Порекло становништва села Метеризи, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
На трећем километру пута од Ријеке Црнојевића према Титограду одваја се крак дуг 3 km који вијугаво уз Павлову страну веди у Метеризе. Завршен је 1958. год. Иза Павлове стране, са које се Ждријелом улази у насеље, отвара се релативно велика неравна и бреговита вала окружена брдским странама и подгорином Пржника и Тмора. Од вишег југозападног дијела она се шири и опушта према сјеверо-западу, тј. y правцу Царева Лаза. По њој, однесена више по њеној ободној кршевитој и бреговитој зони, размештене су мање и веће групе купа кеје се и не својим именима третирају као засеоци. Око и још више пониже њих, стеру се такође доста неравна имања, добрим дијелом тераеирана, подзидана и ограђена.
Атар села захвата шири простор, граничећи се са Јанковићима, Чешљарима, Добрском Жупом, Рвашима, Друшићима, Скадарским језером и Шинђоном. Граница му са сјевера почиње од Јачина крша и иде на исток преко Оштрог брда, обухвата Пелеше, па Лалином главицом поред Копита избија на Моштроколову гомилу, одакле се спушта на Црну Главицу и Виш, те прелази пут Титоград—Р. Црнојевића и избија на Граб. Одатле води на сјеверозапад и поново прелази пут Р. Црнојевића–Титоград, па даље поред Шпура и Доње Брезе излази на Буне и Крек и најзад на Јачин крш. Тако. уоквирен простор са дужином (СЗ–ЈИ) од 4 km и ширином (С–Ј) од 1,3 захвата површину од 6,24 итд. Висина насеља (код цркве) је 315 m.
Историјат.
Поглед на старост села води y идентичну аналогију са сусједном Добрском Жупом. При том y првом реду мислимо на насеље Пипери, које налазимо y поменутим турским дефтeрима, а исто тако и код Boлице. У вези са Боличиним податком о њему Јовићевић напомиње, да је то „сеоце“ које и данас постоји близу саборне цркве било једно исто село са два краја, и ако их данас племенска подјела дијели. 1712. год. – каже даље Јовићевић – „сва су ова села спуштена” (због Ћуприлевићева напада – HP), а затим су се на њих увукле Бјелице, а повукли су се одатле средином 18. вијека. Цеклињани, чим су– ово мјесто посвојили, стали су пасти стоку и одржавати стајнице на које су се (негдје око 1790) најприје настанили: Бего Вујадинов Стругар на Беловића ублу, Савић Марков Вукмировић (у Кокошицама, Којица Иванов Ковач под Тмором и Петар Петричевић на Петричевића главици. Ка овима су се доцније досељавали и други и селио се сваки код свога. Дакле, данашње је село старо највише 110 година. Године 1865. Метеризи су имали 42 д. а 1883. и 1893. 98, односно 116. Припадали су цеклинској капетанији. Јовићевић је по братствима y селу пописао 62 д. Ускоро их је (1925) евидентирано 85 са 380 становника, а затим 1948 (71:277), 1953 (66 : 242), 1961 (65:198) и 1971 (46:155). У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (16 : 11), са 2 (17 : 12), са 3-5 (24:21) и са више од 5 (8 :2). Истовремене промјене y главним групама старосночполне структуре, показују ови подаци: у првој 63 :46 (ж. 34:24), у другој 86 : 60 (ж. 50:42) и y трећој 49:49 (ж. 29 : 25).
Структура становништва.
Образовна обиљежја мјештана у истом периоцу била су: без школе 67 :44 (ж. 57 :37), са четворогодишњем 86:67 (ж. 40 : 34), са осмогодишњом 12 : 11 (ж 3:6), са средњом 4:6 (ж. 1:1), квалификованих paдника 3:4 ·(ж. 0 : 1), и неписмених 49:34 (ж. 45:30).
C друге стране, промјене у структури домаћинстава према посједу и изворима дохотка y истом периоцу, биле су: без земље (7:2), до 2 ха (32 : 28), са 2-5 (18 : 13) и са преко 5 ха (8 : 3), односно пољопривредних 37 : 32, мјешовитих 15:7 и непољопривредних 13:7.
У 1953. години 91 активни издржавао је 133 лица, односно у пољопривреди 75 :125, а лица са личним примањима било је 18. Тај пднос се за два наредна међупописна периода промијенио тако да је активних било 70 : 60, издржаваних 95:86 ; у пољопривреди; првих 50 : 54, других 56 : 70 и са личним примањима 33 : 9 лица. Једне и друге године ie радило: у индустрији 8 : 1, у шумарству и грађевинарству 2:1, y трговини и саобраћају 2 :2 и у управи 20:0. Ван свога насеља, углавном као и 1961. год, (највише у „Рибарству“ y P. Црнојевића), 1971. радило је 7 лица.
Тип села.
До 1712. године село се називало Горња Жупа. Данашње име је добило по шанчевима, који су ту били подигнути за вријеме битке на Цареву Лазу 1712. године. Од њих нема остатака. Међутим, од шанчева који су били поново направљени приликом напада и продора Турака ка Ријеци Црнојевића 1862. године, има остатака по јужном и вишим дијеловима села. Камење од првих било је уграђено у куће које су, како смо поменули, подизали новодосељени Цеклињани. Њихово досељавање је по братственичком оквиру захватало поједине дијелове сеоског подручја и на тај начин у основи утицало на п0двајање заселака. Данашњи засеоци почев од пута Р. Црнојевића–Титоград према унутрашњости села cy: Павлова страна (1 к.), Арбанашке рупе (1), Горње Кокошице (3), Доње Кокошице ;(3), Беловића уба (8), Ковачевића куће (7), Гомила Петричевића (7), Влахиња (10), Више Дубоког дола (3) и Лалино Ждријело (8). Средња удаљеност кућа од средишта насеља је око 0,7 km. И поред толиког броја насеобинских локација, насеље се ипак због такве груписаности може сврстати у збијени тип села.
Приземних кућа је овдје 13, а на изби 38. Све су под тиглом, а са дашчаним плафоном 33, са малтерисаним 12 и без плафона 6. У међуратном периоду оправкама и мањим реновирањем било је захваћено 15 кућа, а у поратном, укључујући реконструкцију и доградњу – 24. Пописом од 1971. године, све су евидентиране као 45 станова, са 2.857 m2, од којих ·је из првог периода 29, из другог 6, из трећег 4, из четвртог 4.
Са огњиштем их је било 15, а са земљаним подом 2. Према врсти су: 31 једнособни и гарсоњере, 7 двособних, 4 посебне собе и 3 трособна; од њих се 1 користио за рекреацију. Међу старим кућама запажа се „новљански” начин тврде градње са дебелим зидовима, волтовима и поплочаним терасама. Такве куће, боље рећи куле, нарочито су очуване у засеоку Беловића уба, који је уједно и најстарији међу садашњим засеоцима.
Воде.
Село се y раној прошлости снабдијевало водом из извора, а касније из ублова и бистијерни. Извори су: Усањача више Арбанашке рупе, а недалеко су и Клачина и Локањ. У засеоку Влахиња је истоимени извор, а недалеко од њега су Нова и Кашичка јама. Најстари убао је Беловића уба, док су бистијерне према старости – 8 од прије 1918, 11 из периода 1918-45. и 13 послије 1945. године. Само су неке од њих заједничке, а највише их је у личној својини. Распоређене су поред кућа, па је снабдијевање водом олакшано.
Становништво.
У селу живе:
-Петричевићи (23 д.),
-Вукмировићи (7),
-Вујановићи (6),
-Лопичићи (6),
-Стругари (3) и:
-Краљевићи (2).
Послије 1945. године иселило се 56 особа. Запуштено је 5 кућа, а повремено долази око 15 д. У Војводини су колонизована 3 д., од којих су се 2 вратила. Раније су на рад у Америку ишла 32 лица. Сада има 10 дневних миграната (2 за Цетиње и 8 за Р. Црнојевића).
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Село се како раније, тако нарочито у годинама прије задњег рата одликовало великом солидарношћу. Она се, поред осталог, очитавала у томе што су мјештани, иницијативом комуниста, добровољним прилозима и својом радном снагом подигли 1940. године дом културе и у великом броју учествовали y HOB-y, y којем је погинуло 37 мјештана. Дом културе порушили су Италијани 1941. год.
Село је електрично освјетљење добило 1968. године. У означено вријеме било је електрифицирано 37 кућа и домаћинства су имала: 6 огњиште и обичан шпорет, 30 огњиште и електрични шпорет, 12 само обичан шпорет, 40 фрижидер, 15 телевизор, 18 транзистор, 9 грамофон, 3 гусле, 5 стари прибор за печење, 30 вериге, 8 старије врсте кревета, 29 ручно рађене столице (троношке), 32 столоваче, 12 скриње, 43 новије постеље, 14 кауче итд.
Метеризи су и раније били релативно имућно село. Таквим га је чинило неколико чинилаца: доста уједначен склад између земљорадње, првенствено виноградарства и сточарства, y коме је готово не мањи значај од ситног имало крупно, затим имања у Цеклинском пољу и свакако судјеловање у цеклинским риболовима. Томе нарочито треба додати околност да је село близу малог, али важног тржишног мјеста – P. Црнојевића, гдје се одвијала стална размјена. С друге стране, овдашњи живаљ се радо школовао, највише на Цетињу, а затим у Београду. У поратном периоду, пак, добар дио појединаца и домаћинстава на основу ратних заслуга добија одређене принадлежности.
Ипак у склопу глобалних економско-друштвених промјена, чији је један од главних резултата – емиграција, село, уопште узев, мада извјесно губи ранији рурални лик, још није довољно узнапредовало.
Велики број кућа на изби свједочи о томе колико су избе и простор за оставу били неопходни. И поред њих чак су, ту и тамо, а камоли поред приземних кућа, подизани чешће мањи помоћни објекти, намијењени стоци, живини, свињама и остави сточне хране, алата и др. Омања дворишта и обори су углавном ограђени, а исто тако и омање окућнице или „зграде“. Највише сувомеђе је, међутим, у подзидама винограда који се шире по свим дијеловима села, а највише на падинама изложеним сунцу.
Множењем живља и увећањем села првобитне, наравно много веће, било братственичке или сеоске, комунице свеле су се на најоскудније, кршевите површине, које се практично не могу обрађивати, већ се користе за испашу и евентуално за горосјечу или, раније, за листобер. Те комунске површине захватају Павлову и Грабску страну ка Скадарском језеру и стране у Пржнику. Умјесто на катунима, које село није имало, стока је давана на чување Кучима и Његушима (првима овце, а другима волови).
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)