Порекло становништва села Чучер, општина Чучер-Сандово, Северна Македонија. Према књизи Др Јована Ф. Трифуноског „Скопска Црна Гора“, издање Скопље 1971. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села и воде.
Село је амфитеатралпог положаја. Лежи на падини брда Тромеђа и у једној сувој долини. Положај је погодан из економских разлога: становници кори-сте ниже земљиште на југу за земљорадњу и падину планине Црне горе на северу за сточарство. Северозападно од Чучера избија извор Шумљаковац. Вода са тог извора спроведена је у село за чесме (пет). На сеоском атару, нарочито на планинском делу, има извора на више места.
Земље и шуме.
Поједини крајеви атара носе ова имена: Дол, Лазово, Шумљаковац, Забел, Лулево, Црквен забел, Извор, Селиште, Маринкова голина, Трчмео, Големи брег, Рапочева појата, Блачански рид, Елезица, Мост, Вржи-вир, Лепенац, Лука, Пруга, Никиштанско куличе, Дупка, Шумљак, Мусов гроб, Кула, Чешмиче, Сродно селиште, Клопогенец, Марков камен, Марков дуб (740 м), Црњевац, Палешевина, Пударац, Река, Коларово кладенче, Булини гробишта, Вртвођа, Крна–глава.
Тип села.
Чучер има јако збијени тип да се поједине старије куће наслањају једна на другу. Родовске куће образују махале. Има их више: Џепићи, Урдаревићи, Кајевићи, Ливринићи и друге. На јаче збијање насеља за време Турака утицала је тежња за лакшом одбраном од насиља. У новије доба граде се куће издвојеније од старог дела села. Укупно Чучер има 79 домаћинстава.
Старине и прошлост.
Западно од Чучера, ближе Лепенцу, како причају становници, налазила се кула неке жене – господарице, по имену Дафине. Од ње кулу су освојили Турци. На том месту “имa зидишта од многу згради” и остатака старих гробова. Поједини сељаци кажу: „Тамо било укрепление“. Вода за пиће доводила се земљаним ћунцима са извора Клопотенец.
У суседном селу Бразди слушао сам још ово казивање. Поменута Дафина имала је две сестре: једна је била господарица тврђеве y Бразди, а друга је имала купу у селу Злокућану близу Скопља. Турци су лако освојили тврђаву у Бразди и кулу у Злокућану, док је то теже ишло са кулом на атару Чучера.
Предање наводи да је Чучер најпре лежао неколико стотина метара северозападно од данашњег положаја око извора Шумљаковац. То село становници једном су морали да напусте, јер је због нечега запаљено. Расељавање је вршено у неколико махова и тако је село ишчезло. На селишту имали су куће преци ових данашњих родова – Кајевића и Ливринића.
За време турске владавине у Чучеру сточарство је било главна грана привреде. Поглавито су се гајиле многобројне козе. Сточарски станови налазили су се на планини Црној гори, на местима Бела вода и Стануловац. Од прве недеље иза Ђурђевдана нико није смео имати стоку у селу. Велика сточарска домаћинства била су од родова Кајевића, Ливринића, Урдаревића. Једно домаћинство имало је до 300 глава коза и оваца. Неки Станковићи чували су ергелу од 20 коња итд.
Становници осталих чучерских родова с јесени су куповали стоку од богатијих сточара. Од те стоке правили су пастрму и продавали у Скопљу. Такви трговци нарочито су били становници родова Џепића и Качаниклијевића.
И живот чучерског становништва до ослобођења. 1912. г. био је доста тежак. Нису имали довољно земље за обрађивање. Затим нападали су их муслимански Арбанаси из суседне Качаничке клисуре, поглавито из села Блаца. То је био разлог напуштању појединих планинских делова атара где су биле паше и шуме.
Арбанаси из Блаца нападали су и на част жена и девојака. Једном су напали на чучерску кућу у којој се нлазила лепа невеста тек доведена из суседног Мирковца. Међутим, тај напад није успео. Другом приликом Арбанас Сефо из Блаца себи за жену уграбио је девојку Цвету Палошевску. Њен брат Ристо, бојећи се новог напада, преселио се у Ново Село крај Лепенца. По злу је запамћен и пољак Раман Туша, који је такође био из поменутог Блаца.
Највише домаћинстава Чучер је имао 1946. г. – око 140. Од тада број становника нагло се смањио услед исељавања. Сада је село спало на 79 кућа. Неке породице прешле су у суседно ниже насеље Сандево.
До 1938. г. у Чучеру је постојала мања стара црква Св. Тројица, коју су сељаци срушили. Изгледа да је била из времена краља Милутина. Те године на њеном месту почела је изградња нове цркве, која се одликује великим димензијама и солидном израдом. Међутим, услед избијања рата, она није довршена. У таквом стању је и данас.
O црквеној слави на Духове скупља се свет из околних насеља. Крај цркве је гробље, а до 1964. г. ту је била и школа. Прва чучерска школа почела је са радом 1866. г. Духови су слава и суседног села Горњана.
Иза другог светског рата (од 1949. г.) сточарство у Чучеру сасвим је опало. Сада нико лети не издиже са стоком на планину. Цело село има око 600 оваца и врло мало говеда и коња. На чучерским планинским пашњацима сада углавном борави стока из арбанашког села Блаца. Становници Чучера већином одлазе на рад у Скопље, а многи су се, како је речено, иселили.
Порекло родова.
Данашње становништво Чучера потиче од предака који су досељени. Две су главне компоненте досељеника: једна пореклом из јужног дела Косова – околина Качаника и Витине; друга са масива планине Црне Горе, из насеља која сада тамо не постоје. Углавном су сви досељени са севера.
Старији родови:
-Кајевићи или Кајови (20 к, „Св. Ђорђија“ или Ђурђиц), право порекло им је из села Ђерекара у околини Витине — област Биначке Мораве. Њихов предак најпре се доселио у Горњане, па је одатле прешао у Чучер. У Чучеру остала су три његова сина, док се четврти преселио у суседно Бањани где је имао воденицу (тамо имају 13 кућа).
-Ливринићи или Ливрини (20 к, Св. Петка), досељени су пре око 180 година са места Св. Спас. То место лежи на планини Црној гори северно од Бањана („над манастир Св. Илија“). Знају ову генеалогију: Јован (жив, 56 година) — Анђелко — Стевко — Перо — Миленко, доселио се Миленков отац. Раније презиме било им је Миленковићи. Предак Миленко имао је сина Златана и по њему једна родовска грана зове се:
-Златановићи. У роду Ливринића једна задруга од 42 члана (Зивчевићи) поделила се 1930. г.
Млађи родови:
-Путићи или Путови (4 к, Ђурђиц), за њихово место порекла се не зна.
-Џепићи или Качаниклићи (4 к, Св. Јован), досељени су пре око 155 година из садашњег арбанашког села Ђурђевдола у Качаничкој клисури. Знају следећу генеалогију: Живко (жив, 34 године) – Перо – Крста — Митар – Анђелко-, доселио се Анђелков отац.
-Ђуксановићи (13 к, Ђурђиц) досељени су из насеља Јуручка река на планини Црној гори (близу села Блаца). Тамо је сада државна шума. Две њихове гране зову се:
-Стамболневи и:
-Лулеви.
-Јанковићи или Јанкови (4 к, Ђурђиц), „делбина“ од рода Ђуксановића.
-Челиковићи (4 к, Св. Никола), досељени су из садашњег арбанашког села Д. Блаца у Качаничкој клисури.
-Урдаревићи (8 к, Св. Никола), пореклом су из Штрпца у Сиринићу. Кажу да тамо имају рођака.
Род православних Цигана-Рома је:
-Васићи (2 к). Досељени су 1960. г. из Могиле у околини Витине.
Исељеници.
Од ранијих исељеника зна се за два рода који се налазе у суседном Бањану. То су:
-Кајови (13 к) и:
-Станковчеви (3 к). У скопске село Булачане иселио се род:
-Урдарци или Миленковци (8 к).
После Првог светског рата иселили су се: од рода:
-Ђуксановића 2 домаћинства y скопске–црногорско село Ђуботен.
-Душћићевци (7 к) и:
-Лалеви (2 к) y скопске село Вучидол.
-Ливрини (1 к) у скопско село 3локућане.
Иза другог светског рата снага индустрије и школа y Скопљу јако привлачи чучерско становништво: тамо је за кратко време прешло око 30 породица. Има исељеника и у селима Скопског поља (око 10 к), Новом Селу крај Лепенца (5 к) и Орману (3 к).
После другог светског рата неколико чучерских породица колонизовано је у Глогоњу код Панчева. То су:
-Качаниклисћи (2 к),
-Златановићи (1 к),
-Путовићи (1 к),
-Челиковићи (1 к) и:
-Урдаревићи (1 к).
Услед великог послератног исељавања више од половине данашњег чучерског становништва има 40 до 50 година. Свако треће домаћинство остало је без педмлатка. Виде се напуштене куће у којима је живело по 20 и више чланова. Има и разрушених кућа.
ИЗВОР: Према књизи Др Јована Ф. Трифуноског „Скопска Црна Гора“, издање Скопље 1971. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)