Порекло становништва села Милијевићи, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Ово мало село налази се између Војковића и Петрова Дола. Од мјесног средишта Ћеклића (Кућишта) удаљено је око 4,5 km – путем који води кроз Војковиће, затим Иноком и преко Икова дола, Брда ћеклићких, Иванове долине, Папрати и низ Мало поћивало. Од Брда ћеклићких — мјеста на путу Цетиње – Чево – повезано је краком дугим 1,5 km, изграђеним 1972. год. Село је од Цетиња удаљено 14, од Чева 16 и од Котора 36 km. Насеље се у груписаном низу пружа јужном страном брда Инока, а ниже њега се простиру доловите плодне површине.
Граница атара му са сјевера почиње од Мале алуге па ка истоку води преко Јасикових рупа, Малог Челинца, Дубоког дола, Медаљева врха, Равног обера, Маркарине и кад Голубинке пролази пут за Петров До. Одатле се наставља Команском главицом на Команов, гдје прелази пут Чево–Цетиње и избија на Брда ћеклићка, а затим преко Брдских долина и Инока излази на Мале алуге. У приредном погледу, читав атар је сличан осталим подручјима Ћеклића; одликује се брдовито–кршевитим и бреговито–доловитим формама рељефа. Његова дужина (СЗ–ЈИ) је 4,3 km, ширина (С–Ј) 1,3 km и захвата 8,76 km2 површине. Висина села (код цркве) је 880 m.
Историјат.
Што се тиче старости, Ердељановић сматра да су сва ћеклићка села, осим једног, веома давнашња. Једино су Милијевићи, како по предању излази, основани тек y првој половини 16. вијека. Али и на земљишту тог села има доста трагова и успомена од неког ранијег, давнашњег становништва. Налази Ковијанића y которским споменицима указују, међутим, на то да су и Милијевићи „давнашњи“ колико и друга ћеклићка села. Заједно са њима они се, под називом Миловићи, помињу и у турским дефтерима 1521. и 1523. године. По првом су имали 9, а по другом 4 куће! Године 1865. имали су 20 д., а 1879. 16 са 79 становника (36 м. и 43 ж.) и 1883. 15 д. Ердељановић је у селу пописао 13 „фамилија“. У Речнику места за 1925. годину, налазимо да је село тада имало 21 д. са 80 становника. А затим је било: 1948 (14:70), 1953 (15 :76), 1961 (17 : 60) и 1971 (7 : 19). Домаћинства су према броју чланова y задња два пописа била: са 1 (2:0), са 2 (4:5). са 3–5 (8:2) и са 5 и више чланова (3:0). Истовремени однос у главним групама старосно–полне структуре био је: y првој 21:0 (ж. 8:0), у другој 25:9 (ж.4:6) и у трећој 14 : 10 (ж. 8:4).
Структура становништва.
Образовна обиљежја мјештана тада су била: без школе 20:9 (ж. 16:7), са четворогодишњом 25:5 (ж. 11:1), са осмогоцишњом 1:2 (ж. 0 : 1), са средњом 2:2 (ж. 0 : 1) и неписмених 17:8 (ж. 14:7).
С друге стране, промјене у структури домаћинстава према величини посједа и изворима дохотка показују сљедећи подаци: без земље (4:0), са 5-10 ha (2:1), са 10-15 (4:1) и са 15 и више ха (5:5), односно пољопривредних 10:3, мјешовитих 4 :3 и непољопривредних 3 : 1.
У 1953. години 30 активних издржавало је 43 лица; у пољопривреди 24:43, а лица са личним примањима било је 3. Тај однос се за два наредна пописа измијенио овако: активних је било 23:12, издржаваних 34:5; y пољопривреди 19:7 и 21:5 и са личним примањима 3 : 2.
Тип села.
Милијевићи су збијено насеље. Од главнине села издваја се (са 1 кућом) заселак Брда ћеклићка. Куће су углавном груписане, али не и збијене; њихова средња удаљеност од средишта насеља је око 200 m. Приземних је 6, на изби 3 и 3 двоспратне. Тиглом је покривено 7, а сламом 5; са дашчаним плафоном је 7, са малтерисаним 3 и без плафона 3. У периоду 1918—45. оправкама су биле захваћене 2, а у поратном 3 куће. У селу је 1971. евидентирано 15 станова са 737 m2 од којих су 5 из првог, 5 из другог и 5 из трећег периода; огњиште је имало 9, а земљани под 3. Према врсти су: 11 једнособних и гарсоњера и 4 посебне собе, а према коришћењу – 8 напуштених за дуже вријеме и 7 стално настањених.
Воде.
Село се водом опскрбљује из три стара сеоска убла и 6 бистијерни, од којих су 3 сеоске и 3 приватне. Сем ових вода, Милијевићи имају и 2 бистијерне y подгорини Малог Челинца (од села удаљене око 1 сат хода), гдје су такође приватна имања, углавном пасишта и пистобери. Тамо су биле и 3 стаје.
Становништво.
У селу живе:
-Станковићи (4 д.),
-Марковићи (2) и:
-Јововићи (3).
Послије 1945. иселило се 36 мјештана (највише у Цетиње, затим у Шкаљаре, Доброту, Рисан и Титоград). У Војводини су колонизована 2 д., а раније је на рад у Америку ишло 6 особа. Повремено долазе 2 д. из Цетиња. У селу је 1 кућа запуштена. Ван насеља је 1971. радило 5 мјештана.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Електрично освјетљење уведено је 1972. год. До поменутог доба било је електрифицирано 9 кућа; 6 домаћинстава је имало огњиште, 2 огњиште и шпорет, 3 огњиште и електрични шпорет, 1 обични шпорет, 3 транзистор, 1 грамофон, 5 гусле, 7 стари прибор за печење и вериге, 4 старије врсте кревета, 7 столоваче, 5 скриње, 6 новије постеља и др.
Положај села и конфигурација земљишта су, нарочито y односу на имања, која се брежуљкасто стеру ка Петровом Долу, тако предодредили локације и распоред кућа, да је њихова околина боље и функционалније искоришћена него што је то случај y многим другим селима.
При том у првом реду имамо у виду, како би то мјештани рекли, „поглед“ куће на имање и повезаност њену и њене ближе околине са ближим и даљим имовинским цјелинама. Јер уколико је повољнији теренски спрег између њих, утолико уложени радни напори доносе веће резултате. Питање преношења ма каквог терета, поред осталих релација и на тој, такорећи свакодневној и најживљој релацији кућа–имање и обратно, од прворазредног је значаја за живот људи у староцрногорским селима. Тамо гдје је та релација више наклоњена човјеку, као што је извјесно y овом случају, тамо су и веће могућности рационалнијег и ефикаснијег коришћења имања.
Благоцарећи пасиштима и листоберима на Челинцу и у околним брдима, и овдје је, као и у читавим Ћеклићима, сточарство чинило основу живота. Избе, појате, обори, торови, стогови и лисници су такође неоцвојиви сегменти овдашњег амбијента.
Једно друго занимање мјештана и Ћеклића уопште, па нешто више и Цуца, у скором, поратном периоду било је специфично. Ријеч је о брању и продаји љековитог биља: жутокоре, пелина, бухарице и липовог цвијета. Жутокора је слична драчи. Љековит је њен ољуштени коријен, који се вади из земље, а нешто мање и стабљика. Сељани су је користили и раније као сточни лијек; скувану је дају грлима обољелим од жучи.
Пелина у ћеклићком камењару такође има, али свуца није баш лако доспјети до њега. Мање је бухарице и липовог цвијета. Ово занимање, с обзиром на то колико може бити корисно, могло би на организован начин имати трајни карактер. Утолико прије што су ћеклићка села сада боље повезана путевима. У том погледу се и положај Милијевића знатно побољшао. Повезаност са главним путем, побољшала је у првом реду везе са Цетињем, а олакшала их је и са недалеким мјесним средиштем у Кућиштима, гдје су школа, пошта и продавница.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)