Порекло презимена Дрмончић

Презиме Дрмончић присутно је на Косову, у селима липљанске општине – Лепина, Ливађе и Радево.

Дрмончићи у Ливађу славе Св. Стефана. Старије порекло овог рода није познато.

Дрмончићи у Лепини и Радеву потичу од Дрмончића из Ливађа.

Основу презимена чини непотврђено мушко име Дрмонац.

***

Страдање Игњата Дрмончића

Помислићете да је Игњат Дрмончић, из Грачанице, опет неки добровољац и ратник, или неки истакнути народни човек, или бар богаташ. Не, ништа од тога. Он је само чедо сиротне нуће, и обичне сеоске памети, и неписмен. Њега није занимала ни ситна сеоска политика, а камоли општа народна. Он
је знао само за своје рало, мотику и срп. Био је и благе нарави, добре и веселе душе. За свађу није знао, нити се коме замерио. Ишао је само својим путем живота као нека безазлена буба. Па ипак, и поред свега тога, и њега уби овај бесни Канлија. Зашто? Само због песме.
Ето, тада се у планину није смело поћи сам, већ вазда у групи, да се један другом у невољи нађе. А тих невоља је било случајних и пакосно намерних. Случајно се дрвар може, непажњом, посећи грубо, или га притисне какво грубо дрво крупно посечено, или га уједе какав стршељ, којих вазда има по шупљим буквама. У овим случајевима шта би сам радио? У пакосно намерне невоље, пак, спадало је самом дрвару могао је неко од Арнаута да украде или силом отме волове, па чак и да га убије. А кад су дрвари у групи, друга је ствар. Турци и Арнаути не воле да чине зло пред сведоцима, јер они су јунаци само на појединца или из невидљиве заседе.
Игњат је знао то, знао је и да нико други из Грачанице неће y планину тога дана. Па ипак је пошао с надом да ће неког из другог села путем стићи, и тако удружени ићи у планину. По несрећи, никога није било и он остао сам. Дрва је почео да сече у поток звани Радошевац. Секући страном дрво по дрво, њему, младом и веселом, дође воља да запева.
Прво је почео полано и тихо, као кроз зубе, а после се у сечи занео и глас пустио високо. Тако повишен глас допро је до оног зликовца Канлије, који је случајно био са друговима на супротној страни потока и тамо се излежавали у хладовини.
Разабравши српске речи у песми, Канлија се зачуђено упитао “Бре–е–е, каурин да пева у планини! ? Машала! E, чекај баш да видим ко је тај јунан!” Па је онда по гласу песме и секире, пошао ка Игњатију, и кад му се приближио на пушномет, узео га на око и спалио … Како је Игњат био њему окренут леђима, мало нагнут, куршум га погодио баш у кичму више крста. Ни писнуо није, а ничице пао… Тад другови Канлији рекоше усхићено “Аферим!” (Браво).
Дрвари су из планине стизали кући обично у сунчев залазак, или најкасније у први сутон. Сутон дође и прође, а Игњат дома не дође. Брат, мајка и остали y кући са узнемирењем се питаху : “Што ли га, Боже, нема?“… А кад прође време вечери и паде мркла ноћ, а њега још нема, сумње више није било: “Куку мене, пси [Арнаути] ми сина изели!”…. јаукну мајка па се лупи песницом по глави и излете у двориште. Тамо је закукала и почела да нариче тако гласно и тужно, да се је цело село слегло и њима. Али, које вајде: ноћ мркла, а планина далеко y клисури и широка. Где да га траже и како да га нађу по мрклој ноћи? Тек зором је пошло цело село. Тамо се по групама размилели по свима потоцима и странама. Најпре су нашли волове, по једног у супротне
потоке. А Игњата тек у подне. Био је мртав, подадуо и нагрђен у лицу од шумских мрава.
Кад га је мајка таквог угледала, прво пренеможе и водом је повратише, а поспе, тихо и болно упита свога мртвог сина: “Чедо моје мило, ти бар никоме на пут не стаде; зашто ми те тако младог изедоше и нагрдише?”
“А зашто да пева y планини кад му није царство”? одговорио би јој сваки Турчин и Арнаутин.

ИЗВОРИ:

Атанасије Урошевић, “Косово”.

Јанићије Поповић, “Успомене Николе Поповића из Грачанице на Косову под Турцима” и “Живот Срба на Косову од 1812. до 1912. године”.