Порекло становништва села Бијеле Пољане, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налазе се на 22. километру пута од Никшића према Цетињу. Граница њиховог атара, која води преко Лигунара, разграничава никшићку од цетињске општине. Туда је раније била граница између Старе Црне Горе и територија под Турцима. До 1860. године, када је ово подручје издијељено и од тада почело да се насељава, било је у ствари катун Убала. А главни дио насеља вјероватно се ни до данас не би развио да се ту 1950. године није почело са експлоатацијом бијелих боксита. Пораст насеља поспјешила је и изградња пута од Никшића према Чеву (завршен 1961) који кроз атар насеља пролази дужином од око 7 km. Граница атара, почев са сјевероистока, тј. Од пута Никшић — Бијеле Пољане води ка југу преко љесковог Ждријела и Пресјечког крша до Борачког Кома, гдје скреће на запад и преко Доброгледа избија на Пусте Алуге; даље се поред Црног осоја наставља на Седлачке лаке, а одатле, обухватајући Борову главицу и Лигунар и даље ка истоку Њескове доле, силази нешто ниже на поменути пут. Средина насеља налази се на висини од 1.030 m, а атар средњом дужином (С–Ј) Од 5,4 km и ширином (И–З) од 4,3 km, захвата 21,46 km2 површине. Поред оштре климе ово подручје карактеришу разбијени облици рељефа – удолине, вале, вртаче и ждријела. Стога је насеље, изузев његовог средишта, разбијено.
Историјат.
Ердељановић је у Бијелим Пољанама навео „четири“ села са 16 кућа, односно домаћинстава. Подаци из 1925. године прикључују насеље Ублима, па тек из поратних пописа можемо поуздано пратити број домаћинстава и становника. Тако је 1948. било 24 : 140, 1953 (46 :213), 1961 (54 :260) и 1971 (32 : 173). Од задњег броја исте године у мјесту је од рођења становало 116 лица, а остали су били досељеници; из исте (39) и других општина Црне Горе (18). Међу њима је само 14 лица досељено прије 1941, а остали послије; Дневних миграната тада је било 5.
Знатне промјене у саставу домаћинства према броју чланова показују подаци из задњих двају пописа: са 1 чланом било је 27 : 3, са 2 (5 : 3), са 3–5 (12 : 12) и са више од 5 – 22 : 14 д. Само са 8 и више чланова било је 12 : 8 д. Релативно нагло варирање ових показатеља је непосредни израз промјењивог ангажовања радне снаге у руднику боксита. Самачка домаћинства у 1961. години поглавито су сачињавали привремени досељеници, упослени у руднику. Сличан је случај и са домаћинствима са већим бројем чланова. То потврђују и истовремени подаци за старосно–полну структуру мјештана. Наиме, y првој групи било је 125 :92 (ж. 57 :50), у другој 109 :61 (ж. 49 :33) и y трећој 26 20 (ж. 12 :10). Бројност прве и друге групе свједочи о, величини радног контингента, док је трећа група у односу на претходна насеља, демографски гледано, знатно пропорционалнија.
Структура становништва.
Образовна обиљежја мјештана у истом периоду била су: без школе 59:33 (ж. 42:33), са четворогодишњом 108 :69 (ж. 34:33), са осмогодишњом 4 :23 (ж. 0:11), са средњом 2 :1 (ж. 1 :0) и квалификованих радника 3 :3 (ж. 1 :1), а неписмених 26:25 (ж. 19 :19), од којих је старијих од 35 година 18 :24 (ж. 16 : 18). Четворогодишња школа у насељу ради од 1939. године.
Истовремено је посједовна и доходовна структура домаћинстава била: без земље (37 :8), до 2 ха (2:0), са 2—5 (1 :0), са 5—10 (6 :5) и са преко 10 ха (17 :19), односно пољопривредних 16:9, мјешовитих 11 :9 и непољопривредних 37 :14.
У 1953. гоцини 77 активних издржавало је 128 лица; у пољопривреди 40 : 57. У рударству је радило 27 лица, док је лица са личним примањима било 8. У наредна два пописа тај однос је изгледао овако: активних 51:61, издржаваних 153 : 102, y пољопривреди првих 41:42 и других 47:43, а са личним примањима 6 : 16. Једне и друге године у рударству је било упослено 39 :15.
Тип села и становништво.
Величина атара и његова планинска конфигурација одредили су природни смјештај насеља. Будући да је лоцирано на 9 мјеста и да је њихова средња раздаљина већа од 0,5 km, село припада разбијеном типу насеља. Сачињава га 9 заселака, и тo: Алуга од Пољана (8 к.), Добри под (4), Под страном (3), Требовински под (3), Студенац (2), Љесково ждријело (1), Равна алуга (1), Лола (1) и Пољане (или Дионице) (2) и 6 барака за потребе рударског насеља. У Пољанама, као центру насеља, налази се школа и од 1951. год. продавница; од 1963. до 1973. године ту је била радничка менза, од 1958. до 1961. године амбуланта и од 1967. до 1969. године приватна кафана. Ту је сада управна зграда рудника.
Од постојећих кућа, 8 је приземних, 13 на изби и 4 двоспратне; 23 су покривене тиглом, 1 сламом и 1 лимом.; 7 их је са дашчаним плафоном, 17 са малтерисаним и 1 без њега. У међуратном периоду преправкама на 8 кућа направљено је 7 соба и 1 остава, а у поратном на 5 кућа, 5 соба и 2 оставе. Стамбени фонд, укључујући и поменута рударска станишта, пописан је 1971. као 32 стана, са 1.510 m2, Од којих су: из првог периода 9, из другог 2, из трећег 19 и из четвртог 2. Земљани под имала су 4 стана, а 2 отворено огњиште. Према врсти cy: 26 једнособних и гарсоњера, 5 посебних соба и 1 двособни; сви су настањени.
У селу живе:
-Вујовићи (9 д.),
-Гардашевићи (7),
-Драшковићи (3),
-Николићи (2) и:
-Вујадиновићи (1).
Повремено долазе (из Никшића) чланови 15 домаћинстава која су y Никшићу подигла 10 кућа. У поратном периоду иселила су се 42 лица, највише у Никшић.
Воде.
У насељу нема извора, па се мјештани снабдијевају водом из 13 бистијерни, од којих су 3 изграђене прије 1941, а 10 послије 1945. године?
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Електрично освјетљење није уведено. Отуца 19 д. користи обичан шпорет, 6 обичан шпорет и огњиште,4, 8 има транзисторе, 5 стари прибор за печење хљеба, 18 гусле, 6 столоваче, 3 скриње, кауче и др.
Помоћни објекти су, нарочито за стоку, сада неупоредиво мање потребни него раније, када је стока представљала главни извор богатства. Отуда сада има 5 штала, док се у 10 кућа доњи спрат користи за оставу и стоку. Такође је мали број живинарника (3), а хигијенске просторије су искључиво изван куће. Дворишта имају 16 кућа, а поглавито мале окућнице, готово сва домаћинства. Остала имања су доста удаљена од кућа ·— оранице од 1 до 3 km, ливаде 1,2—3,5 km, планинска пасишта 1,5—4 km и шуме и брањевине од 2 до 5,5 km. Отуда дужина пјешачких стаза у насељу износи око 17 km. Највећа удаљеност кућа од средишта насеља је 5,5 km, a оно само је од мјесне канцеларије у Ублима удаљено 10,5 km. Од Чева и Никшића, пак, подједнако је удаљено (22 km). Стога, приредно, гравитира Никшићу.
До 1954. године рудник је био у саставу рудника боксита Никшић, а тада се издвојио у посебно предузеће, са сједиштем на Цетињу. Бијели боксити су драгоцјенији од црвених. Највише га користе шамотара y Аранђеловцу и „Јутохром” у Јегуновцима. Извози се и у друге земље. Од 1951. до 1953. године ту је радило око 400 радника и копало се до 40 хиљада тона. Међутим, с продајом рудаче није ишло најбоље, па је производња смањена на 10 хиљада тона.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)