Порекло становништва села Микулићи, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Ово доста издвојено и забито бјеличко село налази се сјеверно од Косијера; од Цетиња је удаљено 13, а од Титограда око 40 km. Његово подручје представља тромеђу између Катунске, Љешанске и Ријечке нахије. Пружа се y издуженој вали помеђу Ставора и Црнијеља. Са свих страна је доста тешко приступачно, а само насеље се смјестило јужном бреговито–доловитом и веома кршевитом подгорином Ставора. Граница његовог атара са сјевера почиње од Понора па ка југоистоку води поред Дабојева Вијенца, Осоја и Брланића, те спуштајући се, обухвата Пућеричин бријег, Водне Бори, Убличке стране, Предојевицу и Дубоки до, одакле преко Кривог дола скреће на запад и обухвата Шумарке, Доњи крш, Ћепурин до, Радов бријег и Милетино осоје. Одатле преко Томазенице и Пиштета иде на сјевер и, обухватајући Бјелине рупе и Зановетне лаке, преко Ставора излази на Поноре. Тако повучена линија разграничава Микулиће од катастарских општина Ораха, Штитара, Ђиновића, Ћеклића и Предиша. Она уоквирује простор дуг (З-И) 3,6 и широк (С–Ј) 2,3 km чија је површина 17,28 Кт2. Средина насеља је на висини од 700 m.
Историјат.
Ha основу топонима који су по Ердељановићевим налазима влашког поријекла и на основу предања о насељавању мјеста у вријеме Ивана Црнојевића, као и аналогије у погледу старости сусједних насеља, у првом реду Косијера и Ђиновића, може се тврдити да су и Микулићи старо насеље. У турским дефтерима 1521. и 1523. год. налазимо да су Микулићи као махала села Косијера имали 32, односно 22 куће. Каснији подаци о селу уопштено су, напоменули смо, везани за Бјелице. Године 1865. Микулићи су имали 48 д., а 1903. 39. Припадали су бјеличкој капетанији. Ердељановић је у селу (укључујући Предојевицу) пописао 39 д. Ускоро их је 1925. било 42 са 282 становника, а затим 1948 (44:215), 1953 (46:205), 1961 (42:150) и 1971 (24:95). У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: за 1 (9:5), са 2 (9:5), са 3-5 (15:6) и са више од 5 чланова (9:8). Истовремене промјене y главним групама старосно-полне структуре показују наредни подаци: у првој 68:35 (ж. 33:17), y другој 51:35 (ж. 32:19) и y трећој 31:25 (ж. 16:12).
Структура становништва.
У истом периоцу образовна обиљежја мјештана била су: без школе 51:17 (ж. 39 : 17). са четворогодишњом 63:50 (ж. 29:22), са осмогоцишњом 2:14 (ж. 0:3), квалификованих радника 0:5 (ж. 0 2) и неписмених 31:17 (ж. 24:17).
На другој страни су у истој декади промјене у структури домаћинстава према посједу и изворима дохотка биле сљедеће: без земље (8:1), до 2 ха (0:3), са 2–5 (4:3), са 5-10 (6:4), са 10-15 (5:3) и са 15 и више ха (19: 10), односно пољопривредних 13:15, мјешовитих 21:6 и непољопривредних 8:13.
У 1953. години 80 активних издржавало је 102 лица; y пољопривреди 65:79, а са личним примањима било је 23. Тај однос се за наредна два међупописна интервала промијенио овако: активних је било 34:28, издржаваних 88:52, у пољопривреди 25:17 и 36:22, а са личним примањима 28:15.
Тип села.
У насељу Микулићи, са 20 кућа, чине главнину док је Предојевица са 12 кућа –— подвојени заселак. Први дио се пружа подно Ставора, а други испод Црнијеља. Оба дијела су размјештена у мањим, недалеким групама, везаним за оближње обрадиве долове и дочиће. Предојевица је од главнине села удаљена око 2 km. Групе кућа у оба дијела села, због њихове близине, мјештани не сматрају засеоцима, иако су им локације означене својим називима, и то: кућа на Радовића бријегу (гдје је средина села), затим на Ждријелу куле, (доњи дио села), на Забријегу (горњи дио села), на Болази и на Процијепу. Кроз њих пролази главни сеоски пут; кад неко иде њиме кажу „иде уз улицу.” Од ових група у главнини села на источно одатле иде се крчаником преко Локве, Шалазе, Мухара и Плепа у Вељи Лаз, гдје су прве предојевићке куће, а затим слиједе друге у Прибојевој рупи, Црнијељу, Путачи и Шумарцима. Овдје су куће међусобно удаљене по око 200 m, а y средини села 50–100 m.
Од свих кућа у селу само су 2 на изби и 1 на спрату. Под тигленим кровом су 23, а под сламеним 9; са дашчаним плафоном је 23, са малтерисаним 4 и без плафона 5. У периоду 1918—45. оправкама су биле захваћене 2, а послије 1945. год. 5 кућа. Пописом су овдје евидентирана 43 стана са 1405 m2, од којих су 18 из првог, 10 из другог, 4 из трећег и 10 из четвртог периода. Само је 1 стан био без огњишта, док је 6 било са земљаним подом. Према врсти су: 7 једнособних, 1 двособни и 37 посебних соба, а према коришћењу 18 напуштених на дуже вријеме, 2 су била привремено настањена, а само 23 стално.
Воде.
Село се водом опскрбљује из 4 убла и 25 бистијерни. Ублови су стари и заједничкш 3 су у главнини села, звани Уба, Верна и Локва, а четврти у Предојевици, звани Путачки уба. Раније су коришћени за пиће и појење стоке, а данас, послије изградње бистијерни, углавном за појење. Већи дио бистијерни изграђен је послије 1945. године. У просјеку су велике 20-25 m3.
Становништво.
У селу живе:
-Вујовићи (15 д.) и:
-Брацановићи (3).
Послије 1945. године, иселило се 27 д. са 112 чланова. У Војводину је колонизовано 11 д. (Ловћенац), од којих се вратило 9. Од исељених домаћинстава само 2 живе у Никшићу, а сва остала на Цетињу. У 5 кућа власници повремено долазе. Раније је на рад у Америку ишло 15 мјештана.
Остали подаци о селу.
Овдашњи услови за увођење електричног освјетљења су веома непогодни. Мало је вјероватно да ће оно за догледно вријеме бити уведено. Поред осталог и због тога y стандарду села нема виднијих промјена.
У означено вријеме домаћинства су имала: 22 огњиште, 1 огњиште и шпорет, 16 транзистор, 6 густе, 23 стари прибор за печење и вериге, 18 старије врсте кревета, 23 столоваче, 23 скриње, 8 новије постеље итд. Исто тако ни мање ствари у покућству нијесу у већој мјери измијењене.
У цјелокупном амбијенту село је задржало старинска обиљежја. То се запажа колико на изгледу кућа толико и на њиховим околицама са појатама, оборима и оградама. Томе су свакако допринијели и неповољни прилази селу и кршевите локације кућа. Са не малим напорима се чак до оближњих имања, која су добрим дијелом разбацана понижс кућа, мора све преносити, било на плећима или на магарадима и коњима. Стрмовите и камените стазе у свом разностраном сплету, сплићу и умањују резултате људских напора. Истина, сем (сада већ бивших) катуна у Ставору, који су удаљени око 3,5 km, остала имања су y Односу на многа друга села а не тако много удаљена (средња удаљеност је Од 800 до 1100 m). Будући да је сточарство било главно занимање, главна брига и највећи напори су улагани на обезбјеђењу сточне хране. Сијено, виш, зановијет и лисници су оптимално коришћени како би се релативно бројна стока одржала. У том погледу пасишта y Ставору, на којима се љети катунила (и из околних села) стока, имала су готово примарну улогу.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)