Poreklo prezimena Drmončić

Prezime Drmončić prisutno je na Kosovu, u selima lipljanske opštine – Lepina, Livađe i Radevo.

Drmončići u Livađu slave Sv. Stefana. Starije poreklo ovog roda nije poznato.

Drmončići u Lepini i Radevu potiču od Drmončića iz Livađa.

Osnovu prezimena čini nepotvrđeno muško ime Drmonac.

***

Stradanje Ignjata Drmončića

Pomislićete da je Ignjat Drmončić, iz Gračanice, opet neki dobrovoljac i ratnik, ili neki istaknuti narodni čovek, ili bar bogataš. Ne, ništa od toga. On je samo čedo sirotne nuće, i obične seoske pameti, i nepismen. Njega nije zanimala ni sitna seoska politika, a kamoli opšta narodna. On
je znao samo za svoje ralo, motiku i srp. Bio je i blage naravi, dobre i vesele duše. Za svađu nije znao, niti se kome zamerio. Išao je samo svojim putem života kao neka bezazlena buba. Pa ipak, i pored svega toga, i njega ubi ovaj besni Kanlija. Zašto? Samo zbog pesme.
Eto, tada se u planinu nije smelo poći sam, već vazda u grupi, da se jedan drugom u nevolji nađe. A tih nevolja je bilo slučajnih i pakosno namernih. Slučajno se drvar može, nepažnjom, poseći grubo, ili ga pritisne kakvo grubo drvo krupno posečeno, ili ga ujede kakav stršelj, kojih vazda ima po šupljim bukvama. U ovim slučajevima šta bi sam radio? U pakosno namerne nevolje, pak, spadalo je samom drvaru mogao je neko od Arnauta da ukrade ili silom otme volove, pa čak i da ga ubije. A kad su drvari u grupi, druga je stvar. Turci i Arnauti ne vole da čine zlo pred svedocima, jer oni su junaci samo na pojedinca ili iz nevidljive zasede.
Ignjat je znao to, znao je i da niko drugi iz Gračanice neće y planinu toga dana. Pa ipak je pošao s nadom da će nekog iz drugog sela putem stići, i tako udruženi ići u planinu. Po nesreći, nikoga nije bilo i on ostao sam. Drva je počeo da seče u potok zvani Radoševac. Sekući stranom drvo po drvo, njemu, mladom i veselom, dođe volja da zapeva.
Prvo je počeo polano i tiho, kao kroz zube, a posle se u seči zaneo i glas pustio visoko. Tako povišen glas dopro je do onog zlikovca Kanlije, koji je slučajno bio sa drugovima na suprotnoj strani potoka i tamo se izležavali u hladovini.
Razabravši srpske reči u pesmi, Kanlija se začuđeno upitao “Bre–e–e, kaurin da peva u planini! ? Mašala! E, čekaj baš da vidim ko je taj junan!” Pa je onda po glasu pesme i sekire, pošao ka Ignjatiju, i kad mu se približio na pušnomet, uzeo ga na oko i spalio … Kako je Ignjat bio njemu okrenut leđima, malo nagnut, kuršum ga pogodio baš u kičmu više krsta. Ni pisnuo nije, a ničice pao… Tad drugovi Kanliji rekoše ushićeno “Aferim!” (Bravo).
Drvari su iz planine stizali kući obično u sunčev zalazak, ili najkasnije u prvi suton. Suton dođe i prođe, a Ignjat doma ne dođe. Brat, majka i ostali y kući sa uznemirenjem se pitahu : “Što li ga, Bože, nema?“… A kad prođe vreme večeri i pade mrkla noć, a njega još nema, sumnje više nije bilo: “Kuku mene, psi [Arnauti] mi sina izeli!”…. jauknu majka pa se lupi pesnicom po glavi i izlete u dvorište. Tamo je zakukala i počela da nariče tako glasno i tužno, da se je celo selo sleglo i njima. Ali, koje vajde: noć mrkla, a planina daleko y klisuri i široka. Gde da ga traže i kako da ga nađu po mrkloj noći? Tek zorom je pošlo celo selo. Tamo se po grupama razmileli po svima potocima i stranama. Najpre su našli volove, po jednog u suprotne
potoke. A Ignjata tek u podne. Bio je mrtav, podaduo i nagrđen u licu od šumskih mrava.
Kad ga je majka takvog ugledala, prvo prenemože i vodom je povratiše, a pospe, tiho i bolno upita svoga mrtvog sina: “Čedo moje milo, ti bar nikome na put ne stade; zašto mi te tako mladog izedoše i nagrdiše?”
“A zašto da peva y planini kad mu nije carstvo”? odgovorio bi joj svaki Turčin i Arnautin.

IZVORI:

Atanasije Urošević, “Kosovo”.

Janićije Popović, “Uspomene Nikole Popovića iz Gračanice na Kosovu pod Turcima” i “Život Srba na Kosovu od 1812. do 1912. godine”.