Порекло становништва села Ђалци, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Својим положајем су извјесно у средишњем подручју између Ријечке, Катунске и љешанске нахије. Окружују их насеља тих трију нахија – Чешљари, Ђиновићи, Штитари, Прогоновићи и Загора. Долазећи крчаником (1,5 km) од чешљарског засеока Ђевичића, поред Дубоког дола, Бијеле скале и превојем Мурвице, стиже се у заселак звани Ђалачка главица, одакле се, сем на Ђиновиће, пружа широки поглед на околна насеља. Као мало разбијено насеље, Ђалци се стеру на пристранцима и главичицама пониже Водника и Луњева брда, тако да су окренути ка истоку. Осим према тим брдима која их заклањају са југа, са свих осталих страна окружени су валовитом штитарско-загорском завалом и њеним узвишеним орашко–прогоновићким ободом. Обухваћени погледом, они представљају типичну, импресивну панораму староцрногорског, неподатног, а ипак „руризираног” пејзажа. Почев од Буларева дола граница њиховог атара иде до Зарупља, те преко љесковца и изнад Дубоког дола излази на стазу Ђалци – Чешљари, а одатле том стазом продужује неких 200 m, na скреће на пут Чешљари – Ђиновићи и изнад Локве излази на Пунош. Одатле граница иде на врх Водника, затим на Луњево и преко Бјеликућа и Миланових рупа на Виноградине, даље обухвата Прлину и Решњу, долази на Зграде и Одатле право на Буларев до. Тако уоквирен атар дуг је (С–Ј) 2,6 и широк (СЗ–ЈИ) 1,6 km и захвата 2,43 km2 површине. Средина села је на висини од 400 m.
Историјат.
Претпоставку да су Ђалци „Старинско село“ Јовићевић заснива на мишљењу да им је „назив врло стар” и да се село у „старо доба, прије данашњих становника, дијелило на Горње и Доње Ђалце; то нам свједоче оне многе озидине кућа, црквина и гробља више Остре главице, а и старински ублови”. Ову претпоставку „потврђују“ и (види напомену) индикативни налази у турском дефтеру из 1521. год. и нарочито Боличин податак да су Ђалци 1614. имали 17 кућа и 36 војника; дакле више кућа него када је село испитивао Јовићевић, или данас Дипре и Сомијер почетком 19. вијека саопштавају да је село имало 20 домова.
Године 1906. Јовићевић је евидентирао 10 домова; ускоро затим 1925. године било их је 11 са 40 становника. А према новијим пописима: 1948 (10:4), 1953 (10:43), 1961 (6:29) и 1971 (8:35). У задња два пописа састав домаћинстава према броју чланова био је: са 1 (1 :0), са 2 (2:2), са 3-5 (2:5) и са више од 5 (2 :1). Истовремене промјене y главним старосно–полним групама биле су: y првој 13:14 (ж. 4:6), у другој 12:6 (ж. 7:9) и у трећој 4:5 (ж. 2:2).
Структура становништва.
Образовна обиљежја мјештана била су: без школе 8:7 (ж. 7:7), са четворогодишњом 12 :13 (ж. 4 :5), са осмогодишњом 0:6 (ж. 0 : 1), са средњом 1 :1 и квалификованих радника 1 :0, а неписмених 5:7 (ж. 5 :7).
Посједовна и доходовна структура домаћинстава тада је изгледала овако: без земље (0 :0), до 2 ха (0 : 1), са 2–5 (2:5) и са више од 5 ха (4 : 2), односно пољопривредних 3:7 и мјешовитих 3 : 1.
У 1953. години 18 активних издржавало је 28 лица; у пољопривреди 14:26 ; са личним примањима их није било. Тај однос се y наредна два пописа измијенио овако: активних је било 14 :7, издржаваних 13:8 ; у пољопривреди 12:6, а са личним примањима 2:0.
Тип села.
Рекли смо да су Ђалци мало разбијено село. Састоје се из заселака ‘Балачка главица (4 куће), Оштра главица (4), Доњи Ђалци (1), и Ружин бријег (1). Средња удаљеност између кућа је око 0,5 km. Куће су – 2 приземне и 8 на изби. Тиглом је покривено 6, а сламом и плочом 4 куће; са дашчаним плафоном је 8, а без њега 2. На кућама су у ратном и поратном периоду вршене сасвим незнатне оправке. Будући да су 2 куће запуштене, у стамбеном фонду је пописано 8 станова са 282 m2, од којих су 6 из првог и 2 из другог периода; сви су били са отвореним огњиштем; 2 су третирана као посебне собе, а 6 као једнособни и гарсоњере.
Становништво.
У селу живе:
-Пејовићи (8 д.).
Послије 1945. године иселило се 30 лица, највише у Титоград (12), Цетиње (8) и Чешљаре (5). Повремено долази њих 12—15. Прије рата иселило се 5, а на рад у Америку ишло је 15 мјештана.
Воде.
Село се опскрбљује водом из 2 убла и 8 бистијерни. Ријеч је о већ поменутим убловима и бистијерни на брду Воднику, затим једној заједничкој бистијерни на Решни, изнад које су Доњи Ђалци, док су остале бистијерне приватне. Ублови и бистијерне на Воднику и Решни су стари, а остали објекти за воду изграђени су 5 од 1918. до 1941. и 1 послије 1945. године.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Будући да Балчани немају електрично освјетљење, домаћинства имају 7 само огњиште, 1 огњиште и шпорет, 4 транзистор, 1 грамофон, 8 црепуљу, сач и вериге, 4 старе врсте кревета, 8 столоваче, 7 скриње итд. Овдје се очигледно, бар што се тиче елемената кућног стандарда, мало шта измијенило.
Имања Ђалчана су мање распрострањена око кућа, а више – ниже и подаље од њих. Морфолошке црте терена су такве да су имања већим дијелом разбацана; најчешће су ограђена и подзидана. Подзидане су махом терасе са виновом лозом, која је овдје поред сточарства најуноснија. Раније се овдје богатим човјеком сматрао онај који је имао 70–100 грла ситне стоке (више коза), јарам волова, краву, коња, 7–8 рала земље, 600—700 чокота лозе и довољно листобера. Данас елемената сеоске имућности у таквом саставу — нема. Село је расељено и држи се оних послова који обезбјеђују најосновније потребе за живот.
Највише су трговали на Р. Црнојевића (Удаљеној – преко Чешљара, Добрске Жупе и Метериза 11 km) и на Цетињу, удаљеном (преко Ђиновића и Бокова) 16 km. У новије вријеме изградњом пута преко Протановића до Штитара побољшане су везе са Титоградом.
Село није имало своју планину. Комунице су само мањи локалитети око заједничких водопоја. Стога се ситна стока давала и даје на чување (уочи задњег рата рецимо 7, а данас, и то неупоредиво мања стада, 3 д. у Морачи и Кучким Комовима.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)