Порекло презимена, село Чешљари (Цетиње)

Порекло становништва села Чешљари, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Налазе се између Метериза, Добрске Жупе и Ђалаца. Прилазни колски пут води од Метериза, тачније од његовог засеока Лаиње до, у први заселак Чешљара, звани Под оштро брдо. То растојање је око 0,3 km, a пут се даље наставља (дужином од 2,3 km, изграђеним 1966. године) до засеока Црна Главица. Чешљари су размјештени у уздужној вали подгорином Баутине. Састоје се из неколико дијелова, а сваки од њих извјесно има посебан положај. Нијесу истурени по странама и главицама, већ су на угнутим мјестима, заклоњени стјеновитим пропланцима и бреговима; смјештени су при Оштром брду, при Главици, Плочи, Драшковом копиту и Присоју. Читав атар села је изразито крашког карактера. Почев од запада граница му иде од пута изнад Пуноша према Дочићу, па се, прелазећи пут Чешљари–Ђалци, наставља изнад Дубовског дела и преко Љесковца до пута Ораси—Ријека, којим ка југу иде око 0,4 km, пa поред Гркавца скреће на Милићев обор. Одатле поред Драшкова копита и иза Трновца излази на Оштро брдо, а затим пониже њега скреће на запад и преко Јачина крша, Рујеве главе, Тероке главице, Бежунте и Баутине избија на пут изнад Пуноша.

Насеље се налази (код цркве) на висини од 364 m, а атар чија је дужина (JИ-CЗ) 2,4 km и ширина (С–Ј) 1,4 km, захвата 3,89 km2 површине.

Постанак и развој села.

Данашње насеље је млађег постанка. Према налазима Јовићевића и оно настаје y вријеме послије потискивања Бјелица, тј. од средине 18. вијека, када Цеклињани почињу интензивније да насељавају доње дијелове Ријечке нахије. У то доба (1770—1790) или мало прије, насељена су, каже Јовићевић — „Доња села, а тако и Добршка жупа, Јанковићи, Метеризи и Чешљари. Данашње би село (Чешљари – ПР) било старо неких 150 година”. Године 1865. село је имало 20 д. Толико их је евидентирао и Ердељановић, а 1925. било их је 24 са 105 становника. На затим: 1948 (19:83), 1953 (18:76), 1961 (17:70) и 1971 (15 :48). Од задњег броја те године 34 су били старосједиоци, а остали досељеници, и то: из исте (13) и других општина Црне Горе (1); Од њих су се 2 доселила прије 1941. године, а остали послије. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (1 :5), са 2 (5 : 1), са 3—5 (6 :7) и са више од 5 (5 :2). Истовремено су промјене код главних група старосне-полне структуре биле сљедеће: у првој 29 : 15 (ж. 9 :4), y другој 30:23 (ж. 18 13) и у трећој 11 : 10 (ж. 5:6).

Структура становништва.

У образовном погледу стање је у том периоду било: без школе 20 : 10 (ж. 13 :9), са четворогодишњом 32 :26 (ж. 14 : 12), са осмогодишњом 1 :9 (ж. 0 : 1), са средњом 0 : 1, са вишом 1:0, а неписмених је било 10 : 9 (ж. 7 : 8), од којих старијих од 35 година 7 :7 (ж. 7 :7). Cа друге стране, y истом периоду је структура домаћинства према величини посједа и изворима дохотка била: без земље (0 : 0), до 2 ха (5 :3), са 2–5 (0 : 7) и са преко 5 ха (12 : 8), а према дохотку: пољопривредних 12 : 10, мјешовитих 5 :4 и непољопривредних 0 : 1.

У 1953. години 30 активних издржавало је 46 лица, Односно у пољопривреди 29 :46. У наредна два пописа однос истих лица био је —– првих 36:22, других 30:24; у пољопривреди првих 35 :19 и других 28 :23, а са личним примањима. –– којих y 1953. години није било – 4 : 2.

Комуникације и тип села.

Чешљари су доста забачено, изоловано село. Готово подједнако је удаљено од Цетиња и Титограда. Дио пута према Метеризима је веома грубо прокрчен. Тај крак од пута Титоград –– Цетиње, почев од Павлове стране па преко Метериза и Добрске Жупе, дуг је 6 km, а изграђен је 1959–63. Од његовог поменутог дијела, прокрчен је крак дуг 0,6 km 1973. године до засеока Чисти долови.

И Чешљари су, слично Бобији, мада не толико изразито, разбијено насеље. У седам заселака (Под Оштро брдо 2 куће, Под Баутином 3, Драшково копито 3, Чисти долови 3, Црна главица 1, Под Водник 4 и Дјевичићи 1) има 17 кућа. Њихова средња удаљеност од средишта насеља је око 0,3 km, а од школе и продавнице, које се налазе y Добрској Жупи, око 2 km. Куће су – 4 приземне и 13 на изби; све су под тиглом; 11 са дашчаним плафоном, 3 са малтерисаним и 3 без њега. Грубим преправкама y међуратном периоду у 5 кућа је направљено 5 соба и кухиња, а y поратном, потпунијим реновирањем или доградњом на 8 кућа –– 11 соба, кухиња и остава. У стамбеном фонду пописано је 14 станова са 522 m2, од којих су 9 из првог, 4 из другог и 1 из трећег периода; са отвореним огњиштем било их је 12. Према врсти су: 8 једнособних и гарсоњера, 4 посебне собе и 2 двособна. Сви су били настањени.

Становништво.

У селу живе:

-Јовићевићи (5 д.),

-Јанковићи (5) и:

-Пејовићи (1).

Повремено долази око 25 лица, чија домаћинства имају удио у старевини. Послије 1945. године иселило се 29 лица, највише y Титоград и Цетиње. Из засеока Под Водником, на примјер, иселило се у Титоград 6 лица; тамо су сви изградили куће. Раније је на рад у Америку ишло 10 мјештана.

Воде.

Село се водом опскрбљује из 13 бистијерни. На врху брда Водника су 3 заједничке воде (2 убла и 1 бистијерна). Под Водником је Пелешка локва, заједничка својина Чешљара и Пелеша (засеока Добрске Жупе). Бистијерне су изграђене: до 1918. године 3, од 1918. до 1945. 9 и 1 послије 1945. Воде на Воднику се y новије вријеме све мање користе.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Електрично освјетљење уведено је 1970. године. До септембра 1973. године било је електрифицирано 10 кућа и прибављено 4 фрижидера, 6 транзистора и 2 грамофона, а 6 д. је имало само огњиште, 8 огњиште и обичан шпорет, 6 црепуље и сач, 9 вериге, 2 старије врсте кревета, 10 столоваче, 5 гусле, 10 скриње, 9 новије постеље, 2 кауче итд.

Попут Бобије и других овдашњих села помоћни објекти су истоврсни и сразмјерни броју кућа. Најчешће су сухозицни и покривени сламом, а налазе се око кућа, највише испред њих, чинећи саставни дио дворишта и обора. Бивше појате, намијењене ситној стоци, се ту и тамо реновирају за говеда. Избе на двобојним кућама се и овдје, као и y многим другим селима, све мање користе за стоку. Двориште и обори су такође ограђени сувомеђинама; исто тако и парцелисана имања, зависно од пластике терена. Њоме је условљена и величина и број окућница које су овдје мале, као уосталом и разбацана имања. Она су у валама, доловима и дочићима, понајвише природно ограђена каменитим пропланцима, бреговима и главицама.

Чешљари немају своју „планину“, већ су ситну стоку преко љета давали на чување y Горњој Морачи и Дробњаку, а крупну каткада Његушима. Као ни сусједни Метеризи и Добрска Жупа, нијесу давали стоку у оближњи Ставор, јер је на њему „посушно“ ; паша је слабија. Да због љетње жеге и помањкања воде није било нужно, стоку практично не би давали другима на чување. Јер, како се говорило – „залуду се мучио, као Црногорац око овце” ; он је, наиме, презими, а користи је онај који је узима на планину. Макар да у овој изреци има претеривања, она је извјесно и истинита. И овдје је стока, посебно ситна, највише презимљивала на сјеченом листу. Брдска нискогорица y атару је сва подијељена у приватне посједе, који су добрим дијелом ограђени сувомеђом. Поред сточарства, које је данас сведено на најмању мјеру, најуноспија дјелатност је била, а и данас је — виноградарство.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.