уобичајених назива не могу издвојити као засеоци, и то како због тога што су сви подједнако упућени на односно средиште, тако и због знатне помијешаности имања. Једино њихова извјесна раздаљина, као и одређени размаци између кућа у њима чине насеље полуразбијеним. То су: Чисто поље (4 куће), Прље и Николићи (13), Радомани (19) и Шабани (10). Приземних кућа је 5, на изби 40 и 1 двоспратна. Све су покривене тиглом, са дашчаним плафоном је 9, а са малтерисаним 37. У периоду 1918—41. оправкама је било захваћено 6 и послије 1945. год. 25 кућа.
Године 1971. овдје је, међутим, евидентирано 25 станова са 886 m2, од којих је 18 из првог, 1 из другог, 4 из трећег и 2 из четвртог периода. Са огњиштем их је било 12, а са електричним освјетљењем 21. Према врсти су: 17 једнособних и гарсоњера, 5 посебних соба, 2 двособна и 1 трособни, а према коришћењу: 3 за одмор и рекреацију и 1 привремено настањен.
Воде.
Воде y селу су извори и бистијерне. Први је Љуботињски убо, који се налази y горњем дијелу Чистог поља; други је у кршевитом предјелу према брду Свињштику, звани Манита вода, и трећи, звани Вреник, изнад кућа Вујовића на страни Вирања. У вријеме јаке кише јављају се понегдје и привремена врела. Постојеће бистијерне (7) градили су било појединци или, још више, групе домаћинства или поједини крајеви села.
Становништво.
У селу живе сљедећа домаћинства:
-Радомани (11),
-Вујовићи (4),
-Џонови (1),
-Шабани (6),
-Николићи (4),
-Прље (4) и:
-Павићевићи (1).
Послије 1945. иселило се 163 лица. Повремено долазе 22 д. и око 70 појединаца. Сада y селу има 21 напуштена или запуштена кућа. У неке од њих релативно ријетко долазе њихови власници. У периоду 1941—45. спаљено је 8 кућа. Из Мужовића је велик број људи ишао на рад у друге земље (52), и то највише у Америку (око 35). У Војводину је колонизовано 8 д. Од којих се једно вратило.
Учешће у НОБ:
Љуботињ се y НОБ-у истакао као устанички, партизански крај. На импресивном споменику у средишту Љуботиња исписана су имена 272 погинула учесника НОБ–а. Међу њима је 7 наредних хероја. Само из братства Радомана погинуло је 37, или из сразмјерно малог братства Војводића из села Радомира 24. Други свјетски рат је овдје заиста проузроковао крупне промјене. Њихов најјачи израз су велика демографска депресија и поратна емиграција. Та два чиниоца, као и то што (према евиденцији мјесне канцеларије) око 85 житеља љуботиња по борачком, инвалидском, радном и социјалном основу има новчане принадлежности, извршили су битне утицаје на деаграризацију љуботињског подручја. Бивше зиратне површине су поглавито заливађене. Знатна пажња усредсређена је на виноградарство и бостан. Услови за виноградарство су овдје иначе веома повољни и оно је одувијек било међу водећим гранама привређивања.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Електрично освјетљење уведено је 1961. Сада домаћинства имају: 3 само огњиште, 10 огњиште и шпорет, 3 огњиште и електрични шпорет, 8 само обични шпорет, 12 фрижидер, 3 телевизор, 15 радио–пријемник (14 транзистор и 7 грамофон), 10 гусле, 15 стари прибор за печење и вериге, 7 старије врсте кревета, 20 столоваче, 8 скриње, 24 новије постеље, 4 каучс, 6 фотеље, 1 библиотеку (300 књига) итд.
Због претежног дијела кућа на изби, међу којима је добар дио таквих које због солидне и врло изгледне градње и величине личе на реадаптиране куле, у селу, за разлику од неких крајева Старе Црне Горе, има релативно мало помоћних објеката. Раније их је због ситне стоке свакако било знатно више. У новије вријеме се ти старији објекти реновирају и прилагођавају потребама веома умањеног сточног фонда. Овдје се и раније, а нарочито у новије вријеме, поклањала пажња непосредној околини куће, њеној функцији и изгледу. Некадашњих обора је остало мало, па су дворишта самим тим већа и уреднија. Добрим дијелом су ограђена, а и прилази су им најчешће прикладни. Тараце на двобојним кућама су овдје од давнина сматране незамјењивим. Нормално, оне су превасхоцна „творевина поцнебља“ и уједно практичне потребе да служе као простор за оставу, те за одмор и „поглед“ на имовину. Понајвише су их, као уосталом и раније типове кућа, обликовали приморски мајстори, или су касније грађене под њиховим утицајем.
Велика покретљивост овдашњег и читавог љуботињског (попут црмничког и сразмјерно нешто мање цеклинског) становништва извршила је не мале поремећаје у распореду некадашњих братственичких имовинских потеса. Главни носиоци тих промјена у задњих неколико деценија су емигранти-повратници, који су, враћајући се са зарадама, куповали имања и реновирали старе или подизали нове куће. У најновијем поратном периоцу, пак, то су емигранти, који нагло или поступно напуштају своја стара огњишта, продајући имања, па, иако засада ријетко, и куће.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)