Порекло становништва села Горња Локошница, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Лесковачко Поље и Бабичка Гора“ насталој на основу прикупљених података 1977. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Горња Локошница се заселила испод последњих повијараца Бабичке горе, на месту где Локошничка река излази из дубоких долина које је она усекла кроз језерске терасе силазећи у најмање три водотока са својих изворишта изнад села Големе Њиве, Ораовице и Црковнице (Старог Села), на благој падини која постепено прелази у алувијалну раван Локошничке реке, коју је ова измоделирала у најнижој дилувијалној тераси Лесковачке котлине. На повијарцу благог пада према југозападу и с окомитије стране у правцу реке, лоциране су куће села Горње Локошнице.
Тип села.
Горња Локошница није планинско, али није ни равничарско село. За њега бисмо могли рећи да је потпланинско село, збијеног типа: изнад њега се дижу са североисточне стране брегови и планина, а на југоистоку равно поље.
Горња Локошница је старије сеоско насеље од Доње Локошнице. Истина, и оно је засељено усред шуме, од које и сада постоје трагови: неколико дивовских храстова у близини села, али Морава није близу, мада у Горњој Локошници има текућица.
Име села и историјат.
Има једна ствар која, када је реч о овој необјашњивој речи — Локошница, као и код имена села Каштавара, пада у очи и тера на размишљање. То је ово: Изнад села Горње Локошнице постоје остаци старе тврђаве која је, по свему судећи, била неки римски или рановизантијски кастел, на траси пута који је ишао десном обалом Јужне Мораве. Реч Локошница као да у своме корену носи реч латинског језика (Locus), то јест место, околина, земљиште, али и кућа, стан, па и варош. Није ли можда, као што је обично и бивало, испод римске, односно рановизантијске цитаделе, као субурбијум, на месту данашње Горње Локошнице, било неко насеље, нека варош насељена римским грађанима, Ромејцима који су, као културнији, оставили нашим словенским прецима у наслеђе реч локус у значењу села, насеља, а они га у своме говорном језику претворили у Локошницу?
Путеви.
У Горњу Локошницу се долази макадамским путем преко Доње Локошнице. Пут је узан, али тврде подлоге и долази до села. Тим путем Горњолокошничани силазе у Лесковачко поље, иду у Лесковац као у свој административни центар и тржиште. Овај пут, кад изиђе из Доње Локошнице, и када премости Јужну Мораву бетонском, али лаички прављеном ћупријом, води преко Богојевца у Лесковац, али и за Печењевце у његову железничку станицу, када се иде у Ниш или даље ка Београду. Сем ових путева, постоје међусеоски пољски путеви и везе са Разгојном, којим се служе ученици виших разреда основне школе пореклом из Горње Локошнице, затим пут за Дрћевац, као и за Ораовицу.
Воде.
Поред села Доње Локошнице са југоисточне стране протиче река коју сељаци зову Суводол. Извире из Крушевице, то јест дела планине Бабичке горе изван Црковнице (Старог Села). На територији која припада атару села постоје кладенци: „Зелена бара“ изнад села; други се зове „Голема падина“. И овај извор је изнад села. Трећи извор се зове „Габровица“ и налази се у правцу села Бабичког. Из ових изворишта, то јест из „Зелене баре“ и „Големе падине“ каптирана је вода и доведена у петнаест домаћинстава у селу.
Земље и шуме.
Атар села Горње Локошнице простире се на 421 хектару. Од ове површине њиве и баште захватају 180 хектара, воћњаци 14, виногради 51, ливаде један, пашњаци 19, шума 118, а неплодно је 28 хектара.
Земља носи ове називе: „Рид“ — њиве и виногради; „Попово гумно“ — шума, ливаде и воћњаци. У Летопису Локошничке цркве, поп Стојан Лазаревић је забележио да је на овом месту поп Ранђел чувао стоку: овде му је била трла и гумно. „Делови“ су по одласку Турака издељена турска имовина на домаћинства. Под разном је културом „Д*лга арница“ – пашњаци на којој су три куће села Црковнице. „Шиндрова њива“ – шума (корија) у последње време усађена је бором. „Бел камен“ шума; „Градиште“ је брег под шумом на чијем темену постоје трагови старе тврђаве. Брег је са југоисточне стране опасан дубоком долином, по чијем дну тече поток. Трагови бедема се добро познају. На њима има камења и одломака византијске тегуле.
На „Градиште“ ме одвео ученик основне школе у Разгојну Срба Поповић, а од једног пастира испод „Градишта“ сазнао сам ову причу: пастиру Проки-Копчету приповедао је његов отац Криста да му се некада у потоку испод Градишта изгубиле пловке – „шатке“. Пловке су ушле у некакав канал и изгубиле се! Кочин отац Криста их је нашао на врху „Градишта“. У народу се прича како је тај канал преграђен у дну у речном кориту гвозденом капијом и да је водио у тврђаву, па се њиме посада служила за захватање воде из потока, а у стратешке циљеве: да изненада оружана јединица изађе из града и нађе се иза леђа непријатељу који град опседа. За „Градиште“ сељаци кажу да је латински град (тврђава). Локалитет „Г’брак“ — шума у потесу „Бели камен“; ,Нука“ – паша. Овде је и гробље. ,Нокина њива“ — ливаде. „Раскрсје“ – пашњак и омладинско игралиште. „Присоје“ — камен и пашњак; ,Нукар“ – њиве и виногради; „Стојиљкова долина“ — шума; „Навај“ („навивале жене основу за платно“) – арница и шума; „Рацепен камен“– шума; „Ширине“ – њиве; „Скоруше“ — њиве и виногради; „Код запис“ – виногради; „Долњо лојзе“ — њиве; „Лојзиште“ — пашњак; „Коцине трле“ — и сада постоји зграда за стоку, па у њу доводе краве. Ту је и велики храст – запис.
Становници.
Горња Локошница је одмах после ослобођења од Турака имала само 15 домаћинстава. Пописом од 1953. године утврђено је да у њој има 53 домаћинства са 296 становника, а 1971. године пописано је 57 домаћинстава са 234 становника. Приликом прикупљања материјала у току лета 1977. године, ја сам у овом селу пописао следеће родове:
- Степановци, из Самокова | 18 кућа
- Стевановци, из нишког села Књижице | 11 кућа
- Попови | 3 куће
- Деда–Коцини, досељени из Бабичког | 10 кућа
- Милчини, из Бабичког | 2 куће
- Димитринци, из Књижице 5 кућа.
- Бабићеви, пореклом из Бабичког 3 куће.
- Данкини – Коиданци, непознатог порекла 3 куће.
- Лазар Савић, из Црковнице (Старог Села) 1 кућа
- Влајини, досељени из Бабичког 2 куће
- Жабарци, сродни са Стевановцима, из Књижице 3 куће
- Павловић Боривоје, из рода Степановци 1 кућа.
Из прошлости села.
Ако прихватимо изложену претпоставку о имену села Горње Локошнице, то јест да потиче од речи латинског језика локус (Locus), место, кућа варош, онда је Горња Локошница подигнута на месту где је била римска, односно рановизантијска насеобина, која је од њених становника тако називана. Ромејци који су преживели словенску најезду вероватно су потражили склониште у Бабичкој гори, касније се помешали са Мораванима и на њих пренели име своје насеобине, потоњег словенског насеља, трансформисаног од ових последњих у Локошницу. Дакле, прихватимо ли ову претпоставку као могућу и можда и тачну, онда из овога следи да је село Горња Локошница старо словенско, потом српско насеље, засељено када и остала села у овом крају.
По забелешкама попа Стојана Лазаревића, у Летопису цркве локошничке, заснованим на казивањима Тодора Миленковића, из Горње Локошнице, сељаци овога села су на његовој територији проналазили старе гробнице, па су нашли и једно црквено звоно које је однесено у цркву Св. Петку у Кумареву. Приповедач Тодор био је унук попа Ранђела, оснивача рода Попови из Горње Локошнице. Он је, како је забележио свештеник Лазаревић, сматрао да су гробнице и звоно, трагови „латинског насеља“ на месту данашње Горње Локошнице. Нажалост, o селу Горњој Локошници немамо никаквих података у изворима старе српске државе. Али чињеница да се у турском дефтеру из 1516. године помиње Горња Локошница као тимарско село у нахији Дубочици, јасно говори о томе да је ово село постојало пре доласка Турака. Горњу Локошницу је после танзиматске реформе турског царства подвластио неки моћни Турчин са титулом бега који се, према забелешци у Летопису локошничке цркве, звао Рушит Бег. У наведеном извору записивач Стојан Лазаревић каже да је овај Турчин био моћан и господар 70 српских села „од Белотинца до Власотинца“. Према забелешкама Лазаревићевим у Летопису, Турци су Горњу Локошницу звали Зир Локошница, што би требало да значи Стара Локошница.
Занимање становника.
Становници села Горње Локошнице баве се земљорадњом као основним занимањем и сточарством као привредном граном која нужно прати сељачку привреду нашег времена. На својим њивама сеју све врсте жита. Гаје кромпир. Баве се и културом дувана. Од поврћа производе паприку којаје под именом „локошничка паприка“ била чувена све до појаве нових врста паприка створених укрштањем у специјализованим институтима. На гласу су и као виноградари. Гаје винову лозу на SI хектару земље, што указује на то да им је производња грожђа једна од важнијих грана привреде. Пеку ракију од шљива и грожђа и њихова ракија је увек била на добром гласу, што је и поп Стојан Лазаревић забележио у Летопису.
Од стоке чувају краве и то у просеку две на домаћинство. Некада су имали доста оваца. Сада y селу пет домаћинстава чува око 25 брава. Чувају и коње и у години мога истраживања (1977) било је у селу 25–30 грла. Омладина, села, као и свуда, после осмогодишњег основног образовања тражи запослење у Лесковцу у разним предузећима. Мањи број се опредељује за пољопривреду и сељачки начин живота.
ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Лесковачко Поље и Бабичка Гора“ насталој на основу прикупљених података 1977. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)